Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Supertajna operacija „Somot“: kako je Jugoslavija naoružala Izrael

Оцени ову тему

Recommended Posts

Prašnjava dolina na zapadnom rubu grada Nikšić u Crnoj Gori lokalno nazvana Kapino polje tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak lokacije koja je već dobila svoju istorijsku ulogu. Sedam i po godina ranije, u oblačnom i tmurnom jutru 14. aprila 1941. godine, sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu čitavom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnje jugoslovenske kraljevske avijacije. U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i tovar – sanduci puni zlata jugoslovenske narodne banke.

1516456011664-Velveta-Kapino-polje-kod-N

Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje tako bila poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kome je sedeo Petar II odlepili od crvenkaste zemlje u blizini lokalnog jezera Krupac.

U jednom od udaljenih uglova Kapinog polja tog jesenjeg dana 1948. godine stajao je neobičan veliki četvoromotirni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao poljsko letelište nemačke avijacije čija tehnička služba je dodatno ojačala „pistu“ nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu „aerodroma“ uočavali su se ostaci nekoliko olupina vazduhoplova koje su 1944. godine raznele bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porekla - da je u blizini „Kapinog polja“ bilo zainteresovanih i dovoljno verziranih posmatrača oni bi prepoznali karakterističnu siluetu američkog transportnog aviona „Daglas C-54 Skajmaster“. Dodatnu konfuziju bi im izazvalo i to što „Skajmastera“ nije bilo u naoružanju domaće vojske.

douglas-c-54d-skymaster-transport-1950-u

Ipak, posmatrača nije moglo da bude jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije odjednom započele oružano obezbeđenje čitavog polja kome se više nije moglo prići iz pravca Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralisana talasom hapšenja koji je usledio nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin. Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim lokacijama. Svaka znatiželja koja je uključivala osmatranje letelice na Kapinom polju mogla je da nosi veliku opasnost za zainteresovane.

Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog popodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa „spitfajer“ kakve je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo za razliku od parkiranog „Skajmastera“ već imalo u svom arsenalu još od 1944. godine kada su dobijeni od britanskih saveznika. Jedan od aviona je sleteo bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog. Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu letelišta, tik pored američkog transportera i odmah su bili prekriveni maskirnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa engleskog ratnog aviona nisu imali uniforme jugoslovenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, postojalo je par detalja koji su ukazivali da se na Kapinom polju tog dana dešava nešto neobično i tajanstveno: špicasti repovi letelica, odsustvo velikih filtera na nosu i četvorokraki propeleri jasno su ukazivali da je reč o modernijoj verziji od „spitfajera model V“ koji je JNA isključivo koristila, još od leta 1944. godine. Drugim rečima - avioni nisu bili jugoslovenski.

Tek pedeset godina kasnije saznaće se kakav događaj se tog dana zaista odigrao kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji - koja se odvijala na čak dva kontinenta - su transporter i šest „spitfajera“ tako imali premijernu ulogu. Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr Bojana Dimitrijevića otkriće se da je 24. septembra 1948. godine ustvari započela za jedan narod životno važna operacija „Velveta“ (Somot): reč je bila o naoružavanju tek osnovane države Izrael kako bi ona pobedila u ratu sa arapskim zemljama i obezbedila svoju egzistenciju.

- Kada je po isteku britanskog mandata u Palestini 14. maja 1948. proglašena jevrejska država Izrael okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novonastala država Jevreja stavljena je tako pred najozbiljnija iskušenja od prvog dana svog postanka - kaže za VICE dr Bojan Dimitrijević.

Dimitrijević navodi da je vazduhoplovstvo Izraela tokom leta iste godine već nabavilo čehoslovačke avione „Avia S 199“ koji su bili slabija varijanta nemačkog ratnog aparata „Meseršmit 109“, a koje su Čehoslovaci proizvodili na osnovu zaostalih ratnih proizvodnih planova Trećeg rajha.

- Kako se taj avion pokazao izuzetno neefikasnim u ratnim dejstvima, usled čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli sa potragom za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli primat na nebu“, kaže Dimitrijević.

Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije - države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam kao model uređenja, takozvane narodne demokratije - odlučile su da pruže Izraelu vojnu pomoć.

 

1516455484141-Velveta-spitfajeri-koji-su

Spitfajeri koji su doleteli uz pomoć Jugoslavije u službi izraelske avijacije. Foto: IDF archives

- Jevreji, pritisnuti na svom "mostobranu" u Palestini, bili su prinuđeni da se brzo naoružavaju dok je socijalističkim državama novac u gotovom koji su Jevreji davali za oružje bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo je pronađen - objašnjava Dimitrijević osnove na kojima je uspostavljena tajna saradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije.

Avioni „spitfajer“ koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948. godine bili su upravo iz sastava čehoslovačkog vazduhoplovstva - dobijeni su 1945. godine kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji „model IX“: iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice su još uvek bile respektivne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo sigurno označava vazdušnu nadmoć u rukama onih koji će ih koristiti.

Dr Bojan Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu malo tragova - isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja - započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji premijerno otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih sa kojima će nedugo zatim uspostaviti izvanredne odnose, poput Egipta.

Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog strahova da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenijsku ćutnju bila je činjenica da će Tito samo par godina kasnije početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost, i sa njima osnovati „Pokret nesvrstanih“. Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih „igrača“ u pobedi Jevreja 1948. godine na Bliskom istoku moglo je da opasno naruši novi veliki poduhvat jugoslovenskog vođe.

- O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima ni danas nema pomena. Domaći arhivi, vojni, a pre svega Uprave državne bezbednosti, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije transfera naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. Sa druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog istorijskog segmenta. Sve što sam do sada objavio o operaciji Velveta nastalo je na bazi tih radova - kaže Dimitrijević.

Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona za 23.000 dolara po komadu. Međutim, zbog okolnosti pod kojima se odvijala kupovina, kao i činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u trenutku u kome se odvijao, transfer aviona „Spitfajer Mk 9“ kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dao dozvolu da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR, SAD i Velike Britanije, avioni nisu mogli da budu prebačeni redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jeverejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa je odlučeno da prelete iz Čehoslovačke do Izraela po ugledu na neke slične operacije u Drugom svetskom ratu.

Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. godine dozvolile da se transfer aviona iz Čehoslovačke za Izrael obavi preko jugoslovenske teritorije. Zahvat je novoj jugoslovenskoj državi, izašloj iz rata sa ozbiljnim razaranjima, bio šansa da dođe do preko potrebnog novca: Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni „tereta“ ali su Izraelci uspeli da spuste tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslovenskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za odbranu jevrejske države, postignut je dogovor.

S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije i dalje veoma sporo i mukotrpno slaže - na osnovu isključivo inostranih izvora - još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera bio umešan u operaciju, odnosno, ko je sve podržavao ovaj aranžam sa Izraelom. U svakom slučaju, samo je jedno sigurno: bez dozvole Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takav poduhvat.

Prva grupa „spitfajera“ poleteće jutra 24. septembra 1948. godine iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, izbiće na obalu Jadrana negde u okolini Trsta i onda će, prateći samo vizuelno dalmatinski priobalni krajolik - jer piloti nisu smeli da međusobno komuniciraju radio vezom - prispeti iznad karakterističnog zaliva Boke Kotorske gde će zaokrenuti i sleteti u „bivšu Luftvafe bazu“, kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih letača Kapino polje je dobilo naziv „Alabama“.

Za komandanta izraelskog sastava na „Alabami“ kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", raniji oficir britanskog vazduhoplovstva. Operacija je dobila šifrovan naziv "Velveta". Šest Spitfajera u preletu je pratio i transportni avion „Kertis C-46 Komando“ sa ukrcanim prethodno skinutim naoružanjem i opremom radi produženja doleta. Pod krila su improvizovano postavljeni dodatni tankovi za gorivo. Rezervoari, koji su pomogli da država Jevreja dobije svoje najmoćnije oružje u ratu za opstanak, u Kunovicama bili zaostali 1945. godine od nacističke Luftvafe.

1516455413010-Velvetta-ispod-krila-jevre

Ispod krila jevrejskih aviona vide se dopunski rezervoari nacisticke Luftvafe zaostali iz Drugogg svetskog rata. Foto: IDF archives

Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samjuel Pomerans, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej-Senior i Tuksi Blou. Dan ranije, 23. septembra u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebalo da predvodi „spitfajere“ do Izraela u drugoj, 2.200 kilometara dugoj deonici leta. U toku prvog preleta pilot transportera C-46 sa oružjem i opremom se izgubio i sleteo na polje negde u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije, Izraelac je uspeo da od seljaka dobije saznanja gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali ni u nastavku leta nije uspeo da nađe nikšićki aerodrom već je prinudno sleteo 50 kilometara severo-istočno od Mostara. Iako je transporter ovog puta bio uništen, teret je ostao upotrebljiv.

Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju."

Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“.

- U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete.

Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine.

- Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević.

Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Velvete“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet.

- Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević.

Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on.

- Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave.

Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama.

1516455564650-Velveta-preostali-primerak

Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Velveta danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju. Foto via wikipedia.org/ korisnik: Oren Rozen; pod CC BY-SA 3.0 licencom.

Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini.

Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji: "Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara".Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta.

Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Velveta" bila je okončana.

1516455992836-Velveta-jedan-od-izraelski

Jedan od izraelskih pilota 28. decembar 1948 na Kapinom polju pred let za Izrael. Foto: IDF archives

Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael.

Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine.

Bane GAJIĆ, Bojan DIMITRIJEVIĆ

VICE.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Profimedia
      Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.
      Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.
      Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.
      Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.
      “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.
      Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.
      Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.
      Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.
      Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.
      Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.
      Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.
      “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”
      Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.
      “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
      Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”
      Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.
      Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.
      Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.
      Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.
      U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.
      Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.
      Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.
      Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.
      Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.
      Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.
      “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”
      Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.
      Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.
      Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.
      https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
    • Од Милан Ракић,
      NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA

      Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima".
      Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija".
      Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja.
      Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu.
      Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje.
      "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić.

      U INTERESU NIŠLIJA
      Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija.
      Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom.
      Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto.
      Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018.
      "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej.
      "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani.
      Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović.

      DOBITAK USPORAVA
      Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće:
      "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš."
      Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma".
      I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom.
      Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou.
      Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao."
      JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara.
      Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika.
      Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten.
      Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije.
      Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša".
      No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije?
      "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović.
      "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović.
      On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma:
      "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?"

      VEROVALI ILI NE
      "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru!
      Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović.
      Radmilo MARKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Grčka razmatra moguću nabavku 25 do 30 jednomotornih, jednosedih, višenamenskih CTOL (conventional takeoff and landing) borbenih aviona Lockheed Martin F-35A Lightning II koji bi zamenili 23 najstarija aviona Lockheed Martin F-16C i D Fighting Falcon u verziji Block 30 koji se nalaze u službi RV Grčke odnosno njegove 330. eskadrile “Munje“ (330 Mira „Keravnos“) koja je bazirana u vazduhoplovnoj bazi Nea Aghialos, blizu grada Volos, 160 km severozapadno od Atine.

      Grčki ministar odbrane Evangelos Apostolakis je 5. aprila prilikom posete međunarodnoj vazduhoplovnoj vežbi „Iniohos 2019“ u vazduhoplovnoj bazi Andravida informisao novinare o daljim planovima za grčke vazduhoplovne snage:
      – Pored osavremenjavanja borbenih aviona F-16, mi se nalazimo u procesu odabira novog aviona za Grčku, tako da možemo postepeno da pređemo na novu generaciju vazduhoplova –
      Ova jasna naznaka interesovanja Atine za borbeni avion 5. generacije koji bi se nabavio za RV Grčke potvrđena je izjavom prvog čoveka Pentagonove kancelarije zadužene za projekat F-35 viceadmirala Matijasa Vintera koji je prethodnog dana rekao Kongresu da bi se prodaja aviona F-35 mogla proširiti kako bi uključila 5 novih zemalja – Singapur, Španiju, Rumuniju, Grčku i Poljsku.
      Američki ambasador u Grčkoj, Džefri Ros Pjat, takođe je komentarisao interes Grčke za F-35 i to povezao sa programom nadogradnje F-16V koji je u toku.
      – Očigledno je veoma dobro ovde imati F-35, najsposobniji borbeni avion na svetu. Program nadogradnje F-16 Viper koji smo već pokrenuli je deo pomoći Grčkoj da napravi prelaz sa borbenog aviona F-16 4. generacije na platformu 5. generacije kakva je F-35.  To je prirodni napredak, mi snažno pozdravljamo interes Grčke i vidimo nadogradnju F-16 Viper kao prirodni korak ka budućem programu F-35. –
      300-ti isporučeni F-35, USAF F-35A u bazi Hill / Foto: Lockheed Martin Citirajući pouzdane izvore, atinski dnevni list Katimerini izvestio je 6. aprila da će nabavka borbenih aviona F-35 zavisiti od grčkih fiskalnih planova i sposobnosti Vašingtona da ponudi dugoročni okvir plaćanja koji bi trajao 6 do 8 godina. Prema Katimeriniju, Grčka je Lokid Martinu već poslala Pismo zahteva za cenu i dostupnost, za 25 do 30 aviona.
      I dok F-35 očigledno počinje da dominira na listi želja RV Grčke, nedavno značajno intenzivirana vojna saradnja između SAD i Grčke već je usmerena na modernizaciju 84 grčkih najmodernijih F-16C i D Block 52+ i Block 52+ Advanced (Block 52M) na najnoviju i nanaprednju konfiguraciju F-16V.
      U decembru 2018. godine Ministarstvo odbrane SAD dodelio je proizvođaču aviona F-16 Lokid Martinu ugovor po liniji FMS (Foreign Military Sales) vredan 996,8miliona dolara za izvođenje radova na nadogradnji F-16V. Prema sporazumu, prva dva aviona će biti nadograđeni u pogonima Lokid Martina u Fort Vortu, Teksas dok će preostala 82 aviona proći isti proces u grčkoj kompaniji Hellenic Aircraft Industry iz Tanagre.
      Kao najnaprednija varijanta F-16 današnjice, F-16V (poznat i kao Block 70 i 72 što je oznaka novoproizvedenih aviona) odlikuje AESA radar Northrop Grumman AN/APG-83 (izveden iz radara AN/APG-80 verzije F-16E i F Block 60 i takođe poznat kao Scalable Agile Beam Radar – SABR), novi računar misije kompanije Raytheon, datalink Link 16, moderni prikazivači u kokpitu, unapređeni sistem za elektronsku borbu i sistem za izbegavanje sudara sa tlom – GCAS.
      Radovi na nadogradnji grčkih F-16V planirani su da budu završeni do 30. juna 2027. godine i trebali bi omogućiti značajno povećnje sposobnosti grčke flote borbenih aviona koji su dostupne samo na najmodernijim borbenim avionima 5. generacije poput F-35, i sve to za samo mali deo cene nabavke novih aviona.
      Danas, od 170 F-16 koje je Grčka naručila od 1987. godine, RV Grčke još uvek ima oko 153 “Borbenih sokola“, uključujući ranije F-16C i D Block 30 i Block 50 koji su isključeni iz programa nadogradnje na nivo F-16V. Neki od ovih starijih vazduhoplova mogu dobiti opremu iz aviona koji će biti postati F-16V, iako se sasvim sigurno može reći da su 30 godina stari Block 30 sve više neperspektivni za RV Grčke i u narednim godinama biće povučeni iz upotrebe i ponuđeni na prodaju.
      Italija je bila prva država kojoj su, nakon SAD, isporučeni avioni F-35. Nakon njih svoje F-35 je dobio Izrael. U međuvremenu, Grčka će nastaviti da se oslanja na svoje F-16V koji će ostati u upotrebi do 2048. godine a biće to najsavremeniji F-16 u Evropi. Kao takvi, oni će omogućiti moćnom RV Grčke da odgovori na sve nove moguće pretnje dok F-35 eventualno ne ponese grčke oznake.
      Grčki interes za F-35 poklapa se sa rastućim tenzijama između SAD i Turske oko turske nabavke ruskog raketnog PVO sistema velikog dometa Almaz-Antej S-400Trijumf. Žestoko se protiveći ovom poslu, početkom aprila Vašington je odlučio da prekine isporuke aviona F-35A Turskoj koja planira da nabavi 100 primeraka od kojih bi 30 trebalo da bude isporučeno pre kraja 2022. godine. Zbog toga, prvi F-35A koji su predati Turskoj juna 2018. ostaće u vazduhoplovnoj bazi Luke, Arizona, gde ih piloti koriste za upoznavanje i trenažu.
      Problemi Turske sa F-35 prete da prekinu učešče njene industrije u lancu snabdevanja aviona Lightning II koji vredi milijarde dolara, pored toga RV-u Grčke bi se prepustila ozbiljna prednost u ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru nad RV Turske koje, iako je NATO saveznik u stvarnosti predstavlja velikog neprijatelja. Ovo bi moglo promeniti pravila igre između dve susedne zemlje i njihovih Ratnih vazduhoplovstava koja imaju istoriju stalnih tenzija oko statusa 152 ostrva, ostrvca i stenovitih ostrvca u Egejskom moru koje Grčka neosporno smatra svojim ali koje Turska smatra “sivim zonama“ svog neutvrđenog suvereniteta.
      Igor BOŽINOVSKI

    • Од Милан Ракић,
      MINISTAR VOJNI IZ PRVE POLOŽIO ZAKLETVU, NA PODVIGU MU ČESTITALI OFICIRI, GENERALI, NA SVEČANOST DOŠ’O CEO KABINET, BILA PRISUTNA I ŽENA SA SITNU DECU, KA’ DA JE PROBIO SOLUNSKI FRONT, SA SLONOVIMA PREŠ’O ALPE...
      Kao što se znade, uvedena je 15-dnevna obuka za rezervni sastav Vojske Srbije. I kao što se znade, ministar Vulin se, iako je, kad je trebalo, bio nesposoban za vojsku, prvi prijavio. Ministar lično javio: "Želim da pođem od sebe i sopstvenog principa. Kao ministar odbrane sam iskoristio priliku da se dobrovoljno javim na obuku. Od sutra, kad prođem medicinske preglede, ja ću biti jedan od rezervista koji je prošao 15-dnevnu obuku, u kojoj ćemo se obučavati za sve ono što mi koji nismo služili vojsku sada imamo priliku da to uradimo."

      Medicinske preglede proš’o, obuku, u Požarevcu proš’o, kako javili naši mediji, na obuci bio među najboljima, radio danonoćno, išao na dežurstva i požarstva... Došla na red i zakletva, i to položio, u Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu.

      Vrhovni komandant Vučić mu je promptno čestitao, uz napomenu da se nada da neće biti ratnih sukoba, ni potrebe da Vulin krene na front. Na urnebesnu zajebanciju, koja je na društvenim mrežama pratila vest o zakletvi, Vrhovni komandant je odgovorio: Sramota je da se smejete jednom vojniku, jednom ministru, koji je, uprkos mogućnosti da se napravi lud, otišao u kasarnu i obavio svoju dužnost prema domovini!
      GOST KABINETA
      Reporter "Vremena" ne odoleo ovom izazovu, pa se uputi ka Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu. U kasarnu uđe sa brojnim narodom, koji, iz cele Srbije, došao na polaganje zakletve. Prvo pa bio punkt, na kome su pitali: Kod kog vojnika ste došli u posetu? Kako je imao informaciju da novinari nisu pozvani na ovu grande svečanost, reporter se prijavi kao građanin, i kao građanin bude upisan.

      Kad proš’o detektor za metal, reporter stigne do betonske piste, koja je bila opasana kanapom, iza koga su mogli stajati posetioci. Na jednoj strani piste ukrovljena bina, na drugom šest sivomaslinastih šatora, pred kojima su bili stolovi zastrti u crveno, na njima raznobojno cveće. Još da se upiše da su na pisti bili instrumenti, veliki jamaha bubanj, oko njega veliki limeni duvački instrumenti.
      Uto naiđoše gospođe iz Kabineta gospodina Ministra vojnog, obezbeđenje, vojnik sa belim opasačem, ih propusti. Gospodin novinar se priključi gospođama iz Kabineta, obezbeđenje ga upita, Ko je on, reporter odgovori da je On gost kabineta. Tako gospodin novinar, primenivši znanja iz taktičke obuke, stigne do bine. Tu uze upiše da je na bini govornica sa dva mikrofona, da ima slika vojvode Mišića, tekst zakletve, Zaklinjem se svojom čašću da ću braniti nezavisnost, suverenitet i teritorijalnu celovitost Republike Srbije! U međuvremenu vojni orkestar dohvati instrumente, postroji se vojska, reporter uze neuspešno zagleda ima li đe redova Vulina.
      U taj pos’o priđe mu potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, i upita, otkud gospodin tu gde jeste, a gospodin novinar mu odgovori da je on novinar, i da je tu u interesu javnosti. Potpukovnik saopšti da novinari nisu pozvani, prisutni foto-reporteri i kamermani su iz vojnih službi, te da novinar treba da se udalji u posetioce. Novinar primi naređenje k znanju, i ode iza kanapa, među posetioce.
      Novinar među posetioci nastavi radi pos’o, sazna da zakletvu polažu vojnici na dobrovoljnom služenju vojnog roka od šest meseci, slušaoci klase rezervnih oficira, kao i oni koji nisu služili vojsku, stariji su od 30 godina, i prošli su 15-dnevnu obuku za rezervni sastav.

      Uto ka bini stupi delegacija grada Valjeva, sa SNS gradonačelnik, Gospodin koji, kao teča ministra policije, član Gradskog veća, svoj fotograf... Stiže i vladika valjevski, gospodin Milutin, žensko u žutoj suknjici, koje bilo sa novinarom iza kanapa, reče da ona novinar Eparhije valjevske, obezbeđenje je, posle konsultacija, propusti u zvanice. Novinar "Vremena" osta među posetioci.

      Sve što treba pope stade na binu, uslediše komande, Jedinice mirno, potiljak, nadesno ravnajs, mirno, pozdrav na desno... Dunu vojni orkestar, iskorači visoki čin, predadoše mu raport, sa bine bi, Zdravo, vojnici odgovoriše, Zdravo, bi još komandi, Mirno, pozdrav nadesno... Izmaršira se četa sa šlemovima, u maskirnim uniformama, sa zastavom napred, stacionira ispred postrojenih jedinica.
      KOD PLAVE ZASTAVE
      Onda bi himna, pade komanda, Mirno, sa bine se javi jedan visoki oficir, Otvaram ovu svečanost povodom polaganja zakletve vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka, klasa mart 2019, slušaoca Škole za rezervne oficire... Pozdravi generale, gradonačelnika Valjeva sa saradnicima, njegovo preosveštenstvo episkopa, "predstavnike elektronskih i štampanih medija", sa posebnim zadovoljstvom i članove porodica vojnika, supruge, decu... Oficir izgovori zakletvu, postrojeni vojnici ponoviše za njim, Zaklinjem se svojom čašću...
      Istupi general potpukovnik Đokica Petrović, komandant centra za obuku, Ponosite se svojom zemljom da bi se ona ponosila vama... zakletvom vojnik zalaže svoj obraz i dostojanstvo... Odbrana otadžbine na ovim prostorima oduvek je predstavljala svetu dužnost, pravo i čast, suština zakletve je uvek imala, i imaće, uzvišenu i plemenitu vrednost. Pravi sinovi i kćeri otadžbine samo jednom daju zakletvu, i zaklinju se svome narodu, i zbog toga je ovaj častan čin na ponos vama, vašim porodicama i vašem narodu...

      Vojnici se, u redu i poretku, okrenuše na drugu stranu, poče ceremonija potpisivanja zakletve. Reporter krene od šatorčića do šatorčića, vidi ima li gde redova Vulina, ne imade sreće. Nastavi da istražuje, opet ništa, kad pomislio da je Vulin položio zakletvu u Kabinetu, sazna gde su potpisivali "pitomci" sa obuke u Požarevcu, da je gospodin redov Vulin potpisao među prvima, i da je sad, sa svoji drugovi, tamo kod Plave zastave.
      Novinar uspešno stigne do Plave zastava, koja bila u levom ćošku piste, vidi grupu vojnika u beretke, maskirne uniforme, automatske puške preko leđa. Upita prvog vojnika, gde gospodin redov Vulin, on pokaza, jeste Vulin, preplanuo od danonoćnog rada i požarstava, čizme, maskirna uniforma, sivomaslinasta beretka, automat preko leđa. Reporter povika, Ministre, može slikanje, gospodin redov Vulin se okrete, ali se brzo vrati u položaj divanjenja sa klasićima. Padalo je tu međusobno čestitanje, odobravanje, ukratko, zasluženo opuštanje posle izvršenja časnog zadatka polaganja zakletve. Još jednom ukratko, kao da su upravo u kantini pojeli po napolitanku i otresli pivo, i sad prepričavaju podvige i dogodovštine iz burnog i 15-dnevnog vojničkog života.

      Reporter uslika ministra i s leđa, sa onu mašinku, priđe mu civil, poslali ga iz Kabineta, pitaju za koga gospodin novinar škljoca. Reporter odgovori po pravilu službe, i nastavi radi pos’o. Kad, gospodin redov Vulin stade u stav davanja izjave za medije, žensketu u beloj bluzi raspuštene kose, i žensketu u rezedo kaputiću, koje imađaše kosu skupljenu u rep. Novinar glasno upita, može li on da pita neko lepo pitanje, na raspolaganje se dade žensko sa činovi, ode pita, novinar vide da od toga nema ništa, potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, koji je stajao do gospodina redova, je tek zanijekao glavom na kojoj je bila plava šapka.

      A onda se desila kruna ove predstave, u posetu gospodinu redovu Vulinu je stigla porodica. Gospođa žena, sa plavu kosu, naočare za sunce, crvenu kožnu jaknu, kratke crvene čizmice na dugačkim crvenim štiklama, sa dvoje sitne dece. Ne časeći časa, gospodin redov Vulin napusti klasiće, lovačke priče s njima, i baci se porodici u zagrljaj. Susret za istorijske čitanke. Gospodin redov Vulin, koji je uspešno savladao sva iskušenja 15-dnevne vojne obuke, iz prve položio vojničku zakletvu, radosno podiže mlađe dete, koje mu reče: Tata, ajmo kući!
      Dragan TODOROVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Kada se govori o francuskoj književnosti, jedno od niza nezaobilaznih imena je svakako i ime Žila Verna. Njegova dela inspirisana su brzim tehnološkim razvojem i različitim naučnim dostignućima koja su obeležila kraj devetnaestog veka i početak dvadesetog. Dajući lik stvarima koje će tek doći, Žil Vern se sa razlogom naziva jednim od očeva naučne fantastike.
      Najrazličitija naučna dostignuća i neobična putovanja su glavni motivi njegovih najpoznatijih romana. Jedno izuzetno neobično putovanje opisano je i u njegovom, ne tako poznatom, romanu koji nosi naziv „Dunavski razbojnici“.
      U ovom romanu, punom avantura i različitih obrta, isprepletene su dve priče – jedna o istrazi detektiva Karla Dragoša, čiji je zadatak da reši slučaj misterioznih zločina koji se dešavaju na obalama Dunava, a druga je priča o ribaru Iliji Brušu koji kreće na istorijsko krstarenje Dunavom od njegovog izvora u Donauešingenu, pa sve do Crnog mora, pri čemu će živeti samo od onoga što na Dunavu upeca i što od tog plena zaradi.

      Žil Vern
      Ono što ovaj roman, takođe, čini izuetno interesantnim su i putopisni elementi kojima je protkan. Prateći plovidbu Ilije Bruša čitaoci sa njim obilaze i mnoge znamenite gradove koji su podignuti na obalama Dunava. Ulm, Beč, Budimpešta, pa sve do Srbije, a i ona je na ovom putovanju, naravno, nezaobilazna.
      Zbog samo toka radnje, dužeg zadržavanja naših junaka u ondašnjem Novom Sadu i Petrovaradinu nije bilo, ali je zato Zemun (tadašnja Austro-Ugarska) jedno od ključnih mesta zapleta, budući da je jedan od glavnih likova baš u tom gradu proveo neko vreme u zatočeništvu.
      U želji da svoje putovanje što pre privede kraju, Ilija Bruš u nastavku putovanja nije mnogo pažnje obraćao na obale Dunava, ali Beograd i Srbija nisu promakli oku pripovedača:
      „Ako je opazio da prolaze pored Beograda – belog grada – izgrađenog terasasto na brdu koje nadvisuje kneževska palata, Konak, grada s predgrađima u koje stiže velika količina robe u tranzitu, primetio ga je samo zato što Beograd označava srpsku granicu na kojoj prestaje moć Izara Rone. Ali, posle Beograda nije više obraćao pažnju ni na šta.
      Nije video ni Smederevo, drevnu prestonicu Srbije poznatu po vinogradima koji je okružuju; niti Golubac, gde pokazuju pećinu u kojoj je Sveti Đorđe prema legendi ostavio telo zmaja koga je ubio vlastitim rukama; ni Đerdap, tu slavnu klisuru nad kojom se dižu kamene litice visoke četiri stotine metara i duž koje se Dunav survava i besno razbija o stene kojima je posuto njegovo korito.“
      Roman „Dunavski razbojnici“ ispunjen je ne samo uzbudljivim događajima, već i šarolikim i neobičnim likovima. Jedan od sporednih likova je i jedan Srbin – Mihailo Mihailović, koji svojom šalom, zapravo daje ključ detektivu Karlu Dragošu za rešenje zločina dunavskih razbojnika.
      Roman „Dunavski razbojnici“ je uzbudljiv avanturistički roman koji nam na najlepši mogući način demonstrira moć književnosti da nas odevde na bilo koje mesto, u bilo koje vreme, a u ovom slučaju odvodi nas na uzbudljivo krstarenje Dunavom sa Žil Vernom i njegovim neobičnim likovima.
      piše: Nataša Katić
      https://kultivisise.rs/kako-je-zil-vern-pisao-o-srbiji/
×
×
  • Create New...