Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kako sam ja razumeo Orijentalna Pravoslavna i ova Nasa pravoslavna crkva se slazu i trebalo bi da dodje do ujedinjenja. Ako sam dobro shvatio, samo da se u tom procesu ne provuce neka obmana ili laz koja bi iskvarila Pravoslavno ucenje.

Pored ovoga moram reci da bi neko uceno versko lice trebalo da stavi svoj komentar sta je zvanicna vera i priroda Hristova? Takodje kako se ona razlikuje od tudjih?  bleh

:drugarstvo:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako sam ja razumeo Orijentalna Pravoslavna i ova Nasa pravoslavna crkva se slazu i trebalo bi da dodje do ujedinjenja. Ako sam dobro shvatio, samo da se u tom procesu ne provuce neka obmana ili laz koja bi iskvarila Pravoslavno ucenje.

Brate, i moje razumevanje jeste da postoji sasvim dobra osnova za dijalog Pravoslavne i Nehalkidonskih Crkava i da, uz Boziju pomoc i blagoslov, ali i uz trud arhijereja i bogoslova, postoje velike sanse za uspeh takvog dijaloga i obnovu jedinstva dveju zajednica.

Pored ovoga moram reci da bi neko uceno versko lice trebalo da stavi svoj komentar sta je zvanicna vera i priroda Hristova? Takodje kako se ona razlikuje od tudjih?  bleh

:drugarstvo:

I ja bih voleo tako nesto da cujem tj. procitam, s obzirom da nisam svesteno lice niti bogoslov, vec samo entuzijasta za ovu temu... Ima dosta pisanog "materijala" za pocetak..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eво један превод....

Ипостас по Северу Антиохијском

Питер Теодор Ферингтон

http://www.britishorthodox.org/115n.php

Север Антиохијски показује да је нехалкидонска заједница у својој Христологији потпуно кириловска. Његова учења јасно показују да између христологије данашњих источних и оријенталних православаца не постоје разлике, али и да неке његове примедбе на Халкидон могу имати оправдати.

Разумевање Христологије било ког богослова било ког периода захтева уважавање начина на који су ти богослови користили одређене појмове као и значења које су им придавали у различитим контекстима. Нигде то није толико значајно колико у ситуацији када се проучавају списи отаца источно православне и оријетнално православне заједнице. Када је реч о христолошким споровима петог и шестог века посебно је битно пажљиво описати појмове и изразе <који су се користили>. Овај се чланак нарочито бави начином на који је Север користио појам «ипостас».

Друга усаглашена изјава Заједничке комисије за дијалог између Источно Православне Цркве и Оријенталних Православних Цркава каже: «Сада смо јасно разумели да су обе породице увек верно држале исту аутентичну православну христолошки веру и непрекинути континуитет апостолског Предања, иако су христолошке термине користили на различит начин.»

Да је овакво разумевање било могуће у прошлости, историја Цркве развијала би се другачије. Али, у само време христолошких спорова, бављење христолошким питањима било је под утицајем многих других фактора: политичких, друштвених, богословских. Наравно, то не значи да у то време није било правих несторијанаца и евтиховаца.

Север Антиохијски је један од најзначајнијих отаца нехаклкидонске православне заједнице посебно из разлога што је утемељио критички поглед на Халкидонски Сабор и Томос папе Лава. Осим тога, у списима против оних који су се држали евтиховских погледа на Оваплоћење, он појашњава богословску разлику која стоји између нехалкидонских православаца и оних са којима су најчешће и погрешно поистовећивани. За Севера, појам «ипостас» кључан је за правилно разумевање православне Христологије. Он је користи у својим богословским писмима, контроверзним списима, чак и у својим химнама. Ипак, потребно је са Северовог становишта јасно дефинисати и остале христолошке појмове као што су: « суштина», «природа» и «лице».

У христолошком спору, многи од проблема нарушеног јединства и континуираног чувања већ заузетих позиција, проузроковани су тиме што су писци једне стране сматрали да су тачно разумели ставове противника или су полазили од тога да се појмови и изрази могу користити дамо на један начин.

Овај најважнији појам, «ипостас», ваљано је дефинисан и коришћен у многим Северовим списима. Њиме се, пре свега, означава посебност. Пишући једном од својих саговорника, Север каже: «Како називаш тело које садржи разумну душу, а које је Бог Логос добровољно присајединио Себи: посебност, а то је ипостас која поседује душу, или општост, а ти је човештво уопште? Показује се да, ако желиш исправно одговорити, рећи ћеш да је у питању тело које поседује разумну душу. Сходно томе и ми говоримо да је од таквог тела и ипостаси Бога Логоса створено јединство; јер, нису се уопштено божанство и човештво удружили у јединство, већ посебне ипостаси.»

Из овог питања јасно је да Север у свом разматрању појма «ипостаси» супротставља идеје посебности и општости. Ипостас која задржи душу је посебност, а не уопштено човештво. У ствари, ипостас је тело које садржи разумну душу и оно је индивидиуална инстанца човештва уопште.

За Севера, појам ипостас примењује се на Христово тело које садржи разумну душу, што представља Његово потпуно човештво, на начин да Север о Овапложењу може говорити као о сједињењу ипостаси. И у ствари,  овај концепт је средишња тачка његове Христологије. Ова идеја описује шта је за Бога Логоса значило да постане тело и обитава међу нама.

На који се начин Оваплоћење може посматрати као јединство ипостаси. Сигурно да ово захтева несторијанско постојање људске особе пре преузимања од стране Логоса. Свакако да би овако нешто било тачно када би се појам ипостаси користио увек на исти начин.  Али, Север одбија овакву несторијанску перспективу позивајући се на дела св. Кирила. Он каже:

«И немој мислити да ипостаси увек, у сваком случају, морају имати особу везану за себе, на начин да би, као и безбожни Несторије, морали говорити о јединству двеју особа супротстављајући се тиме богонадахнутим речима св. Кирила који је у другом писму Суксенсију, с тим у вези, рекао следеће: ‘But that it should be so will in no way help the right principle of faith, even if some man spread about union of persons.’ Јер, Писмо није рекло да је Бог Логос ујединио са Собом личност човека, већ да је Он постао тело.»

Север не сматра потребним да свака ипостас мора имати личност, али да је важно инсистирати на томе да се човештво са ипостасним својствима сјединило са Богом Логосом, even in the face of nestorianism. Његов је став да постоје два типа ипостаси: самопостојећа, (self-subsiting) и несампостојећа, (non-selfsubsisting) ипостас. Самопостојећа ипостас илуструје се примером Петра и Павла. Они су ипостаси са индивидуалним постојањем (individual subsistence). Оне постоје независно једна од друге и независно од свих осталих ипостаси. Именоване су именом особе и таква ипостас постоји по себи и за себе и зове се Петар, а друга независна ипостас зове се Павле. Несторијанцима и оним халкидонцима за које се чинило да их подржавају, упућена је критика што нису успели да направе разлику између самопостојеће и несамопостојеће ипостаси, те су због тога говорили о јединству две независне индивидуе: Бога Логоса и човека.

Желећи да објасни концепт несамопостојеће ипостаси, Север наводи пример јединства душе и тела. У човеку као што је Петар постоји јединство људске душе и људског тела. Тело је ипостасно, а тиме стварно и истински индивидуалан пример људског тела уопште.  Али, оно није независно, не постоји само по себи и само за себе, већ постоји у јединству са ипостасном људском душом која га покреће.

Петар је самопостојећа ипостас, његово тело је несамопостојећа ипостас. У јединству његове ипостасне душе и ипостасног тела настаје самопостојећа ипостас која се именује именом особе, што је у овом случају Петар. На тај начин, Север је у могућности да објасни и јединство божанства и човештва у Христу:

« Премда је ипостас Бога Логоса постојала и пре, тачније, пре свих векова и сваког времена, бивајући вечно заједно са Богом Оцем и Духом Светим, тело са разумном душом, које је Он присајединио Себи, није постојало пре сједињења, нити је <постојала> засебна особа за то тело са разумном душом.»

Божанска ипостас Логоса, вечна је и самопостојећа ипостас, док тело са разумном душом, иако стварно и ипостасно, што је и потпуна инстанца и посебност човештва уопште, није људска особа, јер није независно од ипостаси Логоса. Оно припада ипостаси Логоса на сличан начин као што душа човекова поседује тело.

Уколико је то тело или човештво, које се сјединило са Богом Логосом, постојало чак и један трен пре Оваплоћења, онда би оно било самопостојеће, те би учење које је Несторије заступао, било исправно. Одбијајући овакву могућност, Север цитира св.Григорија:

«Осуђен је сваки онај који каже да је најпре формиран човек у ког се, након тога, уселио Бог, јер тако нешто није рођење Бога, већ бекство од рођења.

Али, Север је увек, врло пажљиво чувао целовитост различитих ипостаси од којих је Христос саздан. Тело је истинско тело, оно је стварна и потпуна посебност човештва уопште. Ипак, није у питању јединство људске личности и божанске личности Логоса. Као што објашњава:

«Али, када ипостаси не постоје у засебном индивидуалном постојању, што је случај са човеком међу нама, мислим на човека који је саздан од душе и тела сједињених без промене, који се само мислено распознају и <чије се јединство> приказује као једна ипостас сачињена од две, такво јединство non will be so unistructed as to call one of persons.»

Овде се човек опет описује као јединство ипостасних елемената, али елемената који, ипак не постоје сами по себи. Том аналогијом се и Христос може посматрати у тренутку Оваплоћења. Његова Личност, Његово самопостојање чине: Његова сопствена самопостојећа ипостас, а то је Његово индивидуализовано божанство које је личност и које се зове Логос; и несамопостојеће ипостасно човештво које је Он присајединио Себи`у тренутку зачећа омогућујући му да, у јединству божанства и човештва, буде потпуно постојеће. Ово човештво нема своју посебну људску особу, већ је ипостасно и јесте стварна људска посебност, али личност која поседује ову људску ипостас јесте Бог Логос. Човештво постоји, али није самопостојеће, оно зависи од јединства са самопостојећом божанском ипостаси и божанске особе Бога Логоса.

Сасвим природно, Север може да укаже на ипостаси од којих је саздан Христос. Он каже:

«Следећи ове богонадахнуте речи Светих Отаца и исповедајући да је наш Господ Исус Христос из две природе, посматрај као различите ипостаси од којих је саздан Имануил, а њихово сједињење као природно и немој ићи на општости и суштине божанства и човештва, јер се целина божанства показује у Светој Тројици, док се човештво уопште односи на цео људски род.»

Одавде је јасно да он сматра да су ипостаси различите, а то значи да нису помешане нити стварају неку другу врсту ипостаси, која је нити потпуно божанска нити уистину људска. Не, већ пре да је реч о сједињењу стварне и самопостојеће божанске ипостаси са стварном и несамопостојећом људском ипостаси;  а то значи да Личност Логоса након Оваплоћења постоји (subsist) природно у својој божанској ипостаси, а ради домостроја нашег спасења, Он је изабрао да постоји (subsist) и људској ипостаси коју учинио Својом сопственом. Остаје само једна самопостојећа ипостас која је постала оваплоћена, односно која је себи присајединила несамопостојећу људску ипостас. Дакле, није у питању јединство општости човештва и општости божанства. Појам «ипостас» искључује такву могућност упућивањем на индивидуалну инстанцу такве општости. Али, овим се не сугерише да је Север икада пропустио да призна чињеницу да ипостас увек припада некој суштини и да је део људског рода, бивајући стварна и потпуна индивидуализација те суштине. 

У једној од својих проповеди он каже:

„На исти начин, ни ипостас не пориче род или суштину, већ их издваја и уобличује у појединачни израз онога који постоји.“

Север се такође бави и другим христолошким појмовима и изразима. Он каже: „Сад се опет враћамо на оно што је неопходно и поновићемо да „суштина“ наглашава општост, а ипостас посебност, док „биће“ и „природа“ понекад се односе на општост, а понекад на посебност.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

наставак....

Дакле за Севера, појам „суштина“ користи се када се жели описати нешто што је опште за све врсте. По томе, сви људи сеу део људске суштине која је индивидуализована у свакој људској ипостаси које су јединствене и које постоје. Он не посматра суштину као филозофски модел, већ пре као нешто  што је стварно и заједничко за све припаднике неког рода или врсте. Петар је човек, његова суштина је људска, не зато ште негде постоји некаква супстанца од које се сачињава човек или зато што постоји некакав божанска мустра или модел, већ зато што он појавно припада припада тој суштини.

Север пише: „ Због тога је Логос, који се оваплотио, могао да хода по води and after his death under the wound of the  lance caused a stream of salvation to wel forth from his side after, a након Васкрсења, Он је пролазио кроз затворена врата, јављао се ученицима, дозвољавајући им да Га дотакну, показујући Своје тело као опипљиво и чврсто; бивајући једносуштан нама, био је и изнад пропадања и тиме је оповргао теорију фантазијаста. Овим се јасно показује да је Христово човештво исте суштине као и наше. По Свом човештву Он припада истом роду или врсти бића као и сви људи. Он је био опипљив, Он се могао дотаћи, Његово тело било је чврсто. То није било духовно човештво, нити је Његово тело било имагинарно. Оно је било потпуно истог човештва као и ми.  Север заправо цитира св.Кирила желећи да покаже да се појмом „суштина“ означава оно што одликује неку врсту бића.

„И мудри Кирило, у свом другом писму Суксенсију, „суштином“ назива оно човештво које је ипостасно сједињено са Богом Логосом: - Јер ако бисмо се након „једна природа Логоса“ задржали без додавања „оваплоћена“ but set dispensation as if were outside пружили бисмо одличну прилику некима да нас питају: где је савршенство човештва? Или: how was the ousia after our model made up? Aли, нека заћуте since they have leaned upon the staff of a reed, јер смо речју „оваплоћена“ сачували савршенство човештва и одлике наше суштине-.“

Овај цитат потврђује Северов став да је Христово човештво исте суштине као и наше. Тиме се каже да је Христос једносуштан нама по Свом човештву: Употребом речи „оваплоћена“, како св.Кирило каже, а Север се слаже са њим, морамо разумети да Христос више није само божанска ипостас Бога Логоса, већ је и савршен у Свом човештву и у свим одликама човештва које су садржане у концепту суштине. „Суштина“ је стога дефиниција одлике врсте, те је по Свом човештву Христос је савршен и потпун пример ипостаси људске суштине, а по Свом божанству Он је савршен и потпун пример ипостаси божанске суштине.

Иако је признавао да је Христос био човек, Евтих је оклевао да каже да је Христос једносуштан нама. Било је и оних који су сматрали да је Христос удаљен од људске суштине тиме што је зачет на чудесан начин. Критикујући их да оваквим ставом доводе у питање читаву основу нашег спасења, Севир им одговара:

„Зато, када чујеш да је Имануилово зачеће у исто време и божанско и људско, (запитај се) на који начин Га можеш потпуно одвојити од људских својстава које је Он вољно примио. Јер, ако не кажемо да је тело способно да прими ствари које му припадају, с изузетком греха који је болест, а не део суштине, који је као што рекох настао као последица непажње, онда Он не би могао да на Крсту пати за нас, нити да искуси смрт.“

Због тога, људска суштина, у којој Логос Оваплоћењем суделује са целокупним човечанством, не укључује грех. То занчи да грех није саставни део људске суштине. Али, у свему осталом, људска суштина, из које је индивидуализована несамопостојећа ипостас, поптуна је и не мањка ни у чему што чини људско биће. Да Христос Своју људску ипостас није повукао из људске суштине, коју и ми делимо, онда Његово страдање, смрт и васкрсење не би значили ништа и наше спасење не би било извршено.

И заиста, као што Север каже, важно је да се ни један аспект људске суштине не уклања из Христа. Уколико њена целовитост у јединству са божанском ипостаси није очувана, онда наше спасење опет не би било извршено. Уколико човештво изгуби неко од својих својстава, онда оно престаје бити људска суштина индивидуализована у Христу. И наравно, Север, одбацује могућност да је Христово човештво мањкаво у било чему. А шта онда рећи о чудима, Пребражењу, ходању по Галилејском језеру? Како све ово објаснити, уколико се жели сачувати целовитост Христовог човештва и Његова једносуштност нама?

„Као што каже Јеванђеље, Његово лице сијало је као Сунце, а хаљине Његове постале су беле као светлост. Али, далеко од тога да ове ствари индицирају промену суштине, већ сјај и мноштво славе која је својствена Богу.“

Север не може бити јаснији. Чак и са исијавањем славе божанства, човештво остаје оно што јесте. Ипак, оно је је прослављено бивајући сопствено човештво Бога Логоса. Баш као што је Мојсијево лице, појављујући се у Божијем присуству колико је то могуће, засијало славом Божијом. Ипак Мојсије није престао бити део људског рода или људске суштине. Његово човештво није се променило, већ је засијало одражавајућом светлошћу, као што Месец сија рефлектовану светлост Сунца не постајући звезда, већ остајући оно што јесте.

Уколико се осврнемо на појам „лице“ или „особа“, можемо приметити да Севир сматра да не морају све ипостаси имати личност или име. Цитирајући св. Кирила, он каже:

„И немој мислити да ... <већ наведен цитат у првом делу чланка> ... већ да је Он постао тело“

Већ је јасно да Севир сматра да је Христово човештво ипостасно, премда несамопостојеће, а такве несамопостојеће ипостаси немају своју личност коју носе. Уколико је Христово човештво личносно само по себи, онда бисмо, као што Север жели овим цитатом да покаже, били принуђени да исповедимо несторијанско јединство особа.  Св.Кирило је јасан да је човештво које је Христос ујединио са Собом није било личносно, односно није носило обрисе људске особе. Личност божанског Логоса јесте та личност која поседује  ову посебну људску ипостас која јој даје име. Север сматра да једино самопостојеће ипостаси могу имати особу и име. Он каже:

„ Из претходно наведеног, Учитељ поучава да је својство природног сједињења да су ипостаси у композицији и да су савршене, без умањивања, али одбија да људској ипостаси прида (независно) индивидуално постојање, тако да се (ипостаси) могу бројати као две и да имају сопствену личност која их носи, те да је међу њима могуће само јединство по части.“

Индивидуално постојање одређује да ли ипостас има особу која је носи. Северовим речником, то је самопостојећа ипостас. У Оваплоћењу, то значи да је Христово божанство самопостојећа божанска ипостас Бога Логоса та која носи личност, а та личност је сам Бог Логос. Човештво (Христово) не може носити неку другу особу, јер није самопостојеће тј. оно нема потребно индивидуално постојање.

Чињеница да је Север вољан да говори чак и о јединству ипостаси , јасно показује да је за њега, а и целу нехалкидонску заједницу, целовитост Христовог човештва и божанства увек сачувана. Ово је управо супротно становишту које су му противници често приписивали и показује да је неопходно пустити историјске мислиоце, поготову из спорног периода од четвртог до седмог века, да говоре у своје име.

Brooks E. W. A Collection of Letters of Severus of Antioch. 1915, p.16.

John 1:14

Brooks E. W. , op. cit.,  p.17.

Brooks E. W., op. cit.,  p.19.

Brooks E. W. , op. cit.,  p.17, where he is quoting Ep. 101 (P. G., XXXVII, 177)

Brooks E. W., op. cit.,  p18.

Brooks E. W., op. cit.,  p.17.

Chesnut Roberta C., Three Monophysite Christologies (1976), p.11. Translated by Chesnut from Hom CXXV (P. O. xxix.236)

Brooks E. W., op. cit.,  p.23.

Brooks E. W., op. cit.,  p.11.

Brooks E. W., op. cit.,  p.21

Torrance Iain R., Christology After Chalcedon (1988), p.157, where Torrance is translating the first letter of Severus to Sergius, a Eutychian-leaning theologian.

Torrance Iain R., op.cit., p.180.

Brooks E. W., op. cit.,  p.17.

Brooks E. W., op. cit.,  p.39

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Одавде је јасно да он сматра да су ипостаси различите, а то значи да нису помешане нити стварају неку другу врсту ипостаси, која је нити потпуно божанска нити уистину људска. Не, већ пре да је реч о сједињењу стварне и самопостојеће божанске ипостаси са стварном и несамопостојећом људском ипостаси;  а то значи да Личност Логоса након Оваплоћења постоји (subsist) природно у својој божанској ипостаси, а ради домостроја нашег спасења, Он је изабрао да постоји (subsist) и људској ипостаси коју учинио Својом сопственом. Остаје само једна самопостојећа ипостас која је постала оваплоћена, односно која је себи присајединила несамопостојећу људску ипостас. Дакле, није у питању јединство општости човештва и општости божанства. Појам «ипостас» искључује такву могућност упућивањем на индивидуалну инстанцу такве општости. Али, овим се не сугерише да је Север икада пропустио да призна чињеницу да ипостас увек припада некој суштини и да је део људског рода, бивајући стварна и потпуна индивидуализација те суштине.  "

Share this post


Link to post
Share on other sites

Друштво, ево прегледа текстова постављених на форум Верујем-у.

1.Људска природа Христова

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg182453#msg182453

2. Тумачење званичне Христолошке изјаве Православне Црве и Оријенталних Православних Цркава

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg185879#msg185879

3. О двема вољама

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg187022#msg187022

4. Православна Христологија Севира Антиохијског

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg191330#msg191330

5. Трагање за јединством источних и оријенталних православаца данас

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg197953#msg197953

6. Савремено виђење ситуације

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg203379#msg203379

7. The Council of Constantinople 553 AD

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg208309#msg208309

8. Saint Severus of Antioch - His Life and His Christology

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg209429#msg209429

9. Towards a Common Christology

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210283#msg210283

10. After Chalcedon - Orthodoxy in the 5th/6th Centuries

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210328#msg210328

11. The Oriental Orthodox Rejection of Chalcedon

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210334#msg210334

12. Leo and Theodoret, Dioscorus and Eutyches

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210465#msg210465

13. HYPOSTASIS IN SEVERUS OF ANTIOCH

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210961#msg210961

14. THE ETHIOPIAN ORTHODOX CHURCH AND ITS MONASTIC TRADITION

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg211548#msg211548

15. Severus of Antioch's objections to the Council of Chalcedon: a re-assessment

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg211683#msg211683

16. The Christology of Saint Cyril of Alexandria

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212705#msg212705

17. Saint Timothy Aelurus of Alexandria

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212743#msg212743

18. THE CASE OF IBAS OF EDESSA

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212749#msg212749

19. Christology (Христологија Сиријске Маланкарске Православне Цркве)

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg213221#msg213221

20. Series of Lectures on Christology and Christological Controversies - Lecture 4

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg237820#msg237820

21. Icons in the Syriac Church?

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg238312#msg238312

22. The Liturgy of the Ethiopian Church

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg239814#msg239814

23. The Mystery of the Incarnation

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg239906#msg239906

24. Statement of the Romanian Orthodox Church on the Theological Dialogue

Decisions of the Holy Synod, Bucharest, Romania, 8-9 December 1994

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg250136#msg250136

25. A Seventh Century Apology for Images -    

Jeрменска одбрана иконопоштовања

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg263962#msg263962

26. An Introduction to the Divine Liturgy of the Armenian Apostolic Church

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg267738#msg267738

27. Coptic Christology in Practice

Incarnation and Divine Participation in Late Antique and Medieval Egypt

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg267754#msg267754

28. Збирка писама Севера Антиохијског

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg258859#msg258859

29. Ипостас по Северу Антиохијском (превод текста бр.13) ново

1.део http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg269600#msg269600

2.део http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg269632#msg269632

30. Lecture II: The Nature of Our Lord Jesus Christ

Our Faith Concerning Christology:

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg270413#msg270413

3 1. Image Worship in Armenia and Its Opponents*

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg274114#msg274114

Share this post


Link to post
Share on other sites

ау ђунисе, ал си нам задао домаћи  0110_hahaha 0110_hahaha

него, јел знаш шта о манастиру Гегхарду Јерменији, тамо се чувало Копље којим је прободен Господ на Крсту пре 2. светског рата?

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/e/ef/Heilige_Lanze_02.JPG

http://www.armeniapedia.org/index.php?title=Geghard_Monastery

http://www.encyber.com/comm/board/bl_view_all.php?idxNo=29392&tid=travelworld

http://englishrussia.com/index.php/2008/04/13/the-holy-lance-church/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Патријарх цариградски, Анатолије рекао је на сабору у Халкидону:

"ДИОСКОР НИЈЕ ОСУЂЕН ЗБОГ СВОЈЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ, већ зато што је екскомуницирао Лава и није се покорио Сабору."

То стоји у записницима Сабора.

Диоскору,

Од великог васељенског и светог Сабора, сазваног милошћу Божијом и одлуком нашег побожног и богобојажљивог Цара, у Халкидону витинијском, у цркви славне мученице св.Ефимије:

Због:

1) Твог презрења црквених канона и

2) твоје непослушности коју си показао према светом Сабору кроз одбијање да се појавиш и након упућена три позива, а не наводећи и све друге твоје кривице,

Даје ти се на знање:

да те свети Сабор 13. октобра 451.године лишио твог епископског достојанства и прогласио те неспособним (неподобним) за испуњавање твојих црквених дужности

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, да освежимо листу текстова:

1.Људска природа Христова

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg182453#msg182453

2. Тумачење званичне Христолошке изјаве Православне Црве и Оријенталних Православних Цркава

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg185879#msg185879

3. О двема вољама

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg187022#msg187022

4. Православна Христологија Севира Антиохијског

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg191330#msg191330

5. Трагање за јединством источних и оријенталних православаца данас

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg197953#msg197953

6. Савремено виђење ситуације

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg203379#msg203379

7. The Council of Constantinople 553 AD

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg208309#msg208309

8. Saint Severus of Antioch - His Life and His Christology

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg209429#msg209429

9. Towards a Common Christology

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210283#msg210283

10. After Chalcedon - Orthodoxy in the 5th/6th Centuries

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210328#msg210328

11. The Oriental Orthodox Rejection of Chalcedon

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210334#msg210334

12. Leo and Theodoret, Dioscorus and Eutyches

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210465#msg210465

13. HYPOSTASIS IN SEVERUS OF ANTIOCH

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg210961#msg210961

14. THE ETHIOPIAN ORTHODOX CHURCH AND ITS MONASTIC TRADITION

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg211548#msg211548

15. Severus of Antioch's objections to the Council of Chalcedon: a re-assessment

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg211683#msg211683

16. The Christology of Saint Cyril of Alexandria

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212705#msg212705

17. Saint Timothy Aelurus of Alexandria

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212743#msg212743

18. THE CASE OF IBAS OF EDESSA

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg212749#msg212749

19. Christology (Христологија Сиријске Маланкарске Православне Цркве)

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg213221#msg213221

20. Series of Lectures on Christology and Christological Controversies - Lecture 4

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg237820#msg237820

21. Icons in the Syriac Church?

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg238312#msg238312

22. The Liturgy of the Ethiopian Church

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg239814#msg239814

23. The Mystery of the Incarnation

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg239906#msg239906

24. Statement of the Romanian Orthodox Church on the Theological Dialogue

Decisions of the Holy Synod, Bucharest, Romania, 8-9 December 1994

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg250136#msg250136

25. A Seventh Century Apology for Images -    

Jeрменска одбрана иконопоштовања

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg263962#msg263962

26. An Introduction to the Divine Liturgy of the Armenian Apostolic Church

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg267738#msg267738

27. Coptic Christology in Practice

Incarnation and Divine Participation in Late Antique and Medieval Egypt

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg267754#msg267754

28. Збирка писама Севера Антиохијског

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg258859#msg258859

29. Ипостас по Северу Антиохијском (превод текста бр.13) ново

1.део http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg269600#msg269600

2.део http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg269632#msg269632

30. Lecture II: The Nature of Our Lord Jesus Christ

Our Faith Concerning Christology:

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg270413#msg270413

31. Image Worship in Armenia and Its Opponents*

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg274114#msg274114

32. The Council of Chalcedon 451 AD - Contemporary View of the Situation

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg275512#msg275512

33. Из записника са Халкидонског Сабора 1

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg276424#msg276424

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg276425#msg276425

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg276835#msg276835

34. ST. CYRIL'S "ONE PHYSIS OR HYPOSTASIS OF GOD THE LOGOS INCARNATE" AND CHALCEDON

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg277110#msg277110

35. Из записника са Халкидонског Сабора 2

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg279641#msg279641

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg279672#msg279672

36. Armenian Christmass

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg284362#msg284362

37. Severus - Letter I

OF THE SAME A LETTER TO OECUMENIUS THE COUNT, ABOUT PROPERTIES AND OPERATIONS, WHICH IS OF THOSE WRITTEN BEFORE EPISCOPACY.  [508-12 AD]

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg286217#msg286217

38. Severus - Letter II

OF THE SAME THE SECOND LETTER TO THE SAME OECUMENIUS THE COUNT UPON THE SAME MATTER, AND IT IS AMONG THOSE WRITTEN DURING EPISCOPACY. [513-8.]

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg286219#msg286219

39. FROM A LETTER OF THE BLESSED DIOSCORUS THE ARCHBISHOP OF ALEXANDRIA,

WRITTEN FROM EXILE IN GANGRA, TO THE MONKS OF THE HENNATON :

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg286220#msg286220

40. Armenian Church Councils

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg289223#msg289223

41. The Christology of Philoxenos of Mabbug

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg295833#msg295833

п.с. Медо, знам да сам ти већ три месеца дужан одговор на твоје питање о манастиру Гегхард. Контактираћу јерменску модераторку подфорума Oriental Orthodox Discussion http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/board,5.0.html да видим може ли шта помоћи...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Мислим да би Сабор свих превославних цркава требао да сачини комисију за преговор и да крену са разговором са њима. Жалосно што су још ван Цркве то би било веома корисмо за читаву цркву да се врате Православљу јер су доста блиски нама.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли сте знали да су Руси средином 19.века иницирали покушај сједињења са Коптском Црквом? Порфирије Успенски добио је задатак да ступи у контакт са тадашњим коптским патријархом.

Ево какво писмо је на крају упутио Успенски (текст, где сам ово нашао, је на француском, па сам користио гугл транслејт. Мислим да се не губи поента...)

I laid the foundations for an approximation effusions between the Coptic Church and ours only by confining the Coptic patriarch. On behalf of the truth, I would have said firmly that St. Synod of all the Russias had sent to His Holiness with the good news that the Synod and with him the entire Russian Church does not consider him and bishops and priests under his or her flock, as Monophysite heretics (sic), but recognizes them as brothers in faith and the ceremonies of divine service, despite a small difference in religious rites does not break the unity of faith and charity. I would have said in my book on the dogmas and rituals of the Copts, the evening prayer, midnight, morning, every hour, that are common to both, I would have hired all their four liturgies that not differ from ours by their sense and their dogma, I'd have reminded them that are celebrated in the same sacraments and the same rules are observed SS. Apostles and the Ecumenical Councils of Nicea and Constantinople, "the same veneration of icons approved by the 7th Ecumenical Council, I would have explained that, like them, we curse the heresy of Nestor and Eutychus, and the the 4th Ecumenical Council of Chalcedon's teaching contained St. Cyril of Alexandria on the personality of the Man-God and I speak in his own words to him [st. Cyril], I would have persuaded him to send a message to our St. Synod and to express that all the Egyptian Church and also profess since ancient times, for their heart and mouth, the Nicene Creed Constantinople and without any addition or alteration, they anathématisent heresy of Nestor and Eutychus and believe that Jesus Christ, the only son of the living God is perfect God and perfect man in which the nature of the Godhead and the nature of humanity Vees are conserved without being con-fused. indivisible, immutable - and finally to ask for strong prayers are addressed to God, and [he asked] the protection of the Church and the Russian Empire to Christianity in Egypt dwindling. This message would have crowned my work as a missionary in Egypt. As a messenger of good news, sent by our Synod, I would have requested that the crown of the Coptic Patriarch. As his friend, I would have advised him to come to Jeru salem all our rituals and our catechism [language] Arab and think about sending young Copts in Russia for the study of sacred architecture, the paint [icons] and all kinds of science. "

http://eocf.free.fr/copte_russe.htm

takeoff

Share this post


Link to post
Share on other sites

п.с. Медо, знам да сам ти већ три месеца дужан одговор на твоје питање о манастиру Гегхард. Контактираћу јерменску модераторку подфорума Oriental Orthodox Discussion http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/board,5.0.html да видим може ли шта помоћи...

Aл' сам ажуран. Медо, ево одговора на твоје давно постављено питање:

I'm pretty sure the Holy Spear is now kept at Holy Etchmiadzin, although in the past it may have been at Soorp Geghard Monastery.  (Soorp Geghard means Holy Spear.)

The Spear, along with other relics, is used to bless muron every seven years.  In reply 18 of this thread, you see it held up in the first and fourth pictures:

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,17398.msg257164.html#msg257164

Take care,

Salpy

Share this post


Link to post
Share on other sites

Aл' сам ажуран. Медо, ево одговора на твоје давно постављено питање:

нема везе брате, стрпен - спашен  :bla: smej.gif smej.gif amin-nas

а и само је мало прошла годишњица  smej.gif https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/ani_biggrin.gif :)

у сваком случају ценим труд  smej.gif smej.gif :bla:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      -Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији-   На празник Успења Пресвете Богородице, по новом календару 15. августа 2019. године, поводом славе манастира Ходош-Бодрог свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење Архиепископа арадског г. Тимотеја и свештенства Архиепископије арадске и Епархије темишварске.     У пратњи епископа Лукијана су били протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик; протојереј-ставрофор Огњан Плавшић, архијерејски намесник арадски; и ђакон Миодраг Јовановић. На крају свете Литургије, eпископ Лукијан је осведоченом пријатељу српског народа и Српске Православне Цркве, Архиепископу арадском др Тимотеју (Севићу) уручио високо одликовање, орден првог степена Српске православне епархије темишварске.   Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је после јерархијске поделе 1864. године припао Румунској Православној Цркви. Налази 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Историјски извори говоре да је данашњи манастир основала у XV веку стара племенита српска породица Јакшић, као и оближњи манастир Бездин, који и данас припада Српској Православној Цркви.   Познати су сви настојатељи манастира Ходоша од 1700. године. То су архимандрити: Софроније (1700), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља). Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша. Манастир данас припада Архиепископији арадској Румунске Православне Цркве, мушки је и представља један од најплодоноснијих духовних расадника у румунском Поморишју.     Извор: Српска Православна Црква   Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      SPC.RS
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.      Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?   - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.   Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.   - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.   Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.   Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.   У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?   - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.   Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.   Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).   Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?   - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.   Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.   Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.   Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.   Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!   Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?   - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.   Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.   Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.   Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.   Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?   - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.   Разговор водио:  Немања Андријашевић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу.     Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу.   У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој.   Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином.   После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм.   Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа.   Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство.   Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу.   Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године.   Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану.   Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве  владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је  освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније.   Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост.   У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“   После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...