Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Марко Бумбаширевић, уметник микрохирургије

Recommended Posts

Академик професор др Марко Бумбаширевић, стручњак на челу тима лекара који је оперисао водитељку Деу Ђурђевић, са истом посвећеношћу лечи и познате личности и непознате људе широм Србије којима је његова помоћ потребна
Аутор: Данијела Давидов-Кесарсубота, 09.02.2019. у 12:05
 

bumbar.jpg

Професор др Марко Бумбаширевић (Фото Д. Јевремовић)

Водитељка Деа Ђурђевић, која је прекјуче хитно оперисана на ВМА после несреће када јој је аутобус откинуо руку, добро се осећа и постоперативни опоравак тече у најбољем реду. Њу је јуче посетио професор др Марко Бумбаширевић, предводник тима лекара који је обавио ову веома сложену интервенцију. У разговору за „Политику”, овај врхунски стручњак наглашава да је превио ране и да ће то учинити и данас, односно да ће наставити да обилази повређену жену док се ситуација потпуно не стабилизује.

– Наравно да ћу сваког дана ићи да проверим да ли је све у реду и обавим превијање, јер је овде реч о компликованом случају за који и ми лекари кажемо да је из домена научне фантастике. Чупање и печење руке је најтежи облик повреде екстремитета. За сада у њеном опоравку све тече по плану и Деа се добро осећа. Комуницира са медицинским особљем и лекарима и морам да истакнем да се лепо и храбро носи са оним што јој се догодило – каже др Бумбаширевић.

Овај угледни академик подсећа да би се исто понашао да се у овако тешкој ситуацији нашао било који други пацијент, јер он на исти начин лечи и познате личности и јавности непознате људе из било ког дела Србије који потраже његову помоћ.

– Увек исто приступам сваком болеснику. Никога нисам вратио са прага болнице и такву праксу настављам и даље – додаје доктор Бумбаширевић, који је много пута апеловао на људе да буду посебно опрезни у саобраћају, да воде рачуна током вожње и на улици, приликом кретања по коловозу, јер у болницама годишње заврши више од хиљаду људи који буду повређени у незгодама на подручју Београда. У 70 одсто случајева реч о људима који имају од 18 до 65 година, а најчешће су повреде екстремитета, и то у више од 70 одсто случајева.

Али када се, упркос свему, нешто лоше догоди, приликом тешких саобраћајних незгода или повреда у којима је људима сплетом околности бивала одсечена рука или нога, у помоћ је много пута позиван професор Бумбаширевић. Својим невероватним умећем он успева да помогне унесрећенима и споји откинуте екстремитете. Истовремено, није му било лако да се годинама бори са ветрењачама и докаже колико је важно да се у Србији покрене област микрохирургије. Успева у операционој сали, успео је и у овом другом.

Др Бубмаширевић је члан Српске академије наука и уметности, а захваљујући њему, Београд је и у светским оквирима у овој области медицине постао познат. Захваљујући његовој упорности најбољи стручњаци из Европе у микрохирургији окупили су се лане на конгресу баш у српској престоници. Без сумње, баш због Бумбаширевићевог угледа, наш главни град је у конкуренцији за организацију овог престижног стручног скупа том приликом победио и Хајделберг, и Торино, и Лондон.

– Настављам да радим у интересу струке. Поносан сам што ће Београд 2021. године бити домаћин Светског конгреса ортопеда – додаје професор Бумбаширевић, који ће председавати том конгресу.

Овај врхунски специјалиста ортопедске хирургије је 2016. године у Анталији изабран за председника Европског удружења микрохирурга и тада је за наш лист објашњавао да је микрохирургија једна од најтежих дисциплина и да је омогућила обављање захвата попут трансплантација ногу, руку, лица… Три године раније у Бриселу је постављен за председника Комитета за ортопедску микрохирургију, чиме је постао кључна особа за креирање програма, округлих столова, стратегија из ове области медицине.

Академик Бумбаширевић рођен је 1954. године. Докторирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1994. године. Професор је ортопедске хирургије и трауматологије, а од 2001. до 2014. био је директор Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију Клиничког центра Србије. Данас је шеф Катедре за реконструктивну хирургију и микрохирургију. Објавио је више стотина радова у водећим међународним часописима, више међународних уџбеника и националних монографија.

dr%20Marko%20Bumbasirevich2.jpg
Професор др Марко Бумбаширевић (Д: Јевремовић)

На граници могућег

У лекарском тиму који је направио подвиг успевши да спасе руку Деи Ђурђевић био је и професор др Чедомир Вучетић из Клиничког центра Србије. Он оцењује овај случај као нешто на граници могућег због природе повреде и додаје да се овако нешто не дешава тако често.

– Овде је реч о најтежој врсти повреде, јер је дошло до кидања и гњечења руке. Важно је било да се приликом операције што пре успостави циркулација, што смо и успели. Срећа у несрећи је да се незгода догодила у близини болнице и да је повређена жена одмах довезена на операцију. Брзо је формиран експертски тим лекара КЦС и ВМА, што је леп пример добре сарадње између две болнице – каже др Вучетић.

Зар да неко помишља на лекарску сујету и престиж у тренуцима када је спасавана млада тешко повређена пацијенткиња?

Он истиче да је процес опоравка у оваквим случајевима дуг и да је сада важно да се успостављена циркулација одржава и да се не појави инфекција.

– Три вене смо ушили. Важно је било да то ушивање иде кроз здрав, а не кроз оштећени део ткива. Недостаци су премошћени и сада треба водити рачуна да ткиво буде витално и да кост срасте, што у компликованијим случајевима може да се догоди у периоду од шест до осам недеља. Затим следи функционални опоравак, који подразумева вежбање и подразумева се доста стрпљења. Уз то, следи и реконструкција крвних судова и битних артерија – додао је др Вучетић.

http://www.politika.rs/scc/clanak/422365/Marko-Bumbasirevic-umetnik-mikrohirurgije?fbclid=IwAR00BFvCRnBpds62Ctc93iZG76akyRe7AOa0WLrezi0QF4gh9nlXLVyyuXs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bumbaširovići su poznata lekarska porodica,i otac i brat su mu lekari.

Lepo je što je takav stručnjak ipak našao motiv da ostane u Srbiji.

Nekada mi se čini da čuda poput srastanja odsečene ruke Sv.Jovana Damaskina,nakon molitve pred ikonom Bogorodice pokazuju čoveku šta je ( Bogu) moguće i prizivaju  čoveka da pomera granice nemogućeg,a samo oni najbolji i najposvećeniji to i mogu..

 

PROFESOR DOKTOR MARKO BUMBAÅ IREVIÄ NAKON OPERACIJE VODITELJKE: Mladen MijatoviÄ je moj veliki prijatelj i od njega sam saznao za nesreÄu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пре десетак година је такође учинио чудо "пришивши" руку једном мом суграђанину и то чак пет сати након несреће. 

http://www.it4um.com/forum/viewtopic.php?t=6012

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      "Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.
      Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.
      Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.
      Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.
      Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.
      А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?
      И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?
      Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.
      Шта ико има од мртвог Светог Саве?
      Кажете да сам жив?
      Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!
      Испуните храмове молитвом!
      Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!
      Поштујте знање више од имања!
      Цените доброту више него титулу!
      Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине!
      Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!
      Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!
      Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.
      Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.
      И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.
      Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.
      Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.
      Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.
      Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.
      Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.
      Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.
      О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!
      Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...
      Али морате схватити.
      Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.
      Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.
      И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.
      Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.
      Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.
      И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
      Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
      Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
      Кад год свет мерите платом и престижем.
      Кад год продате себе због пролазног ужитка.
      Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
      Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
      Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
      Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
      Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
      Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
      Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
      А много је, сувише, уплакане деце у Србији.
      Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.
      Због њих вам говорим:
      Оставите се злог пута! Одмах!
      И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.
      И остаћу жив.
      Ви сами себе закопавате и убијате."
    • Од ризница богословља,
      Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у КБЦ "Звездара", потврђено је РТС-у. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"...  Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда.
       
       
      Извор: РТС
    • Од Милан Ракић,
      Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у KBC "Звездара".

      Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији.
      Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић.
      Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". 

      Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"...   
      Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда.
      РТС
    • Од Иван Ц.,
      Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али живели су и наши преци, борили се кроз још тежи живот. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце.

      Па, ето, ми смо живи.
      Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.
      Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав.

      Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”.

      Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао.

      Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих?


      Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.
      Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди?

      Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује.

      Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика.

      Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама?

      Па шта?

      Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.
      Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка.
      С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.
      Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га одбацвати.
      Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се пронаћи начин да се породица избори, начин који ће Господ овако или онако указати... Као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.
      Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека.

      Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.
      За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко.
      Нека је сретан празник Материце.

      View full Странице
×