Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
ризница богословља

Света Три јерарха – Три богоносна светитеља (АУДИО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Гост у Водичу кроз речник православне теологије на таласима Радија Беседе био је катихета, вероучитељ и сарадник Радио Беседе Бранислав Илић, који је на јасан и садржајан начин објаснио настанак празника посвећен тројици великих и светих богоугодника Божијих - Василију, Јовану и Григорију и истакао богослужбене карактеристике празника. (прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе)

2067666079_11_2018..thumb.jpg.aade8e2690587b2aa060edc0b508a919.jpg

Света Три јерарха – Три богоносна светитеља

(ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):

 

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, Црква је као брижна мајка која брине о свима установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период свете Четрдесетнице. Гост Јутарњег програма био је катихета и сарадник Радија ”Беседе” Бранислав Илић. 
       
       
       
      Извор: Радио Беседа
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од ризница богословља,
      Уобичејено је међу људима да се хвале својим пријатељима чак и да се са другима такмиче ко их има више. Склони смо да и површне везе сматрамо пријатељским, не залазећи дубље у тему истинског и правог пријатељства.     Јер шта не би учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.   Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.   Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за оне које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који ручају са тобом, (букв. „који деле трпезу са тобом“: Сирах 6:10), или са којима имаш површно познанство.   Ако ико има пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.   Истински пријатељ је такав, да су време и место љубљени у његовом сусрету. Јер, као што светлећи предмети проливају светлост на околна места, баш тако и пријатељи преносе сопствену благодат на места где су били. А често смо, када смо стајали на тим местима без пријатеља, плакали и јецали, сећајући се дана када смо били заједно.   Није могуће језику изразити задовољство, које изазива присуство пријатеља, јер то знају само они који су га искусили. Човек може тражити услугу, и добити је, од пријатеља без сумње. Када нешто траже од нас, ми смо им захвални; али када се двоуме да питају, онда смо тужни. Немамо ништа, што није њихово. Често, иако презиремо све земаљске ствари, поред тога, ради њих, не желимо да се одвојимо из овог живота; и више смо жељни њих, него светлости.   Да, заиста, пријатељ је пожељнији од саме светлости. (Говорим о истинском пријатељу.) И не протестуј; јер би за нас било боље да сунце буде уништено, него да будемо лишени пријатеља. Било би боље живети у тами, него бити без пријатеља. А како могу то рећи? Јер, многи који виде сунце, јесу у тами. Али они који су богати у пријатељима, не могу никада бити у патњи. Говорим о духовним пријатељима, који не постављају ништа изнад пријатељства.   Такав је био Павле, који би радо предао сопствену душу, без питања, и вољно би отишао у Пакао ради своје браће. (Рим. 9:3) Са таквим пламеним осећајем, умесно је волети. Узми ово као пример пријатељства. Пријатељи надмашују очеве и синове, то јест, пријатељи према Христу.   Пријатељство је велика ствар, а колико велико, нико не може научити проучавањем, нити било каквим речима објашњења, већ само самим искуством. Јер је одсуство љубави донело јереси, и оно узрокује да незнабошци буду незнабошци.   Онај ко воли, не жели да заповеда нити да влада, већ се осећа захвалнијим када је потчињен и када му се заповеда. Он жели пре да пружа услуге, него да их прима, јер он воли, и осећа као да није задовољио жељу пријатеља. Није толико усхићен доживљавањем доброте, као када он чини добро. Јер он жели, да држи пријатеља везаног за себе, пре него да буде дужан пријатељу: или пре, жели да му он буде дужан, а такође и да њега има као свог дужника. Он жели да пружа услуге, а да не изгледа као да их пружа, већ да буде дужник пријатељу.   Када пријатељство не постоји, збуњујемо нашим службама оне којима служимо, и преувеличавамо ситне ствари. Али када пријатељство постоји, ми кријемо услуге, такође желећи да се велике ствари чине малим, да не би изгледало да нам је наш пријатељ дужан, већ да се ми покажемо као дужници њему, док је заправо он наш дужник.   Знам да многи не схватају ово, али разлог тога је, што ја говорим о небеским стварима. Било би то, као да говорим о некој биљци из Индије, о којој нико нема искуства. Језик то не може представити, иако бих изговорила десет хиљада речи. Чак и сада; шта год будем говорила, говорићу узалудно. Јер нико неће бити у стању да га представи. Ова биљка је засађена на Небесима, имајући своје гране натоварене, не бисерима, већ изобилним животом, који је много пријатнији од бисера.     Али о којој врсти задовољства желиш да говориш? Да ли је срамно задовољство, или врлинско? Сладост пријатељства надмашује сва друга задовољства. Можеш поменути сладост меда, сем што се медом може постати презасићен, а пријатељем никада (докле год је пријатељ); жеља се пре увећава, што је више задовољена, а то задовољство нас никада не може оставити презасићеним.   Пријатељ је слађи од живота. Према томе, многи нису желели да живе више, након смрти својих пријатеља. Са пријатељем, човек може вољно поднети прогонство; али без пријатеља, нико не би изабрао да насељава, чак ни своју земљу. Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво.    Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако. У овоме, један је једнак мноштву. Јер, ако су двојица, или десеторица, уједињени, нико од њих више није само један, већ сваки од њих има способност и вредност десеторице; и наћи ћеш једног у десеторици, и десеторицу у једном. Ако имају непријатеља, кога напада не један, већ десеторица, он је поражен, јер је ударен, не једним, већ десеторицом.   Ако неко падне у оскудицу? И даље није опустошен; јер он успева у свом већем делу; то јест, у деветорици, а сиромашни део је заштићен; то јест, мањи део, од оног који успева. Сваки од њих има двадесеторо руку, двадесет очију, и исто толико ногу. Јер он не гледа само сопственим очима, већ и очима других; не хода сопственим ногама, већ ногама других; он не ради сопственим рукама, већ рукама других. Он има десет душа, јер не брине само он о себи, већ такође и оних девет душа пријатеља. И ако би их било и стотину, иста ствар би се десила поново, моћ би била само увећана.   Види одлику божанске љубави! Како узрокује да појединац буде непобедив и једнак мноштву. Како један човек може бити на различитим местима. Како у исто време, може бити и у Персији и у Риму, и како оно што природа не може урадити, љубав може. Јер један део човека ће бити тамо, а један део овде; или пре, биће заједно и тамо и овде.   Или, ако би имао хиљаду, или две хиљаде пријатеља, размисли до које висине би његова моћ порасла. Да ли видиш како је продуктивна ствар љубав? Јер ово је чудесна ствар: умножити појединца, у хиљаду људи. Па, питање је, зашто ми не поседујемо ову снагу, и поставимо себе у безбедност? То је боље од све моћи и врлине. То је боље од здравља, боље од саме светлости дана. А то је и радост. Колико дуго ћемо ограничавати љубав на једног, или двојицу?   Научи из разматрања супротног. Претпостави да је постојао неко, ко није имао пријатеље – ствар која је најлуђа. („Луди ће рећи, ‘Немам пријатеља’“ (Сирах 20:16)).   Каквим начином живота живи таква особа? Јер и да је богат и по хиљаду пута; чак и да живи у изобиљу и раскошу, да поседује мноштво добрих ствари, он је потпуно сиромашан и обнажен. Али у случају пријатеља, то није тако; чак и ако су сиромашни, они су боље обезбеђени од богатих; а који се човек неће усудити да говори за себе, пријатељ ће рећи за њега.   А ствари које није у стању да сам да, може дати кроз друге, и штавише, тако ће свима нама, бити узрок свих задовољстава и радости. Јер немогуће је да би он трпео бол, будући заштићен бројним телохранитељима.   Чак ни цареви телохранитељи нису толико пажљиви, као прави човекови пријатељи; јер први чува кроз страх од дисциплине, а други кроз љубав. А љубав је много захтевнија од страха. Заиста, краљ може устрашити своје чуваре; али пријатељ верује више пријатељима, него самоме себи и, ради њих, не плаши се никога ко му жели зло.   Преставимо дакле себи, ову ствар – сиромах, који може имати утеху у сиромаштву; богаташ, са циљем да може поседовати своја богатства у безбедности; владар који може владати безбедно; потчињени, који може имати добро расположене владаре.   Пријатељство је прилика за човекољубље и извор благости. Чак и међу зверима, најсуровије и тврдоглаве јесу оне, које се не држе заједно. Према томе, ми насељавамо градове и држимо трговине, да би могли да имамо међусобне односе једни са другима. Ово је такође и Павле заповедао, када је забранио „занемаривање заједничких сусрета“ (Јев. 10:25).     Јер не постоји ништа толико лоше, као усамљеност и одсуство друштва, и приступа другима.   Шта онда с монасима, неко би могао упитати, а и с онима, који живе као пустињаци, на врховима планина? Они нису без пријатеља. Они су побегли од буке тргова, али постоје бројни који су у сагласју са њима, који су блиско везани један за другог у Христу. А то повлачење је било у циљу да би могли постићи оно, због чега су се повукли. Из разлога што ревност послова води у многе спорове, напустили су свет, да би неговали божанску љубав са великом строгошћу.   Скептик би могао рећи: „Шта? Ако је човек сам, да ли такође може имати пријатеље?“ Ја бих заиста желела, када би било могуће, да сви буду способни да живе заједно; али у међувремену, нека пријатељство остане непокренуто. Јер није место то, које чини пријатеље. Штавише, монаси имају многе који им се диве; а нико се не би дивио неком, уколико га не воли. Такође, монаси се моле за цео свет, што је и највећи доказ пријатељства.   Из истог разлога, ми грлимо једни друге на Божијој Литургији; са циљем да будући многи, постанемо једно. А узносимо молитве за непосвећене, за болесне, за плодове земаљске, за путнике по тлу и по мору.   Погледај на снагу љубави у молитвама, у Светим Тајнама, у проповедању. То је узрок свих добрих ствари. Ако прилагодимо себе, са циљем старања и бриге о овим поукама, ми ћемо управљати и садашњим стварима, али и задобити Царство.        Света Антуса  (писмо своме сину, Светом Јовану Златоусту)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од ризница богословља,
      “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.
       
      ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од ризница богословља,
      По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. 
       

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од ризница богословља,
      Велики оци, учитељи и светитељи Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су и сами прошли кроз велика искушења пре него што су постали пастири Христовог стада. У личном искуству су спознали узвишеност свештеничког служења и меру одговорности. О томе говоре њихове речи упућене савременим пастирима и служитељима Престола Божијег.        Не бој се земаљских велможа   Труди се, свештениче, да будеш беспрекоран делатник, који правилно управља речју истине. Никад немој доћи на црквену службу ако се налазиш у непријатељским односима с неким да те Дух Свети не би напустио на дан службе. Немој се судити и свађати тога дана, већ се док се налазиш у цркви, моли и читај, док не дође време да обавиш Божанску Тајну, и тада скрушено и чистог срца приступи светом олтару, притом се не осврћи око себе, већ са страхом и трепетом стани пред Небеског Цара.   ***   Немој журити и не скраћуј молитве како би угодио људима, не обраћај пажњу на њуде, већ свој поглед усмери ка Цару Који је ту присутан и ка небеским силама које се око тебе налазе. Буди достојан извршилац светих правила.   ***   Немој служити с онима којима је то забрањено. Пази пред Ким стојиш, како служиш и кога причешћујеш. Не заборави заповест Господњу и заповест светих апостола која каже: „не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 7: 6). „Чувајте се паса“ и др. (Флп. 3: 2). Пази да не паднеш бојећи се човека, и немој давати Сина Божијег недостојнима у руке. У том тренутку немој се бојати земаљских велможа, па чак ни онога ко носи дијадему.   ***   Оне који су достојни Божанског Причешћа, причести на дар, као што си на дар и сам добио; а оне којима је то забрањено божанским правилима, немој причестити, јер су они као незнабошци и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују.     Да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине   Свештенство је освећење мисли које човека приближава Богу и Бога човеку.   ***   Прво чега... треба да се плашимо јесте да се не покажемо као лоши сликари дивне врлине, који су пре свега рђав оригинал за друге сликаре, који можда и нису лоши, али их има много, да не бисмо ушли у пословицу: прихватамо се да лечимо друге, а сами смо покривени чиревима. Као друго, ако би неко од нас сачувао себе да буде колико је год могуће чист од сваког греха, не знамо још да ли је то довољно ономе ко се спрема да друге учи врлини (свештенику). Онај коме је то поверено не само да не сме бити порочан (тога се гнушају и многи од оних који су му потчињени), већ треба да се одликује врлином, по заповести која налаже клони се зла и чини добро (Пс. 36: 27). Он није дужан да само искорењује из своје душе лоше слике, већ и да уреже најлепше, како би друге по врлинама превазилазио онолико више колико је веће његово достојанство.   ***   Прво треба сам да се очисти, па тек онда да чисти друге; да постане мудар да би поучавао друге; да постане светлост, па онда да просвећује; да се приближи Богу, па затим да приводи Њему друге; да прими светлост да би је другима давао. Руководиоцу су потребне руке, а саветнику је потребан здрав разум.   ***   Не угледа се (Атанасије Велики) на обичај да ступи на престо, па да се одмах преда самовољи од презасићености као они који изненада освоје неку власт или добију наследство. Ово је својствено свештеницима туђим, незаконитим и недостојним чина, који приступајући свештенству ништа не доносе, нимало се не потрудивши зарад врлине, и за које се испоставља да су уједно и ученици и учитељи побожности и кад се сами још нису очистили, почињу да чисте друге. Јуче су били крадљивци светиње, а сада су свештеници, јуче нису смели да приступе светињи, а данас су путовође ка тајнама, окорели у пороцима и новојављени у побожности, дело људске милости, а не дело благодати Духа – они су цео свој пут обележили насиљем и напокон тлаче саму побожност; не даје им нарав звање, већ звање – нарав (толико се пореметио поредак!); више треба да приносе жртве за себе неголи за грехове незнања народа (Јевр. 9: 7); они сигурно греше у једном од два: или су имајући потребу за снисхођењем прекомерно снисходљиви тако да не искорењују порок, већ уче пороку, или строгошћу власти прикривају сопствена дела.   ***   Било ме је срамота због других који се, премда ни по чему нису бољи од осталих (ако нису и гори), што се каже, неопраних руку, нечисте душе, прихватају најсветијег дела и пре него што су постали достојни да приступе свештенству, упадају у светилиште, гурају се и тискају око Свете Трпеза не поштујући ово звање као узор врлине, већ средство да се прехране, не служењем које подлеже одговорности, већ руковођењем које не подноси извештај за своје поступке. И овакви људи, оскудни у побожости, јадни су у самом свом блеску, али скоро да их има више него оних којима руководе, тако да како време буде одмицало ни оваквог зла више неће остати, мислим да неће имати киме да руководе.     Имати душу чистију од сунчевих зрака   Свештеник треба да има душу чистију од самих сунчевих зрака, како га Дух Свети никад не би оставио без Себе и како би могао да каже: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2: 20). Ако се они који живе у пустињи, који су се удаљили од града, тржнице и тамошње буке и који као да се налазе у уточишту и наслађују тишином, не одлучују да се уздају у безбедност свог живота, већ предузимају мноштво других мера предострожности штитећи се са свих страна трудећи се да све говоре и чине с великим опрезом како би могли са смелошћу и истинском чистотом да приступају Богу, колико то дозвољавају људске снаге, шта мислиш, колику снагу и чврстину треба да има свештеник како би могао да чува своју душу од сваке нечистоте и да духовну лепоту сачува неоштећеном? Потребна му је много већа чистота него онима, а коме је потребна велика чистота, предстоји му више случајева у којима се може оцрнити, ако сталном будношћу и улагањем великог напора не учини своју душу неприступачном за то.   ***   Свештеници су за нас они људи којима је поверено духовно рађање и препород крштењем; кроз њих се облачимо у Христа и сахрањујемо се заједно са Сином Божијим и постајемо удови ове блажене Главе. Зато је тачно да не само да треба да се више плашимо својих отаца неголи владара и царева, него да их више и поштујемо: ови су нас родили „од крви и од жеље телесне“, а ови су узрочници нашег рођења од Бога, блаженог „вечног живота“, истинске слободе и благодатног усиновљења.   ***   Свешеник треба да буде будан и обазрив и да има мноштво очију са свих страна, јер не живи само за себе, него за мноштво људи (1 Тим. 3: 2).   ***   Зато душа свештеника треба са свих страна да блиста од лепоте како би могла и да радује и да просвећује људе који га гледају. Грехови безначајних људи који као да се дешавају у мраку, упропаштавају само оне који греше; а грехови угледног човека којег многи познају свима причињавају штету чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а оне који су пажљиви према себи наводећи на гордост. Осим тога, погрешке обичних људи, чак и ако се открију, никоме не доносе велику несрећу, а (погрешке) оних који стоје на висини свештеничког достојанства, као прво, сви виде; затим, чак и ако они учине малу грешку, другима она изгледа као велика, зато што сви не мере грех по важности самог дела, већ по достојанству онога ко греши.   ***     Зато свештеник треба да се заштити са свих страна, као неким чврстим оружјем, брижљивом будношћу и сталним стражењем над својим животом, свуда гледајући да неко не нађе отворено и незаштићено место и да му не зада смртоносни ударац, јер су сви из околине спремни да га рањавају и гађају – не само непријатељи и душмани, већ и многи од оних који се претварају да су пријатељи.     Извор: Православие.ру
×