Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

П.с. помену и ти Шенудино дело „Природа Христова“. Сигуран сам да си прочитала 10. Поглавље „Једна воља и једно деловање“. Како ти се оно чини?

 

Мислим да је важно упоредо проучавати спорна места. Можда се ја сувише бавим ,,детаљима'', али мени се детаљи некако чине веома важним. Конкретно у монотелитском спору, када су се многи сагласили са учењем о једној вољи уз ,,заобилазно'' признавање неких Халкидонских начела, кроз прихватање Ектесиса,  баш инсистирајући на ,,важним детаљима'' Св. Максим Исповедник указује да је целокупан домострој спасења доведен у питање ако није призната потпуна Христова човечанска природа са свим карактеристикама, а нарочито вољом и деловањем (енергијом). Св. Максим учи да енергија и воља припадају природи, а не ипостаси, да свака природа има своју енергију и вољу. Две различите природе сједињене у једној ипостаси, такође поседују и своје енергије које се  не могу мењати, ни мешати, иначе би се обе природе и саме измениле. Јединство две енергије је могуће само на нивоу личности, а не на нивоу природе. Свака природа делује (енергијски) од себе; личност нема своју сопствену енергију, већ она одређује начин сопственог дејства (енергије) која припада суштини...

 

Конкретно, када је у питању 10. поглавље  Шенудове књиге, које се односи на питање једне воље и енергије,  ја приступам тако што упоредо тражим сагланост са учењем Св. Макисма Исповедника и др. православних Светитеља. Међутим,  на самом почетку 10. поглавља наилазимо на јасно неслагање нарочито у самом наслову и постављању почетног питања и одговора:

,,Има ли Господ Христос две воље и два дејства (деловања, енергије),  божанску вољу и људску вољу, као и два дејства, то јест, божанско деловање и људско  деловање? Као што верујемо у Једну природу оваплоћеног Логоса, као што је св. Кирил Велики то називао, исто тако: Ми верујемо у једну вољу и једно дејство.''

 Како ово да схватимо? Делује потпуно јеретички на први поглед ако имамо у виду одлуку 6. Васељенског сабора

,, ...И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се, већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: "Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова...''

Можемо наћи неку сагласност, имајући у виду недовољно разјашњен спор током дијалога око различите употребе богословских термина, ако термин природа некад тумачимо у значењу природа, а некад у значењу личност - ипостас, анализом онога што следи у даљем тексту, а следи, да не дужим, позивање на цитате из Светог Писма који јасно показују да је Христова воља у сагласноси са вољом Бога Оца, што наравно ни мало није спорно. Он каже: ,,Очигледно је да Отац и Син у Светој Тројици имају једану вољу, јер  Господ Исус Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јован 10:30)''. Све ово је указивање на заједничку природу оваплоћеног Христоса са Богом Оцем, и други цитати и тумачења нису спорни, доказују само  да је Христос све чинио у складу са вољом Очевом, а са тиме су православни сагласни. Питам се шта је са  потврдом пуноће човечанске воље и енергије у Христу? Следећи цитат Папе Шенуд 3. рецимо, мени не звучи довољно православно (шта је са људском вољом?),, Hence, since He is one with Him in the Godhead, then He is essentially one with Him concerning the Will. Again, the Son, in His Incarnation on earth, was fulfilling the Will of the heavenly Father. Thus it must be that He Who united with the manhood had One Will.''

(У слободном преводу -Дакле, пошто је Он једно са Њим у божанству, онда Он је у суштини једно са Њим у вези воље. Опет, Син, у  Његовом оваплоћењу на Земљи,  испуњавао је  вољу небеског Отаца. Тако мора бити да је Он ко је сједињен са човештвом  имао једну вољу.)
Чега се плаше нехалкидонски учитељи? Тврдње да је човечанска воља у Христу била на неки начин супротстављена његовој божанској вољи, односно вољи Очевој, што води у раздељивање Христа, нестоијанство и сл. Папа Шенуд 3. то и каже: ,,Ако није било јединства између воље божанске природе Христве и Његове човечанске  природе, то би довело до унутрашњег сукоба. Далеко било то од Њега! ... У ствари, грех није ништа друго него сукоб између човечанске  воље и Божије. Али запамтите да је наш Господ Исус Христос није имао греха уопште.''

Ипак, у овом 10. поглављу има неких делова који могу да се протумаче као указивање  на важност човечанске воље. То је када се папа Шенуд 3. позива на Светитеље који су своју вољу изразили као сагласност са вољом Божијом. ,,Светитељи, који су савршени у свом понашању постигли су потпуну сагласност између њихове воље и воље Божије, тако да је њихова воља постала  Божија, и воља Божија постала њихова воља... Целокупна праведност која је обележила живот нашег Господа Исуса је због
његове божанске као и његове човечанске воље.''
Најјачи део, по мом мишљењу је тврдња да је распеће био избор божанске и човечанске природе.  

,,Иста је истина  спасења човечанства, порука због  које је Христос дошао и рекао: "Јер Син Човечији дође да спасе што је изгубљено." (Мт. 18:11). Ово је исто воља Оца, који  нас је заволео и послао свог Сина да буде жртва помирења за наше грехе. "(1. Јн 4:10.) Дакле, распеће је  било избор божанске, као и човечанске природе. Да није било једном вољом, не би било речено да је Христос умро нас ради.''

Папа закључује на крају: ,,Пошто је воља једана, деловање је нужно једно. Овде ми не правимо разлику између две природе.'' (На крају је ово опет, по мом мишљењу, збуњујуће тврђење за православне)

 

Недостаје ми у 10. поглављу  прецизност  и јасноћа у изражавању и схватању појмова, као између осталог у целом делу папе Шенуда 3. Св. Максим Исповедник при тумачењу молитве у Гетсимансом врту нарочито указује на слободан избор човечанске воље при страдању и сагласност човечанске воље са Божијом вољом. Човечанска воља није занемарена ни при оваплоћењу, јер Богородица одговара на речи анђела: ,,Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.''

Надам се да нисам била преопширна. Да би било разумевања, значење појмова мора да буде прецизно, а овде то свакако није случај.

 

Tеодорит о «Једној ипостаси»

Антиохијско читање (разумевање) Халкидона

P.T.R. Gray,Ancaster, Ontario

 

Занимљиво.



 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Има ли разлике у учењу између Севира и данашњих теолога Оријенталне цркве? Све најважније формулације и објашњења ми делују некако преузети од Севира, а према њима изражавам сумњу јер је Севир од стране Васељенског сабора окарактерисан као јеретик.    

 

Разлике има. Разлика постоји између онога:

1) како, православни, претпостављамо да дохалкидонци тумаче Севира

и

2) онога како га они заиста тумаче.  

 

Ето, узми онај познати споран пример код Севира:

"Исповедамо разлику и особитост и посебност природа из којих је Христос, јер се не споримо око имена, већ исповедамо посебност која је у квалитету, својству природа, а не посебност у деловима при чему сваки има своје независно постојање."

 

Сети се какав ми закључак изводимо из овога и упореди га са оним како га нпр. тумачи дохалкидонац Фарингтон

текст 1 https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,9830.msg182453.html#msg182453

текст 2 https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,9830.msg191330.html#msg191330

 

Има ли разлике?

 

п.с. сад видех твој претходни одговор. због захтевности, мораће остати бар за сутра ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, ипак сад одговора.

Најпре, хвала за сјајан и јасан уводни део. 

Даље, слажем се са твојом примедбом о збуњујућим формулацијама које даје Шенуда. Очигледно да постоји извесна недоследност у значењу појмова који се употребљавају, која врло лако наводи на погрешне закључке о реченоме у тексту, а што и ти примећујеш пре навођења ороса 6.В.Сабора и након цитата (тумачење "природе" као природе и "природе" као ипостаси.).

 

Не знам да ли си запазила да након дела

,,Има ли Господ Христос две воље и два дејства (деловања, енергије),  божанску вољу и људску вољу, као и два дејства, то јест, божанско деловање и људско  деловање? Као што верујемо у Једну природу оваплоћеног Логоса, као што је св. Кирил Велики то називао, исто тако: Ми верујемо у једну вољу и једно дејство.''

Следи једно врло битно објашњење претходно реченог:

Naturally, as long as we consider that this Nature is One, the Will and the Act must also each be one. What the Divine nature Chooses is undoubtedly the same as that chosen by the human nature because there is not any contradiction or conflict whatever between the will and the action of both.

 

У својој поруци даље ти ипак примећујеш делове који се касније јављају, а који указују на исто. 

 

А шта је то?

То је да дохалкидонци:

1) препознају и признају стварност постојања природних воља и дејстава у Христу. 

2) праве разлику између природне воље (хтења) и личне воље (одлуке)

3) разумеју да Христос, будући савршени Бог и савршени човек, знајући вољу Очеву није "боловао" од гномске воље

 

Проблем је тај што, као што збуњујуће делује њихов приступ "-природа- понекад као природа, а понекад као ипостас", тако  збуњујуће делује њихов имплицитни приступ "-воља- понекад у значењу као природна воља, а понекад као лична воља тј. одлука". Зашто се они не искобељају из тих терминолошких врзина, не знам. Вероватно је реч о доследности 15 вековној примени једног типа терминологије који је њима јасан, а нама прави проблеме.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У вези са претходно реченим:

 

http://www.metroplit-bishoy.org/files/lectures/Lecture%204.doc

Питање
О двема вољама

Одговор

У споразуму са Халкидонским Православним Црквама поменуто је питање воље Логоса. У нашој интерпретацији Прве заједничке Христолошке изјаве, на страни 6, налази се следеће:

Воља Оваплоћеног Логоса: стварно јединство  Божанског и људског. Заједничка изјава дала је јасну могућност за расправу у вези воље Исуса Христа. Стварно јединство Божанског и људског са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат/носилац (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)

Исус је рекао Оцу: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио?“ (Ев. Матеј 27:46) и у Својој молитви на Маслинској гори рекао је: „Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39).

Морамо правити разлику између онога што зовемо природна воља и онога што зовемо лична воља. Природна воља је жеља (хтење), док је лична воља одлука. Ми верујемо да је Исус Христос једна личност, не сложена личност сачињена од две личности, већ Личност Реч Божија, Логос. Није нормално да једна личност има две личне воље јер би у том случају била две особе, a то је несторијански концепт. Монотелити су они који верују у једну (природну) вољу у Исусу Христу, они су били анатемисани од стране Халкидонских Цркава.

Наша Црква такође не прихвата овај (монотелитски) концепт да је природна људска воља нестала. Природна Божанска воља и природна људска воља уједињене су без промене и без сливања. Говорећи „без промене“, мислимо да природна људска воља Исуса Христа није нестала као последица јединства. Да ли ово значи да је Исус Христос имао две воље? Немогуће је рећи да је Он имао две воље, јер би у том случају то значило да су у Њему две особе. То је разлог због којег морамо дефинисати шта за нас заправо значи реч „воља“. Исти проблем који постоји код природа јавља се и код питања воље. Његова природна Божанска воља ујединила се са Његовом природном људском вољом, али су две воље наставиле да постоји у јединству, у потпуном сагласју (хармонији), без противречности.

Шта је то „природна воља“, а шта је то „лична воља“?

Природна воља је жеља (хтење), лична воља је одлука.

Можемо рећи: „Пије ми се, али нећу да пијем“; „Морам да идем, али ми се не иде (нисам вољан да идем тј. не желим да идем)“. Шта ово значи? Уколико постимо, кажемо ли себи: „Пије ми се млеко, али га нећу пити“? То значи: „Моја је жеља (хтење) да пијем млеко, али сам одлучио да га не пијем“. Дакле, постоји разлика између природне и личне воље. Лична воља односи се на одлуку, док се природна воља односи на жељу.
 
Као људско биће, Исус Христос је осећао глад и жеђ док је постио на гори. Он је природно (тј. по својој људској природи) желео да пије или да једе, јер Његово Божанство (Божанска природа) није елиминисала својства Његовог човештва; енергије и природне воље нису елиминисане. Једино што је било страно Њему је склоност ка греху. Он никада није имао жељу за грехом, нити жељу, нити опирање (жељи), не никада. Он је био апсолутно свет и безгрешан. Ипак све остале људске жеље биле су (присутне) у Њему.  Једна од тих жеља (хтење), као и сваког људског бића, била је та да није желео да умре. Ова нормална жеља (хтење) била је присутна у Њему док је приступао Крсту. Али повинујући се Оцу, Он је као личност Друго лице Свете Тројице; Он је слободан, али је Његова лична одлука резултат људске и Божанске жеље. Његова Божанска жеља (хтење) је истоветна жељи Оца. Три Ипостаси су три особе, три у Њиховим вољама, волећи једни друге, али имају исту вољу и исту жељу. Три по броју, али једни по природи. Природно, штагод да жели Отац, то исто жели и Син и Свети Дух.

Да ли су природне воље идентичне? Не, јер да јесу то би значило да смо Евтиховци и да постоји промена, јер природна жеља (хтење) Његовог човештва је апсорбована Његовим Божанством. Ово је јерес монотелитизма. Ако се две природне енергије и природне воље своде на једну природну вољу, то је онда Евтихова јерес. Св. Кирило Александријски рекао је да разлике у својствима двеју природа нису уништене због јединства.

„Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39). Другим речима: „Оче ако Ти хоћеш, можеш учинити да ме мимоиђе ова чаша, али не како ја желим, већ како је Твоја воља, што је у исто време и Моја воља, како смо ти и ја одлучили. Нека не буде по Мојој жељи, већ по Твојој, а то је Твоја одлука и Моја одлука“.

Исус Христос има једну личну вољу јер је Он једна личност. У вези природних воља, можемо рећи да су оне две у једној, јер две природне воље нису помешане нити поништене, већ су у савршеном јединству, иако нису раздељене. Његова људска жеља (хтење) и Његова Божанска жеља (хтење) нису раздељене. Зашто? Зато што Он никада није следио своју људску жељу уколико она није прихваћена од стране Његове Божанске жеље, а то је потпуно повиновање Исуса Христа Оцу. Зашто кажемо „Оцу“, а не „Његовом Божанству (тј. Христовој Божанској природи)? Зато, јер када би рекли да се Он повинује свом сопственом Божанству, то значи да у Њему постоје личности. Када кажемо „Он“ то се односи на личност. Тако да не можемо рећи да се Он повинује самом Себи, то је нелогично. Када поменемо Његово повиновање (покорност) то се увек односу на повиновање (покорност) Оцу, и Отац аутоматски има исту жељу и исту вољу као и Син. Богословски је погрешно рећи да је Он покоран Свом Божанству. То је несторијански израз који је св. Кирило Александријски већ осудио у својим „12 анатематизама“. Све што води схватању о две особе је несторијанско. Морамо бити врло опрезни када се дотакнемо ове области. Грчки превод гласи: „Нека не буде Моја воља, већ Твоја“, док је арапски превод: „Не Моја воља, него Твоја воља“. У грчком преводу, реч „воља“ не понавља се након „већ Твоја“. Суштина проблема је да је Он рекао: „Моја воља“. Грчки појам има двојако значење: жеља (хтење) и одлука. Научно говорећи, грчки текст дозвољава овакво тумачење.

У Првој заједничкој изјави речено је:

„ и стварно јединство Божанске и људске (природе) са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)
and The real union of the divine with the human, with all properties and functions of the uncreated divine nature, including natural will and natural energy inseparably and unconfusedly united with the created human nature with all its properties and functions, including natural will and natural energy…It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ.

Друга заједничка изјава још је јаснија:

Једна Испостас Оваплоћеног Бога Логоса је та која увек делује и одлучује. (The one hypostasis of the Logos incarnate is always Who is acting and willing) 

Оваплоћени Бог Логос је субјекат (личног) деловања и (личног) одлучивања Исуса Христа. Другим речима, свака одлука и деловање потиче од једне личности. Али, Он понекад дејствује сходно свом Божанству, а понекад сходно свом човештву. Зато, Његова природна људска воља није престала да постоји, нити су Божанска и људска енергија престале да постоје.

Шта ово значи? Ти значи да је Он понекад чинио ствари од своје Божанске, а понекад од своје људске енергије. Прихватајући смрти, Он то чини по Свом човештву. Уништавајући Ад, то чини по Свом Божанству, итд. Извор енергије је непрекидно у Њему. Он је осећао глад и жеђ зато што човек и због тога је трпео на Крсту; зато што је Његова људска енергија наставила да постоји у Њему у јединству, нераздвојена од Његове Божанске енергије. Подизање мртвих из гробова, након распећа, учињено је по Његовој Божанској енергији. Дакле, две енергије наставиле су своје постојање у јединству.

Једноставно, две природне воље наставиле су своје постојање у јединству. Две природне енергије наставиле су своје постојање у јединству, нераздвојиво. Једна иста Личност дејствује (делује) и вољно одлучује. Понекад, по свом човештву, Он жели да једе, и по Свом Божанству са Оцем, Он је сагласан да то и учини; дакле Он једе по својој људској жељи, а са пристанком Очевим. Мотив једења долази од Његове људске, а не Божанске, жеље, јер Божанству није својствено да осећа глад.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Разлике има. Разлика постоји између онога: 1) како, православни, претпостављамо да дохалкидонци тумаче Севира и 2) онога како га они заиста тумаче.

 

Слажем се. Има разлике.

 

Разлика постоји, чини ми се, и између Оријнталних отаца/теолога који су укључени у дијалог и оних који су ван целе те приче?

Колика је  само разлика између христолошких обајшњења које даје папа Шенуд 3. (мада је и он на неки начин био укључен, макар као нека врста покровитеља) и митрополита Бишоја дамитског, са чијег сајта си поставио претходни текст? Код папе Шенуда 3. су подебљане формулације које требају да се утисну у памћење читаоцу о једној природи, једној вољи и једној енергији (очигледно да је писање  намењено онима који требају да усвоје просте основе вере). Код митрополита Бишоја је много прецизније одређено терминолошки и назначено да се израз једна оваплоћена природа схвата као једна ипостас Христова... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Слажем се. Има разлике.

 

Разлика постоји, чини ми се, и између Оријнталних отаца/теолога који су укључени у дијалог и оних који су ван целе те приче?

Колика је  само разлика између христолошких обајшњења које даје папа Шенуд 3. (мада је и он на неки начин био укључен, макар као нека врста покровитеља) и митрополита Бишоја дамитског, са чијег сајта си поставио претходни текст? Код папе Шенуда 3. су подебљане формулације које требају да се утисну у памћење читаоцу о једној природи, једној вољи и једној енергији (очигледно да је писање  намењено онима који требају да усвоје просте основе вере). Код митрополита Бишоја је много прецизније одређено терминолошки и назначено да се израз једна оваплоћена природа схвата као једна ипостас Христова... 

 

Управо тако. Стекао сам утисак да је Шенуда тај текст писао као део катихизиса посвећен христологији, а који је намењен објашњавању њихове вере самим њиховим верницима, на што је могуће лакши, једноставнији и разумљивији начин. 

Митрополит Бишој, с друге стране говори језиком дијалога, с циљем да га разуме друга страна у дијалогу. 

 

И код њих постоје противници дијалога. Чини ми се да су Етиопљани изразили забринутост истоветну оној коју изразили светогорци и Руси. Наравно, забринутост из њиховог дохалкидонског угла гледања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je jako zanimljivo u dve prirode u jednom Licu razmisljati o Spasenju Kroz ovaplocenog Sina Bozjeg.

 

Dve volje nedeljivo u Ljubavi cine Bogocoveka koji sve vreme Bozansku prirodu koristi da prigrli svoje ucenike i da ih i kroz Njegovu covecansku prirodu uvede u savrsenstvo postojanja tj. da budu savrseni kao ljudi , kao sto je savrsen i Otac na nebesima. Ne znam gde bi tu bilo prostora da se prica o Jednoj Volji.

 

Moje znanje je malo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поклоници Етиопске Православне Цркве посетили Маланкарску Цркву

28. Јануар 2019

50679406_10205498730263553_1892074570110

Више од стотину студената поклоника из Етиопске Тавахедо Православне Цркве били су у посети древној Маланкара Цркви (од 23. до 29. јануара 2019.). Студенти су посетили неколико цркава и центара Православне (дохалкидонске) Сиријске Цркве од Истока. Присуствовали су Божанској Литургији у резиденцији Католиката у Котајаму. Поклоници су појали традиционалне етиопске православне песме уз пратњу музичких инструмената.

Присуство етиопских православних (дохалкидонаца) у Индији расте, пошто се значајан број етиопских студената налази на студијама на универзитетима у Пуни, Ченају и Бангалору.

 

Извор: ОСР ( са енглеског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/poklonici_etiopske_pravoslavne_crkve_posetili_malankarsku_crkvu

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заседала комисија РПЦ за дијалог са Етиопском Црквом

29. Јануар 2019

 
Од 21. до 25. јануара 2019. у Адиси је одржано прво у историји заседање билатералне Комисије за дијалог између Руске Православне Цркве и Етиопске Цркве. Договор о стварању ове Комисије постигли су патријарх Кирил и патријарх-католикос Етиопије Абуна Матеј за време његове посете Русији у мају 2018. године.

Руску делегацију предводио је патријаршијски егзарх за Западну Европу митрополит корсунски западноевропски Јован, а етиопску архиепископ Абуна Филип, архиереј Јужног Ома. Између осталог, договорено је о унапређењу размене студената, заједничког учешћу у научним догађањима, сарадњи богословских школа двеју Цркава и о реализацији пројеката који се тичу омладинске сарадње.

Чланови Комисије су истакли неопходност заједничког рада на заштити прогоњених хришћана, који се скоро свакодневно излажу различитим облицима дискриминације и злостављања. Комисија је сагледала важност солидарности са свима невиним жртвама тероризма и екстремизма и у том смислу је подсетила на дан када је 30 етиопских хришћана убијено 2015. на обали Средоземног мора у Либији.

Чланови билатералне Комисије били су примљени патријарха Абуна Матије, који је истакао важност развијања билатералних односа и испоручио поздраве Предстојатељу Руске Православне Цркве.

 

Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба)

http://www.spc.rs/sr/zasedala_komisija_rpc_za_dijalog_sa_etiopskom_crkvom

Share this post


Link to post
Share on other sites

Маланкарска Црква основала парохију у Пољској

5. Фебруар 2019

50985900_731914327190060_263426928420900

Древна Маланкарска Православна (дохалкидонска) Црква основала је парохију у Пољској. По благослову митрополита Матеја Мар Тимотеја, надлежног за Уједињено Краљевество и Европу, Литургију је служио преч. Нинан Георгије. Дозволу да се у једној православној цркви одслужи Литугија Маланкарске Цркве дао је Његово Блаженство Сава, архиепископ варшавски и митрополит све Пољске.

Ово је први пут у историји да се оваква Литургија одслужи у Пољској. Древну Маланкарску Православну Цркву основао је Свети апостол Тома. Предстојатељ ове Маланкарске Православне Цркве (Православна Сиријска Црква од Истока) налази се на челу Католиката од Истока и седиште му је на апостолском престолу Светог Томе. Његова Светост Моран Мар Василије Мар Тома Павле II садашњи је католикос апостолског престола Светог Томе од Истока и митрополит маланкарски.

 

Извор: OCP (са енглеског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/malankarska_crkva_osnovala_parohiju_u_poljskoj

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo  је данас, 24. марта, са свештенством Свету архијерејску литургију и помен жртавама НАТО бомбардовања 1999. и принцу Михаилу Петровићу у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.
      У бесједи након Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је подсјетио на Велики Критски сабор из 2016. године, истичући да се ради о изузетном догађају у животу Цркве православне и читавога свијета у новије вријеме, који је између осталих одлука потрдио и одлуке Сабора из 14. вијека за вријеме Светога Григорија Паламе чијем молитвеном спомену је посвећена друга недеља свете Четрдесетнице.
      „Свети Григорије Палама био је велики учитељ, истински и прави пастир Цркве Божије, Светогорац, као и наш отац Свети Сава, који се молио чудесном молитвом Господе просвети таму моју“, казао је владика и додао да је Свети Григорије говорио да нема веће потребе за човјека на земљи него да Бог просвети ум његов, срце и душу, његову таму. Појаснио је да је и сва његова наука била у знаку тог учења о вјечној божанској свјетлости која је засијала са лица Христовога приликом Преображења на Таворској гори, која просвјећује сваког човјека који долази у овај свијет.
      „На тим Саборима је посвједочена и потврђена велика истина да је Бог свјетлост, да почива у неизрецивој свјетлости и њоме обасјава и прожима овај свијет, и да је човјек биће рођено да постане причасник и заједничар те божанске свјетлости.“
      Подсјетивши да је прошле недеље прослављена побједа Православља над бројним јересима, нарочито побједа над иконоборством, када је Црква вратила поштовање икона и моштију светих, владика је казао да је Свети Григорије Палама наставио то свето дјело Великог сабора.
      „Бранећи вјеру православну и учење да је Бог неизрецив по својој суштини невидљив, недоступан, и да је тајна божанске суштине само присутна у Оцу и Сину и Духу Светоме, али да Бог и свијет и творевину Своју, посебно човјека, не лишава те божанске силе, него му даје могућност да буде причасник божанске свјетлости – живога Бога. То је суштина црквеног учења и до тада, а то је потврдио и Свети Григорије Палама“, казао је владика и додао да је због тога Свети Григорије страдао од ондашњих моћника у Византијском царству.
      Митрополит је  је казао да данас треба да се сјетимо и књаза Михаила Петровића, значајне личности у нашој новијој историји, који се прије 33 године на данаши дан упокојио, а који је, 1921. године када је умро краљ Никола, проглашен за посљедњег престолонасљедника Краљевине Црне Горе:
      „Михаило Петровић, књаз Рашке, како га је именовао краљ Никола, упокојио се у Паризу гдје је и сахрањен. Наша влада припрема повратак  потомства краља Николе у Црну Гору и то је добра, велика и мудра идеја. Само да Бог даде разума да их сахране на дворско гробље код Цетињског манастира, гдје је и предвидио краљ Никола.“
      Митрополит је подијелио и сјећање на сусрете са књазом у Паризу, истичући његово залагање као насљедника Петровића, да се не руши Црква на Ловћену, са посебним освртом на разговор који су водили 1974. године. Подсјетио је на реченицу краљице Милене, коју му је њен унук, књаз Михаило, тада рекао а владика записао у предговору његових мемаора, који су штампани прије 15 година, да он није и неће бити краљ Црне Горе. Поштујући то, када су наши сепаратисти са фашистичком Италијом тражили обнову краљевине, књаз Михаило је одбио то због чега читаво вријем рата провео у заточеништву.
      Говорећи о НАТО бомбардовању СРЈ, Митрополит је подсјетио да су прве бомбе пале на Црну Гору када је убијен војник Саша Стајић у Даниловгрду а послије њега око 2000 људи. Од посљедица бомбардовања и данас умиру људи а међу њима је и један дио италијанских војника који су били при Кфору на КиМ. По његовим ријечима злочиначки НАТО пакт је наставио безбожно дјело крсташа, освајачког покрета из древних времена који су ратовали наводно за ослобађање Гроба Христовога, као и дјела других освајача:
      „Оно што су радили крсташи, Наполеон, Мусолини, Хитлер, у наше вријеме НАТО пакт наставља. То безбожно освајачко и отимачко дјело које се пројавило први пут послије Другог свјетског рата бомбардовањем БиХ, Републике Српске, КиМ, Србије и Црне Горе данас се наставља и у Азији и у Украјини.“
      Митрополит је позвао да се помолимо Богу да врати разум онима који управљају Европом и Америком да се отријезне и ослободе духа тирјанства и врате поштовању својих часних народа, у којима има доста и оних који знају да је НАТО извршио велики злочин и то свједоче: „Нека би Бог молитвама Светога Григорија Паламе све земаљске народе просветио светлошћу истине и мудрости Божије, свјетлошћу Богољубља и братољубља, и данас, и сјутра, и у вјекове вјекова, амин!“
      Након Светога причешћа, Високопреосвећени Митрополит је служио помен књазу Михаилу Петровићу, породици Петровић, владарима Црне Горе и свима који су пострадали од злочиначког НАТО бомбардовања које је започето на данашњи дан 1999. Митрополит је казао да је НАТО пакт и то бомбардовање срамота часних европских народа. Изразио је наду да ће они да схвате да се не може на злочину градити будућност људскога рода и човјечанства, као што се не може ни на нацифашизму, бољшевизму, титоизму..
      Пожеливши свима пострадалима и дивном књазу Михаилу покој душе, а присутнима здравље и спасење, владика Амфилохије је изразио задовољство због напредовања живописа у Храму Светог Јована Владимира, једног од најљепших храмова у Еворпи:
      „Црква Божија се против демонске силе и зла бори са светињама, светим моштима, молитвама, љубављу и са бригом о свом људскоме роду. Тако је и овај хиљадугодишњи спомен великога Христовога страдалника Јована Владимира засијао овдје, као што се обнављају и други храмови широм православне васељене.“
      Помолио се за љубав, мир међу Украјинцима, и да не скрнаве светиње због интереса међународних и домаћих моћника који покушавају да разоре јединство благословеног народа Светога Владимира Кијевскога, Светог Антонија и Теодосија Печерских.
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да без јединства Цркве православне нема будућности, не само православља и православних народа, него Европе и свијета. „У јединству једне свете саборне и апостолске Цркве Божије православне је будућност Европе, Америке и свијета.“
      На крају службе протојереј-стеврофор Слободан Зековић, старјешина Саборног Храма Светог Јована Владимира заблагодарио је Митрополиту на благословима које је донио у Бар и у овај свети храм, а заједничарење је на његов позив настављено у крипти храма.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања.
      У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење.
      „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он.
      Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења.
      „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сасм себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко.
      Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно.
      „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић.
      Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога.„То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вр
      ијеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он.Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића.
      „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека.
      „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић.
      Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких.
      „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола.
      Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима.
      Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика.
      Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу.
      Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм.
      Рајо Војиновић
      Фото: Борис Мусић




      фотогалерија
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одликовао је 17. марта 2019. године, у Недељу Православља, у храму Христа Спаситеља у Москви др Славенка Терзића, амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији, орденом Преподобног Серафима Саровског (III степена) за допринос у развоју односа Руске и Српске Православне Цркве.

      Свечаности су, поред Његове Светости, присуствовали и председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије Митрополит волоколамски г. Иларион, настојатељ Подворја Српске Православне Цркве и викар Патријарха српског Епископ моравички г. Антоније, као и заменик и секретар председника председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов и протојереј Игор Јакимчук.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...