Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Sign in to follow this
Пратиоца
0
Свештеник Срђан Антић: Јеванђеље о маленом Закхеју
Од
Поуке.орг инфо, in Свето Писмо
-
Сличан садржај
-
Од ризница богословља,
Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
- Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
- Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
- Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
- Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
Граде цркву у затвору
Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
Извор: Блиц
-
Од Поуке.орг инфо,
Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука.
Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили.
Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај.
Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.
-