Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Сања Т.

    Сања Т.

  2. Paradoksologija

    Paradoksologija

  3. Milan Nikolic

    Milan Nikolic

  4. AnaLaz

    AnaLaz

  5. Нифада

    Нифада

  6. ronin

    ronin

  7. АлександраВ

    АлександраВ

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      "Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти.
      Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају.
      Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе.
      Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином.
      Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе.
      А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите?
      И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод?
      Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу.
      Шта ико има од мртвог Светог Саве?
      Кажете да сам жив?
      Ако сам за вас жив, онда чините моје дело!
      Испуните храмове молитвом!
      Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду!
      Поштујте знање више од имања!
      Цените доброту више него титулу!
      Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине!
      Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу!
      Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу!
      Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу.
      Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете.
      И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност.
      Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара.
      Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате.
      Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом.
      Запитајте се радије зашто се та међа стално помера.
      Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других.
      Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда.
      О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут!
      Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате...
      Али морате схватити.
      Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив.
      Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао.
      И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима.
      Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете.
      Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете.
      И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа:
      Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом.
      Кад год се постављате као већи и силнији над било ким.
      Кад год свет мерите платом и престижем.
      Кад год продате себе због пролазног ужитка.
      Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса.
      Кад год заборавите старе, болесне и потребите.
      Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин.
      Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи.
      Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила.
      Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи.
      Господ вас све гледа, сада, увек и заувек.
      А много је, сувише, уплакане деце у Србији.
      Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду.
      Због њих вам говорим:
      Оставите се злог пута! Одмах!
      И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив.
      И остаћу жив.
      Ви сами себе закопавате и убијате."
    • Од ризница богословља,
      Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у КБЦ "Звездара", потврђено је РТС-у. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"...  Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда.
       
       
      Извор: РТС
    • Од Милан Ракић,
      Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у KBC "Звездара".

      Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији.
      Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић.
      Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". 

      Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"...   
      Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда.
      РТС
    • Од Иван Ц.,
      Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али живели су и наши преци, борили се кроз још тежи живот. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце.

      Па, ето, ми смо живи.
      Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.
      Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав.

      Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”.

      Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао.

      Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих?


      Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.
      Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди?

      Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује.

      Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика.

      Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама?

      Па шта?

      Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.
      Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка.
      С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.
      Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га одбацвати.
      Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се пронаћи начин да се породица избори, начин који ће Господ овако или онако указати... Као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.
      Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека.

      Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.
      За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко.
      Нека је сретан празник Материце.

      View full Странице
×