Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Свештеник Срђан Антић: Јеванђеље о маленом Закхеју

Оцени ову тему

Recommended Posts

Данашње Јеванђеље говори о човеку који је заузима прилично висок положај у друштву римске провинције (иако је он сам био малог раста), али је свим срцем желео да види Исуса, па је учинио нешто чега би се неко његовог статуса вероватно застидео: попео се на дрво, да би могао да уочи Исуса, јер због мноштва народа које се окупило није могао да га види. Прича се не завршава ту, јер Христос препознаје Закхејев труд и позива га по имену. 

Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука.

zakhej-b.jpg

Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили.

zacchaeus2.jpg

Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај.

Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
      А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
      - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
      Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
      - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
      Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
      - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
      А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
      - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
      Граде цркву у затвору
      Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
       
      Извор: Блиц
    • Од Поуке.орг инфо,
      Много тога би могло да се каже о овој причи, али мени је увек некако било најупечатљивије како Закхеј чини нешто што би га приближило Богу и не срами се, иако изазива подсмех своје околине. Чини ми се да је то и за нас данас веома значајна поука.

      Ми смо чудан народ. Има код нас људи које је срамота да се на својој сопственој слави прекрсте пред гостима док пале славску свећу, а молитву ни једну не знају, па нешто промумлају. Ако у кући има неко дете које иде на веронауку, оно произнесе Оченаш, па и некако. Али, да се домаћин и својим речима захвали Богу и светоме у чију част и славу приноси колач, вино, свећу и жито, то је појава ређа од бисера у Морави. Ваљда мисли тај домаћин – како да се моли Богу, кад га ти његови гости познају у другачијем светлу. Па га зато после и није срамота да уз славску свећу сасвим заборави на светитеља кога слави (или појам о њему редукује само на славску трпезу), те да са гостима бистри политику, псује и ове на власти и ове што желе да дођу на власт, да оговара ближу и даљу фамилију и ближи и нешто даљи комшилук, да препричава догађаје из ријалити програма и сврстава се уз њихове учеснике... Чак и за славу и домаћин и гости боље познају новинске насловне стране, са свим бесмислицама, узгредицама и доколичарењима, него молитву Господњу и макар нешто најосновније о светитељу у чије име су се, ваљда, окупили.

      Стидимо се Имена Божијег, Крста, поста и тога да нас виде како у недељу ујутру идемо у Цркву. А не стидимо се да олешени од алкохола падамо под столове, постављамо слике тих акција на интернет и још се тиме дичимо. Стидимо се молитве и да се прекрстимо, али се не стидимо да наш језик бљује лепезу псовки, чак и кад нема неког разлога да псујемо, него – ето – тек онако, јер нам је то обичај.
      Страшно је колико људи данас уопште не зна да имамо могућност „сваку животну бригу да оставимо“, макар на неко кратко време.
×