Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Питање статуса архиепископије православних руских цркава у Западној Европи ипак још увек није решено.     Очекивано и наговештено присаједињење или враћање Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи под Московску Патријаршију ипак се није у потпуности остварило.   Наиме, 7. септембра ове године у храму Светог Александра Невског у Паризу одржано је ванредно генерално заседање Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи током којег је разматрано питање њиховог присаједињења под Московску Патријаршију.   Напомињемо да је у свом ранијем обраћању првојерарх Екзархата архиепископ Јован (Ренето) позвао чланове Архиепископије да узму у разматрање два предлога: један из Москве, други из Цариграда, и да до 7. септембра 2019. размисле којим путем ће да наставе, јер је било планирано да се на заседању коначно определе или да „сачувају свој идентитет, аутентичност и традицију под омофором Московског патријарха” или „да се одрекну прошлости и постану викаријат без будућности”. (Извор: nq.ru )   Али шта је довело до тога да је на заседању разматрано само питање присаједињења Московској Патријаршији, и то у виду “за” или “против”?   Сагледајмо укратко који су догађаји томе претходили.   Још у новембру прошле године Свештени Синод Васељенске Патријаршије укинуо је Архиепископију православних руских цркава у Западној Европи, а патријарх Вартоломеј је саветовао њиховим члановима да се распореде по парохијама Васељенске Патријаршије. (Извор: patriarchate.org)   Међутим, представници Архиепископије нису желели да се њихова заједница расформира, па су остали изоловани од канонски признатих јурисдикција.   Видевши да се њихови сународници налазе у безизлазној ситуацији, 8. августа 2019. године патријарх московски и све Русије Кирил је преко митрополита Антонија (Севрјука), руководиоца заграничних институција Московске Патријаршије, упутио позив Архиепископији да буде под јурисдикцијом Московске Патријаршије. (Извор: exarchat.eu)   Реаговање из Цариграда је било хитно, те је већ после неколико дана Васељенска Патирјаршија предложила Архиепископији да уђе у састав Француске митрополије у виду викаријата. (Извор: http://orthochristian.com/123008.html)   И док су чланови Архиепископије размишљали којим путем да наставе, архиепископу Јовану је 31. августа стигло писмо патријарха Вартоломеја којим га обавештава да је, због чврсте жеље да се нађу под омофором Његове Светости Патријарха московског и све Русије, добио канонски отпуст.(Извор: orthodoxie.com )   На његово место је био изабран тамошњи митрополит галски Емануил (Адамакис), иначе активни учесник у формирању такозване “Православне Цркве у Украјини”, који је званично ступио на дужност 2. септембра 2019. решењем №641 Синода Васељенске Патријаршије. (Извор: orthodoxie.com)    “Новоизабрани архиепископ” Емануил је у свом циркуларном писму навео да ће Архиепископија да се руководи у слопу Митрополије Васељенске Патријаршије и да предстојеће заседање, планирано за 7. септембар, нема овлашћења да доноси одлуке. (Извор: orthodoxie.com)   Као одговор на овакав поступак Фанара, архиепископ Јован је у писму од 5. септембра 2019. нагласио да су решења Васељенске Патријаршије неканонска и да му није јасно зашто је добио канонски отпуст када то сам није тражио. Што се тиче предстојећег генералног заседања, Архиепископ је истакао да Васељенска Патријаршија не може да се меша у унутрашња питања Архиепископије и да о прелазу у састав Галске митрополије може да се говори само уколико се то питање разреши на заседању. (Извор: orthodoxie.com )   На тај начин, због покушаја Цариграда да укине аутономију Архиепископији православних руских цркава у Западној Европи и да је укључи у Митрополију Васељенске Патријаршије, на генералном заседању Архиепископије, које је ипак, и упркос свему, одржано, било је решено да се размотри само питање присаједињења Московској Патријаршији.   Иако је од 179 присутних учесника после тајног гласања већина била за то да се Архиепископија присаједини Московској Патријаршији - 104 “за”, то ипак није било довољно да се усвоји решење о преласку целе Архиепископије, јер је за то била неопходна 2/3 већина, која није била постигнута због 75 негативних гласова. На тај начин судбина Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи и после овог заседања остаје нерешена. (Извор: orthodoxie.com )   Дан после оваквог решења или, боље рећи, сагледавања стања, заменик председника Одељења за спољне црквене везе протојереј Николај Балашов је изјавио да ће све црквене општине Архиепископије православних руских цркава у Западној Европи које буду изразиле жељу да се присаједине Руској Православној Цркви бити прихваћене. Он је додао да ће њихов статус у РПЦ зависити од тога колико ће црквених општина и свештеника прећи под Московску Патријаршију. (Извор: interfax-religion.ru)     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Zoran Đurović,
      Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави!
       
      Племенити професоре Беговићу,
      Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC (
      Engleski džentlmen u Sinodu SPC
      WWW.DANAS.RS Povodom pokušaja Sinoda SPC da sa Bogoslovskog fakulteta izbaci dva nastavnika (od kojih je jedan... Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте.
      Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен.
      Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто.

      Зоран Ђуровић 
      Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали  у овом тексту:
      а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор.
      б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ.
      в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао... Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију 'нестручне' јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану... утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!...“
      У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“.
      Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри, блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела.
      г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом.
      Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу?
      Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка.
      д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити.
      Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни... Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам.
      Свештеник др Зоран Ђуровић
        [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/
       
      Извор:
      U krugu u kome gravitirate ne poštuje se pravo na odgovor
      WWW.DANAS.RS Osoba sam koja se bavila kanonskim pravom crkve, a doktorirao sam na samim izvorima istog, odnosno na materiji koja objašnjava kako se...  
       
      View full Странице
       
    • Од Zoran Đurović,
      Коментар на Беговићев текст, који дневни лист Данас није хтео да објави!
       
      Племенити професоре Беговићу,
      Како сте лепо рекли да је у Србистану све могуће (опростите на нелитералном цитирању), тако је и мене зачудила непријатно политика листа у коме сте објавили свој чланак Engleski džentlmen u Sinodu SPC (
      Engleski džentlmen u Sinodu SPC
      WWW.DANAS.RS Povodom pokušaja Sinoda SPC da sa Bogoslovskog fakulteta izbaci dva nastavnika (od kojih je jedan... Ја живим на Западу, у Риму, и нисам навикао на такав третман који спроводе ваши пријатељи (изаберите, ако желите, неки други назив, који вам је по укусу). Овде сам доживео да одговор нисам имао само од једног епископа (весково, на ит.) из Палестрине, и то кад сам чак се заузео за једног католичког свештеника. Видео сам на ТВ и један интервју са тим епископом, и онда ми је све било јасно, јер је човек талибан – ја тако називам хришћанске фундаменталисте.
      Ови за које сте писали су се показали талибанима. Србистанцима. А на ту појаву се жалите. Дакле, поред свих покушаја, мој коментар на ваш текст није објављен.
      Како вас добро познајем (не мислим на вас лично, него на Србистан), знам и како сте добијали дипломе, научна знања и сл. и како сте окупирали катедре. Мали, Тома Диплома, Стефановић итд., ме не чуде. И не чуди ме што за мене нема места у Србистану. И ви сте се сада сврстали на ту страну. – Да ме не схватите погрешно, ја знам само да сте и у пројекту Јадовно, а ја сам радио ствари за СПЦ које су биле за садашњег папу Франциска. Зато мислим да сте ово урадили на основу лимитираних информација, док за Данас не гојим никакве двојбе, јер они пишу по наруџбини. И зато ми није јасна ваша улога у целој причи. Направили су вас човеком са неспособношћу да управља својом интелигенцијом. Објаснићу вам зашто.

      Зоран Ђуровић 
      Особа сам која се бавила канонским правом цркве, а докторирао сам на самим изворима истог, односно на материји која објашњава како се формирала догма и шта је било мишљење Цркве кроз векове. Та материја се зове патристика или патрологија. Неко ће правити филолошку разлику, али је то иста ствар. Докторирао сам на првом папском универзитету, а завршио сам богословски док је овај био ван Универзитета. Ево шта сте ви, по мом мишљењу, бранили или приговарали  у овом тексту:
      а) Да се ствари обављају испод руке. Ту сте у праву. Али пренебрегавате да је управо ова екипа та која ради испод жита и да нема никакве транспарентности или демократичности. Негативна селекција је златно правило код њих, и ствари се клански третирају. Када је Атанасије Јевтић (духовни отац Максима Васиљевића) напао писано мене и Дејана Мачковића, дипломату при БиХ, иначе одличног теолога, наше одговоре нису хтели да објаве у „Видослову“, у коме нас је Атанасије напао. По другом поводу сам доживео напад од Амфилохија Радовића, и када је мој одговор објављен у „Православљу“, он је тражио моју, као и главу уредника. Нису му изашли у сусрет. Дакле, симптоматично је кругу – коме свесно или несвесно – гравитирате, да не постоји идеја о поштовању мисли или права на одговор.
      б) Идеја да су они млади или напредни је сасвим маркетиншка, јер они не знају ништа о дарвинизму. Игром случаја, ја сам се бавио науком као млад и прилично сам обавештен, а чак имам и неке изуме у хемији (сликарска технологија). Овом клану та слика служи да се представе модернима за разлику од „затуцаних“ владика, и она служи за задобијање власти у СПЦ.
      в) Оно што ме је узнемирило у вашем излагању је подметање, односно лагање. Наиме, у природи мог посла је да испитујем и зарезе. Из сасвим лоших намера сте избегли да наведете текст из Статута БУ, а самог Иринеја Буловића сте черечили као злонамерног. Да је он нешто тамо лагао... Пишете: „Примера ради, то Образложење (које И. Буловић чува од очију 'нестручне' јавности) садржи позивања на одређене чланове Статута универзитета (шта је ту теолошко?) не би ли се створио утисак да је налог који је Синод издао декану... утемељен у том Статуту. Иринеј Бачки наводи Члан 141 као доказ да Статут универзитета забрањује тзв. блок-наставу (какву одржава владика Максим) те пошто он држи наставу на начин који Универзитет забрањује, Синод ће избацивањем владике Максима са Факултета заштитити поштовање Статута универзитета. Какав племенит чин!...“
      У крешенду: „Наравно, тзв. блок-настава (какву изводи еп. Максим) је експлицитно дозвољена Статутом универзитета ставом 8, Члана 105, Статутом Богословског факултета Чланом 63, став 8 (али се то, разуме се, морало прећутати како би се створио утисак како владика Максим крши, а владика Иринеј штити закон)“.
      Због моје наредне критике, Данас ме блокира и не преноси је, јер вас изобличавам ван икакве разумске сумње: „Аутор овог текста је некоректан, јер се ствара утисак да Статут БУ одобрава блок наставу. Тачно је да је она легитимна, али само у ИЗУЗЕТНИМ ситуацијама, а не као правило. Аутор намерно не доноси текст члана 105, да се не би приметила његова махинација. Тамо пак читамо: „Изузетно, настава се може организовати и у другим временским целинама (семестри, триместри, блокови и сл.), чије се појединачно трајање утврђује студијским програмом факултета, при чему њено укупно годишње трајање износи 30 наставних недеља и 12 недеља за консултације, припрему испита и испите“. – Дакле, БУ не дозвољава блок наставу као редовни начин, а код Максима је то редовна пракса која траје годинама. Такође, Максим је редовни професор, па је то у колизији и са његовим звањем“. Максим није блок професор, него редовни. Блок професура се има када неки велики трактор из света долази и ванредно држи предавања на неком факултету. Ја сам то имао, а не знам, да ли сте то ви, Беговићу, имали? Мени је тако на докторским предавао само Хубертус Дробнер, али су та предавања вредела.
      г) Аргумент, који сте сасвим „случајно“ пренебрегли, је да Дробнер је редовни професор и да му је то професија, а да је Максим еписоп (владика). Како сте ви модеран човек, питам вас: Како неко може да врши два посла? Да ли знате да на Западу ниједан владика/бискуп не може да буде професор на факултету? Да ли ви знате шта је замор материјала? Или Максима замишљате Суперменом? Седните ви у авион и идите за Србију и као момчић одржите предавање. Ја сам из Рима долази и распадао сам се на комаде, а Рим је пред носом.
      Мислим да је бесмислено ово што вам износим, али морам због других. Да се не бисмо правили будалама. Ја, као свештеник, сам пребукиран свакодневним обавезама, а замислите једног владику! Или мислите да је то посао за спрдњу?
      Даље, ако су некада у СПЦ постојали владике као предавачи, то је било условљено ситуацијом. Некада сам БФ није био на БУ. И не треба то да се постави као регула. Ако смо се помагали помоћу штапа и канапа, не значи да сада не користимо компјутере и програме. Аргумент да данас неки од владика предају на БФ не може да важи, јер је то као рећи да Хусеин Болт узме да трчи на 10.000 метара. Не иде. Тако није исто владика који треба да путује из Калифорније и онај из Загреба. Разлика је драматична и физичка.
      д) Оно што нисте знали а тиче се „одлива мозгова“, се десило управо у мом случају када сам хтео да се вратим у Сербистан. Не верујем да ће вас изненадити. Конкурисао сам тамо, и они су примили човека без школе. И то је Максим, кога сте бранили, потписао. Ствар је кафкијанска и пренео сам је у тексту Херцеговачки клан.[1] Можда ће вам мотивација мог одбијања на БФ бити јаснија ако узмете у обзир чињеницу да је Максим без квалификација предавао патрологију, јер није доктор из те области, док ја јесам. То је као када бисте лекара опште праксе поставили за начелника хируршког! Можда је то вама и «напредном» Максиму нормално, мени није. На крају, евентуални аргумент: Како све ово и пре није сметало?, не стоји, јер једном кад се примети грешка, ваља је исправити.
      Не знам зашто, ви сте ми изгледали симпатична особа, али ови ваши упорно неће да публикују мој одговор, тако да ћу овај текст, ако се не предомисле, другде објавити, а ви питајте њих о мотивима. Интересују ме, мада су ми јасни... Ако мислите да један римски доктор не завређује дијалога са вама, сасвим сте слободни. Ја никога не присиљавам.
      Свештеник др Зоран Ђуровић
        [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/
    • Од Логос,
      Преподобни Роман Слаткопевац спада у ред „највећих и најславнијих црквених песника“(1) Православне Цркве и „његов дух је такав да му се одређује прво место у рангу песника, религиозних или световних, тако да га је професор Трипанис назвао највећим песником грчког средњег века“(2).      И поред тога, о њему нема много података. Рођен је у Емеси у Сирији у последњој четвртини V века. Као ђакон храма Васкрсења Христовог прешао је у Цариград за време цара Анастасија I (491-518) и ту је прибројан Богородичиној цркви у дистрикту Кирос (садашњи Hexi Marmara), северном делу града. Значи да је „Роман делао на раскршћу петог и шестог столећа“,(3) и остало време живота провео је у Цариграду, где је и умро после 555. године, „вероватно пре смрти цара Јустинијана 565. године“(4). Претпоставља се да је умро 1. октобра, јер се тога дана слави његова успомена у Православној Цркви.   Дар песништва откривен му је у Цариграду о Божићу. Овај дивни и чудесни светац заиста је „црквена лепота“, како га у кондаку прославља света Црква. „Огромни цариградски храм Свете Божије Премудрости, Софије (то јест Речи Божије) беше обасјан светлошћу, као да гори, и иконе, мозаици, ликови светаца и Богоматере сијају са његових зидова. Вечерња служба траје у цркви. Василевс, патријарх, двор, сва скупштина владара присуствује и пажљиво прати дивно певање појаца за певницом; ту се између осталих појаца и чтечева налази смерни, млади чтец, неприметан, безгласан, који је прогањан од свих уображених дворјана најсветијег патријарха, који подноси исмејавања и сталне приговоре од стране својих злобних пријатеља. Њега, који не зна да пева, ради јавног срамоћења, они су изгурали на средину амвона и присиљавају га да пева сам пред сабраним светом и царем. Збуњен он стоји сам у центру и читајући преживљава своју бруку. На храм Свете Софије спустила се празна тишина. И кротки Роман доживевши срамоту, вређан од свих, иако љубимац патријарха Јевтимија, уз многобројна исмејавања и понижавајућа пребацивања, затворивши лице рукама, труди се да се што пре сакрије за певницу, међу своје злонамернике. И после, целу ноћ у својој келији, у неподношљивој, загушљивој тишини патријаршијског дворца, пред иконом Пречисте, стоји млади Роман и ватрено се молећи, гаси у молитвеном усхићењу сву горчину незаслужене увреде и бол данашње срамоте.   И онда се изнемоглом Роману, који је већ задремао, јавља Пречиста Дјева и држећи у својим рукама дугачак свитак са Божанственим речима, даје га младом чтецу, ставља га у његова уста. И прогутао је Роман дугачак свитак, који грчко житије назива кондаком и испунио се дивном силом.   Сутрадан поново у огромном храму Свете Софије траје јутрење и опет синклит и свештенство стоје и са задовољством слушају уметност патријаршијских појаца. И опет је уз бујицу исмевања и злурадих испада млади Роман присиљен, јер је и његов ред, да изађе из певнице и стане у центар. Тишина се зацарила испод као небо огромне куполе; и, о чудо... диван, дубок глас запевао је Божанску мелодију и речи, модулирајући са звоњавом сребрних звончића који ишчезавају у сумраку огромног храма:   Данас Дјева рађа Надсушног, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.(5)   Овај први и најпознатији Романов кондак „Данас Дјева рађа... “ је саставни део Божићне службе и данас, а такође и прва строфа која служи као икос иза поменутог кондака:   Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Овде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Овдје Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.   „Што се тиче Романових црквених песама, то су такозвани кондаци. Грчка реч кондак (отуда и наше кундак) првобитно је значила штапић. Када се говорило о књигама, ту се мислило на оне штапиће, о које су се притврђивале, и око којих су се намотавале, као у калем, старинске књиге у облику савијутка.“(6)   Кондаци су не само саставни део канона написаних у част празника који се славе, појединих светих и свештених догађаја, већ и врло важан део канона. Тако је на пример, на парастосима кондак најважнија црквена песма. „По склопу свом кондак је читав мали спев, и састоји се по правилу из два дела. Први део је мањи и спореднији... Други, главни део кондака је кудикамо већи од првог. Ту тек песник развија предмет песме. Тај се део члана у двадесетак и више једнообразних строфа од истог броја стихова.“(7)   Преподобни Роман написао је своје кондаке држећи се старогрчких стихова. Од оних сачуваних Романових кондака који се данас употребљавају у богослужењу Православне Цркве пева се само уводна строфа.   Преподобни Роман, „по многима највећи хришћански литургијски песник у светској књижевности“,(8) написао је, како се данас сматра, 819 кондака, који су у науци познати тек од пре сто година. Научници који су проучавали Романове кондаке с правом га називају песником кондака par excellence.   „Све ове хвале заслужио је Роман својим песмама – химнама испеваним за све празнике годишње, Господње, Богородичине и светитељске, у којима избија дубока побожност и топлина побожних осећања, а са ритмом његових речи осећамо како у ритму куца срце испуњено побожним визијама о св. стварима. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама, он је пластичан, језгровит и кадар је својим полетом да уздигне душу слушалаца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све друге мелоде. Грчка црквена поезија нашла је у њему своје савршенство.“(9)   Наш угледни литургичар Мирковић приметио је да у нашим богослужбеним књигама, грчким и словенским, имају „његов натпис само хвалитне стихире 20. децембра“ (Претпразништво Рођења по телу Господа нашега Исуса Христа).(10) Поред ових хвалитних стихира, „имамо“, каже професор Мирковић, „у црквеним књигама кондаке и икосе на скоро све велике Господње и Богородичине празнике од Романа. Истина немају имена Романова, а узети су као поједине строфе из његових великих кондака.“(11)   Захваљујући проучавању Романовог песништва, можемо да набројимо још неколико кондака које је написао преподобни Роман, а употребљавају се и данас у нашем богослужењу.   Богојављење   Велики кондак, који поред проемиона има осамнаест строфа, прославља крштење Господа Исуса Христа на реци Јордану. Преподобни Роман је основу за писање овог кондака нашао у Матејевом јеванђељу (3, 13-17), а дијалог између Спаситеља и светог Јована Крститеља је „срце кондака“(12). У кондаку је на врло драматичан начин описао Спаситељеву Божанску и човечанску природу.   Богојављење, које се некада празновало заједно са празником Рођења по телу Господа Исуса Христа, зове се, поред осталог, и Просвећење (Празник Светлости), а што се види и из завршетка проемиона и свих строфа у којима се Спаситељ слави као неприступачна Светлост. Отуда се и сви катихумени у Православној Цркви, који се спремају за свето Крштење, Средопосне до Велике среде на пређеосвећеним Литургијама (некада и на потпуним Литургијама) у молбама Цркве називају онима који се спремају за свето Причешће.   Из великог богојављенског Романовог кондака, данас се у богослужењу употребљава као кондак празника проемион:   Јавио си се данас васељени, Господе, и светлост Твоја обасја нас (Псалам, 4, 6) који ти певамо: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна (Прва Тимотеју, 6, 16).   Прва строфа Романовог кондака данас служи као икос после кондака на јутрењу Богојављења:   У Галилеји незнабожачкој, Завулоновој области и Нефталимовој земљи, као што рече пророк, појавио се Христос, велика Светлост. Помраченим, без светла, појави зора (зрак), која је заблистала из Витлејема, неисказано пак из Марије Господ; Сунце правде, васељени засија зраке. Зато, ви који сте од Адама наги, дођите да се сви у њега обучемо, да се огрејемо, јер покрива наге, и просветљује тамне: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна.   Сретење   Сретењски кондак спада у ред најпознатијих Романових кондака. Можда и због тог што је овај празник установљен у Цариграду 542. године у време цара Јустинијана, када је и преподобни Роман живео и делао у том граду и борио се својим кондацима против јереси у вези са личношћу Господа Исуса Христа. Приликом писања кондака, који има три проемиона и осамнаест строфа, Роману је као основ послужило казивање светог апостола Луке (2, 22-35).   Трећи проемион данас служи као кондак празника:   Осветио си девојачку утробу својим рођењем и благословио си руке Симеонове, као што доликује, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже, али дај мир у ратовима и укрепи императора, кога си заволео, једини Човекољупче.   Икосом данашње Сретењске службе служи прва строфа Романовог великог кондака:   Приђимо Богородици, ми који хоћемо да видимо Њеног Сина, ношеног Симеону, коме се диве бестелесни, гледајући Га с небеса говорећи: чудне, преславне (Лука, 5, 26), недостижне и неисказане ствари сада гледамо: Онај који је саздао Адама, носи се као младенац, Онај који не може да се смести ставља се на старачке руке; Онај који је у неописаним недрима свога Оца (Јован, 1, 18), вољом се описује телесно, а не Божанством, једини Човекољубац.   Месопусна недеља   Велики кондак који се састоји од једног проемиона и двадесет четири строфе Роман је посветио другом доласку Христовом, користећи се делима преподобног Јефрема Сирина при његовом писању. У кондаку говори о догађајима који ће претходити другом доласку Христовом: долазак светог пророка Илије Тесвићанина (Малахија, 3, 22) и појава Антихриста (Данило, 7, 25), а нарочито о последњем суду.   Проемион овог кондака се налази у нашем Посном триоду и служи као кондак Месопусне недеље:   Када будеш долазио, Боже, на земљу са славом (Матеј, 25, 31) све ће дрхтати. Огњена река ће пак тећи пред судиштем, књиге ће се отворити и тајне ће се објавити (Данило, 7, 10; Откривење Јованово, 20, 12). Тада ме избави од огња који се не гаси (Матеј, 3, 12; Марко, 9, 43) и удостој ме да станем Теби с десне стране (Матеј, 25, 33), најправеднији судијо (Друга Тимотеју, 4, 8).   Прва строфа овог кондака употребљава се данас као икос у служби Месопусне недеље:   Ужасавам се, преблаги Господе, помишљајући твоје страшно судиште и судни дан, и бојим се изобличен од моје савести, када будеш сео на твој престо (Матеј, 25, 31) и станеш испитивати, тада се нико не може одрећи грехова, где истина обличава и бојазан овладава. Веома ће, дакле, зашумити тада огањ геенски, а грешници ће пак шкргутати. Зато ме помилуј пре краја и поштеди ме најправеднији судијо.   Крстопоклона недеља   Кондак Часном крсту Роман Слаткопојац писао је, по свој прилици, за Велики петак. И овом приликом користио се делима преподобног Јефрема Сирина, а изгледа и старијом литературом. Крсном смрћу Спаситељевом изменила се цела природа, Ад, где су боравили мртви, испразнио се и мртви су поново ушли у рај. Све су ове теме обрађене у овом кондаку и приликом његовог читања види се да он има „форму једног драматичног дијалога између Ада и Сатане, који у виду рикања на земљу излажу своја опажања на драму распећа, које се догађа између њих“(13).   Кондак има три проемиона и осамнаест строфа. Први проемион употребљава се као кондак Крстопоклоне недеље (а узима се и на часовима Средопосне седмице Великог васкршњег поста), а прва строфа као икос на јутрењу исте недеље.   Кондак:   Неће моћи више пламено оружје да чува врата Едема (Постања, 3, 24), јер на њих наиђе преславни савез крсног дрвета, жалац смрти (Прва Коринћанима, 15, 56; Осија, 13, 14) и Адова победа су прогнани, јер је стао мој Спас пред оне у Аду и рекао им: уђоше опет у рај.   Икос:   Три крста подиже Пилат на Голготи, два разбојницима и један Животодавцу, Кога видевши Ад рече онима доле: О слуге моје и силе моје! Ко прикова гвожђе у срце моје, дрвеним копљем изненада ме прободе и растрже ме унутрашњим боловима, утроба ми се раздире, осећаје ми смућује дух, и присиљен сам избацити Адама, и све оне од Адама, који су ми дрветом дани: јер их Дрво опет уводи у рај.   Велики петак   Романов кондак на Велики петак, који има проемион и седамнаест строфа, писан је као његов осврт на плач Мајке Божије. Пресвета Богородица се, у богослужбеној литератури Православне Цркве, када се говори или пева о Часном Крсту, обично назива Мајком Божијом. Зато и Роман у овом свом великом кондаку Пресвету Богородицу назива четрнаест пута Мајком. Рефрен проемиона и свих строфа је у ствари Богородичин плач: Ти си Син мој и Бог мој, а он показује „да Његова смрт, према томе, није крај, већ почетак“(14). Опажа се, да се Роман приликом писања овог кондака служио Јеванђељем по Луки (23, 27-31).   Проемион служи данас као кондак Великог петка, а прва строфа као икос.   Кондак:   Дођите да сви прославимо ради нас Распетога, јер Њега видевши Марија на Дрвету говораше (Јован, 19, 25): иако распеће трпиш, Ти си Син и Бог мој.   Икос:   Гледајући овчица своје јагње како вуку на клање, (Исаија, 53, 7) ишла је Марија са расплетеним власима, са другим женама, овако вапијући: Куда идеш чедо? Зашто тако брзо путујеш? Да ли је опет друга свадба у Кани Галилејској и тамо идеш сада, старајући се да им од воде вино начиниш? Да ли и ја идем с тобом, Дете, или пак да те сачекам? Дај ми реч, о Речи, немој ћутећи пролазити поред мене коју си чисту сачувао: Сине мој и Боже мој.   Васкрс   У ускршем кондаку, који се састоји од два проемиона и двадесет четири строфе, Роман је посветио пажњу женама мироносицама које су први дан Ускрса посетиле Христов гроб. Приликом писања кондака Роман се послужио јеванђелским казивањима четири јеванђелиста: Матеја (28, 1-15), Марка (16, 1-11), Луке (24, 1-12), а нарочито Јована (20, 1-18).   Први проемион служи као ускршњи кондак, а прва строфа као икос у служби Христовог васкрсења.   Кондак:   Иако си у гроб сишао, Бесмртни, уништио си адову моћ и васкрсао си као победилац, Христе Боже. Женама мироносицама рекао си: Радујте се (Матеј, 28, 9)! Твојим апостолима (Јован, 19, 20) дарујеш мир, а палима васкрсење.   Икос:   Сунце које беше пре сунца (Псалми, 71/72/, 17; 18/19/, 6-7; Малахија, 4, 2) зашло је сада у гроб. Пожуриле су се изјутра тражећи Га као дан, жене мироносице, и једна ка другој говораху: О пријатељице! Дођите да мирисима помажемо тело живоносно и погребено, тело, које је васкрсло палог Адама, а сада лежи у гробу. Пођимо, пожуримо се као пастири и поклонимо се, и принесимо миро као дарове (Матеј, 2, 11), не у пеленама, него у плаштаницу (Лука, 2, 7) увијеном, и плачимо, говоримо: О, Владико, устани, а палим даруј васкрсење!   Недеља о Самарјанци   Као што је познато, јеванђелска читања од Јована треће, четврте и пете недеље после Пасхе у вези су са Светом тајном крштења, водом и светлошћу. То се види и из Романовог кондака за Недељу о Самарјанци, који има проемион и двадесет две строфе. Проемион овог кондака служи данас у служби Недеље о Самарјанци, већим делом као друга стихира на „Господи возвах“, на малом вечерњу:   Када дође, Господ, на студенац, Самарјанка мољаше Милостивог: дај ми воду вере и примићу бањску воду, радовања и избављења (Господе, који живот дајеш).   Вазнесење   Приликом писања кондака за Вазнесење, Слаткопојац се користио Делима апостолским (1, 9-13) и Јеванђељем по Луки (24, 50-53). Кондак се састоји од два проемиона и осамнаест строфа, а може се поделити на три дела. У првом делу, строфе 1-9, изложени су бол и жалост апостола због Спаситељевог повратка на небо, Оцу свом небеском. У другом делу, строфе 10-12, говори се о Вазнесењу, а у трећем делу, строфе 13-18, о анђелској поруци апостолима и о радости коју ће доживети приликом силаска Светог Духа на њих.   Први проемион служи кондаком у служби Вазнесења, а прва строфа икосом.   Кондак:   Испунивши Божије промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави (Прва Тимотеју, 3, 16), Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан. Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас (Матеј, 28, 20).   Икос:   Запуштени на земљи мисле о земљи. Они који живе у праху мисле о пепелу. Ходите смртници да се отргнемо и да на висину подигнемо очи и мисли. Уперимо вид, заједно са осећајима, на небеска врата. Помислимо да стојимо на Масличној Гори и да гледамо Избавитеља ношеног облацима. Јер, одатле Господ на небеса хиташе и одатле љубазно раздаваше дарове својим ученицима, утешивши их као отац. Утврдивши их и упутивши их као синове, рече им: Ја се не одвајам од вас. Ја сам са вама и нико не може против вас.   Духови   Духовски кондак има један проемион и осамнаест строфа. Приликом писања кондака Роман се користио Делима апостолским (1, 12; 2, 13). Описавши избор апостола Матије, прешао је на главну тему: рибаре које је Господ учинио мудрацима и ловцима људи, који су мрежом Јеванђеља проширили „мало стадо“. Господ им је помогао да то мало стадо постане Васељенска Црква.   Проемион служи као кондак службе Свете Педесетнице, који допуњава тропар празника, задржавајући се на дару језика, „осветљавајући га са историјске и идејне стране“(15).   Кондак:   Када вишњи сиђе и помете језике (Постања, 11, 7), растављаше народе (Постања, 11, 8). Када раздаде огњене језике, све људе позва да се уједине. Тако сложно славимо свесветог Духа(16).   Икосом службе Духова служи прва строфа, која „созерцава догађај у кондаку на субјективно-молитвену тачку гледања и представља собом умилну молитву Исусу за утехом, да се не одвоји од нас, у чамотињи и жалости, напротив, да све боље приближи к нама, да се сједини с нама и да нас уједини“(17).   Икос:   Брзу и поуздану утеху дај слугама својим, Исусе, када духови наши клону (Псалам, 142/143/, 4). Немој се раставити од душа наших у невољама, немој се удаљавати од мисли наших у неприликама, него нас увек претеци. Приближи нам се, приближи, ти који си свуда. Као што си свагда и са својим апостолима био, тако се, милостив, сједини и с онима који желе тебе, да спојени с тобом појемо и славимо твојега пресветога Духа.   Из изложених Романових кондака који у садашњим нашим богослужбеним књигама немају његовог имена, изузев божићног кондака и хвалитних стихира 20. децембра, види се да их је он писао као славослов одређеним празницима и свештеним догађајима из икономије нашег спасења, у виду певаних проповеди. Они представљају велико богатство византијског црквеног песништва и уопште православног богословља. Иако се само мали број његових кондака данас употребљава у православном богослужењу, тој жили куцавици нашег светотајинског живота, они се певају о највећим празницима нашим пуним срцем и распеваном душом. Тако је било у Византији, у храму Свете Софије, на двору василевса, а тако је и данас у свим православним храмовима, манастирским и парохијским, широм света, који поштују дело предивног Слаткопевца Романа.     Извор: Српска Правослвна Црква
    • Од Логос,
      На празник Преподобномученице Параскеве Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 8. августа, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у у Спичанском пољу, у Сутомору. Света Петка је храмовна слава ове светиње и уједно слава Сутомора. Данас су током Литургије крштени и миропомазани нове луге Божије: брат Мирослав и сестра Радмила.       Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени је казао да је диван и чудесан Бог у свему што постоји:   „Диван је Бог у цвијету који ниче у пољу, светој маслини чијим уљем се хранимо, дјечјем оку, у сунцу које нас грије, а које је симбол Њега као Сунца правде вјечнога и непролазнога и Његове Божанске свјетлости. Диван је Бог у свим створењима и небеским и земаљским, диван је у човјеку створеном по образу, лику Божијем, а најдивнији је управо у светима Својим у којима се открива пуноћа Божанског присуства и дејства – у светим Божијим људима.“   Митрополит је казао да су се свети Божији људи кроз вјекове служили Богу. У њих се Господ уселио и они су се одазвали ријечи Божијој: Будите Свети као што је Свет Отац ваш који је на небесима.   „Светост је Божанско својство и човјек је призван да постане причасник те светости“, рекао је владика и додао да то постаје онда када прими Бога у себе – Божију љубав, истину, доброту и мудрост.   Даље је појаснио да је Христос примио човјечанску природу, постао као један од нас и учинио нас синовима и кћеркама свјетлости вјечне и непролазне, дарујући људској природи тај дар Божанске светости:   „Најдивнији међу светим Божијим људима су они који су попут Христа себе жртвовали за Бога, ближње и народ свој. То су свети мученици и мученице“, нагласио је Митрополит и казао да су такви и свети које данас прослављамо: Света Параскева Римљанка, Свештеномученик Ермолај и са њиме пострадали мученици који су спаљени за вријеме цара Максимилијана, затим Мојсеј Угрина….   Подсјећајући на житије Свете Параскеве која је пострадала за Христа Бога у II вијеку, Митрополит Амфилохије је казао да се Христос распео за нас и жртвовао себе а Преподобномученица Параскева се попут Њега жртвовала за Господа и ближње своје, остајући вјерна Христу Господу.   „Својим рођењем и подвигом, животом она свједочи да заиста у Цркви Божијој, Цркви Христовој, нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, ни Србина ни Хрвата ни Црногорца, ни Кинеза ни Јапанца, него смо сви једно, сви смо један Христос Господ Бог наш.“   Постајемо једно са Господом примајући Његову светост, доброту и мудрост, исповједајући истину и ходећи за Њим, поучавао је владика. Примајући вјечне Божанске дарове, жртвујући земаљско царство, богатство, здравље за оно што је вјечно већ овдје на земљи задобијамо Царство вјечно и непролазно.   „Силе земаљске данас јесу а сјутра нијесу, иако се чине као да су непролазне“, казао је владика и додао да је све земаљско пролазно и земљи се враћа. Једино оно што је освештано Силом и љубављу Божијом, што ходи за Њим који је пут истина и живот, који прима у себе Христа Бога у Светој тајни причешћа, Светој тајни крштења и другим Светим тајнама тај постаје и остаје вјечан и неполазан.   Говорећи о крштењу и миропомазању, владика је казао да су се у Христа данас крстили и примили у себе тајну Свете Троијице – Бога љубави нови хришћани: Мирослав и Радмила.   „Опредијелили се за вјечну непролазну Божанску љубав и у исто вријеме примили на себе печат дара Духа Светога животворнога, који је душа Цркве Божије, који оживљује све и сва  а нарочито људско крштено и миропомазано биће. Они су примили залог вјечнога и бесмртнога живота, од смртних постала су бесмртна биће Богом освећена и Божанском светињом и свјетлошћу обасјана“, рекао је владика.   Високопреосвећени је казао да и ми додирујући се Христа, примајући Њега, причешћујући се Христа Господа, Тијела и Крви Његове, постајемо једно са Њим и исцјељујемо се од смрти и пролазности, ослобађамо се од демонске силе и гријеха.   На крају Свете службе Божије Митрополит Амфилохије је честитао славу свима сабранима у овој светињи, као и браћи римокатолицима који у овом храму имају олтар и помолио се да се једнога дана тај раскол међу браћом, та рана дубока која траје скоро 10. вјекова, зацијели.   „Сви земаљски народи су призвани да буду један Христов народ. Зато је Христос Себе жртвовао и тражи од земаљских народа, не да жртвују друге себе ради и својих интереса, већ да жртвују себе за ближње своје“, рекао је Високопреосвећени и додао да тек када то схвате, земаљски народи ће пребродити своје расколе и поклања и у Европи и шире.   Нагласио је да је из мржње из Првог и Другог свјетског рата рођена садашња мржња која се пројавила бомбардовањем наше државе и народа, отимањем Косова и Метохије од стране злочинаца који су стид и срам честитог албанског народа.   „Преподобномученица Параскева је показала како се постаје члан тога Божијега народа. Жртвовањем себе за Бога, љубав и правду Божију, а не жртвовањем других за себе, као што су урадили, на срамоту хришћанске Европе, европски народи у 20. вијеку, најзлочиначкијем вијеку у историји човјечанства, који се наставља и у 21. вијеку. Дај Боже да Христос поново буде једини Бог коме се клањају, не само ми, него сви европски и земаљски народи, да кроз Њега и у Њему постанемо сви једно и заједно, и у времену и у вјечности, у тајни Цркве Христове – једне Свете католичанске и апостолске“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски у Сутомору.   Након тога Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је освештао славске приносе, а потом је заједничарење у Христа распетога и васкрслога настављено за трпезом љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...