Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

POSETA ALEKSANDRIJI

Moskovski Patrijarh Kiril je sa velikom delegacijom posetio drugu na diptihu pomesnih Pravoslavnih Crkava, drevnu Aleksandrijsku Patrijaršiju. U nedelju 11. aprila, Patrijarsi Teodor i Kiril služili su Svetu Liturgiju u Blagoveštenskoj katedrali Aleksandrije.

Prisutni su bili diplomatski predstavnici pravoslavnih zemalja kao i Koptske i Jermenske crkve.

Dvojica prvojeraha 10. aprila posetili su starog Papu i Patrijarha Koptske Crkve Šenudu Trećeg, koja u Egiptu ima milione vernika. U Koptskoj Patrijaršiji dočekani su od desetina klirika uz pojanje i drevne instrumente. Dogovoren je nastavak bogoslovskog dijaloga sa hrišćanima monofizitskog usmerenja.

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

PRESS RELEASE

Preparatory Committee Meeting

for the Catholic Church - Oriental Orthodox Churches

International Joint Commission for Dialogue

Rome, Italy, 27 - 29 January 2003

Catholic and Oriental Orthodox representatives, delegated by their Churches, met 27-29 January 2003, as members of the Preparatory Committee for the Catholic Church-Oriental Orthodox Churches International Joint Commission for Dialogue, under the co-chairmanship of His Eminence Cardinal Walter Kasper, President of the Pontifical Council for Promoting Christian Unity and His Eminence Metropolitan Bishoy of Damiette of the Coptic Orthodox Church.

The meeting was held in Rome, Italy, at the offices of the Pontifical Council for Promoting Christian Unity, in response to a letter dated 10 September 2002, and addressed to all the Heads of the Oriental Orthodox Churches by Cardinal Kasper, inviting them to engage in an official dialogue with the Catholic Church. Comprising the Oriental Orthodox Churches are: Coptic Orthodox Church, Syrian Orthodox Church, Armenian Apostolic Church (Catholicosate of all Armenians), Armenian Apostolic Church (Catholicosate of Cilicia), Ethiopian Orthodox Church, Malankara Orthodox Syrian Church and Eritrean Orthodox Church.

In his opening address, Cardinal Kasper welcomed the participants by saying: “I greatly appreciate your willingness to take part in this meeting, which hopefully may become a new and promising step in our journey towards full communion”, and referring to the work accomplished in the past, he stated: “This meeting is not the first, nor will it be the last along the path of our ecumenical venture. Much has been achieved in previous years, and still more remains to be done in the years to come”.

The members noted that unofficial consultations held between the Catholic Church and the Oriental Orthodox Churches (Pro Oriente, started in September 1971, in Vienna, Austria), the official declarations made by the Catholic Church and any Oriental Orthodox Church and other dialogue agreements reached on regional basis between the Catholic Church and any Oriental Orthodox Church, already provide valuable background for the initiation of the official dialogue. This dialogue has as its aim the fostering of a better understanding and relationship between the Catholic Church and the Oriental Orthodox Churches by addressing issues of common concern, in response to our Lord and Savior Jesus Christ’s prayer that His disciples, given to Him in the name of His Father, might be one as He and the Father are one (ref. John 17.11).

The Preparatory Committee members were received in audience by His Holiness Pope John Paul II on Tuesday, 28 January. After an introduction and an address made by Cardinal Kasper, His Holiness delivered a message of welcome, extending his fraternal greetings to the Heads of the Oriental Orthodox Churches and expressing the wish that the “efforts to establish a Joint Commission for Theological Dialogue prove a major step forward towards full communion in truth and charity”.

The Preparatory Committee officially established the rules of membership of the Catholic Church-Oriental Orthodox Churches International Joint Commission for Dialogue and set up the work plan, agenda, membership, procedures, methodologies and timetable for the Joint Commission. The first meeting of this Joint Commission is foreseen for the end of January 2004.

The six sessions of the meeting were held in the context of daily morning and evening prayer, and in a very cordial atmosphere. Separate meetings for the representatives of the two Church families enabled the co-ordinated contribution to the overall planning process.

The members expressed their gratitude to the Catholic Church for providing accommodation and hospitality.

The members of the Preparatory Committee were:

Representatives of the Oriental Orthodox Churches

Coptic Orthodox Church: H.E. Amba Bishoy, Metropolitan of Damiette, General Secretary of the Holy Synod of the Coptic Orthodox Church

Syrian Orthodox Church: H.E. Mor Theophilos Georges Saliba, Archbishop of Mount Lebanon, Secretary of the Holy Synod of the Syrian Orthodox Church

Armenian Apostolic Church (Catholicosate of all Armenians): H.E. Archbishop Khajag Barsamian, Primate of the Eastern Diocese of the USA

Armenian Apostolic Church (Catholicosate of Cilicia): H.E. Bishop Nareg Alemezian, Ecumenical Officer of the Catholicosate of Cilicia

Eritrean Orthodox Church: Rev. Fr. Kaleab Gebreselassie, Co-ordinator for Foreign Affairs

Malankara Orthodox Syrian Church: Rev. Fr. John Mathews, Secretary Committee on Inter-Church Relations

Representatives of the Catholic Church

H.E. Cardinal Walter Kasper, President of the Pontifical Council for Promoting Christian Unity

H.E. the Most Reverend Brian Farrell, Secretary of the PCPCU

Msgr. Eleuterio F. Fortino, Under-Secretary of the PCPCU

H.E. the Most Reverend Paul-Werner Scheele, Bishop of Würzburg (Germany), President of the Ecumenical Commission of the Catholic Church in Germany

H.E. the Most Reverend Kyrillos William, Coptic Catholic Bishop of Assiut, President of the Ecumenical Commission of the Catholic Church in Egypt

H.E. the Most Reverend Jules Mikhael Al-Jamil, Procurator of the Syrian Catholic Patriarchate to the Holy See and Apostolic Visitator in Europe

H.E. the Most Reverend Boutros Marayati, Armenian Catholic Archbishop of Aleppo, President of the Ecumenical Commission of the Catholic Church in Syria

H.E. the Most Reverend Woldetensae Ghebreghiorghis, Apostolic Vicar of Harar (Ethiopia), President of the Ecumenical Commission of the Catholic Church in Ethiopia

Rev. Fr. John Long, sj, member of the Catholic-Eastern Orthodox dialogue, Ecumenical Lecturer and Consultant

Secretariat: Msgr Johan Bonny, staff-member of the PCPCU

Rome, 29 January 2003

Share this post


Link to post
Share on other sites

СТАЛНО УГЊЕТАВАЊЕ ХРИШЋАНА У ЕГИПТУ

ФРИБУР, 29. јануара - Два коптска хришћанина који живе у Швајцарској, изјавили су за агенцију „Арис“, да хришћане у Египту постојано угњетавају. Уочи обраћања ова два Копта редакцији агенције, у Берну је протекла манифестација у спомен убијених хришћана на Божић у Наг-Хаммади.

Шест чланова Коптске православне цркве (дохалкидонске) упуцани су на излазу из храма послије Божићне службе.

Аутори из безбједносних разлога нијесу открили своја имена. Они већ неколико година живе у Швајцарској, али њихови рођаци су остали у Египту.

Према њиховим ријечима, египатске хришћане, исламски фундаменталисти угњетавају већ деценијама. Свједоци се сјећају напада на коптски манастир Абу-Фана и похару коптских дјевојака у Александрији. Подсјећају на свештеника Метаос-Вахба који је вјенчао Копта са муслиманком која је прешла у хришћанство и због тога био осуђен на пет година затвора.

Последња два мјесеца коптској општини су стално пријетили. О нападу на цркву раније се знало. Епископ Наг-Хамадија Кирилос је обавијестио градске власти, али за вријеме божићне службе ниједан представник милиције није био присутан.

По мишљењу швајцарских Копта, одговорност за напад лежи на Абделу ел-Гулу, депутату Национал-демоктратске партије у Наг-Хамадију (тој партији припада и предсједник земље Хосни Мубарак). Прије десет година хришћани те области нијесу указали подршку ел –Гулу и он је изгубио. 2005. г. је побиједио, али напади на хришћане су били организовани политиком из мјеста пораза 2000 г. Свједоци кажу да медији морају утицати на власти.

Коптска православна црква припада древноисточној (дохалкидонској) цркви. Данас чланове те Цркве чини 10% становништва Египта.

извор: СВЕТИГОРА ПРЕС

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна моја е-маил пријатељица је Копткиња и она ми је говорила о неким стварима из којих се може извући закључак да Копти уопште не виде и не доживљавају арапску власт као идеал слободе (да не кажем коју тежу реч). Коректност је коректност, али истина је истина. Копти у Египту нису слободни као што су слободни Арапи. Нити им је било имало сјајно кроз векове муслиманске власти, што турске, што арапске. Разликовао се само интезитет притиска и прогона, док је притисак увек био константа... Најгоре стање је у руралним деловима Египта...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна моја е-маил пријатељица је Копткиња и она ми је говорила о неким стварима из којих се може извући закључак да Копти уопште не виде и не доживљавају арапску власт као идеал слободе (да не кажем коју тежу реч). Енизе, брате, коректност је коректност, али истина је истина. Копти у Египту нису слободни као што су слободни Арапи. Нити им је било имало сјајно кроз векове муслиманске власти, што турске, што арапске. Разликовао се само интезитет притиска и прогона, док је притисак увек био константа... Најгоре стање је у руралним деловима Египта...

Nekažem ja brate da su kopti tamo vragovi a muslimani tamo andželi ima ih svakakavih i jednih i drugih.Ima muslimana koji tamo znaju problem napravit ali ima i kopta vjeruj mi!

Ako želiš primjere navest ću ti ih i sa jedne i sa druge strane more

Share this post


Link to post
Share on other sites

по тим арапским земљама је мало ''чудна'' атмосфера за сваког слободног и немуслимана, па дођу људи у слободу.

хришћани сматрају својом светом дужношћу према осталима тамо да остану, да проповедају и сведоче животима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

POSETA ALEKSANDRIJI

Moskovski Patrijarh Kiril je sa velikom delegacijom posetio drugu na diptihu pomesnih Pravoslavnih Crkava, drevnu Aleksandrijsku Patrijaršiju. U nedelju 11. aprila, Patrijarsi Teodor i Kiril služili su Svetu Liturgiju u Blagoveštenskoj katedrali Aleksandrije.

Prisutni su bili diplomatski predstavnici pravoslavnih zemalja kao i Koptske i Jermenske crkve.

Dvojica prvojeraha 10. aprila posetili su starog Papu i Patrijarha Koptske Crkve Šenudu Trećeg, koja u Egiptu ima milione vernika. U Koptskoj Patrijaršiji dočekani su od desetina klirika uz pojanje i drevne instrumente. Dogovoren je nastavak bogoslovskog dijaloga sa hrišćanima monofizitskog usmerenja.

prstgore mense0198626478946378946

Сјајно! Слава Богу! isus-sinai

Надам се да ће дијалог показати и потврдити да коптска, јерменска и остале  дохалкидонске цркве и Православна Црква исповедају исту суштину вере различитим речима, те да дохалкидонци нису монофизити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашао сам овај текст на нету појасните мало

С обзиром на оријенталне православне цркве, односи се на групу цркава који држе веру прва три Васељенски сабори Први васељенски сабор, Први васељенски Цариграда и Савета Ефеса и одбацио Четвртог васељенског сабора. Ове Цркве такође називају Стара оријенталне Цркве. Тако Оријентална православне цркве се разликују од Источне православне цркве.

Оријентална православне цркве дошао до начина растанак са остатак хришћанства у петом веку. Оријентална православне цркве, одбијају да прихвате христолошке Догме прогласио Четвртог васељенског сабора, који је сматрао да је Исус има две природе - једна божанска и један људски, иако су то били нераздвојни и само делује као једна ипостас.

Оријентална православна одбацио Несторианисм. Дакле, они залагали формулу која нагласио јединство оваплоћења над свим осталим разматрања. Оријентална православне цркве се често називају Монопхисите цркава, иако су одбацили ову ознаку, која је повезана са Еутицхиан монофизитизма. Они више воле термин "не-Цхалцедониан" или "Миапхисите" цркава. Оријентална православне цркве одбацују Монопхисите учења Евтихије и Диопхисите учења Несторија.

Двадесети век је видео помирења изјаве, на Цаледониан Раскол из неколико састанака између Римокатоличке папе и патријарха оријенталног православља.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашао сам овај текст на нету појасните мало

С обзиром на оријенталне православне цркве, односи се на групу цркава који држе веру прва три Васељенски сабори Први васељенски сабор, Први васељенски Цариграда и Савета Ефеса и одбацио Четвртог васељенског сабора. Ове Цркве такође називају Стара оријенталне Цркве. Тако Оријентална православне цркве се разликују од Источне православне цркве.

Оријентална православне цркве дошао до начина растанак са остатак хришћанства у петом веку. Оријентална православне цркве, одбијају да прихвате христолошке Догме прогласио Четвртог васељенског сабора, који је сматрао да је Исус има две природе - једна божанска и један људски, иако су то били нераздвојни и само делује као једна ипостас.

Оријентална православна одбацио Несторианисм. Дакле, они залагали формулу која нагласио јединство оваплоћења над свим осталим разматрања. Оријентална православне цркве се често називају Монопхисите цркава, иако су одбацили ову ознаку, која је повезана са Еутицхиан монофизитизма. Они више воле термин "не-Цхалцедониан" или "Миапхисите" цркава. Оријентална православне цркве одбацују Монопхисите учења Евтихије и Диопхисите учења Несторија.

Двадесети век је видео помирења изјаве, на Цаледониан Раскол из неколико састанака између Римокатоличке папе и патријарха оријенталног православља.

Neso, daj original tekst na engleskom i link...

Nisu to monofiziti, to su dohalkidonci...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      -Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији-   На празник Успења Пресвете Богородице, по новом календару 15. августа 2019. године, поводом славе манастира Ходош-Бодрог свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење Архиепископа арадског г. Тимотеја и свештенства Архиепископије арадске и Епархије темишварске.     У пратњи епископа Лукијана су били протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик; протојереј-ставрофор Огњан Плавшић, архијерејски намесник арадски; и ђакон Миодраг Јовановић. На крају свете Литургије, eпископ Лукијан је осведоченом пријатељу српског народа и Српске Православне Цркве, Архиепископу арадском др Тимотеју (Севићу) уручио високо одликовање, орден првог степена Српске православне епархије темишварске.   Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је после јерархијске поделе 1864. године припао Румунској Православној Цркви. Налази 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Историјски извори говоре да је данашњи манастир основала у XV веку стара племенита српска породица Јакшић, као и оближњи манастир Бездин, који и данас припада Српској Православној Цркви.   Познати су сви настојатељи манастира Ходоша од 1700. године. То су архимандрити: Софроније (1700), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља). Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша. Манастир данас припада Архиепископији арадској Румунске Православне Цркве, мушки је и представља један од најплодоноснијих духовних расадника у румунском Поморишју.     Извор: Српска Православна Црква   Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      SPC.RS
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.      Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?   - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.   Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.   - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.   Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.   Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.   У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?   - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.   Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.   Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).   Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?   - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.   Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.   Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.   Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.   Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!   Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?   - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.   Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.   Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.   Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.   Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?   - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.   Разговор водио:  Немања Андријашевић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу.     Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу.   У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој.   Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином.   После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм.   Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа.   Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство.   Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу.   Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године.   Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану.   Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве  владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је  освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније.   Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост.   У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“   После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...