Jump to content
  1. Adelaida

    Adelaida

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Violetta Valery,
      Moj najdraži pesnik, osim Edgara Alana Poa.
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Prašnjava dolina na zapadnom rubu grada Nikšić u Crnoj Gori lokalno nazvana Kapino polje tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak lokacije koja je već dobila svoju istorijsku ulogu. Sedam i po godina ranije, u oblačnom i tmurnom jutru 14. aprila 1941. godine, sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu čitavom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnje jugoslovenske kraljevske avijacije. U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i tovar – sanduci puni zlata jugoslovenske narodne banke.
      Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje tako bila poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kome je sedeo Petar II odlepili od crvenkaste zemlje u blizini lokalnog jezera Krupac.
      U jednom od udaljenih uglova Kapinog polja tog jesenjeg dana 1948. godine stajao je neobičan veliki četvoromotirni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao poljsko letelište nemačke avijacije čija tehnička služba je dodatno ojačala „pistu“ nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu „aerodroma“ uočavali su se ostaci nekoliko olupina vazduhoplova koje su 1944. godine raznele bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porekla - da je u blizini „Kapinog polja“ bilo zainteresovanih i dovoljno verziranih posmatrača oni bi prepoznali karakterističnu siluetu američkog transportnog aviona „Daglas C-54 Skajmaster“. Dodatnu konfuziju bi im izazvalo i to što „Skajmastera“ nije bilo u naoružanju domaće vojske.

      Ipak, posmatrača nije moglo da bude jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije odjednom započele oružano obezbeđenje čitavog polja kome se više nije moglo prići iz pravca Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralisana talasom hapšenja koji je usledio nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin. Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim lokacijama. Svaka znatiželja koja je uključivala osmatranje letelice na Kapinom polju mogla je da nosi veliku opasnost za zainteresovane.
      Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog popodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa „spitfajer“ kakve je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo za razliku od parkiranog „Skajmastera“ već imalo u svom arsenalu još od 1944. godine kada su dobijeni od britanskih saveznika. Jedan od aviona je sleteo bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog. Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu letelišta, tik pored američkog transportera i odmah su bili prekriveni maskirnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa engleskog ratnog aviona nisu imali uniforme jugoslovenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, postojalo je par detalja koji su ukazivali da se na Kapinom polju tog dana dešava nešto neobično i tajanstveno: špicasti repovi letelica, odsustvo velikih filtera na nosu i četvorokraki propeleri jasno su ukazivali da je reč o modernijoj verziji od „spitfajera model V“ koji je JNA isključivo koristila, još od leta 1944. godine. Drugim rečima - avioni nisu bili jugoslovenski.
      Tek pedeset godina kasnije saznaće se kakav događaj se tog dana zaista odigrao kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji - koja se odvijala na čak dva kontinenta - su transporter i šest „spitfajera“ tako imali premijernu ulogu. Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr Bojana Dimitrijevića otkriće se da je 24. septembra 1948. godine ustvari započela za jedan narod životno važna operacija „Velveta“ (Somot): reč je bila o naoružavanju tek osnovane države Izrael kako bi ona pobedila u ratu sa arapskim zemljama i obezbedila svoju egzistenciju.
      - Kada je po isteku britanskog mandata u Palestini 14. maja 1948. proglašena jevrejska država Izrael okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novonastala država Jevreja stavljena je tako pred najozbiljnija iskušenja od prvog dana svog postanka - kaže za VICE dr Bojan Dimitrijević.
      Dimitrijević navodi da je vazduhoplovstvo Izraela tokom leta iste godine već nabavilo čehoslovačke avione „Avia S 199“ koji su bili slabija varijanta nemačkog ratnog aparata „Meseršmit 109“, a koje su Čehoslovaci proizvodili na osnovu zaostalih ratnih proizvodnih planova Trećeg rajha.
      - Kako se taj avion pokazao izuzetno neefikasnim u ratnim dejstvima, usled čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli sa potragom za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli primat na nebu“, kaže Dimitrijević.
      Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije - države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam kao model uređenja, takozvane narodne demokratije - odlučile su da pruže Izraelu vojnu pomoć.
       
      Spitfajeri koji su doleteli uz pomoć Jugoslavije u službi izraelske avijacije. Foto: IDF archives - Jevreji, pritisnuti na svom "mostobranu" u Palestini, bili su prinuđeni da se brzo naoružavaju dok je socijalističkim državama novac u gotovom koji su Jevreji davali za oružje bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo je pronađen - objašnjava Dimitrijević osnove na kojima je uspostavljena tajna saradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije.
      Avioni „spitfajer“ koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948. godine bili su upravo iz sastava čehoslovačkog vazduhoplovstva - dobijeni su 1945. godine kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji „model IX“: iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice su još uvek bile respektivne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo sigurno označava vazdušnu nadmoć u rukama onih koji će ih koristiti.
      Dr Bojan Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu malo tragova - isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja - započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji premijerno otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih sa kojima će nedugo zatim uspostaviti izvanredne odnose, poput Egipta.
      Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog strahova da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenijsku ćutnju bila je činjenica da će Tito samo par godina kasnije početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost, i sa njima osnovati „Pokret nesvrstanih“. Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih „igrača“ u pobedi Jevreja 1948. godine na Bliskom istoku moglo je da opasno naruši novi veliki poduhvat jugoslovenskog vođe.
      - O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima ni danas nema pomena. Domaći arhivi, vojni, a pre svega Uprave državne bezbednosti, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije transfera naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. Sa druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog istorijskog segmenta. Sve što sam do sada objavio o operaciji Velveta nastalo je na bazi tih radova - kaže Dimitrijević.
      Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona za 23.000 dolara po komadu. Međutim, zbog okolnosti pod kojima se odvijala kupovina, kao i činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u trenutku u kome se odvijao, transfer aviona „Spitfajer Mk 9“ kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dao dozvolu da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR, SAD i Velike Britanije, avioni nisu mogli da budu prebačeni redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jeverejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa je odlučeno da prelete iz Čehoslovačke do Izraela po ugledu na neke slične operacije u Drugom svetskom ratu.
      Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. godine dozvolile da se transfer aviona iz Čehoslovačke za Izrael obavi preko jugoslovenske teritorije. Zahvat je novoj jugoslovenskoj državi, izašloj iz rata sa ozbiljnim razaranjima, bio šansa da dođe do preko potrebnog novca: Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni „tereta“ ali su Izraelci uspeli da spuste tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslovenskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za odbranu jevrejske države, postignut je dogovor.
      S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije i dalje veoma sporo i mukotrpno slaže - na osnovu isključivo inostranih izvora - još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera bio umešan u operaciju, odnosno, ko je sve podržavao ovaj aranžam sa Izraelom. U svakom slučaju, samo je jedno sigurno: bez dozvole Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takav poduhvat.
      Prva grupa „spitfajera“ poleteće jutra 24. septembra 1948. godine iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, izbiće na obalu Jadrana negde u okolini Trsta i onda će, prateći samo vizuelno dalmatinski priobalni krajolik - jer piloti nisu smeli da međusobno komuniciraju radio vezom - prispeti iznad karakterističnog zaliva Boke Kotorske gde će zaokrenuti i sleteti u „bivšu Luftvafe bazu“, kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih letača Kapino polje je dobilo naziv „Alabama“.
      Za komandanta izraelskog sastava na „Alabami“ kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", raniji oficir britanskog vazduhoplovstva. Operacija je dobila šifrovan naziv "Velveta". Šest Spitfajera u preletu je pratio i transportni avion „Kertis C-46 Komando“ sa ukrcanim prethodno skinutim naoružanjem i opremom radi produženja doleta. Pod krila su improvizovano postavljeni dodatni tankovi za gorivo. Rezervoari, koji su pomogli da država Jevreja dobije svoje najmoćnije oružje u ratu za opstanak, u Kunovicama bili zaostali 1945. godine od nacističke Luftvafe.

      Ispod krila jevrejskih aviona vide se dopunski rezervoari nacisticke Luftvafe zaostali iz Drugogg svetskog rata. Foto: IDF archives Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samjuel Pomerans, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej-Senior i Tuksi Blou. Dan ranije, 23. septembra u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebalo da predvodi „spitfajere“ do Izraela u drugoj, 2.200 kilometara dugoj deonici leta. U toku prvog preleta pilot transportera C-46 sa oružjem i opremom se izgubio i sleteo na polje negde u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije, Izraelac je uspeo da od seljaka dobije saznanja gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali ni u nastavku leta nije uspeo da nađe nikšićki aerodrom već je prinudno sleteo 50 kilometara severo-istočno od Mostara. Iako je transporter ovog puta bio uništen, teret je ostao upotrebljiv.
      Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju."
      Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“.
      - U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete.
      Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine.
      - Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević.
      Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Velvete“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet.
      - Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević.
      Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on.
      - Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave.
      Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama.

      Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Velveta danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju. Foto via wikipedia.org/ korisnik: Oren Rozen; pod CC BY-SA 3.0 licencom. Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini.
      Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji: "Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara".Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta.
      Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Velveta" bila je okončana.

      Jedan od izraelskih pilota 28. decembar 1948 na Kapinom polju pred let za Izrael. Foto: IDF archives Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael.
      Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine.
      Bane GAJIĆ, Bojan DIMITRIJEVIĆ
      VICE.com
    • Од Милан Ракић,
      I našu Zekulju već smo uključili za korisne ciljeve pa šaljemo mlijeko za ranjene drugove i neka bog prosti, ali je sad grehota nju nazivati govečetom, jer ti si objektivno veće marvinče nego ona, ali ja ti to ne mogu reći zbog sadašnjeg kulturnog nivoa

      Kod zarobljenog četnika Drage Keče nađena su neka pisma njegovog rođenog brata, Miloša Keče, partizanskog vodnika i to je bilo dovoljno našem obavještajcu, sumnjičavom Hazimu, da vodnika pozove u štab na saslušanje. I kod Miloša su nađena pisma brata četnika, a kad smo pročitali i jedna i druga i poređali ih po datumima, ispala je ovakva istorija:
      ***********
      »Dragi i mili brate Drago,
      Evo sam poslušao našeg ćaću koji je tebe, kao starijeg sina, poslao u četnike, a mene je uputio u partizane. Digao me je od goveda i opremio, gola i bosa, jer, veli, tako ću kod partizana imati veću čast i povjerenje zbog radi toga što oni sirotinju drže kao gornju.
      Ajde, veli, Milošiću, jabuko moja, jer nije, kaže, zgorega da iz naše kuće ima čeljadi i na jednoj i na drugoj strani pa nadbiju li partizani, branićeš nas ti, a nadjačaju li četnici, tu je Drago.
      Brate Drago, ja sam ti ovdje vrlo tužan u srcu zbog radi toga što u našoj četi ima i Hrvata, bog im sudio, a imam veliku sumnju u glavi da se tu nalazi i jedan ili čitava dva Turčina koje mi je naročito nezgodno obnoć zbog spavanja da me ne zakolju.
      Sad ste vi, četnici, u našem selu pa pripazi naročito na našu Zekulju, jer to je najbolja krava u selu i od nje su teoci na glasu. A budu li ovi moji, partizani, jednom stigli tamo, ja uzimam Zekulju na dušu.
      Piši mi kako je tamo i kakva je hrana u vašoj vojsci, jer naš komesar vrlo ružno drži govor za vas i kaže da ste izdali državu.
      Sad više ništa drugo, nego pripazi Zekulju ko oba oka i pozdravi ćaću i mater kao i sve one koji žele čuti za me.
      Tvoj brat Miloš.«
      ***********
      »Dragi brate Milošu,
      Kako sam razumio u štabu, mi se noćas povlačimo iz našeg sela, a vi partizani, sjutra dolazite. Priča se da ćete opoganiti crkvu, i da će pod vašom vladom svijet živiti ko stoka i neće se znati ko je kome rod. To su tako, kaže, naredili Čivuti i ostali komunisti koji su protiv kralja, otadžbine i krsne slave.
      Koje mi pišeš za našu Zekulju, ona je, fala bogu, dobro i zdravo i ja sam je pazio ko rođenu mater, a sad je ostavljam tebi u amanet i na karakter, jer koje da znaš: kraljevi odlaze i dolaze i države propadaju; bez toga se može biti, ali bez krave ne može.
      Što se tiče Talijana, od njih nam stiže tanko sljedovanje brašna i makarona, a dosta municije. Ako ćeš pravo, meni se toliko i ne puca na vas, ali ljebac valja zaraditi, a oficir je iza leđa.
      Ćaća ti poručuje da se pritrpiš koliko možeš među tijem tamo tuđijatom i šokcima, jer valja imati svoga, bolećega, u svakoj vojsci pa makar od kakve fele bila, a danas ti je toga toliko da se ne zna ko pije, a ko plaća.
      Mater ti povazdan plače što brat na brata puca. Ja, bogami, najviše derem iz puške onako u luft, ali s vaše strane neko nas opasno gađa iz mitraljeza, nanu li mu njegovu, sigurno će biti kakva Turkesnica, jer oni su dobre nišandžije i vole da puknu na Srbina.
      Vita jela, zelen bor, molim brzi odgovor. A Zekulja je opet steona, vatam ti muštuluk.
      Ljubazni pozdrav od Drage.«
      ***********
      Nekoliko mjeseci kasnije.
      ***********
      »Dragi druže, brate Drago, zdravo!
      Ostavljam ti ovo pismo kod malog pionirčića Stojana, a mi se povlačimo, jer je mrski domaći okupator i njegove četničke sluge prodro u selo uz pomoć tehnike predvođene izdajicama.
      Imao sam pozitivnu namjeru da evakuišem Zekulju da ne padne u ruke bandi, ali je ćaća nikako nije dao, jer je on kolebljivi seljak-srednjak sa dvije duše, vašom i našom, glava u berbernici, a strina u aščinici, kao što kažu naš komesar i drug Lenjin, član Vrhovnog štaba.
      Moram da te obavijestim i da ti prenesem i to da si ti zaveden, to jest nesvjestan, kralj je izdao zemlju i ciljeve narodnooslobodilačke borbe i ja se stidim što mi je brat u bandi, jer mi to kvari karakteristiku i povjerenje.
      Na Zekulju neću da mislim, iako me srce za njom boli kao bivšeg prevaziđenoga govedara, jer mi se danas borimo za jednu opštenarodnu Zekulju, to jest kravu koja će davati mlijeko za čitavu državu, ako to ti, to jest, razumiješ zbog tvoje nesvjesnosti.
      Onaj mitraljez koji vas onako opasno koka, to nije nikakav Turčin, jer mi smo svi za naoružano bratstvo. Taj nišandžija to sam ja, a pomoćnik mi je musliman, to jest naš brat, a mi svjesno tučemo bandu uz pomoć Sovjetskog Saveza, Engleske i Amerike.
      Više ti ništa nemam pisati, jer sam iscrpio podatke, nego ti na kraju predlažem da postaneš svjesni drug i da se svrstaš u redove i u to ime ja kličem i pozdravljam te sa našim borbenim pozdravom:
      Smrt fašizmu – Sloboda narodu!
      Miloš Keča.«
      ***********
      »Dragi brate Milošu, izdajniče srpstva,
      Ti nijesi Miloš nego Mujo koji na žalost nosi ime Miloša Obilića, pa si pokvario čak i malog Stojančića i uveo ga u pionire koje smo mu zato dobro izvukli uši, nek ne zaboravi da je sveti Sava poučavao Srpčad, a ne Turci i Čivuti.
      Nek te je sram koji si rekao da naš ćaća ima dvije duše kao da je on kakvo božije goveče koje ima dva želuca, a ne pravoslavni žitelj i Srbin. I to što si izmislio za nekakvu državnu kravu, to i ja znam da je državna krava muzara pa ćemo se, brale, pogurati oko njezinog vimena, a na našoj strani je kralj i kraljica i sva vlada u Londonu, a vi uza se nemate čak ni sreskog načelnika, a hoćete da drmate zemljom, koje vam pasuje kao krmači sedlo.
      I još nek te je sram koje si pjevao Zekuljinom teletu „sinoć mi se otelila krava, na teletu vojvodina glava.“ Sad su naši za kaznu oduzeli tele, koje je zato kriva tvoja komunistička propaganda, a ti dobro znaš da naše kukavno tele nije imalo ništa protiv kralja i srpstva, jer je ono nesvjesno, kako bi rekao ti.
      A to što ti meni prebacuješ za nesvijest, upitaj našeg ćaću, pa će ti on reći ko je od nas dvojice pri čistoj svijesti, koje sam ja dosad našoj kući donio dvoje cokule, kolni lanac, jednu sikiru, verige i pun ranac razne robe, a ti za toliko mjeseci ratovanja nijesi prikoristio kući ni cvonjke, nego si još odnosio, pse jedan crveni, da bi li, smrade.
      I neka znaš, gdje god se sretnemo, biće Kosovo, i više ništa nego primi ljubezni pozdrav od brata Drage.«
      ***********
      Tri mjeseca kasnije.
      ***********
      »Dragi druže i bivši brate Drago,
      Iz tvog izvještaja, to jest pisma, koje sam pažljivo proradio, ja vidim da ti svoju banditsku svijest iskazuješ pljačkom veriga i raznolikih lanaca, a mi se ovamo borimo da skinemo lance sa čitavog porobljenog čovječanstva Jugoslavije, to jest naše okupirane zemlje. Zbog radi toga mi ne prljamo ruke pljačkom, nego od neprijatelja otimamo oružje i razne druge borbene predmete kojima tučemo fašizam, to jest krvožednu zvijer.
      A to zbog radi čega se ti nama rugaš da nemamo čak ni sreskog načelnika, to je istina, jer mi nećemo povratak na starce, nego ćemo zemljom upravljati mi sami, to jest narod i omladina.
      Mogu ti dati odgovor i zbog radi tvojih zaostalih riječi što me nazivaš smradom i psom. Iako si ti bandit i pljačkaš, ja neću da ti nadijevam razne izraze, to jest psovke, jer ja sam obuhvaćen masovnim kulturnim radom i mi se više ne služimo izraznim govorom, nego učimo o borbenom bratstvu, o saveznicima i boljem životu kao i o nedostatku boga i o zaglupljivanju, to jest od popova.
      I još ti saopštavam da je već krajnje vrijeme, to jest jedanaesti čas, da dođeš u redove i pod zastavu, jer su srpski i crnogorski proleteri već na granici naše Krajine pod rukovodstvom druga Tita, pa će biti mišja rupa tri dukata, a ti požuri dok još više nije poskupila.
      I našu Zekulju već smo uključili za korisne ciljeve pa šaljemo mlijeko za ranjene drugove i neka bog prosti, ali je sad grehota nju nazivati govečetom, jer ti si objektivno veće marvinče nego ona, ali ja ti to ne mogu reći zbog sadašnjeg kulturnog nivoa.
      Na kraju te još jednom pozivam pod našu petokraku zastavu da budeš drug, a ne bandit, i u to ime šaljem ti naš gromki pozdrav
      Smrt fašizmu – Sloboda narodu!
      drug Miloš Keča.«
      ***********
      Nedjelju dana poslije ovoga pisma zarobljen je četnik Drago Keča.
      Bilo je mnogo smijurije dok smo ga ispitivali u štabu i gledali kako se njegov brat roguši i crveni. Najzad kad ga pustismo da ide kući, on se čitavo pola sata sašaptavao s bratom pod jednim orahom u dvorištu pa najzad oba krenuše u Miloševu četu.
      Ona njihova pisma predadoše meni s ironičnom napomenom:
      – Eto ti, zadušna babo. Kad si se toliko za njih zauzimao, sačuvaj prepisku, valjaće i tebi za tvoju karakteristiku.
      (1959)
      Iz zbirke Stari nevjernik (Стари невјерник) Branka Ćopića, Beograd 1975
       
×
×
  • Креирај ново...