Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

o. Miroljub

На данашњи дан Св. Атанасија Великог 1878. године Врање је ослобођено од Турака

Recommended Posts

 

Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања.

 

Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат!

 

Image result for оÑлобоÑеÑе вÑаÑа од ÑÑÑака 1878

 

 

220px-Jovan_Belimarkovic_1889_Jovanovic.jpg

 

200px-Stepa_Stepanovic_younger.jpg

 

dan-gradaaaaaaaaa-1.jpg?resize=702%2C336&ssl=1

 

5-Oslobodjenje-Vranja-1878.jpg?resize=702%2C336&ssl=1

 

https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Хвала брате Милане!

 

Синоћ сам се носио мишљу да напишем пар речи у вези једног од присутних свечара, не знајући да ћете ово послати, те оставих за данас. Сада имам разлог више да то урадим.

 

Реч је о Команданту Копнене војске Републике Србије, генерал-потпуковнику Милосаву Симовићу. Упознао сам га оне кобне 1999. године, када сам са нашим петогодишњим сином, Србољубом, (четврти по реду од осморо деце) долетео из Америке у Србију да будем поред мајке и са својим народом. Мислим да је онда имао чин потпуковника. Тада склопљено пријатељство траје до данас.

 

Генерал Симовић је врло поштован у Врању и околини. Као Начелник штаба, а потом Командант 78. моторизоване бригаде и 4. бригаде Копнене војске, учинио је много на успостављању још тешњијих веза између народа, војске и цркве. Нема манастира у врањској епархији где није свесрдно помагао, било да је реч о крчењу и пробијању терена или обнови и грађењу путева којима се лакше до истих могло стићи, као и других објеката. 

 

Један од његових подухвата је и организовање и отварање Спомен собе, тј. Војног музеја у оквиру тзв. Старе касарне у Врању, која је од вајкада са поносом носила име Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог. Као породични пријатељ, током година је у нашој кући видео неке од експоната и фотографија из протеклих ратних периода. Том приликом је моја породица одлучила да поклони поменуте експонате новоотвореном Војном музеју у Врању. Медаље наших предака из српско-турског рата, два балканска и Великог (Првог) рата сачували смо у породици да остану будућим поколењима на наук и сећање. У музеју се налази и спомен плоча погинулих врањанаца из минулих ратова. Међу именима је и име прадединог млађег брата, Јосифа Ружића, који је погинуо на Кајмакчалану. Сахрањен је на Зејтинлику.

 

Генерал Симовић је искрени православни верник, професионални војник и официр за узор, искусан ратник и миротворја прегалац, непоткупиви патриота и поштовалац свих народа у региону и свету, бескомпромисни чувар наше славне историје и Богу угодних тековина српског народа.

 

Препоручујем овај видео да се и сами уверите.

 

Од свег срца му желим многаја и благаја љета!

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, Црква је као брижна мајка која брине о свима установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период свете Четрдесетнице. Гост Јутарњег програма био је катихета и сарадник Радија ”Беседе” Бранислав Илић. 
       
       
       
      Извор: Радио Беседа
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од ризница богословља,
      „Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан.“ – Матија Бећковић. Међународни дан матерњег језика се обележава сваке године 21. фебруара широм свијета. Овај дан је успостављен 1999. године од стране УНЕСКО-а.     1717. године je руски цар Петар I пошао у појсету Француској, намјеран да на том путу обавезно обиђе и стари град Ремс, традиционално место крунисања француских монарха.   Уваженом госту су римокатолички калуђери, у знак нарочитог поштовања, показали најсветију драгоценост која се чувала у храму, древну свету књигу исписану тајанственим, непознатим знацима, над којом су вековима сви француски краљеви полагали заклетву током крунисања.   Узевши у руке стари рукопис, Петар I је, на запрепашћење калуђера, почео да га чита наглас. Ријеч је заправо била о Јеванђељу написаном дијелом на црквено-словенском језику, а дијелом на глагољици.   Касније је откривено да је Јеванђеље доспело у Француску средином XI вијека и да га је донео неко из пратње Ане Јарославовне, кћери кијевског књаза Јарослава Мудрог.   Она је желела да, након удаје за француског краља Хенрија I, током крунисања положи заклетву на Јеванђељу које је донијето из Русије.   Временом су сви заборавили одакле је оно доспело у Ремс и на ком језику је написано.   Французи су веровали да је текст тог Јеванђеља написан на језику анђела и били су потпуно шокирани када се испоставило да гост из „варварске земље“ разуме тајанствени „рајски језик“.   Јеванђеље Ане Јарославовне се и данас чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске.   На данашњи дан бројне институције које се баве језиком и књижевности организују предавања.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      “Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.
       
      ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Милан Ракић,
      У току Првог балканско рата (8. октобар 1912 - 30. мај 1913) српска влада је крајем јануара 1913. године на молбу краља Црне Горе, одлучила да војно помогне ослобођењу Скадра. Формиран је у том циљу комбиновани корпус српске војске, назван “Прuморскu кор”,  под командом генерала Петра Бојовића, који је преко Солуна бродовима превежен до луке Сан Ђовани ди Медово (Свети Јован – Медовски) на албанској обали код Љеша и даље копном према Скадру.  

      Слика 1: Штаб Приморског кора на броду
      Ради ваздухопловне подршке борбених дејстава Приморског кора, формирана је и српска ваздухопловна, односно авијацијска борбена јединица – Аероплански приморски одред. То је било је остварење сна српских ваздухопловаца да учествују у борбеним дејствима. У то време Ваздухопловна команда Српске војске је била у Нишу, где је организавана летачка обука ради тренаже и усавршавању пилота. Услед снежних падавина и недовољно искуства догодила су се два удеса у којима су повређивања двојице пилота. Присутни су били одређени проблеми и тешкоће, али је расположење људства било одлично.
      У то време помоћник Начелника Штаба Врховне команде, генерал Жuвојuн Мuшuћ послао је шифровану депешу 19. фебруара 1913. године, која гласи:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВНОГ ПАРКА НИШ
      Известите ме шифрованом депешом колико се могу употребити наших аероплана и са каквом сигуроношћу за евентуалне операције које би могле наступити. У потпису:
      По заповести начелника Штаба (војвода Путник) помоћник ђенерал Мишић.

      Слика 2: Војвода Радомри Путник и генерал Живојин Мишић
      Истога дана, такође шифровано, Ваздухопловна команда, односно командант мајор Коста Милетић, шаље одговор Врховној команди, који гласи:
      ВРХОВНОЈ КОМАНДИ,
      За евентуалне операције које би могле наступити ова Команда располаже са седам добрих аероплана и то: 3 Блериа, 2 Депердисена – моноплана, 2 Фармана – биплана.
      За операције у Србији, на Једрену и око Скадра могу се свих седам употребити под условом да се за Скадар пренесу аероплани морем преко Солуна и искрцају у Санђовани ди Медуа где би био аеродром. За операције даље од Једрена због тешкоће транспортовања могли би се употребити само три моноплана Блерио. Пилота сигурних за летење има три официра, 1 наредник и 1 пилот Француз. Механичара добрих има четири. Овај број пилота и механичара довољан је за ових седам аероплана. У потпису:
      командир мајор Милетић.

      Слика 3: Мајор Коста Милетић
      Добивши повољан извештај, Врховна команда је 20. фебруара 1913. године наредила да се образује одељење „од два до три авиона“ за употребу око Скадра, а истовремено је издала налог да се авиони и људство припреме за транспорт. Сутрадан, Штаб Врховне команде  шаље депешу:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВВНЕ КОМАНДЕ
      мајору Милетићу
      Образујте једно одељење од 2-3 аероплана за употребу код Скадра. Припремите што је потребно за транспротовање до приморја – очекујте наређење за утоваривање а одмах пошаљите бројно стање људства, аероплана и осталог материјала који уз то иде. У потпису:
      Ђенерал Мишић.
      Мајор Коста Милетић је одмах приступио изршењу добијеног наређења од Врховне комаде, известивши да је његова јединица спремна за борбена дејства. Још истог дана је приступио формирању “Аеропланског прuморског  одреда”, који је био прва борбена јединица српског војног ваздухопловства.
      У саставу Аеропланског приморског (према операцијском дневнику) одреда били су:  један виши официр - мајор Коста Милетић - командант одреда; три нижа официра пилота: поручници Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић и два подофицира пилота: наредници Михаило Петровић и Миодраг Томић; један пилот странац, Француз Луј Годефроа: четири авио-механичара - два српска и два странца; један чиновник инжињер (обвезник); један комесар чиновник (благајник); два каплара и 16 редова, свега 31 човек.
      Аеропланском одреду придодат је ради појачања техничког састава један инжењер обвезник (Радован Мојисиловић - који је већ из Солуна враћен у Србију због болести), негде се може наћи податак два инжењера, а од Команде Моравске дивизије додељена су два каплара и 16 војника, јер Ваздухопловна команда није у свом саставу имала војника редова. За наоружање одреда, одређена су четири авиона: „Блерuо XI“ једносед, „Блерuo XI“ двосед, један „Депердuсен“, и један „Фарман“. Тако је прва српска борбена једница била комплетирана и спремна за ратни задатак.
      Одмах су почеле припреме за полазак на борбени задатак, те је у Операцијском дневнику за 21. фебруар 1913. године, записано:
      „Наређено је да сви авио-механичари са пилотима иду на аеродром код станице Топоница и да припреме са војницима аероплане за транспортовање, и да се сви мотори прегледају. Да се понесе 2000 кг бензина и 500 кг рицинусовог уља. За аероплане да се припреме и 4 пољска хангара – преносна од платна“.
      Припреме Приморског аеропланског одреда за одлазак на ратиште код Скадра биле завршене су за два дана. Ваздухопловна техника и људство било је спремно, сви су били расположени и нестрпљиво су очекивали наређење за покрет.
      Покрет је наређен за 4. март 1913. године у 7,00 часова од Топонице до Ниша, а даље војним возом бр. 276 за Скопље. У Скопље су стигли 5 марта у 4,00 часа, где је формирана нова композиција и у 6,00 часова кренула даље за Солун.
      Командант одреда, мајор Коста Милетић, по доласку у Солун у 8.30 часова 5. марта 1913. године, известио је пуковника Милоша Васића, начелника Штаба Приморског кора и тражио да се одреди време за укрцавање на лађу. Аероплански материјал из воза пренет је у Солунску луку, где је почело укрцавање на брод „Марика“.  Утовар је завршен до 12,00 часова 6. марта 1913. године, а у 2 часа по подне истакнуте су српске заставе на лађама, и уз пуцњаву из топова са солунске  тврђаве, конвој од шест бродова кренуо је за Скадар.
      Путовање морем, од Солуна, кроз Коринтски канал, поред Крфа, до пред луку Сан Ђовани трајало је пет дана, до 11. марта 1913. године.
      Крај путовања могао је бити кобан за српску авијацију, због напада турске крстарице „Хамидија“ на усидрене грчке бродове пред луком, на којима су се налазили српски војници и ратна техника, укључујући и упаковане аероплане, 12. марта 1913. године. У тренутку када је са неких бродова већ почело искрцавање српских трупа, изненада се појавила турска крстарица и почела да бомбардује незаштићене бродове, наневши знатне губитке у људству и материјалу. Срећом, напад није дуго трајао, па брод на којем су били авиони није био оштећен, а људство је, касније пребачено на обалу.
      Искрцавање са бродова обављено је 13. марта 1913. године. Аероплански одред је кренуо из Санђованске луке у седам часова изјутра, сухо-путно. Велик одмор и ручак  био је у Љешу. Превоз аероплана је био врло тежак нарочито од Љеша до села Барбалуш) кроз теснац, јер је пут иако добар, био врло узак.
      Гумени точкови на колима за превоз ваздухоплов и опреме јако су оштећени, пут је био ширине два метра, те су аероплани на појединим местима ношени (рукама војника) па ипак су неоштећени допремљени на одредиште.
      У Барбалушу, где је капетан Милош Илић извршио рекогнисцирање претходног дана и одабрао место за аеродром, одред је стигао у шест часова увече. Летелиште је била мања зараван, дужине око 700 и ширине 600 метара, код села Барбалуш, између друма Љеш – Скадар, реке Дрим и села, од предњих положаја српских јединица била удаљена око шест километара ваздушне линије. Подигнута су четири хангара за аероплане, истоварени аероплани и почело је њихово монтирање.

      Слика 4: Мајор Коста Милетић и капетан Милош Илић на аеродрому Барбалуш
      Уређење аеродрома ишло је врло споро јер је терен који је изабран за аеродром био избраздан, испресецан каналима за наводњавање и улегао, па су предузете мере да се нивелише и изравна. Ангажоване су две чете инжињеријског полубатаљона и један батаљон 17. пешадијског пука. Заједничким радом летилиште је уређено и прирпемљено за летење.
      Српски ваздухопловци су одмах по доласку у Барбалуш склопили платнене хангаре и почели да монтирају авионе.  Монтирање три аероплана завршено је 17. марта, па су на њима у пет часова извршени први пробни летови. Константовани су неки недостаци на моторима и одмах су предузете мере да се они отклоне. Приступило се прегледима и поправкама и већ након два дана сви каварови су успешно отклоњени, а  авиони били спремни за летење.

      Слика 5: Монтажни хангари на аеродрому Барбалуш
      Командант одреда мајор Коста Милетић, имао је доста проблема да обезбеди услове за рад на припреми аеродрома, ваздухоплова и опреме, као и око смештаја и исхране људства. У току припрема за борбене задатке, на ратном аеродрому посебно су праћени и метеоролошки услови, који су се знатно разликовали од оних у Француској и у Нишу, где су српски пилоти до тада летели. Процењујући метеоролошку ситуацију и укупну припремљеност за летачке задатке, командант Приморског аропланског одреда, мајор Коста Милетић, је издао наређење да се изврше пробни летови 20. марта 1913. године, јер су по његовој оцени временски услови тога дана били повољни.
      Прво је „Фарманом“ полетео поручник Југовиh и после 12 минута лета успешно је слетео. Затим је поручник Станковиh без потешкоћа летео „Блериом“ 25 минута. После Југовића на у „Фарману“ је летео наредник Петровић, он је полетео у 9.25 часова. Пењући се до висине од 1.500 метара, Петровић се упутио право ка линији фронта коју је надлетао код села Меглуши, а затим је наставио лет над српским положајима све до села Бушати. Потом се упутио на слетање.

      Слика 6: Михаило Петропвић испред авиона Фарман
      Над летелиштем је био у 9.45 часова и са висине од око 1.000 метара, са угашеним мотором, пошао у уобичајену понирућу спиралу. У једном од заокрета Михаилов авион „Фарман“ је улетео у снажну термичку струју, пропео се, затим нагло потонуо, услед чега је попустио ремен којим је пилот био везан за седиште.
      Изненађени Петровић испао је из авиона, без могућности да се спасе падобраном, који се у то пионирско доба авијације још није употребљавао. Петровићево тело другови су нашли у близини летелишта, код села Бабе, а недалеко од њега пао је и авион.
      О том трагичном догађају најверодостојнији опис, иако врло кратак и штур, дат је у Операцијском дневнику за 20. март 1913. године:
      „Данас извршена проба мотора. На Фарману летео поручник Југовић 12 минута, био у ваздуху, атерирао добро. На Блерио летео поручник Станковић 25 минута био у ваздуху, атерирао добро. На Фарману летео наредник Михајло Петровић од 9.25 минута над положајем наших трупа на Маглуши и Бушати на висини 1.500 м у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему, апарат се преврнуо и са висини између 900 и 1000 м испао из апарата и погинуо. Апарат је јако оштећен.
      Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића.“ 
      Слика 7: Схема лета наредника Михаила Петропвића код Скадра
      Овај трагичан удес оставио је дубок утисак на очевице и трупе Приморског кора, не само због своје трагичности, већ и због тога што је смрћу Петровића српско ваздухопловство изгубило, по општем мишљењу, до тада најбољег пилота. Михаило Петровић био је прва жртва српског војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку.
      Командант Приморског аеропланског одреда мајор Коста Милетић предузео је мере на повећању предострожности и наредио строго поштовање прописаних норми за услове летења. У Операцијском дневнику за 22 и 23. март 1913. године, записано је:
      „Услед пада наредника Петровића наређено је пилотима већа предострожност, с тим да постепено на разним висинама испитују атмосферу, јер је примећено да се и кад је најбоље време, често појављује реме на разним висинама, што долази до неједнаког загревања површине, близине мора и Скадарског језера и високих планина на којима је снега, поред кланца долином Дрима до Љеша. Летео је поручник Станковић на висини од 150 м. Примећено је да је најповољније време за летење од 6 – 8 ујутру и од 5 до 7 часова увече, тј. докле сунце не грије, иначе чим почне загревање појављује се рему. Поручник Станковић летео је са наредником Томићем на Блериу апарату на висини од 1.300 м и бавио се у ваздуху 2 пута по 20  минута, атерирао са угашеним мотором и спиралом.“
      Кобни лет и смрт Михаила Петровића оставила су добок и трајан печат на српско ваздухопловство, али храбре српске пилоте и њиховог команданта нису обесхрабриле у даљим напорима да употребе авионе за узвишени циљ због којег су дошли под Скадар, у помоћ братској црногорској војсци.
      Припреме за летове ка Скадру настављене су 22. марта.

      Слика 8: Авион Фарман са посадом на аеродрому Барбалуш
      Наредних дана због јаког ветра и кише није било летења. Први успели борбени лет српског ваздухопловства извршен је коначно 29. марта. Тога дана, у операцијском дневнику је записано:
      “Поново наређено летење над Скадром... Извештен и командант Приморских трупа. Летео поручник Станковић са наредником Томићем над Скадром и бавио се 45 минута, највећа висина лета 2.200 метара, правац летења: Барбалуши аеродром - Меглуши - Ашта - Дрим - Скадар - део језера Скадарског - Врака - Црногорски логор са северне стране Скадра, повратак, део језера поред Тарабоша над Брдицом, преко Бушати, спретно се спустио на аеродром. Са свију телефонских станица добијен извештај да су Турци са свију својих позиција отварали јаку пушчану паљбу а аероплан исти се вратио неоштећен. Пилотu потпуно мирни, нису ни чули паљбу”.
      Овим летом је постигнут велики морални ефекат. У Скадру појава авиона изазвала је пометеност и панику нарочито код “простог света”, како је изјавио један заробљени турски наредник. И сам командант одбране Скадра, Есад Пашa, причао је почетком 1916. године Миодрагу Томићу, да је лет српског авиона био огромно изненађење за његове трупе и становнишгво, које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење. Док је код Турака утисак био поражавајући, дотле су опсадне трупе виделе у лету Живојина Станковића и Миодрага Томића једну од својих победа, што је повољно утицало на њихов морал.
      После првог успелог борбеног лета који је извео 29. марта 1913. године, поручник пилот Живојин Станковић, полетео је поново према Скадру и 1. априла. Са једним пешадијским капетаном из Скадарског одреда који је пошао као извиђач  Станковић је на 800 метара висине кружио над Меглушима, док је капетан осматрао турске положаје. Какви су били резултати извиђања не може се, на жалост, утврдити пошто нису били забележени у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда.

      Слика 9: Аеродром Барбалуши, позиција и правци дејства
      Последњи летови Аеропланске ескадре у опсади Скадра извршени су трећег априла пред начелником штаба Приморског кора, пуковником Живком Павловићем и војним изасланицима Француске, Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Шпаније. Летели су поручник Станковић авионом „Блерио ХI“ двосед, а Годефроа „Депердисеном“, али није записано ко су били извиђачи. Станковић се осмелио да надлети турске положаје на само 600 метара висине, што је омогућавало да се виде сви детаљи непријатељевог распореда, док је Годефроа опет кружио над српским положајима избегавајући ризик. У Операцијском дневнику пише:
      III/3.IV 1913. - Данас је извршено летење пред начелником штаба приморског кора пуковником г. Живком Павловићем и страним изасланицима: Француз мајором Фурније, шпанским мајор Еспениром и американским и енглеским. Летео је поручник Станковић и пилот Годефроа на висини до 600 м. Рус Кирштајн данас изјављује да на Дуску не може, а на другим апаратима немсе да лети. Војни изасланици показали су велико интересовање за примену авиона у рату, јер у то време њихова ваздухопловства још нису имала прилику да стекну сопствена борбена искуства. Даље летове над Скадром омело је лоше време, од 4. до 15. априла 1913. године.  Поред тога, било је отежано снабдевање храном. Услед сталних пролећних киша разлила се река Дрим и поплавила летелиште, тако да је људство једне ноћи морало да спашава хангаре и авионе како их бујица не би однела.
      Расквашени путеви отежавали су везу са Љешом где се налазио центар за снабдевање Српске војске. Шеснаестог априла, када се време већ побољшало и почеле припреме за нову серију летова према турским положајима, стигло је наређење команде Приморског кора којим се преноси наредба српске Врховне команде о забрани даљег учествовања српских трупа у акцији против Скадра. “Летење се не сме више вршити” записано је у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда:
      IV/19. IV 1913. - Наређењем О бр 201 Команде приморског кора саопштава наређење Врховне команде из Скопља, да наше трупе апсолутно не смеју учестовати у акцији противу Скадра. Летење се не сме више вршити (здравље се поправља). Ово наређење Врховне команде било је резултат снажног притиска великих европских сила, које нису хтеле никако да дозволе улазак српских и црногорских трупа у Скадар. Неке од њих, као Италија и Француска, послале су и своју флоту у Медуански залив, а Аустроугарска је претила ратом ако Србија не повуче своје јединице од Скадра.  Зато је већ 17. априла 1913. године, наређено Аеропланском одреду да са осталим трупама крене натраг у Србију.
      Одред је  24. априла 1913. године у 5 часова по подне испловио за Солун. Пловидба је трајала пет дана, до 30. априла. након пет дана кренуло је за Скопље. Након три дана путовања возом одред је 10. маја стигао у Ниш, где је на станици истоварен  ваздухопловни материјал.
      Приморски аероплански одред је расформиран у Нишу 12. маја 1913. године у атмосфери затегнутих односа са Бугарском, па је зато сво људство и даље задржано на окупу. Механичари и војници наставили су рад на дотеривању и упознавању ваздухопловног материјала, а пилоти су повремено вршили тренажне летове.
      У операцијском дневнику командант одреда мајор Коста Милетић је на крају написао закључак:
      Бројно стање одреда пред одлазак из Ниша било је: командир један (1), пилоти официри три (3), пилоти подофицири два (2), пилоти странци два (2) /Француз Луј Годефроа за моноплан Депердисен и Рус Јован Кирштајн за биплан Дукс – руски – оба са платом 3000 динара месечно/; Механичара пет (5) – странци 3 обвезници 2 /Француз Сорније, Американац Пијерс и Пољак Вежисински, обвезници Тодор Зелић и Милоје Милекић/; Машински инжињер један (1) Радован Моисиловић свршени инжињер; Каплар благајник један (1) Симеон Ђорђевић;  Каплара два (2); редова 16.  Свега: 33
      По доласку са Скадра 27. IV/ 10. маја 1913. године у одреду је било пет људи мање, свега 28: (1) Инжењер Моисиловић враћен из Солуна као болестан; (2) Механичар Пијера утекао лађом Аустријског лојда из Санђованија пошто је претходно покушао да оштети моноплан Блерио са кога је однео неке шрафове;  (3) Михаило Петровић погинуо; (4) Кирштајн и Вишенски отпуштени као непотребни;  (5) Пилот Луј Годефроа отпуштен пошто му је рок истекао.
      Бројно стање аероплана  по повратку, у односу на стање при поласку из Ниш: 1 Биплан Фарман 80 ХП поломљен; 1 Биплан Дукс 70 HP – руски тип формално неупотребљив; 1 Моноплан Блерио 70 HP – одличан тип на њему су поручник Станковић и наредник Томић прелетели у Скадар;  Моноплан Депердисен 80 HP  одличан апарат но није ваљао пилот и није смео да лети над Скадром, а то је Француз Годефроа.
      Утрошено 1050 кг бензина, 350 кг рицинуса.
      Одред је био привремено формиран није имао своје коморе те је био завистан, а при одступању од Скадра дошао је у положај да га Арнаути нападну, јер је био слаб.
      Официри пилоти и подофицири пилоти нису довршили школовање у Француској, те се нису могли добро употребити, јер у школи нису добили тренажу, па су је морали на бојишту добијати и постепено се тренирати. Одличан је био поручник Станковић и покојни наредник Михаило Петровић.
      Страни пилоти су скупо плаћени, а нису се могли натерати да лете. Њихов избор вршен је у Паризу - Српско посланство и Министарство иностраних дела. То исто важи и за механичаре. Механичари обвезници били су врло добри и за време рата оспособили се за механичаре авијатике иако пре овога нису никада те псолове радили. Војници градске артиљерије – обвезници били су врло добри и орни за сваки на посао. 
      Слика 10: Српски ваздухопловци у Нишу, лето 1913. године
      Пошто су односи са Бугарском претили да се претворе у рат са Србијом око поделе тек ослобођене територије јужних крајeва, почеле су војне припреме. У тој ситуацији Штаб Врховне команде послао је шифровану депешу Команди ваздухопловног парка Ниш, која гласи:
      „Јавите одмах у каквом су стању употребљивости налази ваздухопловни парк. Колико способних аероплана има за употребу.“  У потпису:
      помоћник начелника штаба ђенерал Мишић.
      Тиме су фактички почеле припрема за ангажовање спрског ваздухопловства у Другом балканском рату.  
      Искуства у вези са промоцијом ваздухопловтва у Првом балканском рату могу се, у најкраћем сажети на следеће: спорост и отпори у увођењу балона и авиона у оперативну употребу, услед традииционализма и конзерватизма, уз оправдање да “нема новца” (али се ипак под утицајем увођења тих нових средстава код суседних држава новац нашао, али по обичају касно); превише се очекивало од ваздухоплова, а посебно авијације, као и од сваког новог и недовољно усавршеног и недовољно испитаног борбеног средства, а посебно од пилота и ваздухопловнотехничког састава, који није имао искуства у летењу и одржавању (авион је промовисан непунх десет година пре тога, а у Србији тек пре који месец); и поред свих недостатака  остварени су велики, а у неким случајевима и веома велики морални ефекти, позитвни по српску војску, а негативни за противничку; ратна вештина, како из објективних, тако и из субјективних разлога није у довољној мери антиципирала утицај ваздухоплова као борбеног средства на квалитативне и квантитативне промене у факторима оружане борбе, и у самој оружаној борби као diferentii specifici рата.
                 мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

    • Од ризница богословља,
      Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 10. фебруара, Свету архијерејску литургију и освештао Цркву Светог Јована Златоустог у Каруару (Бразил). Освећење ове Цркве је допринос Епархије буеносајреске централно-јужноамеричке прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Митрополиту су саслуживали Преосвећенa господа Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички Кирило и Епископ Ресифеа Амвросије (Пољска православна црква), протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман Манастира Свете Тројице у Ресифеу, и ђакони Александар Лекић и Георгије из Пољске православне цркве.   У току Литургије Епископ Кирило је произвео у чин протопрезвитера оца Жаира, старешину Храма Светог Јована Златоустог, као и два чтеца и једног ипођакона.   Епархија буеносајреска централно-јужноамеричка је од данас богатија и за два нова члана Цркве Христове, које су владике током Свете службе Божије миропомазале.   Поводом славе, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, и освећења први пут је преразан славски колач у овој цркви.   У архипастирској проповиједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Дух Свети у овом новом храму први пут сишао на присутне:   „Од данас ово је мјесто гдје се презива слава и сила Божија, Дух Свети, да освећује наше дарове и све оне који се сабирају у овај свети храм.“   Митрополит је казао да је ово велики дан, како за вјерне који су саградили овај свети храм, тако и за град Каруару:   „Ово је велики дан и за овај град и за овдашњу парохију јер, ево, Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве Божије и Истока и Запада, добио је овдје данас свој храм у који смо се сабали и у који ћете се сабирати и у будућности.“   Дијелећи, са великим бројем сабраног вјерног народа, радост овог значајног дана, Митрополит је истакао да је ово велики дан и за нашу Помјесну цркву – Српску православну:   „Овим обиљежавамо осам стотина година постојања наше самосталне Жичке архиепископије Пећке патријаршије Српске православне цркве. Ово је први пут у овој нашој Епархији, а мислим и први пут у нашој Цркви, да се поводом осам вјекова независности наше Цркве освећује један храм.“   „И за нас је ово радост, нарочито за нашега владику Кирила, који је Епископ ове наше Епархије у Латинској Америци, који овдје проширује своју мисију и дјела дјело Господње“, нагласио је Митрополит Амфилохије и додао:   „Радује нас што је са нама данас и владика Амвросије из Пољске православне цркве. Црква је једна, без обзира ком народу припадали. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога, ни Бразилца ни Србина, него су сви једно – један човјек у Христу Господу.“   Високопреосвећени је заблагодарио Господу, приложницима, добротворима и градитељима овога светога храма, на првом мјесту оцу Жаиру, овдашњем пароху, који осјећа посебну љубав за Светог Јована Златоустога те је зато и овај храм управо посвећен њему.   Владика је подсјетио да ће се у храму служити Литургија Св. Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених Дарова: „Прослављамо Оца и Сина и Духа Светога – Бога нашега, у вјекове вјекова, амин! “   Преосвећени владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, оснивачу мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци:   „Митрополит је у ову мисију уложио много својих молитава, као и средстава. И поред својих 80 година је дошао преко океана да својом љубављу подржи и молитвом утврди ову мисију. Ми ћемо га и даље са радошћу овдје очекивати .“   Владика је у име Митрополита Амфилохија, владике Амвросија и своје име, уручио захвалнице онима који су дали посебан допринос за изградњу овога храма, оцима: Жаиру Карлосу, Алексису Пењи, Рафаилу Сантосу, као и члановима њихових парохија, појединцима и породицама.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×