Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

П.с. помену и ти Шенудино дело „Природа Христова“. Сигуран сам да си прочитала 10. Поглавље „Једна воља и једно деловање“. Како ти се оно чини?

 

Мислим да је важно упоредо проучавати спорна места. Можда се ја сувише бавим ,,детаљима'', али мени се детаљи некако чине веома важним. Конкретно у монотелитском спору, када су се многи сагласили са учењем о једној вољи уз ,,заобилазно'' признавање неких Халкидонских начела, кроз прихватање Ектесиса,  баш инсистирајући на ,,важним детаљима'' Св. Максим Исповедник указује да је целокупан домострој спасења доведен у питање ако није призната потпуна Христова човечанска природа са свим карактеристикама, а нарочито вољом и деловањем (енергијом). Св. Максим учи да енергија и воља припадају природи, а не ипостаси, да свака природа има своју енергију и вољу. Две различите природе сједињене у једној ипостаси, такође поседују и своје енергије које се  не могу мењати, ни мешати, иначе би се обе природе и саме измениле. Јединство две енергије је могуће само на нивоу личности, а не на нивоу природе. Свака природа делује (енергијски) од себе; личност нема своју сопствену енергију, већ она одређује начин сопственог дејства (енергије) која припада суштини...

 

Конкретно, када је у питању 10. поглавље  Шенудове књиге, које се односи на питање једне воље и енергије,  ја приступам тако што упоредо тражим сагланост са учењем Св. Макисма Исповедника и др. православних Светитеља. Међутим,  на самом почетку 10. поглавља наилазимо на јасно неслагање нарочито у самом наслову и постављању почетног питања и одговора:

,,Има ли Господ Христос две воље и два дејства (деловања, енергије),  божанску вољу и људску вољу, као и два дејства, то јест, божанско деловање и људско  деловање? Као што верујемо у Једну природу оваплоћеног Логоса, као што је св. Кирил Велики то називао, исто тако: Ми верујемо у једну вољу и једно дејство.''

 Како ово да схватимо? Делује потпуно јеретички на први поглед ако имамо у виду одлуку 6. Васељенског сабора

,, ...И две природне воље или хтења, у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено, исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље не супротстављене, не може бити, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља (хтење) следује, не противречи или супротставља се, већ шта више следује, или боље рећи, потчињава се Његовој Божанској и свемогућој вољи, јер Његова телесна воља тежи да се потчини Божанској вољи, према свемудром Атанасију. Јер као што се Његово тело зове и јесте тело Бога Логоса, као што и Он сам рече: "Јер сам сишао са неба, не творим своју вољу, него вољу Оца који ме је послао", називајући својом вољом управо вољу тела, пошто је и тело постало Његово. Јер на исти начин на који пресвето и пречисто одуховљено Његово тело, пошто се обожило, није уништено, него је остало исто у својим границама, тако и Његова човечанска воља обожена није уништена, већ је шта више сачувана, по речима Григорија Богослова...''

Можемо наћи неку сагласност, имајући у виду недовољно разјашњен спор током дијалога око различите употребе богословских термина, ако термин природа некад тумачимо у значењу природа, а некад у значењу личност - ипостас, анализом онога што следи у даљем тексту, а следи, да не дужим, позивање на цитате из Светог Писма који јасно показују да је Христова воља у сагласноси са вољом Бога Оца, што наравно ни мало није спорно. Он каже: ,,Очигледно је да Отац и Син у Светој Тројици имају једану вољу, јер  Господ Исус Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јован 10:30)''. Све ово је указивање на заједничку природу оваплоћеног Христоса са Богом Оцем, и други цитати и тумачења нису спорни, доказују само  да је Христос све чинио у складу са вољом Очевом, а са тиме су православни сагласни. Питам се шта је са  потврдом пуноће човечанске воље и енергије у Христу? Следећи цитат Папе Шенуд 3. рецимо, мени не звучи довољно православно (шта је са људском вољом?),, Hence, since He is one with Him in the Godhead, then He is essentially one with Him concerning the Will. Again, the Son, in His Incarnation on earth, was fulfilling the Will of the heavenly Father. Thus it must be that He Who united with the manhood had One Will.''

(У слободном преводу -Дакле, пошто је Он једно са Њим у божанству, онда Он је у суштини једно са Њим у вези воље. Опет, Син, у  Његовом оваплоћењу на Земљи,  испуњавао је  вољу небеског Отаца. Тако мора бити да је Он ко је сједињен са човештвом  имао једну вољу.)
Чега се плаше нехалкидонски учитељи? Тврдње да је човечанска воља у Христу била на неки начин супротстављена његовој божанској вољи, односно вољи Очевој, што води у раздељивање Христа, нестоијанство и сл. Папа Шенуд 3. то и каже: ,,Ако није било јединства између воље божанске природе Христве и Његове човечанске  природе, то би довело до унутрашњег сукоба. Далеко било то од Њега! ... У ствари, грех није ништа друго него сукоб између човечанске  воље и Божије. Али запамтите да је наш Господ Исус Христос није имао греха уопште.''

Ипак, у овом 10. поглављу има неких делова који могу да се протумаче као указивање  на важност човечанске воље. То је када се папа Шенуд 3. позива на Светитеље који су своју вољу изразили као сагласност са вољом Божијом. ,,Светитељи, који су савршени у свом понашању постигли су потпуну сагласност између њихове воље и воље Божије, тако да је њихова воља постала  Божија, и воља Божија постала њихова воља... Целокупна праведност која је обележила живот нашег Господа Исуса је због
његове божанске као и његове човечанске воље.''
Најјачи део, по мом мишљењу је тврдња да је распеће био избор божанске и човечанске природе.  

,,Иста је истина  спасења човечанства, порука због  које је Христос дошао и рекао: "Јер Син Човечији дође да спасе што је изгубљено." (Мт. 18:11). Ово је исто воља Оца, који  нас је заволео и послао свог Сина да буде жртва помирења за наше грехе. "(1. Јн 4:10.) Дакле, распеће је  било избор божанске, као и човечанске природе. Да није било једном вољом, не би било речено да је Христос умро нас ради.''

Папа закључује на крају: ,,Пошто је воља једана, деловање је нужно једно. Овде ми не правимо разлику између две природе.'' (На крају је ово опет, по мом мишљењу, збуњујуће тврђење за православне)

 

Недостаје ми у 10. поглављу  прецизност  и јасноћа у изражавању и схватању појмова, као између осталог у целом делу папе Шенуда 3. Св. Максим Исповедник при тумачењу молитве у Гетсимансом врту нарочито указује на слободан избор човечанске воље при страдању и сагласност човечанске воље са Божијом вољом. Човечанска воља није занемарена ни при оваплоћењу, јер Богородица одговара на речи анђела: ,,Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.''

Надам се да нисам била преопширна. Да би било разумевања, значење појмова мора да буде прецизно, а овде то свакако није случај.

 

Tеодорит о «Једној ипостаси»

Антиохијско читање (разумевање) Халкидона

P.T.R. Gray,Ancaster, Ontario

 

Занимљиво.



 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Има ли разлике у учењу између Севира и данашњих теолога Оријенталне цркве? Све најважније формулације и објашњења ми делују некако преузети од Севира, а према њима изражавам сумњу јер је Севир од стране Васељенског сабора окарактерисан као јеретик.    

 

Разлике има. Разлика постоји између онога:

1) како, православни, претпостављамо да дохалкидонци тумаче Севира

и

2) онога како га они заиста тумаче.  

 

Ето, узми онај познати споран пример код Севира:

"Исповедамо разлику и особитост и посебност природа из којих је Христос, јер се не споримо око имена, већ исповедамо посебност која је у квалитету, својству природа, а не посебност у деловима при чему сваки има своје независно постојање."

 

Сети се какав ми закључак изводимо из овога и упореди га са оним како га нпр. тумачи дохалкидонац Фарингтон

текст 1 https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,9830.msg182453.html#msg182453

текст 2 https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,9830.msg191330.html#msg191330

 

Има ли разлике?

 

п.с. сад видех твој претходни одговор. због захтевности, мораће остати бар за сутра ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, ипак сад одговора.

Најпре, хвала за сјајан и јасан уводни део. 

Даље, слажем се са твојом примедбом о збуњујућим формулацијама које даје Шенуда. Очигледно да постоји извесна недоследност у значењу појмова који се употребљавају, која врло лако наводи на погрешне закључке о реченоме у тексту, а што и ти примећујеш пре навођења ороса 6.В.Сабора и након цитата (тумачење "природе" као природе и "природе" као ипостаси.).

 

Не знам да ли си запазила да након дела

,,Има ли Господ Христос две воље и два дејства (деловања, енергије),  божанску вољу и људску вољу, као и два дејства, то јест, божанско деловање и људско  деловање? Као што верујемо у Једну природу оваплоћеног Логоса, као што је св. Кирил Велики то називао, исто тако: Ми верујемо у једну вољу и једно дејство.''

Следи једно врло битно објашњење претходно реченог:

Naturally, as long as we consider that this Nature is One, the Will and the Act must also each be one. What the Divine nature Chooses is undoubtedly the same as that chosen by the human nature because there is not any contradiction or conflict whatever between the will and the action of both.

 

У својој поруци даље ти ипак примећујеш делове који се касније јављају, а који указују на исто. 

 

А шта је то?

То је да дохалкидонци:

1) препознају и признају стварност постојања природних воља и дејстава у Христу. 

2) праве разлику између природне воље (хтења) и личне воље (одлуке)

3) разумеју да Христос, будући савршени Бог и савршени човек, знајући вољу Очеву није "боловао" од гномске воље

 

Проблем је тај што, као што збуњујуће делује њихов приступ "-природа- понекад као природа, а понекад као ипостас", тако  збуњујуће делује њихов имплицитни приступ "-воља- понекад у значењу као природна воља, а понекад као лична воља тј. одлука". Зашто се они не искобељају из тих терминолошких врзина, не знам. Вероватно је реч о доследности 15 вековној примени једног типа терминологије који је њима јасан, а нама прави проблеме.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У вези са претходно реченим:

 

http://www.metroplit-bishoy.org/files/lectures/Lecture%204.doc

Питање
О двема вољама

Одговор

У споразуму са Халкидонским Православним Црквама поменуто је питање воље Логоса. У нашој интерпретацији Прве заједничке Христолошке изјаве, на страни 6, налази се следеће:

Воља Оваплоћеног Логоса: стварно јединство  Божанског и људског. Заједничка изјава дала је јасну могућност за расправу у вези воље Исуса Христа. Стварно јединство Божанског и људског са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат/носилац (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)

Исус је рекао Оцу: „Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио?“ (Ев. Матеј 27:46) и у Својој молитви на Маслинској гори рекао је: „Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39).

Морамо правити разлику између онога што зовемо природна воља и онога што зовемо лична воља. Природна воља је жеља (хтење), док је лична воља одлука. Ми верујемо да је Исус Христос једна личност, не сложена личност сачињена од две личности, већ Личност Реч Божија, Логос. Није нормално да једна личност има две личне воље јер би у том случају била две особе, a то је несторијански концепт. Монотелити су они који верују у једну (природну) вољу у Исусу Христу, они су били анатемисани од стране Халкидонских Цркава.

Наша Црква такође не прихвата овај (монотелитски) концепт да је природна људска воља нестала. Природна Божанска воља и природна људска воља уједињене су без промене и без сливања. Говорећи „без промене“, мислимо да природна људска воља Исуса Христа није нестала као последица јединства. Да ли ово значи да је Исус Христос имао две воље? Немогуће је рећи да је Он имао две воље, јер би у том случају то значило да су у Њему две особе. То је разлог због којег морамо дефинисати шта за нас заправо значи реч „воља“. Исти проблем који постоји код природа јавља се и код питања воље. Његова природна Божанска воља ујединила се са Његовом природном људском вољом, али су две воље наставиле да постоји у јединству, у потпуном сагласју (хармонији), без противречности.

Шта је то „природна воља“, а шта је то „лична воља“?

Природна воља је жеља (хтење), лична воља је одлука.

Можемо рећи: „Пије ми се, али нећу да пијем“; „Морам да идем, али ми се не иде (нисам вољан да идем тј. не желим да идем)“. Шта ово значи? Уколико постимо, кажемо ли себи: „Пије ми се млеко, али га нећу пити“? То значи: „Моја је жеља (хтење) да пијем млеко, али сам одлучио да га не пијем“. Дакле, постоји разлика између природне и личне воље. Лична воља односи се на одлуку, док се природна воља односи на жељу.
 
Као људско биће, Исус Христос је осећао глад и жеђ док је постио на гори. Он је природно (тј. по својој људској природи) желео да пије или да једе, јер Његово Божанство (Божанска природа) није елиминисала својства Његовог човештва; енергије и природне воље нису елиминисане. Једино што је било страно Њему је склоност ка греху. Он никада није имао жељу за грехом, нити жељу, нити опирање (жељи), не никада. Он је био апсолутно свет и безгрешан. Ипак све остале људске жеље биле су (присутне) у Њему.  Једна од тих жеља (хтење), као и сваког људског бића, била је та да није желео да умре. Ова нормална жеља (хтење) била је присутна у Њему док је приступао Крсту. Али повинујући се Оцу, Он је као личност Друго лице Свете Тројице; Он је слободан, али је Његова лична одлука резултат људске и Божанске жеље. Његова Божанска жеља (хтење) је истоветна жељи Оца. Три Ипостаси су три особе, три у Њиховим вољама, волећи једни друге, али имају исту вољу и исту жељу. Три по броју, али једни по природи. Природно, штагод да жели Отац, то исто жели и Син и Свети Дух.

Да ли су природне воље идентичне? Не, јер да јесу то би значило да смо Евтиховци и да постоји промена, јер природна жеља (хтење) Његовог човештва је апсорбована Његовим Божанством. Ово је јерес монотелитизма. Ако се две природне енергије и природне воље своде на једну природну вољу, то је онда Евтихова јерес. Св. Кирило Александријски рекао је да разлике у својствима двеју природа нису уништене због јединства.

„Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али нека не буде Моја воља него Твоја“ (Мт. 26:39). Другим речима: „Оче ако Ти хоћеш, можеш учинити да ме мимоиђе ова чаша, али не како ја желим, већ како је Твоја воља, што је у исто време и Моја воља, како смо ти и ја одлучили. Нека не буде по Мојој жељи, већ по Твојој, а то је Твоја одлука и Моја одлука“.

Исус Христос има једну личну вољу јер је Он једна личност. У вези природних воља, можемо рећи да су оне две у једној, јер две природне воље нису помешане нити поништене, већ су у савршеном јединству, иако нису раздељене. Његова људска жеља (хтење) и Његова Божанска жеља (хтење) нису раздељене. Зашто? Зато што Он никада није следио своју људску жељу уколико она није прихваћена од стране Његове Божанске жеље, а то је потпуно повиновање Исуса Христа Оцу. Зашто кажемо „Оцу“, а не „Његовом Божанству (тј. Христовој Божанској природи)? Зато, јер када би рекли да се Он повинује свом сопственом Божанству, то значи да у Њему постоје личности. Када кажемо „Он“ то се односи на личност. Тако да не можемо рећи да се Он повинује самом Себи, то је нелогично. Када поменемо Његово повиновање (покорност) то се увек односу на повиновање (покорност) Оцу, и Отац аутоматски има исту жељу и исту вољу као и Син. Богословски је погрешно рећи да је Он покоран Свом Божанству. То је несторијански израз који је св. Кирило Александријски већ осудио у својим „12 анатематизама“. Све што води схватању о две особе је несторијанско. Морамо бити врло опрезни када се дотакнемо ове области. Грчки превод гласи: „Нека не буде Моја воља, већ Твоја“, док је арапски превод: „Не Моја воља, него Твоја воља“. У грчком преводу, реч „воља“ не понавља се након „већ Твоја“. Суштина проблема је да је Он рекао: „Моја воља“. Грчки појам има двојако значење: жеља (хтење) и одлука. Научно говорећи, грчки текст дозвољава овакво тумачење.

У Првој заједничкој изјави речено је:

„ и стварно јединство Божанске и људске (природе) са свим својствима и могућностима нестворене Божанске природе, укључујући и природну вољу и природну енергију, неодвојиво и непомешано уједињено са створеном људском природом и њени могућностима и својствима, укључујући и природну вољу и природну енергију. Логос Оваплоћени је тај који је субјекат (личне) воље и (личног) деловања Исуса Христа (It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ)
and The real union of the divine with the human, with all properties and functions of the uncreated divine nature, including natural will and natural energy inseparably and unconfusedly united with the created human nature with all its properties and functions, including natural will and natural energy…It is the Logos incarnate Who is the subject of all willing and acting of Jesus Christ.

Друга заједничка изјава још је јаснија:

Једна Испостас Оваплоћеног Бога Логоса је та која увек делује и одлучује. (The one hypostasis of the Logos incarnate is always Who is acting and willing) 

Оваплоћени Бог Логос је субјекат (личног) деловања и (личног) одлучивања Исуса Христа. Другим речима, свака одлука и деловање потиче од једне личности. Али, Он понекад дејствује сходно свом Божанству, а понекад сходно свом човештву. Зато, Његова природна људска воља није престала да постоји, нити су Божанска и људска енергија престале да постоје.

Шта ово значи? Ти значи да је Он понекад чинио ствари од своје Божанске, а понекад од своје људске енергије. Прихватајући смрти, Он то чини по Свом човештву. Уништавајући Ад, то чини по Свом Божанству, итд. Извор енергије је непрекидно у Њему. Он је осећао глад и жеђ зато што човек и због тога је трпео на Крсту; зато што је Његова људска енергија наставила да постоји у Њему у јединству, нераздвојена од Његове Божанске енергије. Подизање мртвих из гробова, након распећа, учињено је по Његовој Божанској енергији. Дакле, две енергије наставиле су своје постојање у јединству.

Једноставно, две природне воље наставиле су своје постојање у јединству. Две природне енергије наставиле су своје постојање у јединству, нераздвојиво. Једна иста Личност дејствује (делује) и вољно одлучује. Понекад, по свом човештву, Он жели да једе, и по Свом Божанству са Оцем, Он је сагласан да то и учини; дакле Он једе по својој људској жељи, а са пристанком Очевим. Мотив једења долази од Његове људске, а не Божанске, жеље, јер Божанству није својствено да осећа глад.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Разлике има. Разлика постоји између онога: 1) како, православни, претпостављамо да дохалкидонци тумаче Севира и 2) онога како га они заиста тумаче.

 

Слажем се. Има разлике.

 

Разлика постоји, чини ми се, и између Оријнталних отаца/теолога који су укључени у дијалог и оних који су ван целе те приче?

Колика је  само разлика између христолошких обајшњења које даје папа Шенуд 3. (мада је и он на неки начин био укључен, макар као нека врста покровитеља) и митрополита Бишоја дамитског, са чијег сајта си поставио претходни текст? Код папе Шенуда 3. су подебљане формулације које требају да се утисну у памћење читаоцу о једној природи, једној вољи и једној енергији (очигледно да је писање  намењено онима који требају да усвоје просте основе вере). Код митрополита Бишоја је много прецизније одређено терминолошки и назначено да се израз једна оваплоћена природа схвата као једна ипостас Христова... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Слажем се. Има разлике.

 

Разлика постоји, чини ми се, и између Оријнталних отаца/теолога који су укључени у дијалог и оних који су ван целе те приче?

Колика је  само разлика између христолошких обајшњења које даје папа Шенуд 3. (мада је и он на неки начин био укључен, макар као нека врста покровитеља) и митрополита Бишоја дамитског, са чијег сајта си поставио претходни текст? Код папе Шенуда 3. су подебљане формулације које требају да се утисну у памћење читаоцу о једној природи, једној вољи и једној енергији (очигледно да је писање  намењено онима који требају да усвоје просте основе вере). Код митрополита Бишоја је много прецизније одређено терминолошки и назначено да се израз једна оваплоћена природа схвата као једна ипостас Христова... 

 

Управо тако. Стекао сам утисак да је Шенуда тај текст писао као део катихизиса посвећен христологији, а који је намењен објашњавању њихове вере самим њиховим верницима, на што је могуће лакши, једноставнији и разумљивији начин. 

Митрополит Бишој, с друге стране говори језиком дијалога, с циљем да га разуме друга страна у дијалогу. 

 

И код њих постоје противници дијалога. Чини ми се да су Етиопљани изразили забринутост истоветну оној коју изразили светогорци и Руси. Наравно, забринутост из њиховог дохалкидонског угла гледања.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je jako zanimljivo u dve prirode u jednom Licu razmisljati o Spasenju Kroz ovaplocenog Sina Bozjeg.

 

Dve volje nedeljivo u Ljubavi cine Bogocoveka koji sve vreme Bozansku prirodu koristi da prigrli svoje ucenike i da ih i kroz Njegovu covecansku prirodu uvede u savrsenstvo postojanja tj. da budu savrseni kao ljudi , kao sto je savrsen i Otac na nebesima. Ne znam gde bi tu bilo prostora da se prica o Jednoj Volji.

 

Moje znanje je malo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поклоници Етиопске Православне Цркве посетили Маланкарску Цркву

28. Јануар 2019

50679406_10205498730263553_1892074570110

Више од стотину студената поклоника из Етиопске Тавахедо Православне Цркве били су у посети древној Маланкара Цркви (од 23. до 29. јануара 2019.). Студенти су посетили неколико цркава и центара Православне (дохалкидонске) Сиријске Цркве од Истока. Присуствовали су Божанској Литургији у резиденцији Католиката у Котајаму. Поклоници су појали традиционалне етиопске православне песме уз пратњу музичких инструмената.

Присуство етиопских православних (дохалкидонаца) у Индији расте, пошто се значајан број етиопских студената налази на студијама на универзитетима у Пуни, Ченају и Бангалору.

 

Извор: ОСР ( са енглеског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/poklonici_etiopske_pravoslavne_crkve_posetili_malankarsku_crkvu

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заседала комисија РПЦ за дијалог са Етиопском Црквом

29. Јануар 2019

 
Од 21. до 25. јануара 2019. у Адиси је одржано прво у историји заседање билатералне Комисије за дијалог између Руске Православне Цркве и Етиопске Цркве. Договор о стварању ове Комисије постигли су патријарх Кирил и патријарх-католикос Етиопије Абуна Матеј за време његове посете Русији у мају 2018. године.

Руску делегацију предводио је патријаршијски егзарх за Западну Европу митрополит корсунски западноевропски Јован, а етиопску архиепископ Абуна Филип, архиереј Јужног Ома. Између осталог, договорено је о унапређењу размене студената, заједничког учешћу у научним догађањима, сарадњи богословских школа двеју Цркава и о реализацији пројеката који се тичу омладинске сарадње.

Чланови Комисије су истакли неопходност заједничког рада на заштити прогоњених хришћана, који се скоро свакодневно излажу различитим облицима дискриминације и злостављања. Комисија је сагледала важност солидарности са свима невиним жртвама тероризма и екстремизма и у том смислу је подсетила на дан када је 30 етиопских хришћана убијено 2015. на обали Средоземног мора у Либији.

Чланови билатералне Комисије били су примљени патријарха Абуна Матије, који је истакао важност развијања билатералних односа и испоручио поздраве Предстојатељу Руске Православне Цркве.

 

Извор: Московска Патријаршија (с руског Инфо служба)

http://www.spc.rs/sr/zasedala_komisija_rpc_za_dijalog_sa_etiopskom_crkvom

Share this post


Link to post
Share on other sites

Маланкарска Црква основала парохију у Пољској

5. Фебруар 2019

50985900_731914327190060_263426928420900

Древна Маланкарска Православна (дохалкидонска) Црква основала је парохију у Пољској. По благослову митрополита Матеја Мар Тимотеја, надлежног за Уједињено Краљевество и Европу, Литургију је служио преч. Нинан Георгије. Дозволу да се у једној православној цркви одслужи Литугија Маланкарске Цркве дао је Његово Блаженство Сава, архиепископ варшавски и митрополит све Пољске.

Ово је први пут у историји да се оваква Литургија одслужи у Пољској. Древну Маланкарску Православну Цркву основао је Свети апостол Тома. Предстојатељ ове Маланкарске Православне Цркве (Православна Сиријска Црква од Истока) налази се на челу Католиката од Истока и седиште му је на апостолском престолу Светог Томе. Његова Светост Моран Мар Василије Мар Тома Павле II садашњи је католикос апостолског престола Светог Томе од Истока и митрополит маланкарски.

 

Извор: OCP (са енглеског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/malankarska_crkva_osnovala_parohiju_u_poljskoj

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

The Christology of

                                  Saint Cyril of Alexandria

 

 

            Between The Orthodox Church

                                                                           and

 The Oriental Orthodox Churches

 

 

H.E. Metropolitan Bishoy Of Damiette

General Secretary Of The Holy Synod

 

 

In his letter to Acacius, bishop of Melitene, Saint Cyril wrote:

         ‘Divinity and humanity are doubtless not the same in natural quality. otherwise how has the Word, being God, emptied himself having lowered himself in lesser things, that is, to our condition? Accordingly, whenever the manner of the incarnation is closely considered, the human mind doubtlessly sees the two ineffably and unconfusedly joined to each other in a union : but the mind in no wise divides them after they have been united, but believes and admits strongly that the one from both is God and Son and Christ and Lord.

            But the heresy of Nestorius is completely different from this, for he says: ‘God is inseparable from the one who is visible; because of this, I do not separate the honor of the one not separated; I separate the natures; but I unite the adoration.

            But the brethren at Antioch, understanding in simple thoughts only those from which Christ is understood to be, have maintained a difference of natures, because, as I said, divinity and humanity are not the same in natural quality, but proclaimed one Son and Christ and Lord as being truly one; they say His person is one, and in no manner do they separate what has been united. Neither do they admit the natural division as the author of the wretched inventions was pleased to think, but they strongly maintain that only the sayings concerning the Lord are separated, not that they say that some of them separately are proper to the son, the Word of God the Father and others are proper to another one again, the one from a woman, but they say that some are proper to His divinity and others are proper to His humanity. For the same one is God and man. But they say that there are others which have been made common in a certain way and, as it were, look towards both, I mean both the divinity and the humanity.

            Therefore, is it not clear to all that they do not separate into two the one Lord Jesus Christ, when they say that it is necessary to apply the sayings proper to God to His divinity, and again the human ones to His humanity? They affirm, as I said, that he is the Word of God the Father, begotten before ages, and was born in recent days[1] according to the flesh from the holy Virgin. They add that he was begotten according to the flesh through the ineffable and unconfused union, and they believe that the holy Virgin is the mother of God and clearly confess one Son and Christ and Lord. It is completely incredible that they intend to say that He is one and yet divide the one into two. They have not come to such state of insanity that they themselves would reinstate the transgressors by imprudently rebuilding that they rightly had torn down. If they agree with the opinions of Nestorius, how do they anathematize them as profane and loathsome?’

 

In His letter to Succensus Bishop of Diocaesarea in Isauria, Saint Cyril of Alexandria wrote:

            ‘Considering, therefore, as I said, the manner of His incarnation we see that His two natures came together with each other in an indissoluble union, without blending and without change, for His flesh is flesh and not divinity, even though his flesh became the flesh of God, and likewise the Word also is God and not flesh, even though He made the flesh His own according to the dispensation. Therefore, whenever we have these thoughts in no way do we harm the joining into a unity by saying that he was of two natures, but after the union we do not separate the natures from one another, nor do we cut the one and indivisible Son into two sons but we say that there is one Son, and as the holy Fathers have said, there is one physis (fusiV) of the Word (of God) made flesh.

            Therefore, as far as concerns our understanding and only the contemplation by the eyes of the soul in what manner the only begotten became man. We say that they are two natures which are united, but that Christ the son and Lord is one, the Word of God the Father made man and incarnate. And, if it seems best, let us accept as an example the composition in our own selves by which we are men. For we are composed of soul and body and we see two natures the one being the nature of the body and the other the nature of the soul. But there is one from both in unity, a man. And because man is composed of two natures, this does not make two men, but one, but one and the same man through the composition.’

 

In his next letter to Bishop Succensus, Saint Cyril wrote:

            ‘But although the body united to him is not consubstantial to the Word begotten of God the Father, even though it is united with a rational soul, still our thoughts certainly presents to our mind the difference of the two natures which have been united, and yet we confess one Son, Christ and Lord, since the Word was made flesh. And whenever we say flesh, we are saying man...

            For not only in the case of those who are simple by nature is the term ‘one’ truly used, but also in respect to what has been brought together according to a synthesis, as man is one being, who is of soul and body. For soul and body are of different species and are not consubstantial to each other, but united they produce one physis (fusiV) of man, even though in the considerations of the synthesis the difference exist according to the nature of those which have been brought together into a unity. Accordingly they are speaking in vain who say that, if there should be one incarnate physis (fusiV) ‘of the Word’ in every way and in every manner it would follow that a mixture and a confusion occurred as if lessening and taking away the nature of man.’[2]

 

            It is clear in the teaching of Saint Cyril that he always stresses upon what thought alone can see, the thing which cannot be seen in reality, that is, that thought can move freely on the time axis to see what happened in the past, while living in the present time.

            Thought can also suppose that ‘zero time’ can have a certain magnitude, and then eliminates this magnitude.

            The humanity of Jesus Christ, which had never existed alone, as if separated from His divinity, and thus cannot be seen alone in reality, can be seen by subtle thought and by contemplation of mind, by considering the moment of Incarnation. This is done by assuming a length of time which had never existed in reality, but only in contemplation, in order to enable the human mind to see the two matures joined together in a union. This interval of time is merely an assumption in thought alone (ti theoria mouni - th qeoria mounh), since the humanity of Jesus Christ came into existence at the very moment when the union, according to nature, occurred, to form the composite nature of the Word God Incarnate.

 

Article 4 of the Christological agreement states that:

            ‘Both families agree that the natures, with their proper energies and wills, are united hypostatically and naturally without confusion, without change, without division and without separation, and that they are distinguished in thought alone.’

 

            According to this statement, it is obvious that the Christological agreement is based on the teaching of Saint Cyril of Alexandria.

 

            The theological agreement of Chambezy, September 1990, which was based on the historical agreement of Saint Bishoy monastery in June 1989, states in Article 4 that:

            ‘Both families agree that the natures, with their proper energies and wills, are united hypostatically and naturally without confusion, without change, without division and without separation, and that they are distinguished in thought alone.’

 

Saint Cyril of Alexandria, in his letter to Acacuis, bishop of Melitene wrote:

 

            ‘Whenever the manner of the incarnation is closely considered, the human mind doubtlessly sees the two ineffably and unconfusedly joined to each other in a union: but the mind in no wise divides them after they have been united, but believes and admits strongly that the one from both is God and Son and Christ and Lord.’

 

In his letter to Succensus, bishop of Diocaesarea in Isauria, Saint Cyril also wrote:

            ‘As far as concerns our understanding and only the contemplation by the eyes of the soul in what manner they only begotten became man. We say that they are two natures which are united, but that Christ the Son and Lord is one, the Word of God the Father made man and incarnate.’

 

            It is clear in the teaching of Saint Cyril that he always stresses upon what thought alone can see the thing which cannot be seen in reality, that is, that thought can move freely on the time axis to see what happened in the past, while living in the present time.

            Thought can also suppose that ‘zero time’ can have a certain magnitude, and then eliminates this magnitude.

            The following diagram is a symbolic explanation for the distinction in thought alone between the natures out of which the Lord Jesus Christ is composed.

 

kiril.jpg

 

The humanity of Jesus Christ, which had never existed alone, as if separated form His divinity, and thus cannot be seen alone in reality, can be seen as a distinct entity, by subtle thought and by contemplation of mind, by considering the moment of Incarnation. This is done by assuming a length of time which had never existed in reality, but only in contemplation, in order to enable the human mind to see the two natures joined together in a union. This interval of time is merely an assumption in thought alone (ti theoria mouni), since the humanity of Jesus Christ came into existence at the very moment when the union, according to nature, occurred, to form the composite nature of the Word of God Incarnate.

Article 5 of the same abovementioned agreement states that:

 

            Both families (of churches) agree that He who wills and acts is always the one Hypostasis of the Logos Incarnate.

 

            Saint Cyril, in his teaching, totally refused to refer separately to the acts of Jesus Christ, sometimes to the Word of God, and other times to the one from a women (the Son of Man), because Jesus Christ is one Person, and all what He wills and acts is done by this one Person, the Word of God Incarnate, our Lord and Savior.

            That is what was mentioned in the theological agreements of Saint Bishoy monastery in Egypt and that of Chembezy in Switzerland.

In his letter to bishop Acacuis of Melitene, Saint Cyril wrote:

            ‘The brethren at Antioch proclaimed one Son and Christ and Lord as being truly one; they say His person is one, and in no manner do they separate what has been united. Neither do they admit the natural divisions as the author of the wretched inventions was pleased to think, but they strongly maintain that only the sayings of the Lord are separated, not that they say that some of them separately are proper to the son the Word of God the Father, and others are proper to another Son again, the one from a women, but they say that some are property to His divinity and others are proper to His humanity. For the same one is God and man. But they say that there are others which have been made common in a certain way and, as it were, look towards both, I mean both the divinity and the humanity.’           

 

 

[1] Hebrews 1:2

[2] ‘Letters 40,45,46’ The Catholic University of America Press, CUA 1987,  p.262,163,164,165,193,199 and 201.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja mislim da monofizitske crkve u sustini nece nikada da se odreknu 100% svoga ucenja i tumacenja dveju priroda u jednoj Licnosti Isusa Hrista, ...  iako cini mi se da ima nekog pomaka u nekim terminologijama i prilagodjavanja monofizita prema pravoslavnom ispovedanju, mozda se na kraju i desi ujedinjenje i mozda treba i neku ikonomiju primeniti radi spasenja i prisajedinjenja mnogih koji su sada van crkve zbog stare jeresi monofitizma. 

Ali, recimo meni neke stvari nisu dovoljno razjasnjene :

"...since the humanity of Jesus Christ came into existence at the very moment when the union, according to nature, occurred, to form the composite nature of the Word of God Incarnate...."

 ... the union according to nature ... nije sjedinjenje prema (saglasno, u skladu sa ) prirodi,....  nego je sjedinjenje (priroda) prema (saglasno ) ipostasi, ... tj. prema jednoj Ipostasi Isusa Hrista.

... occurred, to form the composite nature of the Word of God Incarnate.... opet, nije slozena priroda ovaplocene Reci (Logosa) Bozijeg,.... nego je to slozena Ipostas ovaplocenog Logosa (kako kazu svetitelji, pre ovaplocenja Logos je prosta Ipostas, posle ovaplocenja je slozena Ipostas, jer je Logos u svoju Ipostas primio i ljudsku ipostas)..

Mislim, tacna definicija termina je kod ovog pitanja od sustinske vaznosti,...  jer ako je sjedinjenje u prirodi, onda to moze da asocira na monofitizam , jer se sjedinjenje u prirodi naravno odnosi samo na Bozansku prirodu i onda ostaje pitanje gde je onda tu mesto i za ljudsku prirodu.

Mali otklon je napravljen u tim recima,.... to form the composite nature... slozena priroda, kao da se priznaje postojanje dve prirode u ovaplocenom Logosu,.... ali kako se onda pre toga kaze da je sjedinjenje u prirodi, ne mogu onda dve prirode (Bozanska i covecanska) da postoje slozeno i da bude samo jedna priroda (Bozanska). :scratch_head:....malo je kontradiktorno, gde je opet tu mesto i za covecansku prirodu.

"The humanity of Jesus Christ, which had never existed alone, as if separated form His divinity, and thus cannot be seen alone in reality, can be seen as a distinct entity, by subtle thought and by contemplation of mind, by considering the moment of Incarnation."

Naravno, ljudska priroda Isusa Hrista nikada nije postojala sama, ali je ipak bila u real time, kada je Isus projavljivao svoju covecansku prirodu, jeo, pio, spavao, plakao, bojao se smrti,.... to je bila cista ljudska priroda i odlike koje ta priroda nosi sa sobom, bilo je to delovanje 100% po coveku , dok sa druge strane njegova Bozanska priroda nije delovala i bila ispoljavana u tom trenutku. Znaci vidimo njegovu covecansku prirodu , komplemetacija i suptilna misao i umno razlikovanje prirode ljudske u Gospodu Isusu Hristu, znaci kao u teoriji i nekom sozercanju bez nekog uticaja na stvarnost,...... opet vuce na monofitizam i to koliko se secam onog tipa kao kod Severa Antiohijskog, ... koliko se secam to je neki blazi ili umereni oblik monofitizma koji je takodje osudjen od ckrve.

Voleo bih da nisam u pravu, ali ipak ja licno zadrzavam neku rezervu prema tome da li su se monofizitske crkve skroz odrekle svoga ucenja i prihvatile pravoslavnu veru i sabore. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање.

      Извор: РТРС
    • Од Логос,
      Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!
      „Смрти, где ти је жалац?
      Аде, где ти је победа?
      Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу!
      Васкрсе Христос и живот царује!“
      (Васкршње слово светог Јована Златоуста)
      Драга духовна децо,
      Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.
      Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.
      Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.
      Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.
      Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).
      Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).
      Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења
      Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.
      Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).
      Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.
      У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.
      Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).
      У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.
      Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.
      Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!
      Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“
      Христос васкрсе!
      Ваистину васкрсе!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
      Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
      Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
      Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
      Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
      Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
      Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
      Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
      Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
      Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
      Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
      Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
      Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
      Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
      Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
      Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
      Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
      Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
      Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
      Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
      Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
      Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
      Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО
      Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
      Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
      Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
      ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
      Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
      Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
      Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      ТЕКСТ ПОСЛАНИЦЕ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ
      Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!
      „Смрти, где ти је жалац?
      Аде, где ти је победа?
      Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу!
      Васкрсе Христос и живот царује!“
      (Васкршње слово светог Јована Златоуста)
      Драга духовна децо,
      Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека.
      Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља.
      Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно.
      Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти.
      Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20).
      Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).
      Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења
      Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења.
      Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19).
      Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности.
      У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству.
      Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9).
      У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру.
      Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине.
      Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо!
      Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“
      Христос васкрсе!
      Ваистину васкрсе!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
      Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ
      Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ
      Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ
      Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ
      Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН
      Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР
      Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН
      Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН
      Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ
      Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА
      Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН
      Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ
      Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ
      Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ
      Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ
      Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН
      Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ
      Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ
      Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ
      Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ
      Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД
      Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ
      Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ
      Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН
      Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ
      Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН
      Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО
      Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ
      Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ
      Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН
      Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ
      Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ
      ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:
      Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН
      Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ
      Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО
      Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
×
×
  • Create New...