Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. o. Miroljub

    o. Miroljub

  2. Вилер Текс

    Вилер Текс

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      ”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев)     Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27).  Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3).   После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5).   У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”.   Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе.    Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”.   Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља...   Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном.   Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања.   Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца.   Протођакон Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља"   *Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег.      Извор: Православље
    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од Логос,
      Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије изјавио је вечерас у Српској кући у Подгорици да нема ништа да каже о разговорима с Владом и да они личе на разговоре наших предака у тешким временима са агама и беговима.     „Хајде, ипак су то наши људи, али има ту много неповјерења и нису они одустали ни од чега. А то је као кад неко жели некоме да отме дом и кућу, само много теже. Он му узима достојанство, живот, част и све. То је више од материјалног богатства”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки током предавања о светосавском духовном наслеђу у Црној Гори   Рекао је да литије и оно што се сада дешава у Црној Гори по много чему личе на саборе из Његошевог Горског вијенца о Тројичину дану и Малој Госпојини и на коло које пјева „из главе цијела народа”.   „И на примјеру Црне Горе показало се да је духовност јача од генетике. И када се духовност нашла угрожена, онда се то распламсало и објединило народ као никада“, казао је он.   Додао је да је сваки освајач и непријатељ вјековима покушавао да завади и разједини наш народ.   „Аустроугарска монархија имала је званични план да завади Цетиње и Београд. Затим, ту су били планови да буде што већа Албанија и што мања Србија… Да ли је данас другачије? Ипак, наш народ није се још увијек потпуно раздијелио  и на овим литијама дошло је до великог измирења”, казао је Епископ будимљанско-никшићки   Владика је посебно нагласио да у литијама има нешто есхатолошко.   „Ово није само историја, јер се у Црној Гори дешава нешто библијско и есхатолошко. Владика Теодосије, када је био на литији у Никшићу, рекао је да никада није имао љепши осјећај празника васкрсења. Увјерен сам да на литијама са нашом дјецом и нашим народом упоредо иду, невидљиво, и Божији анђели”, нагласио је Владика Јоаникије.   Он је упозорио да власт намјерава, не само да отме светиње, већ да затре и вјеру и народ.   „Нема никакве сумње да је то јадан зли наум. Међутим, ово је божански моменат који нас је сабрао. Ово је рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели, страдали и крв проливали”, објаснио је он.   Упозорио је да ипак ништа још није готово, да се наш народ и наша Црква налазе на Голготи, али да нас Господ кријепи и да се у литијама ових дана због тога осјећамо узвишено.   Прокоментарисао је и ријечи предсједника ДПС-а Мила Ђукановића који мошти Светог Василија Острошког назива костима.   „Овај наш необразовани предсједник и човјек – спаљена душа што се тиче духовности и културе, он је рекао кости. Наш народ, и вјерујући и невјерујући, ако је икада неког поштовао онда је то Свети Василије“, истакао је Владика.   Поручио је да је Свети Василије Острошки живи светац који нас сигурно данас предводи.   „Он нас је онако окупио у Никшићу, узео на себе оно зло вријеме. Сви су се сквасили до голе коже. Да су се негдје друго сквасили већина би се поразболијевала, али нико се није разболио и, колико ја знам, то је чак била као нека бања. А после нам је Бог послао лијепо вријеме и свечаности који су заиста Божји дар и благослов. И ове литије задивиле су, не само наш српски народ него и цио свијет”, казао је Владика будимљанско-никшићки.   Владика Јоаникије је упозорио да само власт може на литијама нешто да подметне и да изазове инциденте.   „Не треба се суздржавати и казати да једино, уколико би се догодили неки инциденти на литијама, то ће власт да исценира. Они су се томе извјештили свих ових претходних година”, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
×
×
  • Креирај ново...