Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија).

Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској.

Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби.

Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану.

Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године.

Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере.

http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810&lang=sr

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Треба нагласити да је антивизантијски сентимент одиграо велику улогу у одвајању ових цркава од православља. Јермени и Грци мало-мало па се потуку у Јерусалиму...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хајде да кренемо са овом темом.

Реч је о заједници Цркава које су (не)посредно настале у вези са Халкидонским Васељенским Сабором из 451. године. Наиме, поменуте заједнице нису прихватиле халкидонски орос (сматрајући да је недовољно јасан и да се недовољно заснива на учењу св.Кирила Александријског), као ни одлуке Халкидонског Сабора (свргавање патријарха-папе Диоскора са чела славне цркве у Александрији, рехабилитација Теодорита Кирског и Иве Едеског).

Раскол није настао одмах. Црква је била јединствена све до почетка 6 века (данашња Православна Александријска Патријаршија и даље сматра Тимотеја Елура и Петра Монга за своје патријархе по редним бројевима 27. и 30. http://www.greekorthodox-alexandria.org/index.php?module=content&cid=001003). Коначни раскид настаје у петом веку стварањем паралелне јерархије у Сирији и Египту. И тај раскол траје, нажалост и дан данас.

Од средине 60их година 20.века теку преговори о обнови јединства. Резултат преговора су и две заједничке Христолошке изјаве 1988. и 1990. Нажалост, тренутно преговори нису активни. Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Основна слабост јесте то што православни немају довољно информација о томе шта нехалкидонске Цркве заиста исповедају. Препричавају се стереотипи о њима: како су они монофизити, како негирају човечанску природу Христову, како исповедају монотелитство и сл.

Можда њихово учење заиста није православно, можда и јесте. Али да би се то рекло, неопходно је да се бар још једном утврди: да ли Копти, Јермени, Етиопљани, Еритрејци, Сиријци, Малабарци "сабирају са нама" или "расипају"?

п.с. иначе сви народи припадници нехалкидонских Цркава током историје много пута су Христа сведочили својим мучеништвом...

Ето, за почетак. Има ли ко расположен за причу klapklap?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Једноставно смо много ближи географски са римокатолицима и протестантима, иако си у праву што се ове реченице горе тиче.

Share this post


Link to post
Share on other sites

изгледа да не постоји заиста једноставан одговор, јел су ''наши'' или не ...

да не поставим то црно бело, јел, то код Бога не постоји, из мог искуства joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

На крају коптске Литургије је овај део:

The Confession

PRIEST: 8086.gif. 8086.gif. 8086.gif. I believe, I believe, I believe and confess to the last breath, that this is the life-giving body that your only-begotten Son, our Lord, God and Saviour Jesus Christ took from our lady, the lady of us all, the holy Theotokos Saint May. He made it one with his divinity without mingling, without confusion and without alteration. He witnessed the good confession before Pontius Pilate. He gave it up for us upon the holy wood of the cross, of his own will, for us all. Truly I believe that his divinity parted not from his humanity for a single moment nor a twinkling of an eye. Given for us for salvation, remission of sins and eternal life to those who partake of him. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. bendoff.

HERE the PRIEST worships saying: That every glory, honor, and worship..

DEACON: bendoff. bendoff. amen. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. amen. Pray for us and for all the Christians who said to us concerning them, remember us in the house of the Lord. The peace and love of Jesus Christ be with you. Sing. Alleluia. Pray for the worthy communion of the immaculate heavenly, and holy mysteries. Lord have mercy.

CONGREGATION: Glory to you, O Lord, glory to You.

http://www.coptic.net/prayers/StBasilLiturgy.html

значи на крају сваке Литругије исповедају своју веру којом одбијају монофизитство.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једног суштински важног објашњења израза "ti theoria moni" разликовања Христових природа, а према којем ми православни имамо одређене сумње.

Човештво Исуса Христа, које никада није постојало самостално (засебно), одвојено од Његовог човештва, може се сагледати само пажљивом мишљу и умним сагледавањем, посматрајући тренутак Оваплоћења. Ово се чини тако што се претпостави један период времена, који никада није постојао у стварности већ само у мислима, како би се људском уму омогућило да види како су се две природе сјединиле у јединство. Овај период времена јесте једноставно једна мисаона препоставка ("ti theoria moni"), пошто човештво Исуса Христа је почело да постоји управо у тренутку када се догодило сједињење по природи којим се оформила композитна природа Оваплоћеног Бога Логоса.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

дакле, разликовање природа "ти теорија мони", не би значило замишљање фиктивне људске природе која заправо не постоји, већ се односи на могућност од божанства одвојеног сагледавања неокрњене и у потпуности стварне људске природе.

Уосталом, седми канон 5.Васељенског Сабора каже:

7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса Христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би значило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво (тајанствено) сједињење (јединство); нити се природа Логоса претворила у тело (плот), нити се пак тело (плот) изменило у природу Логоса, јер остаје свака (природа) оно што је њој својствено, и настаје сједињење по ипостаси, и још раздвајање у посебност (сваке природе) има (узима) облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Логосу оваплоћеном, не само пак теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства (јер је један из двога, и од једнога су двојица), него је то објављен број (природа) које су неразлучне и са сопственим ипостасима (лицима) и имају природе, нека је анатема.

Share this post


Link to post
Share on other sites

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији".  

Share this post


Link to post
Share on other sites

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији". 

Брате, волео бих да ово мало више образложиш. Наиме из навода који сам поставио, ја уопште не видим јасно опасност на коју ти указујеш. Митрополит Бишој управо говори да се под "само у теорији" подразумева не фиктивност постојања људксе природе, већ  фиктивност временског тренутка у којем људска природа постоји самостално од божанске.

Даље, што се тиче опасности од "мешања двеју природа", препоручујем следеће наводе:

Коптски православци су и званично прихватили Христолошку изјаву која каже:

„Исповедамо да је наш Господ Бог и Спаситељ и Цар свих нас, Исус Христос, потпуни (савршени) Бог у свом божанству (божанској природи) и потпуни (савршени) човек у свом човештву (људској природи). У Њему је Његова божанска природа уједињена са Његовом људском природом у стварно, савршено јединство, несливено, непроменљиво, непомућено, неизмењиво, неодељиво и нераздвојиво.  Његова Божанска природа није раздељена од Његове људске природе ни у ком тренутку, ни у трептају ока. Он, Бог вечни и невидљиви постао је у телу видљив и преузео на себе улогу слуге. У Њему су сачувана сва својства божанске и сва својства људске природе, заједно у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству.“

Ово је део званичног учења Цркве и он сасвим јасно говори да није било мешања или промене људске и Божанске природе у Христу, већ да су оне сачуване и остале непромењене и непомешане.

....

Сиријска Православна Црква формулисала је званичну Христолошку изјаву:

“Верујемо да Он (Исус Христос) се оваплотио због нас узимајући на себе стварно тело и разумну душу. Његово човештво је у свему подобно нашем, осим у греху. Исповедамо да је наш Господ и наш Бог, наш Спаситељ и Цар свега, Исус Христос, савршени (потпуни) Бог у свом божанству (божанској природи) и савршени (потпуни) човек у свом човештву (људској природи). Јединство (природа) је стварно, савршено, несливено, непомешано, неодвојиво и нераздељиво, без и најмање поделе. Он, који је предвечни и невидљиви Бог, постао је видљив у телу и постао слуга свих. У Њему су божанство и човештво уједињени у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству и у Њему су присутна и активна сва својства божанства и човештва.

.....

Индијска Православна Црква такође је формулисала изјаву следећим речима:

“Господ наш Исус Христос је један, савршен (потпун) у свом човештву и савршен (потпун) у свом божанству, у исто време једносуштан Оцу по свом божанству и једносуштан нама по свом човештву. Његово човештво и божанство су уједињени – непроменљиво, несливено, недељиво и неодвојиво.

Божанска и људска природа са свим својим својcтвима, могућностима и дејствима уједињене су у једној Личности Вечног Оваплоћеног Логоса и активне су на савршен и стварни начин.”

Како оно беху четири халкидонска придева?

П.С.Наводи су из текста "Људска природа Христова" чији се оригинал налаз на:

http://www.coptichymns.net/module-library-viewpub-tid-1-pid-394.html

а превод на:

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg182453#msg182453

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo sto ste napisali da su pojedine crkve formulisale o Hristu... Ja ni na koji nacin ne vidim kako se to razlikuje od naseg shvatanja Hrista. Kako sam ja razumeo iz svega, Hristos je jedna licnost a ne samo covecja ili samo Bozanska. On je jedinstven kao bice i on jeste Bog to jest jedno od oblika ili lica Svete trojice. Ja ne vidim nista neobicno u svemu ovome i molim da mi neko ovo pojasni a najbolje da to ucini neki svestenik.

Cak cu ici i dotle da kazem da je i samo telo Hristosa Bozanske prirode posto je telo po meni jedan nacin, jedan oblik duha. To jest telo i duh su oblik istog postojanja samo sto mi ljudi to gledamo kao dve stvari a u stvari one su jedno. Tako je Hristos Bog celim svojim bicem i svaki atom, svaki delic duse u njemu je svetao i deo Boga. Kako se ovo moje misljenje razlikuje od bilo kojeg od navedenih misljenja ukljucujuci i misljenje Srpske crkve to jest svih nas, jer mi smo crkva, mi narod prosti i ubogi okupljeni u Bogu nasemu Hristu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам колико смо упознати, али нехалкидонске Цркве су повукле анатеме са аката и отаца наших 4-7. Васељенских саборе, не из куртоазије већ

Такође је јасно да Православно тумачење 4 потоња сабора Православних је идентично учењу Оријенталног Православља који је увек порицао и Несторијеву и Евтихову јерес. Две породице су позване да ојачају једна другу у својим напорима против јереси и да допуне једна другу као једно тело Исуса Христа Господа нашег и Спаситеља.

Позитиван одговор Оријенталних православаца на Праовославно тумачење (потоњих Васељенских сабора) исказан је кроз повлачење анатема против Православних Отаца и Сабора као и кроз узимање у обзир сваког позитивног елемента у учењу и актима потоња 4 Православна Сабора.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

Митрополит Бишој (Пајсије) је испред Коптске Православне Цркве, копредседник заједничке комисије за дијалог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Рекао је  да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога.
      „Јер, Христос је управо дошао да да  живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он.
      Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања.
      „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета
      Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота.
      “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све  уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века.
       
      „Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“
      „Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“
      Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава.
      „Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата.
      После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве.
      Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година.
      Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година.
      Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Ведран*,
      Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму 
      Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму:
      Како су два интервјуа изазвала конфузију интернационалних размера
      Верујем да ће за многе горњи наслов бити збуњујући. Нарочито за оне читаоце који нису пажљиво пратили ситуацију везану за јавну дискусију између Епископа бачког Иринеја и Епископа западноамеричког Максима, и шире, везано за кризу са такозваном украјинском аутокефалијом. Али уверавам вас да је наслов сасвим примерен и логичан. Стога унапред молим за стрпљење ако вам у старту није сасвим јасан. Верујем да ће до краја овог текста постати потпуно јасно зашто је наслов управо такав какав јесте.
      О утицају интервјуа Владике Максима „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“
      Седамнаестог јануара 2019. године сајт Теологија.нет објавио је интервју са Владиком западноамеричким Максимом.[1] Владика Максим је несумњиво интересантан саговорник. Међутим, нека његова занимљива запажања и мисли из овога интервјуа били су потпуно засењењени изјавама које су се тицале новонастале кризе у Украјини, a коју је произвела одлука Фанара да расколницима у Украјини додели такозвани Томос о аутокефалији.

      У једном делу интервјуа, изјаве Владике Максима се тичу и наше помесне Цркве. На готово скандалозан начин, Владика Максим, по питању добијања аутокефалије, у исту раван ставља нашу Цркву под Светим Савом, са расклоничком структуром у Украјини под расколником Денисенком! Малобројни су се осврнули на ове, слободно можемо рећи, испаде, Епископа западноамеричког. Незванично су се чули гласови, по интернет „ћошковима“, или у приватним разговорима, али нико од Архијереја се није оградио и реаговао на ове тврдње Епископа Максима. До недавно. Остао је утисак да је то било само једно усамљено мишљење једног српског Епископа, који као и сваки слободан човек има ваљда право да размишља па и да се не слаже. Изгледало је као да ће у неком приватном разговору међу браћом Епископима да се све лепо реши.  Да ли је тај утисак био оправдан, да ли је реч само о издвојеном мишљењу, о неком академском размишљању и промишљању, па макар и погрешном, о једној важној црквеној теми?
      Будући да никаквих реакција није било на ове изјаве Владике Максима, о којима ће још бити речи даље у тексту, а док је српски медијски простор био уљуљкан и тих, у уверењу да се став наше Цркве јасно чује, од Украјине, преко Русије, Македоније, и Грчке, слика става наше Цркве попримала је сасвим друге обрисе од оних који су јасно изнети у званичним документима наше Цркве.[2] Створена је слика сукоба у СПЦ по питању Украјине. А ова чудна промена се темељила само и искључиво на ставу Епископа Максима изнетом у горе поменутом интервјуу који је брзо распрострањен на поменитим језицима. Другим речима, овај интервју је имао несразмеран утицај на инострано јавно мњење о ставу наше Цркве по питању украјинских расколника. И то без обзира на чињеницу да је став наше Цркве од почетка кризе у Украјини био јасан, јаван, пастирски одговоран и одмерен.
      Тако, на пример, „захваљујући“ поменутом интервјуу са Епископом западноамеричким, у Википедији[3] на руском језику, на страници која се тиче расколничке такозване Православне Цркве Украјине стоји:
       …са своје стране, епископ западноамерички Максим (Васиљевић) у интервјуу порталу „Теологија“ упоредио је историју добијања аутокефалије цркве Украјине са аналогном историјом српскога народа и подржао је решење васељенског патријарха о аутокефалији ПЦУ:
      Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве […] узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је […] до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.

      Ови ставови Владике Максима допринели су да у страним медијима фигурирају наслови као што су: „У српској Цркви конфликт због украјинске аутокефалије“[4], „Утицајни епископ српског патријархата подржао је аутокефалију Цркве Украјине“[5], „Епископ Српске Православне Цркве Максим иступио је у подршку украјинској аутокефалији“[6], „Владика Максим из српске Цркве: Вартоломеј је на рамена узео крст историјске одлуке“[7] „Епископ Максим – занесени подржавалац Вартоломеја у српској Цркви“[8]. Или пак текстови попут једнога који за српског Патријарха каже да је „превазишао свако ограничење логике и озбиљности са својим екстремним изјавама“ да је продат московитима, и слично. При томе се насупрот овој наводној продатости и ирационалности предстојатеља СПЦ, као глас разума у нашој Цркви представљају изјаве Епископа Максима из поменутог интервјуа. Потписник овог опадачког текста на нашу јерархију је један грчки архимандрит. [9]
      Из приложеног јасно се види да наводи из интервјуа који је дао Епископ Максим, кроз начин на који су прихваћени и интерпретирани у јавности, нису остали само неки изоловани ставови једног Епископа, професора, мислиоца. Јасно је да те речи нису примљене као неке његове необавезне академске спекулације и размишљања. Напротив! Примљене су у јавности као нешто што има макар једнаку тежину као и званични став СПЦ. Наравно да те изјаве немају такву тежину, али створена је таква перцепција, и такви ставови су представљени као израз подељености СПЦ по украјинском питању. Ваља истаћи да не мислим да је Епископ Максим одговоран за евентуалне погрешне интерпретације његових речи. Међутим, ако је реч о било каквој погрешној интерпретацији њиховог суштинског значења, такође верујем, да би Епископ Максим до сада већ многоструко иступио са неким објашњењем. А он то није учинио, до данас, непуна три месеца након објаве поменутог интервјуа.
      За то време Епископ Максим није био недоступан за јавност, сматрао је за неопходно да изда једно јавно саопштење у коме прозива Епископа бачког, два јавна полемичка одговора брату Епископу Иринеју, и један веома специфичан интервју. Ни у једној од ових својих јавних комуникација Епископ Максим се није осврнуо на кључна питања о украјинској кризи, а постављана су му многа, како од стране његовог брата Епископа бачког др. Иринеја Буловића, тако и од бројних свештеника, клирика и мирјана, на друштвеним мрежама, и на форуму сајта Поуке.орг. Упркос чињеници да је, по сведочењу пар његових подржавалаца, читао те примедбе на форуму, он није сматрао да треба било шта да појасни. А свакако је знао и за то да су ови медијски написи такви какви јесу, јер уосталом то не само што је сам могао да види и провери, него је и моја маленкост о томе писала на местима која је Владика читао. Остаје утисак да су његови ставови у медијима ипак добро интерпретирани, и да он не налази ништа спорно ни вредно коментара осим једног става, који је ипак прокоментарисао (иако не и појаснио), а који ћу и ја додатно прокоментарсисати у наставку.
      Најпре, да подсетим, реч је о следећим кључним ставовима Епископа Максима :
      Да је Српска Црква добила „аутокефалију“ (наводници Епископа Максима) супротно канонима. Да канонска Украинска Православна Црква треба да се практично помири са новом реалношћу и да „молитвено препозна прилику“ и прихвати (непокајане) расколнике у „благодатни простор исте Цркве“. Да је Патријарх Вартоломеј на себе преузео крст једне историјске одлуке и да ће ово можда бити „квасац неког дубљег јединства“ насупрот ономе како то виде Москва „и многи други“ (у том смислу ваљда и СПЦ?). Иако се накнадно појавио читав низ спорних ставова на основу поменутог саопштења, два полемичка одговора, и интервјуа, ова три става се темеље искључивио на првом интервјуу који је објављен на порталу Теологија. нет.
      Само први од ова три става Владика Максим је прокоментарисао у своме последњем интервјуу који је објављен на сајту Епископског Савета Српске Православне Цркве за северну и јужну Америку.[10]
      Последњи интервју је занимљив по много чему. Исцрпна анализа овде неће бити могућа, али ћу се усредсредити на неколико детаља који су, морам признати, за мене били прилично неочекивани и изненађујући.
      Интервју „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“ који објашњавајући свашта не објашњава ништа
      Најпре једно опште запажање. Није ми познато на који начин је сачињен овај интервју, али његова садржина више напомиње да је реч о неком истраживачком раду преобличеном у интервју него о интервјуу који је „кроз разговор“ како стоји, дат протопрезвитеру Браниславу Кршићу. Ако је интервју пак заиста био разговор, ја сам фасциниран до неверовања количином детаља које је Владика Максим успео да изнесе у одговорима на питања протојереја Бранислава, укључујући и бројне директне цитате из историјских анализа са референцама!  У сваком случају, Владика Максим оставља утисак изузетног познаваоца теме везане за доделу аутокефалије Српској Цркви па је било за очекивати да ће све недоумице бити разрешене.
      Друго моје опште запажање јесте да у одговору чак на два питања Владика Максим помиње да су његовим благословом писане две фреске „додељивања српске аутокефалности“, и да се у његовој епархији приређују многа штампана дела и организују манифестације поводом обележавања осам векова аутокефалности СПЦ. Тако да је свакоме ко прочита интервју јасна имплицитна порука Владике Максима, да он није неки противник аутокефалности СПЦ. Ако је тако, неизмерно се сви радујемо!
      Најзанимљивији део интервјуа јесте ипак онај који се односи на помињање неканонског стицања аутокефалије наше Цркве из претходног интервјуа са портала Теологија.нет. Подсећања ради навешћу цео тај пасус. Дакле у томе првом интервјуу Владика Максим каже следеће:
      Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе „неканонског“ чина.
      Прота Бранислав, који је водио интервју, реферирајући се на овај управо наведени део из претходног интервјуа, пита Епископа Максима следеће:
      Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.
      И одговор Владике Максима је следећи (подвлачења су моја):
      У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији.
      И затим Владика, опет, по други пут, наставља да истиче да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И каже: „Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу.“ Затим наводи да је уредио монографију на 1000 страна, итд. На фреску ћу се још вратити, али да кренемо редом.
      Из горе наведеног одговора Владике Максима последња реченица је свакако остала најупечатљивија. Многи су приметили да је ово помак или отклон (или појашњење, како ко воли да узме), од става изреченог у првом интервјуу, када је Владика рекао да смо неканонски добили аутокефалију. Владика каже да је поступак (не каже тачно који поступак?) тадашњег Васељенског Патријарха одговарао „духу тадашњег канонског предања“ (не каже да је одговарао канонима?).  И док су неки задовољни са овим одговором, ја морам признати да сам њиме само додатно збуњен и сасвим незадовољан. Прво, зашто Владика ни једном речју у свом одговору не помиње аутокефалију, осим у делу који се односи на фреску чије иконописање је благословио и за чије је иконписање сам указивао „елементе које треба да садржи“. Претпостављамо да је један од тих елемената и натпис на тој фрески. Па да онда је погледамо фреску.
        
      фреска на јужном зиду храма Св Саве у Лос Анђелесу рађена по инструкцијама Епископа западноамеричког Максима За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске (натпис је један од најважнијих елемената иконописа).  Ако томе придодамо и да је Владика реч аутокефалија у односу на српску Цркву стављао у наводнике у претходном интервјуу имамо одређену склопљену слику, а шта та слика заиста значи, не бих знао, требало би то питати Владику Максима. Али већ знам да ми се „слика“ не допада. Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“.[11] Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима.
      Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа[…] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија о којој је било питање) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија. Ово не само да није промена става у осносу на први интервју, него је још јасније понављање истог става у још строжијој форми. Јер у првом интервјуу је Владика Максим рекао за аутокефалију да је „аутокефалија“ (под наводницима) и да је била неканонска, а сада каже чак и да је Савин избор и рукоположење, по акривији, неканонско, иако су по икономији ипак прихватљиви!
      Да ствар буде још конфузнија, мало затим у свом одговору Владика Максим тврди да је он ипак у претходном интервјуу ставио реч неканонска у односу на српску Цркву под наводнике. И да „речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног“. Сложио бих се да је једна од улога знака навода и та, да сигнализирају не-стандардни смисао, СУПРОТАН од уобичајеног. То би онда, у преводу на директан речник, значило да када Владика каже „неканонска“ (са знацима навода) он сматра да је аутокефалија канонска (значење супротно од уобичајеног). Ако је то тачно:
      Питам се зашто би то написао као „неканонска“, па да морамо да учитавамо супротно значење, када је могао просто да каже канонска и да нема забуне? Или алтернативно, зашто није избегао да помиње каноничност у потпуности? Спорна реченица могла је тада да гласи „сви смо данас поносни и радосни због тог смелог чина“. Друго, ако је тако како Владика каже, зашто онда у претходној реченици стоји да је Васељенски патријарх доделио аутокефалију „супротно канонима“? Ако прихватимо објашњење да реч неканонска, када је написана под наводницима значи супротно, то јест, значи канонска, ове две реченице би у сажетој препричаној форми гласиле овако: „Васељенски Патријарх је супротно канонима доделио аутокефалију Српској Цркви, и сви смо данас поносни због тог смелог, иначе канонског чина“. Дакле, већ смо ушли у зону менталног сумрака. Треће ако прихватимо Владикино објашење да речи под знацима навода имају супортно значење како онда да објаснимо то што Владика пише да је нама додељена „аутокефалија “, са наводницима? Шта је то онда нама додељено, ако не, по њему, нешто супротно аутокефалији? Уместо да имамо ауто-кефалну (само-возглављујућу) Цркву, питам се да нисмо којим случајем добили ало-кефалну (другим-возглављујућу) Цркву? А да тога нико није био свестан од Св Саве на овамо, ево већ 800 година! И ко је тај други који треба да возглављује нашу Цркву, а да није од нас? Владика Максим у суштини тврди да је могућа двосмисленост проистекла из неразумевања, неке забуне, вероватно код читалаца? А сасвим јасно видимо да његова објашења ништа не објашњавају. Присећам се да је сличним „аргументима“ одговарао Епископу Иринеју, да је Владика бачки, збуњен, да превиђа, да је непажљив, пежоративно видовит, то јест види оно чега нема, итд. Ја не разумем, како је и на који начин у овом последњем интервјуу Владика Максим понудио било какво објашњење о било чему. Ја признајем да јесам збуњен, али не зато што не разумем шта Владика Максим говори него управо зато што разумем шта он говори. Владика још каже да је тај разговор (интервју објављен на Теологија.нет) био „разговор уживо“, а онда нам каже да, цитат, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода, крај цитата. Како и на који начин се у живом разговору свесно (па и несвесно) уписују знаци навода на речи, ја такође не разумем?
      Али оно што је довело до кулминације мога разочарења јесте следеће. Реч „неканонски“ о додели аутокефалије СПЦ у оригинално објављеном интервјуу није уопште била са знацима навода! Насупрот тврдњи Епископа Максима. Тако да је све ово изнад, рекло би се, једна испразна прича. Следе документовани докази да ова тврдња Епископа Српске Православне Цркве, др Максима западноамеричког, најблаже речено није тачна.
      Интервју је објављен на Теологија.нет порталу 17. јануара. Интервју су пренели многи интернет портали, превођен је на друге стране језике, о чему је већ било речи. Ни један од тих медија који су пренели или превели овај интервју нема знаке навода око речи неканонски. Једина два места која те наводнике имају, а и ту су накнадно постављени, јесу два сајта које Владика Максим може да контролише! Први је Serbica Americana[12]  а други је већ помињани Теологија.нет.[13] У апендиксу овом тексту налазе се снимци и линкови других страница на српском, руском, и грчком и енглеском језику који су сви до једнога пренели оригинални интервју без наводника око речи „неканонска“. Владика је накнадно променио већ објављени текст на два поменута портала, а онда у другом интервјуу рекао да ти наводници постоје у оригиналу, с разлогом и „свесно“, као да су одувек тамо били. А сви ми који читамо, размишљамо и питамо се, ваљда смо ипак само збуњени, брзоплети, непажљиви, и којешта још, …, па да, и видовити (!), баш као и Епископ бачки!
      И на самом крају, да се вратимо на наслов „Наводни наводници о „наводној“ аутокефалији Српске Православне Цркве по Владики западноамеричком Максиму“. Наводници које Владика помиње заиста су наводни јер само он тврди да они постоје, при чему га цео интернет демантује. Због тога су наводници наводни. Ако бисмо веровали Владики Максиму да оно што он пише под наводницима има супортно значење од регуларног значења написане речи онда је „наводна“ аутокефалија, из наслова практично моја исправка његових речи  о аутокефалији. Јер „наводна“ под наводницима значи права, а аутокефалија без наводника (за разлику од онога како је Владика Максим пише) значи то што и пише, тј. аутокефалија.
      Остаје отворено питање како ће Владика Максим ово да објасни на предстојећем мајском Светом Архијерејском Сабору, уколико, како се чини, то питање буде разматрано? Судећи по разговорима на интернет форумима (виртуелним пијацама), Владика кроз своје скорашње објаве није успео ништа да објасни, нити је успео некога да убеди. А како видимо премного је питања, и многи су гласови који постављају питања. Осим пар његових апологета који без успеха покушавају да одбране неодбрањиво, подршка за овакве ескападе Владике Максима је непостојећа. Надам се ипак да ће да се прекину ове конфузне поруке које од њега долазе, и да ће дисхармонија коју оне стварају бити прекраћена. Како и на који начин, на Епископу Максиму и Архијерејима је да одлуче.
      Једна ствар се мора признати Владики Максиму. Он се огласио поводом питања Украјине, макар и, по мом убеђењу, сасвим промашено. Размишљао је о Украјини, признајем му то, иако се не слажем са њим. Жалим због штете коју је, лично сматрам, нанео, како ставу и угледу наше Цркве, тако и своме угледу као Епископу наше Цркве.
      Али жалим и због чињенице да овде малтене похваљујем и једну сасвим промашену реч о овом проблему, наспрам ћутања без речи, које тако гласно вапије до неба. Зар нас не боле сузе украјинске браће? Зар нам не изазива дубоку рану цркворушитељско понашање? Зар не знамо да украјински народ, Црква, канонска, наша, уцвељена, рањена, прогоњена, у сузама гледа у нас као у своју Православну браћу, и да је свака наша реч њима значајнија од свих блага земаљских. Где су Пастири, где су теолози, да кажу ту реч? Реч утехе, реч подршке, реч вере, реч љубави и саосећања, реч истине и исповедања. Имају ли пастири и теолози нека важнија посла од тога да кажу реч Истине? Или камење треба да проговори? Ћутање заглушује већ седам месеци. Част неколицини изузетака, али онима који озбиљно и одговорно говоре о овоме, у нашем веку небивалом, проблему. Нека нас све Бог помилује и спасе, а нарочито нашу страдалну браћу у Украјини, истинске исповеднике нашег времена.
      В.Г.
      12.04.19.

       
      Appendix

      Screen clipping taken: 12/04/2019 10:32 PM
       
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:22 PM
      http://branislavilic.blogspot.com/2019/01/blog-post_445.html

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:20 PM
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:19 PM
      http://www.carsa.rs/ванредна-вест-скандал-у-београдској-п/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:18 PM
      http://borbazaveru.info/content/view/11320/37/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:12 PM
      http://svetivasilije-is.org/serbica-americana-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:11 PM
      http://www.pogledi.rs/forum/Thread-vladika-maksim-vasiljevic-podrzao-patrijarha-vartolomeja

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:09 PM
      https://pouke.org/forum/index.php?/topic/57650-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%
       

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:07 PM
      https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:06 PM
      https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html

      Screen clipping taken: 7/04/2019 5:01 PM
      https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/

      Screen clipping taken: 7/04/2019 4:53 PM
      https://bigorski.org.mk/en/reports/world-news/bishop-maxim-of-soc-bartholomew-took-upon-himself-the-cross-of-a-historical-decision/
       
      [1] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
      [2]http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
      http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini
      [3] https://ru.wikipedia.org/wiki/Православная_церковь_Украины
      [4] https://cerkvarium.org/ru/novosti/pomestnye-tserkvi/v-serbskoj-tserkvi-konflikt-iz-za-ukrainskoj-avtokefalii.html?fbclid=IwAR30uVT1V3VDbcUXHoaLDgpd87MkaB3SakR1f1fmeYL02CJvJU6cycePDOQ
      [5] https://credo.press/222415/
      [6]https://censor.net.ua/news/3107961/episkop_serbskoyi_pravoslavnoyi_tserkvi_maksim_vystupil_v_podderjku_ukrainskoyi_avtokefalii
      [7] https://bigorski.org.mk/el/idiseon/kosmou/episkopos-maximos-ap-ten-servike-ekklesia-o-vartholomaios-pere-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikes-apophases/
      https://bigorski.org.mk/vesti/svet/episkop-maksim-od-spc-vartolomej-ponese-krst-na-edna-istoriska-odluka/
      https://www.exapsalmos.gr/2019/03/22/episkopos-maximos-ap-tin-serviki-ekklisia-o-vartholomaios-pire-pano-stoys-omoys-toy-to-stayro-mias-istorikis-apofasis/
      [8]http://ruskline.ru/news_rl/2019/04/08/episkop_maksim_vostorzhennyj_storonnik_varfolomeya_v_serbskoj_cerkvi/
      [9] https://romalewfronimati.blogspot.com/2019/02/blog-post_2.html
      [10] https://serborth.org/04052019.html
      [11] http://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa
      [12] https://www.eserbia.org/sa-culture/views/1264-ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav
      [13] https://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/
       
      https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/12/наводни-наводници-о-наводној-ауто/
    • Од Логос,
      По благослову будимљанско-никшићког епископа Јоаникија, свештеник СПЦ уручио је финансијску помоћ вернима Тернопилске епархије УПЦ чије су цркве отете, јавља сајт канонске Украјинске Православне Цркве.

      Новац су сакупили верници Никшића, а митрополиту термопилско-кременецком Сергију уручио га је старешина никшићке Саборне цркве протојереј Остоја Кнежевић, који је био на поклоничком путу кроз Украјину. Он је архијереју Сергију подарио и икону Светог Василија Острошког коју је осветило манастирско братство над светитељевим моштима.
      Истога дана прота Остоја је саслуживао са митрополитом Сергијем у манастиру Свете Тројице у Корецу, а на празник Благовести на Литургији у Кијево-печерској лаври којом је началствовао митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Наредног дана њега је примио митрополит бориспољски и боварски Антоније.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...