Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан

Оријенталне Православне Цркве (Копти, Јермени, Етиопљани..)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Дохалкидонске или старе источне цркве, су заједнице несторијанских или монофизитских стремљења које су се одвојено организовале, одбацивши Сабор у Ефесу (431) и Халкидону (451). У атмосфери почетка V века, кад је христолошки догмат био изложен различним неправославним тумачењима и формулисањима, Православна Црква сазива два Васељенска Сабора: 431. год., кад осуђује "несторијанство" те се због тога форм-ира Сиријска црква, и 451. год., кад осуђује "монофизитство". Тако су се цркве у Јерменији, Сирији (јаковитска), Египту (коптска), Етиопији и Индији, односно у пределима на границама Византијског Царства, одвојиле од оних хришћана који су прихватили догмат из Халкидона, сматрајући да су они цареви послушници. Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Коптска црква ("копт" значи "стари Египћанин") има порекло у групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. год. покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. год. фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Сиријска црква потиче од древне Антиохијске Патријаршије, од које се одвојила после 451. год. Има свој зачетак у монофизитској групи у Сирији, која се независно окупила око антиохијског патријарха Петра 455. године. Позната је под именом "сиријско-јаковитска", по епископу Јакову Занзали или Барадају, који је око 540. год. играо значајну улогу у њеном организовању. После прогонства из Антиохије (Арапи су освојили Антиохију 638. год.), црква премешта своје седиште у Мардин (Турска), затим у Хомс (Сирија), а 1959. године у Дамаск. Сиријски монофизити служе Литургију Светога Јакова на сиријском. Од 878. год. сиријско-јаковитски епископи носе титулу Игњатије. Седиште Цркве налази се у Дамаску.

Сиријска (малабарска) црква у Индији има сродну историју са Сиријско-јаковитском црквом, али је аутономна и аутокефална од 1912, кад патријарх антиохијски Абдул Масија ствара у Индији независни патријархат. Поглавар ове Цркве има своје седиште у Котајами (Керала, Индија).

Јерменска Апостолска црква. Хришћанство је продрло у Јерменију још у време Апостола а службеном религијом постаје у IV веку благодарећи светом Григорију Просветитељу. У V веку прихвата монофизитство да би постала независна од Кесарије Кападокијске и Антиохије које се налазе под византијским утицајем. Јерменска црква веома рано има своју сопствену културу, језик и азбуку (саставио је Месроб Маштоц). Историјско, национално и културно средиште свих Јермена јесте Ечмијадзин (Јерменија). Током историје организовали су се други центри за Јермене у дијаспори: 622. Јерусалимски Патријархат, за Јермене у Јордану и Палестини; 1441. Киликијски Католикосат за Јермене у Либану; 1461. Цариградски Патријархат за Јермене у Турској.

Етиопска црква. Етиопију су покрстили Сиријци почетком IV века, мисијом Фрументија, првог етиопског епископа кога је хиротонисао александријски патријарх Свети Атанасије, за древну њену престоницу Аксум. У VIII веку ова црква коначно се изолује од Византијског Царства и прихвата монофизитство. Целе векове, све до 1951, епископе и презвитере рукополагали су и слали коптски патријарси из Александрије. А 1958. Етиопска црква постаје аутокефална патријаршија. После фебруарске револуције 1974. године и збацивања патријарха Теофила, Сабор у фебруару 1976. год. изабира, а у августу исте године устоличује, трећег патријарха Етиопске цркве, Абуна Теклу Хајманота, који има седиште у Адис Абеби.

Асиријска црква Истока ("халдејска" или "несторијанска"). Црква носи име покрајине (персијског царства, источно од Еуфрата), где су се склонили хришћани несторијанци прогоњени од римских царева. Црква се проглашава независном према Антиохији 424. год., са центром у Селевкији-Ктезифону. Од VI до VIII века Несторијанска црква развија у Индији и Кини једну од највећих мисионарских акција познатих у историји. Приврженици ове цркве раширени су по Ираку, Ирану, Сирији и Либану. Употребљавају Литургије несторијанског духа, сачињене пре 431. године на старом сиријском језику. Католикоспатријарх има седиште у Ирану.

Да се не би стварала конфузија имена, треба напоменути да се назив Грчка Мелкитска црква сада употребљава и за католичке заједнице византијског обреда ("унијати"), који су 1724. год. прихватили унију са Римом (после 451. па чак и после 1054. сви православни хришћани, са Запада и Истока, називаху се "мелкитима", у смислу припадности Халкидонском Сабору). Већина мелкита данас су либански Арапи. Такође, Маронитска Католичка црква обухвата групу коју је основао монах Марон (V век) - који је прихватио монотелитско учење, одбацивши Цариградски Сабор (681) - а која се, под притиском крсташа Латина, сјединила са Римокатоличком црквом 1445. године.

Старе источне или дохалкидонске цркве ангажовале су се у последње време на организовању у један покрет међу њима самима, као и између њих и Православних Цркава. Први Свеисточни сусрет био је у Адис Абеби (8. јануара 1965), гдеје одлучено да се формираједна стална комисија за координирање која се поново састајала и следећих година. Иницијативом Екуменског Савета цркава организовано је низ неслужбених консултација између православних и оријенталних теолога: у Архусу, 1964; Бристолу, 1967; Женеви, 1970; Адис Абеби, 1971. У току ових дискусија теолози су разоткрили велики заједнички христолошки темељ на којем се може васпоставити јединство између двеју заједница Источних Цркава. Папа Павле VI и папа Шенуда Ш (Коптска Црква) потписали су 10. маја 1973. године заједничку изјаву којом потврђују да њихове цркве имају начелно исти традиционални темељ вере.

http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810&lang=sr

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Заједничке карактеристике ових цркава јесу: опозиција према доминацији византијске империје, жеља за црквеном аутономијом, локална богослужења, симбиоза са домаћом културом и језиком.

Треба нагласити да је антивизантијски сентимент одиграо велику улогу у одвајању ових цркава од православља. Јермени и Грци мало-мало па се потуку у Јерусалиму...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хајде да кренемо са овом темом.

Реч је о заједници Цркава које су (не)посредно настале у вези са Халкидонским Васељенским Сабором из 451. године. Наиме, поменуте заједнице нису прихватиле халкидонски орос (сматрајући да је недовољно јасан и да се недовољно заснива на учењу св.Кирила Александријског), као ни одлуке Халкидонског Сабора (свргавање патријарха-папе Диоскора са чела славне цркве у Александрији, рехабилитација Теодорита Кирског и Иве Едеског).

Раскол није настао одмах. Црква је била јединствена све до почетка 6 века (данашња Православна Александријска Патријаршија и даље сматра Тимотеја Елура и Петра Монга за своје патријархе по редним бројевима 27. и 30. http://www.greekorthodox-alexandria.org/index.php?module=content&cid=001003). Коначни раскид настаје у петом веку стварањем паралелне јерархије у Сирији и Египту. И тај раскол траје, нажалост и дан данас.

Од средине 60их година 20.века теку преговори о обнови јединства. Резултат преговора су и две заједничке Христолошке изјаве 1988. и 1990. Нажалост, тренутно преговори нису активни. Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Основна слабост јесте то што православни немају довољно информација о томе шта нехалкидонске Цркве заиста исповедају. Препричавају се стереотипи о њима: како су они монофизити, како негирају човечанску природу Христову, како исповедају монотелитство и сл.

Можда њихово учење заиста није православно, можда и јесте. Али да би се то рекло, неопходно је да се бар још једном утврди: да ли Копти, Јермени, Етиопљани, Еритрејци, Сиријци, Малабарци "сабирају са нама" или "расипају"?

п.с. иначе сви народи припадници нехалкидонских Цркава током историје много пута су Христа сведочили својим мучеништвом...

Ето, за почетак. Има ли ко расположен за причу klapklap?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Alefshin

Из неког недовољно објашњеног разлога, нехалкидонске Цркве нису нам на првом месту листе за дијалог иако су нам светлосним годинама ближе од оних који то место тренутно заузимају.

Једноставно смо много ближи географски са римокатолицима и протестантима, иако си у праву што се ове реченице горе тиче.

Share this post


Link to post
Share on other sites

изгледа да не постоји заиста једноставан одговор, јел су ''наши'' или не ...

да не поставим то црно бело, јел, то код Бога не постоји, из мог искуства joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

На крају коптске Литургије је овај део:

The Confession

PRIEST: 8086.gif. 8086.gif. 8086.gif. I believe, I believe, I believe and confess to the last breath, that this is the life-giving body that your only-begotten Son, our Lord, God and Saviour Jesus Christ took from our lady, the lady of us all, the holy Theotokos Saint May. He made it one with his divinity without mingling, without confusion and without alteration. He witnessed the good confession before Pontius Pilate. He gave it up for us upon the holy wood of the cross, of his own will, for us all. Truly I believe that his divinity parted not from his humanity for a single moment nor a twinkling of an eye. Given for us for salvation, remission of sins and eternal life to those who partake of him. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. bendoff.

HERE the PRIEST worships saying: That every glory, honor, and worship..

DEACON: bendoff. bendoff. amen. I believe, I believe, I believe that this is so in truth. amen. Pray for us and for all the Christians who said to us concerning them, remember us in the house of the Lord. The peace and love of Jesus Christ be with you. Sing. Alleluia. Pray for the worthy communion of the immaculate heavenly, and holy mysteries. Lord have mercy.

CONGREGATION: Glory to you, O Lord, glory to You.

http://www.coptic.net/prayers/StBasilLiturgy.html

значи на крају сваке Литругије исповедају своју веру којом одбијају монофизитство.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево једног суштински важног објашњења израза "ti theoria moni" разликовања Христових природа, а према којем ми православни имамо одређене сумње.

Човештво Исуса Христа, које никада није постојало самостално (засебно), одвојено од Његовог човештва, може се сагледати само пажљивом мишљу и умним сагледавањем, посматрајући тренутак Оваплоћења. Ово се чини тако што се претпостави један период времена, који никада није постојао у стварности већ само у мислима, како би се људском уму омогућило да види како су се две природе сјединиле у јединство. Овај период времена јесте једноставно једна мисаона препоставка ("ti theoria moni"), пошто човештво Исуса Христа је почело да постоји управо у тренутку када се догодило сједињење по природи којим се оформила композитна природа Оваплоћеног Бога Логоса.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

дакле, разликовање природа "ти теорија мони", не би значило замишљање фиктивне људске природе која заправо не постоји, већ се односи на могућност од божанства одвојеног сагледавања неокрњене и у потпуности стварне људске природе.

Уосталом, седми канон 5.Васељенског Сабора каже:

7. Ако неко говори да знамо и исповедамо једног Господа нашега Исуса Христа у две природе, али не из Божанства и човечанства, што би значило различитост природа из којих је постало нераздељиво и недокучиво (тајанствено) сједињење (јединство); нити се природа Логоса претворила у тело (плот), нити се пак тело (плот) изменило у природу Логоса, јер остаје свака (природа) оно што је њој својствено, и настаје сједињење по ипостаси, и још раздвајање у посебност (сваке природе) има (узима) облик по тајни Христовој; или број природа исповедајући у Њему једном Господу нашем Исусу Христу Богу Логосу оваплоћеном, не само пак теоретски да узимамо ову разлику, из којих је Он, не одбацивањем јединства (јер је један из двога, и од једнога су двојица), него је то објављен број (природа) које су неразлучне и са сопственим ипостасима (лицима) и имају природе, нека је анатема.

Share this post


Link to post
Share on other sites

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији".  

Share this post


Link to post
Share on other sites

5 Васељенски сабор није донео ниједан канон. Ово је анатемизам и он сасвим довољно говори. Јер ако пратимо текст монофизитског исповедања јасно се види опасност од мешања двеју природа јер се човештво посматра "само у теорији". 

Брате, волео бих да ово мало више образложиш. Наиме из навода који сам поставио, ја уопште не видим јасно опасност на коју ти указујеш. Митрополит Бишој управо говори да се под "само у теорији" подразумева не фиктивност постојања људксе природе, већ  фиктивност временског тренутка у којем људска природа постоји самостално од божанске.

Даље, што се тиче опасности од "мешања двеју природа", препоручујем следеће наводе:

Коптски православци су и званично прихватили Христолошку изјаву која каже:

„Исповедамо да је наш Господ Бог и Спаситељ и Цар свих нас, Исус Христос, потпуни (савршени) Бог у свом божанству (божанској природи) и потпуни (савршени) човек у свом човештву (људској природи). У Њему је Његова божанска природа уједињена са Његовом људском природом у стварно, савршено јединство, несливено, непроменљиво, непомућено, неизмењиво, неодељиво и нераздвојиво.  Његова Божанска природа није раздељена од Његове људске природе ни у ком тренутку, ни у трептају ока. Он, Бог вечни и невидљиви постао је у телу видљив и преузео на себе улогу слуге. У Њему су сачувана сва својства божанске и сва својства људске природе, заједно у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству.“

Ово је део званичног учења Цркве и он сасвим јасно говори да није било мешања или промене људске и Божанске природе у Христу, већ да су оне сачуване и остале непромењене и непомешане.

....

Сиријска Православна Црква формулисала је званичну Христолошку изјаву:

“Верујемо да Он (Исус Христос) се оваплотио због нас узимајући на себе стварно тело и разумну душу. Његово човештво је у свему подобно нашем, осим у греху. Исповедамо да је наш Господ и наш Бог, наш Спаситељ и Цар свега, Исус Христос, савршени (потпуни) Бог у свом божанству (божанској природи) и савршени (потпуни) човек у свом човештву (људској природи). Јединство (природа) је стварно, савршено, несливено, непомешано, неодвојиво и нераздељиво, без и најмање поделе. Он, који је предвечни и невидљиви Бог, постао је видљив у телу и постао слуга свих. У Њему су божанство и човештво уједињени у стварном, савршеном, недељивом и неодвојивом јединству и у Њему су присутна и активна сва својства божанства и човештва.

.....

Индијска Православна Црква такође је формулисала изјаву следећим речима:

“Господ наш Исус Христос је један, савршен (потпун) у свом човештву и савршен (потпун) у свом божанству, у исто време једносуштан Оцу по свом божанству и једносуштан нама по свом човештву. Његово човештво и божанство су уједињени – непроменљиво, несливено, недељиво и неодвојиво.

Божанска и људска природа са свим својим својcтвима, могућностима и дејствима уједињене су у једној Личности Вечног Оваплоћеног Логоса и активне су на савршен и стварни начин.”

Како оно беху четири халкидонска придева?

П.С.Наводи су из текста "Људска природа Христова" чији се оригинал налаз на:

http://www.coptichymns.net/module-library-viewpub-tid-1-pid-394.html

а превод на:

http://forum.verujem.rs/index.php?topic=9830.msg182453#msg182453

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo sto ste napisali da su pojedine crkve formulisale o Hristu... Ja ni na koji nacin ne vidim kako se to razlikuje od naseg shvatanja Hrista. Kako sam ja razumeo iz svega, Hristos je jedna licnost a ne samo covecja ili samo Bozanska. On je jedinstven kao bice i on jeste Bog to jest jedno od oblika ili lica Svete trojice. Ja ne vidim nista neobicno u svemu ovome i molim da mi neko ovo pojasni a najbolje da to ucini neki svestenik.

Cak cu ici i dotle da kazem da je i samo telo Hristosa Bozanske prirode posto je telo po meni jedan nacin, jedan oblik duha. To jest telo i duh su oblik istog postojanja samo sto mi ljudi to gledamo kao dve stvari a u stvari one su jedno. Tako je Hristos Bog celim svojim bicem i svaki atom, svaki delic duse u njemu je svetao i deo Boga. Kako se ovo moje misljenje razlikuje od bilo kojeg od navedenih misljenja ukljucujuci i misljenje Srpske crkve to jest svih nas, jer mi smo crkva, mi narod prosti i ubogi okupljeni u Bogu nasemu Hristu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знам колико смо упознати, али нехалкидонске Цркве су повукле анатеме са аката и отаца наших 4-7. Васељенских саборе, не из куртоазије већ

Такође је јасно да Православно тумачење 4 потоња сабора Православних је идентично учењу Оријенталног Православља који је увек порицао и Несторијеву и Евтихову јерес. Две породице су позване да ојачају једна другу у својим напорима против јереси и да допуне једна другу као једно тело Исуса Христа Господа нашег и Спаситеља.

Позитиван одговор Оријенталних православаца на Праовославно тумачење (потоњих Васељенских сабора) исказан је кроз повлачење анатема против Православних Отаца и Сабора као и кроз узимање у обзир сваког позитивног елемента у учењу и актима потоња 4 Православна Сабора.

http://www.metroplit-bishoy.org/english/Dialogues.htm

Митрополит Бишој (Пајсије) је испред Коптске Православне Цркве, копредседник заједничке комисије за дијалог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      -Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији-   На празник Успења Пресвете Богородице, по новом календару 15. августа 2019. године, поводом славе манастира Ходош-Бодрог свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење Архиепископа арадског г. Тимотеја и свештенства Архиепископије арадске и Епархије темишварске.     У пратњи епископа Лукијана су били протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик; протојереј-ставрофор Огњан Плавшић, архијерејски намесник арадски; и ђакон Миодраг Јовановић. На крају свете Литургије, eпископ Лукијан је осведоченом пријатељу српског народа и Српске Православне Цркве, Архиепископу арадском др Тимотеју (Севићу) уручио високо одликовање, орден првог степена Српске православне епархије темишварске.   Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је после јерархијске поделе 1864. године припао Румунској Православној Цркви. Налази 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Историјски извори говоре да је данашњи манастир основала у XV веку стара племенита српска породица Јакшић, као и оближњи манастир Бездин, који и данас припада Српској Православној Цркви.   Познати су сви настојатељи манастира Ходоша од 1700. године. То су архимандрити: Софроније (1700), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља). Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша. Манастир данас припада Архиепископији арадској Румунске Православне Цркве, мушки је и представља један од најплодоноснијих духовних расадника у румунском Поморишју.     Извор: Српска Православна Црква   Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
      SPC.RS
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.      Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?   - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.   Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.   - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.   Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.   Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.   У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?   - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.   Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.   Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).   Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?   - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.   Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.   Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.   Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.   Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!   Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?   - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.   Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.   Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.   Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.   Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?   - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.   Разговор водио:  Немања Андријашевић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу.     Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу.   У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој.   Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином.   После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм.   Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа.   Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство.   Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу.   Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године.   Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану.   Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве  владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је  освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније.   Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост.   У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“   После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...