Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

МОЛИТВА ИСПРЕД ШАНКА Црква у Земуну истовремено и храм и кафић – СВЕШТЕНИЦА чека реституцију (ВИДЕО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Простор Евангелистичке цркве у Земуну деле две институције. Духовна и културна. Недељом се у њој одржавају службе евангелиста док се у току седмице простор адаптира за КУД “Бранко Радичевић”. Црква је и храм и кафић а корисницима простора је све теже да одрже овај чудан спој.

евангелистичка црква
Фото: Блиц/РАС Србија

– Цркву од 2003. користимо и ми и КУД. Сваке недеље овде имамо службе, наизменично на словачком и немачком језику, док радним данима КУД користи цркву за пробе и увежбавање кореографије. До ове ситуације је дошло јер реституција још није извршена, а и „Бранко Радичевић“ је избачен из њиховог простора па смо годинама овде принудно заједно. Сматрамо да је потребно наћи решење за једну концесијалну црквену заједницу која у Београду броји 290 фамилија и раздвојити је од културно-уметничког друшва – каже за Блиц Штефан Тисовски , председник евангелистичке црквене општине Земун.

 

Унутрашњост цркве далеко је од оне каква се у црквама виђа. Зидови су бели, опасани сепареима а на месту некадашњег олтара налази се шанк поред којег су врата која воде у башту кафића.

– Олтар пре сваке службе правимо импровизујући са сточићима које постављамо на средини цркве. Вршимо службе у јако скромним условима и захвална сам Богу на сваком вернику који у недељу дође. Немамо ништа против КУД-а, поштујемо њихов рад, али сматрамо да општина и град морају наћи начин да раздвоје ове неспојиве институције. Кафић који се налази у оквиру КУД-а ради нормално, и морамо се или ми или они преместити у простор који би био адекватан за духовне односно културне активности – прича свештеница Ана Петровић.

Простор користила чак и коцкарница

Евангелистичка црква у Земуну саграђена је 1928. године и служила је намени до краја Другог светског рата. У овом простору су својевремено биле и месна заједница, салон намештаја, салон аутомобила, дискотека, сликарски атеље, чак, и кладионица и коцкарница. Иако је 2003. постигнут споразум општине да се врати верницима на коришћење она до данас служи као пословни простор. У децембру 2005. проглашена је за споменик културе.

Шанк се сада налази на месту некадашњег олтара

Верници су, пак, огорчени јер цркву деле са фолклорашима.

– Срамота за државу је што је ово дозволила, средстава је било да се ово питање реши и да се нађе решење и за нас и за КУД. Као верник се осећам врло повређено, ово је нечувено да се црква претвори у кафану – искрена је верница, Сузана Мостарлић.

И ове недеље у низу, окупљени верници службу су започели певајући химну, стојећи у сепареима.

Цркву у Земуну, поред верника, користи и КУД „Бранко Радичевић“

Да је ситуација неиздржива сведочи и Марко Милићевић, координатор КУД-а „Бранко Радичевић“.

– Из простора познатијег као „Црна маца“, избачени смо 1998. године. када се бибилиотека „Свети Сава“ ту уселила. Библиотеку су радикали који су тада били на власти преместили из данашњег „Мадленијанума“. Од тада смо вежбали у фискултурним салама школа, док 2003. нисмо добили право на овај простор који делимо са евангелистима. Захвални смо им на разумевању. Кафић имамо и он је намењен нашим члановима и родитељима који децу доведу на пробу, али свакако никога ко би сео да попије пиће не бисмо избацили – објашњава Милићевић.

Једино решење, је каже он, да им библиотека врати зграду.

– Не иде да културна институција избацује другу на улицу. Нама се то догодило и док год је библиотека шраф који не штима у овој машини, решење се не назире, јер од силних обећања из општине до данас се није десило ништа – закључује он.

http://hronograf.net/2018/02/02/molitva-ispred-sanka-crkva-u-zemunu-istovremeno-i-hram-i-kafic-svestenica-ceka-restituciju/?fbclid=IwAR2CCt-leLEaiX1nh4PKFabotClQAvVqnwpo1BFixpXtT69VaKQFELf_iDI

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      У више наврата смо у емисији „За христољубиву војску“ са гостима разговарали о заједничким обележјима војног и свештеничког односно монашког позива, а вечерас нам се пружила јединствена прилика да о томе поразговарама са јеромонахом Макаријем, игуман манастира Савина код Херцег Новог, који је завршио Војнотехничку академију и био официр, а већ готово две деценије посвећен је монашком позиву.  Његов боравак у Београду искористили смо за овај сусрет у коме ће отац Макарије са нама поделити своја искуства из војне службе и духовног узрастања и развоја, које га је из строја земаљске војске сврстало у ред војника Христових. Аутор и уредник: Славољуб М. Марковић.     Извор: Телевизија Храм
    • Од ризница богословља,
      Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr.     У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“.   Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“.   „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења.   Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода.   Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће  да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић.       Извор: Српска РТВ
    • Од ризница богословља,
      Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
       
      У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа.  Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. 
       
      Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. 
       
      Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. 
      Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. 
      Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. 
      Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. 
      Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.
      Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
      У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. 
      Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. 
       
      Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! 
       
       

      Извор: Пријатељ Божји

      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
       
      У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа.  Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. 
       
      Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. 
       
      Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. 
      Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. 
      Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. 
      Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. 
      Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом.
      Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка?
      У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. 
      Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. 
       
      Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! 
       
       

      Извор: Пријатељ Божји
×