Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Отац Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај (аудио)

Оцени ову тему

Recommended Posts

 
Nina

Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици

“Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу.

Звучни запис разговора

“Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар.

Rezultat slika za ÐанаÑÑÐ¸Ñ ÐÑаÑина

Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским

Шта промуцат после свега,
Мисли људске немоћне су,
Сад говори само срце,
Кроз нечујну сузу врелу.

Твоје око све казује,
Онај сјајак вековечни,
Дубине су непрегледне,
У том оку сакривене.

Колко пута загрли ме,
Пахуљице и принцезо,
Док трчаше по Врањини,
Са којом те Бог повезо.

Као срна и газела,
Као чигра сва весела,
Ко Анђео незлобива,
Сва живота испуњена.

Позавиде демон црни,
На тај осмех душе царске,
Подигао је он таласе,
Код Врањине Светосавске.

Дуну ветар искушења,
Крила тамна надвише се,
Вали реке нагрнуше,
Да ти осмех с лица сруше.

Река зграби дечје тело,
Мајка врисну – моје очи!
Отац цикну и за вама,
У Морачу и он скочи.

Мутна вода узбуркана,
Трудна мајка жртвована,
Мио отац с њима пође,
Смрт ненадна свима дође.

Ал ни витез с Куча славних,
За свој живот ич не мари,
И он скочи у таласе,
Пријатеље он да спасе.

Фијук ветра мук замени,
Кад несташе тела њина,
А сву борбу за животе,
Покри туга и тишина.

И тај Нинин осмех мили,
Пресели се на Небеса,
Божјим сада шета пољем,
И у свету живи бољем.

Тајне Божје живот везе,
У икону вечну спаја,
Радујте се душе чисте,
Житељи сте сада Раја!

игуман Петар (Драгојловић)

 

Извор: Радио Светигора
 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

VITEZU HRABROG SRCA DARKU VUJOŠEVIĆU - RATKU, JANI I MALOJ NINI 

51337076_633537403742065_484222224062585

Danas si se' brate preselio tamo 
Dje Hristova ruka sve vaga i mjeri 
I žrtvujuć' sebe za dobrobit drugih 
Nebeskoga carstva, otvorio dveri 

Danas si se brate preselio tamo 
Dje komete sjajne okružuju Lunu 
Dje caruje onaj što je uz Golgotu 
Vijenac od trnja, nosio ko' krunu 

Danas si se brate preselio tamo 
Dje andjeli sjede za zlatne astale 
Da s Vojvodom Markom na nebeski Medun 
Rujno vino piješ, pored crkve male 

Tamo dje je izvor vječnoga života 
U vrtove rajske gdje cvjetaju ruže 
Dje Patrijarh Pavle i Nikolaj sveti 
Liturgiju vječnu srpskom rodu služe 

Vrag ne voli one sto se Bogu mole 
I koji u vjeri Hristosovoj žive 
Pa je s toga na vas, strašnom mržnjom vodjen 
Poslao orkane i oblake sive 

Prevrnu se barka pod udarom vjetra 
Valovi se dižu sa svih božjih strana 
À u mutnoj vodi poslednjom se snagom 
Za spas male Nine, bori majka Jana 

Djevojčica vrišti u samrtnom strahu 
Dok oko nje ruka, smrti mrežu plete 
Otac Ratko možda spasiti se mogo'
Al ostavit ne htje' ženu i dijete 

Ne htje' život življet bez voljenih svojih 
Bez supruge Jane i bez male Nine 
No u vodu skoči i sa njima skupa 
Nestade u hladne jezerske dubine 

Izmučeni ljudi na obali vode 
Gledali su s tugom prevrnutu barku 
Al junačko srce u grudima srpskim 
Nije dalo mira Vujošević Darku 

Nije mogo gledat vitez s' gordih Kuča 
Dje se ova časna familija davi 
No poleće i on u talase hladne 
Ka vječnom životu i besmrtnoj slavi 

Kao nekad što su, znavali mu preci 
Za spas svojih bližnjih da mru' i da ginu 
Tako i on život, svoj žrtvova mladi 
Za Ratka i Janu i malenu Ninu 

PEROSEVIĆ

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

БРАТ ТРАГИЧНОГ ЈУНАКА СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА: Дарко је овим подвигом рекао све о себи

Најближи и свештенство Митрополије црногорске о трагичном јунаку са Скадарског језера Дарку Вујошевићу
 
Дарко Вујошевић
darko-vujosevic_620x0.jpg
 
- Дарко је био обичан, скроман човек, смртник који није јурио за славом и зарадом. Волео је Цркву, људе. Највише је посећивао манастир Врањине, и ту где је пустио корене скончао је свој овоземаљски живот... Иако смо много тога прошли заједно, ипак га нисам познавао, јер овај последњи чин, подвиг, полагање живота за ближњег свога, потискује све пролазне стари које сам знао о њему. Овим подвигом је рекао све о себи.
 

Овим речима је Веселин Вујошевић поделио сећање са слушаоцима Радија Светигора, на брата Дарка Вујошевића који је трагично страдао заједно са трочланом породицом Кумбуровић на Скадарском језеру приликом повратка са Литургије из манастира Врањина, дајући живот покушавајући да спасе пријатеље.

О трагично пострадалим верницима говорио је и ђакон Иван Црногорчевић који се осврнуо на Дарков подвиг – покушај да спаси породицу Кумбуровић, који никога није оставио равнодушним.

Подсетио је на литургијску молитву: Сваки савршени поклон и сваки савршени дар одозго силази од Тебе Оца Светлости, протумачивши да ништа на овом свету не можемо да урадимо мимо Бога - Божјег допуштења.

- Дарков гест говори колико је био у Христу и колико је волео ближњег свога , казао је ђакон Иван и додао да иако га није дуго знао имао је утисак да га познаје читав живот. Дарка су, по његовим речима, красиле многе лепе особине: ведар дух, полетност, поштење, људскост и скромност, љубав и радост: Овај његов гест, покушај да спасе живот једне породице није изненађујући. Од тако великог човека се тако нешто могло очекивати, казао је ђакон говирећи да је часну и поштену породицу Кумбуровић упознао управо на месту где се и догодило несрећа, у манастиру Врањина 2013. године.

Присетио се да је Ратка Кумбуровића последњи пут видио пре два – три месеца, када је био у неком проблему: Изложио сам му проблем, без намере да тражим помоћ. Међутим, он се моментално понудио да ми помогне и после се око тога заузео више него што би најрођенији. Дуго ми је тај гест био на памети. Размишљао сам о том човеку који није живио лагодним земаљским животом, али Бог му је дао ту бескрајну љубав коју ми је показао, причао је ђакон Иван.

Веселин Вујошевић се захвалио свима који саучествују у болу за пострадалима, за његовим братом, који су препознали Даркову жртву – подвиг, навијачима Будућности..., а посебну захвалност упутио је Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију.

Ђакон Иван Црногорчевић је казао да треба да се сетимо и оца Неофита, којег је сам Бог спасио јер није знао да плива, а који носи свој крст: Битно је да се молимо да му Бог да снаге да издржи и да изнесе тај крст. Морамо да имамо веру у Бога и да не доведемо у питање његову љубав.

У трагедији на Скадарском језеру у недељу, 3. фебруара, четира верника је изгубило живот: трочлана породица Кумбуровић из Зете, супружници Јана и Ратко и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, и Подгоричанин Дарко Вујошевић.

До несреће је дошло када се манастирски бродић, који је после литургије у манастиру Врањине превозио осам верника, преврнуо пред налетом олујног вјетра. Супружници Кумбуровићу су се утопили у покушају да спасу своју кћерку, а Дарко, који се домогао обале и вратио да им помогне, у покушају да њих спаси.

Монаху манастира Врањина оцу Неофиту (Кимпанов), који је чамцем превозио госте своје именданске славе, одређен је притвор док се не саслушају сви сведоци овог трагичног догађаја. Тела Јане и Нине Кумбуровић су пронађена, док се потрага за оцем девојчице Ратком и њиховим храбрим пријатељем Дарком Вујошевићем наставља.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је у Велику среду 24. априла Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, уз саслуживање свештеног братства Храма Васкрсења Христовог и молитвено учешће бројних верника. 
       
      У сусрет Васкрсу, Празнику над празницима, када се сваког дана сабирамо на богослужењима у храмовима, Епископ Милутин указао је на значај одласка у домове Божје на земљи. „Христос је у сваком од њих, у пуноћи са нама када му бескрвне жртве приносимо. Сви који долазе на Свете Литургије, осећају да је то живот. Да је то једино на овоме свету што има вечну вредност. Све друго је пролазно“, рекао је Преосвећени који је позвао народ да што чешће долази на богослужења. Ускоро ће се наизменично по седам дана служити Литургија сваког дана у ваљевским храмовима. То је велики благослов како за свештенике који служе, тако и за верни народ који у богослужењу учествује.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић.
       
      Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо.
      Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас.
      „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
      Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.
      Звучни запис разговора
       
      Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова.
      Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова?
      Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења.
      Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу.
      Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат?
      Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један  специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
      Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења.
      Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости?
      Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита.
      У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин.
      Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов  вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.
      Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа?
      Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо  добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом.  Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8).
      Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35).
      Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом.
      Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!
       
      Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић
       
      ИЗВОР: Радио Светигора
×
×
  • Create New...