Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

o. Miroljub

На данашњи дан Св. Атанасија Великог 1878. године Врање је ослобођено од Турака

Recommended Posts

 

Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања.

 

Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат!

 

Image result for оÑлобоÑеÑе вÑаÑа од ÑÑÑака 1878

 

 

220px-Jovan_Belimarkovic_1889_Jovanovic.jpg

 

200px-Stepa_Stepanovic_younger.jpg

 

dan-gradaaaaaaaaa-1.jpg?resize=702%2C336&ssl=1

 

5-Oslobodjenje-Vranja-1878.jpg?resize=702%2C336&ssl=1

 

https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Хвала брате Милане!

 

Синоћ сам се носио мишљу да напишем пар речи у вези једног од присутних свечара, не знајући да ћете ово послати, те оставих за данас. Сада имам разлог више да то урадим.

 

Реч је о Команданту Копнене војске Републике Србије, генерал-потпуковнику Милосаву Симовићу. Упознао сам га оне кобне 1999. године, када сам са нашим петогодишњим сином, Србољубом, (четврти по реду од осморо деце) долетео из Америке у Србију да будем поред мајке и са својим народом. Мислим да је онда имао чин потпуковника. Тада склопљено пријатељство траје до данас.

 

Генерал Симовић је врло поштован у Врању и околини. Као Начелник штаба, а потом Командант 78. моторизоване бригаде и 4. бригаде Копнене војске, учинио је много на успостављању још тешњијих веза између народа, војске и цркве. Нема манастира у врањској епархији где није свесрдно помагао, било да је реч о крчењу и пробијању терена или обнови и грађењу путева којима се лакше до истих могло стићи, као и других објеката. 

 

Један од његових подухвата је и организовање и отварање Спомен собе, тј. Војног музеја у оквиру тзв. Старе касарне у Врању, која је од вајкада са поносом носила име Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог. Као породични пријатељ, током година је у нашој кући видео неке од експоната и фотографија из протеклих ратних периода. Том приликом је моја породица одлучила да поклони поменуте експонате новоотвореном Војном музеју у Врању. Медаље наших предака из српско-турског рата, два балканска и Великог (Првог) рата сачували смо у породици да остану будућим поколењима на наук и сећање. У музеју се налази и спомен плоча погинулих врањанаца из минулих ратова. Међу именима је и име прадединог млађег брата, Јосифа Ружића, који је погинуо на Кајмакчалану. Сахрањен је на Зејтинлику.

 

Генерал Симовић је искрени православни верник, професионални војник и официр за узор, искусан ратник и миротворја прегалац, непоткупиви патриота и поштовалац свих народа у региону и свету, бескомпромисни чувар наше славне историје и Богу угодних тековина српског народа.

 

Препоручујем овај видео да се и сами уверите.

 

Од свег срца му желим многаја и благаја љета!

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски.
       
      У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве  са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик.
      Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа.  А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ
      О последовању великих (царских) часова на Велики петак
      Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа)
      Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење.  Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо:
      На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам
      На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам
      На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам
      На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам
       
      О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак
       
      Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године.
       Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице.
      Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње)
       
      О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече
       
      Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом  „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле.  Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба.
       
      Из химнографије Светог и Великог петка
       
      Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак)
      Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен)
      Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне)
      Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње)
      Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње)
      Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Логос,
      Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић.
       
       
      Извор: Радио Беседа
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Логос,
      Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол… Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У овој емисији говоримо у чему се огледају богослужбене специфичности прва три дана страдалне седмице и издвајамо сегменте из дивне химнографије страдалне седмице. О свему наведеном, као и о многим другим питањима говори катихета Бранислав Илић у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић.
       
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      У  Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша  Црква прославља  успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. 
      У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући  нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом.  Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао  из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим.  Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње."

       

       

       

       
      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије замонашио је на свечаном бденију, у навечерје празника Лазареве суботе, у манастиру Светих архангела код Призрена искушеника Ратка Мићовића из Никшића који је добио монашко име Василије по Светом Василију пећком Пекару, канонизованом на Светом архијерејском сабору 2018. године.
       
      Ово је прво монашење у капели Светог владике Николаја након њене и обнове конака после мартовског погрома 2004. године. Чину монашења присуствовао је велики број свештеника, монаха, професора и ученика Призренске богословије и вјерног народа. Искушеника Ратка је на монашење привео игуман манастира Светих Архангела архимандрит Михајло, јавља новинар Оливера Радић, професор из Ораховца која је присуствовала монашењу у Светим Архангелима и благодарећи којој имамо тонске записе бесједа на богослужењу.
      Владика Теодосије је, по свечаном чину монашења, сабране поучио бесједом рекавши да је монаштво у Христу Господу нашем у ствари слика мучеништва као и Хришћанство уопште, јер је Господ наш Исус Христос први пострадао за нас и Он је првомученик и архимученик.
      ,,Господ нам је показао пут спасења, пут крста и Васкрсења. Његове спасоносне ријечи су: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој (мучеништва), нека се одрекне себе (овога свијета и свега у њему) , и нека пође за Мном. Ова Света обитељ светоархангелска такође је прошла мучеништво, разорена од оних који нису знали за Господа и Крст Његов. Она у наше дане доживљава своју обнову и васкрсење не само физички него и духовно.
      учеништво је радост наша и нада наша јер нас уводи у велику тајну спасења и вјечни живот у Царству Христовом. Ова Света обитељ посвећена је Светим архангелима а монаштво јесте анђелски образ, пут мучеништва али и слика анђелског живота и нашег живота у Царству небеском“-рекао је Владика Теодосије.
      Говорећи о небеском заштитнику новог монаха оца Василија, Светом Василију Пекару, Владика Теодосије је подсјетио на радост којом нас је Господ обрадовао прошле године када смо на Светом архиерејском Сабору добили троје нових Светитеља са ових простора: Василија пекара, преподобномученика Григорија пећког и Свету мученицу Босиљку, чиме нам је Господ показао да је наш пут пут мучеништва како би били овјенчани вијенцем вјечног живота.
      ,,Они су наши сапутници кроз овај живот, они нам придржавају крст који носимо и свјетлост су која нам освјетљава пут истине, како би и ми опстанели на њему и како се не би одрекли Господа нашега, вјере наше, имена нашега и нашег Светог Косова и Метохије. Нови монах Василије је нови молитвеник пред Господом за сав вјерни народ, јер монаси своју молитву приносе као кад Господу а то ће нас спасити пред Њим. Са обновом ове Свете обитељи, са обновом Богословије, са обновом црквеног живота, како у Призрену тако и на Косову и Метохији ми стојимо пред Господом и Господ ће нас погледати и оснажити. Ми никада нисмо сами, молитве Светих су са нама“, рекао је Владика Теодосије. Он је пренио благослов високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и преосвећеног Владике Јоаникија који су послали Ратка, сада монаха Василија, на Косово и Метохију да овдје нађе свој спасење. Митрополит Амфилохије је овим поводом на дар послао икону бројаницу оцу Василију.
      ,,Како ти је име брате?
      Грешни монах Василије.
      Спасавај се ангелским чином“-чуло се на крају бесједе Владике Теодосија.
      У манастирској трпезарији је приређена трпеза љубави, а за трпезом се игуман Михајло захвалио Владики и окупљенима подсјетивши да се Свети Василије Пекар слави 12. маја на празник Светог Василија Острошког, а да је отац Василије дошао управо из Никшића, у близини којег у манастиру Острог почивају Свете мошти Светог Василија Острошког.
      ,,Молимо се Богу да се братија умножава и да се окупљамо овдје у ову Светињу. Велики је благослов Светих Архангела који су овдје домаћини, Светог цара Душана који је основао ову обитељ, оца нашег Харитона који је пострадао у овом граду са свим његовим светињама и осталих Светитеља
      Наше Свете Цркве“- казао је Игуман Михајло.
      На сам празник Лазареву суботу светом литургијом биће прослављена мала слава манастира, који има параклис посвећен Св. Лазару четвородневном. Овај параклис подигнут је у славу повратка монаха, управо на Лазареву суботу, у свој манастир, након што су из њега били прогнани у Мартовском погрому 2004. године. Лазарева субота је и крсна слава игумана ове Свете обитељи оца Михајла.

      Слободанка Грдинић

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...