Jump to content
Милан Ракић

In Memoriam: Душан Макавејев Мак (1932-2019)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Редитељ Душан Макавејев преминуо је јутрос у Београду, у 87. години живота.

501791_dusan-makavejev-2_ls.jpg

Славни редитељ је рођен је 13. октобра 1932. у Београду. Дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду.

Један је од оснивача филмског црног таласа, филмова којима је критиковао труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко – Парада (1962), Човек није тицаЉубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967), Невиност без заштите (1968), Недостаје ми Соња Хени (1972), Sweet Movie (1973), Горила се купа у подне (1993)...

Био је уредник многих новина и часописа – СтудентКњижевне новине, Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Имао је запажену улогу у студентским демонстрацијама 1968. године.

Добитник је великог броја домаћих и страних признања: Октобарска награда Београда, „Сребрни медвед“ у Берлину, „Сребрна арена“ у Пули, „Луис Буњуел“ у Кану, „Сребрни Хјуго“ у Чикагу, „Златно доба“ Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда“ коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.

У септембру прошле године промовисан је у почасног доктора на Ректорату уметности у Београду, заједно са Миодрагом Табачким.

Свечана сала Југословенске кинотеке зваће се „Макавејев“

Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке рекао је да ће се свечана сала те институције звати „Макавејев".

„Напустио нас је велики Душан Макавејев, али на срећу његова дела и домети остају вечни“, рекао је Пантелић за Танјуг.

"Пре само неколико дана Управни одбор Југословенске кинотеке донео је одлуку на мој предлог да Свечана сала Југословенске кинотеке понесе име ‘Макавејев‘. Било је планирано да се то догоди на овогодишњем Фесту пред пројекцију филма Случај Макавејев редитеља Горана Радовановића који је и сам члан Југословенске кинотеке", навео је Пантелић.

Напоменуо је да и поред тога што је најава целокупног програма 47. Феста, чији је уметнички директор, најављена за 28. фебруар, крши правила и открива да је овогодишњи победник за изузетан допринос филмској уметности, управо Душан Макавејев.

„Душан Макавејев је један од најцењенијих аутора своје генерације и без обзира на његов одлазак, он ће кроз своја дела наставити да утиче на све љубитеље филма и будуће генерације", истакао је Пантелић.

Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић напомиње да је Макавејев био уметник због кога је југословенски, српски филм добио свој идентитет у свету.

"Стваралац огромног утицаја, редитељ чији филмови се данас виде као део светске баштине, човек који је пленио својом оригиналношћу и визијом. Једноставно, један од највећих филмских ствараоца које је ова земља имала", поручио је Јевтић.

Професор и сценариста Небојша Ромчевић сматра да је Макавејев био очекивано несхваћен у времену у којем је стварао.

„Отишао је један од наважнијих филмских мислилаца југословенске кинематографије чије време тек треба да дође", рекао је Ромчевић. 

ТАНЈУГ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије
    • Од Милан Ракић,
      Како јављају агенције, руски космонаут Алексеј Леонов, генерал-мајор авијације ВВС и први човек који је шетао свемиром далеке 1965. године, преминуо је у Москви у 86. години.

      Леонов је преминуо у болници Бурденко после дуге болести и биће сахрањен на Савезном војном гробљу 15. октобра, рекла је за Тас његова секретарица Наталија Филимонова.
      Руски космонаут два пута је летео у свемир, а летови су трајали укупно седам дана.
      Током првог лета, 1965. године, ушао је у историју као први човек који је шетао свемиром, где је провео 12 минута.

      Леонов је заједно са пилотом брода "Васход 2" Павлом Бељајевим полетео на свемирску мисију, која је имала за циљ испробавање совјетског типа свемирског скафандра "Беркут", односно провера његове функционалности за кретање у отвореном свемиру, те манипулисање алатима и појединим прибором, неопходним за евентуалне оправке "споља".

      Ипак, овај први покушај умало да се трагично заврши за (тада) пуковника Леонова, зато што је дошло до надувавања одела због разлике притисака које мембране у оделу нису на најбољи начин компензовале, тако да је мало фалило да Леонов постане земљин сателит до краја времена. Онако "натечен" у оделу, једва се вратио у матични брод. 

      Леонов је након овог подвига, био у групи која је се припремала за никада реализовано совјетско слетање на Месец. Дуго година је био руководилац Центра за обуку совјетских космонаута. Пензионисан је почетком 90-их година у чину генерал мајора авијације, а међу многим признањима која је заслужио током своје летачке каријере, истиче се то што је два пута проглашаван Херојем СССР-а.
      Као сећање на овог див-јунака авијације, прилажем свој осврт на руски филм из 2017. године - "Време Првих", својеврсни омаж овом пиониру освајања свемирских пространстава из времена када смо мислили да градимо неки бољи свет за све људе на њему. Ваљда нисмо окаснили...
       
      Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

      Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

      Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
      Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
      Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

      Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

      И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

      Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
      Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

      Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
      Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
      Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
      IMDb

       
       
    • Од Логос,
      Гост овонедељног Храма је свештеник Душан Михајловић, настојатељ мисионарске парохије Светог владике Николаја Охридског и Жичког Српске православне цркве у Сантјагу де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци.   Звучни запис емисије   Занимљива је биографија нашег данашњег госта-од диригента до свештеника, мисионара у Чилеу. Отац Душан Михајловић, основне и магистарске студије (дириговање) завршио је у Русији, где је неколико година радио као диригент, где је основао Словенски симфонијски оркестар, који је бројао 104 музичара у ансамблу. По повратку у Србију ради као диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у два наврата, од 2001 до 2004, био је директор Опере позоришта. А онда, у одређеним годинама, животни пут га води ка свештеничком позиву. У Русији, Самари, 2011. дипломира на Православном богословском факултету.   У Чиле одлази 2012. године, по благослову свога надлежног архијереја, митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је 2011, на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију Српске православне цркве. За разлику од Аргентине, Венецуеле, где је СПЦ имала своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега. Године 2012, у Чиле, са супругом и децом, одлази наш данашњи гост јереј Душан Михајловић као настојатељ мисионарске парохије. Шта га је чекало у Сантјагу де Чилеу, како ова парохија изгледа данас и који су планови за будућност, чућете у данашњем Храму. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.     Извор: РТС
    • Од Милан Ракић,
      Члан Српске академије наука и уметности Никола Хајдин, преминуо је у Београду, потврђено је РТС-у у САНУ. Хајдин је био на челу САНУ од 2003. до 2015. године.

      Рођен је 4. априла 1923. у Врбовском у Хрватској. Дипломирао је и докторирао на Грађевинском факултету у Београду, где је био редовни професор од 1966. године. Био је један од водећих светских стручњака у области пројектовања мостова и лучних брана.
      Његови мостови са косим затегама представљају светско достигнуће у изградњи мостова. Један од најпознатијих је мост на реци Висли у граду Плоцку у Пољској.
      Пројектовао је и лучне бране широм света. Аутор је више стотина научних радова. Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција.
      Из великог опуса тих остварења издвајају се Железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979), друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучна брана "Глажње" у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.
      За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.
      Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата - од 2003. до 2015. године.
      Никола Хајдин је био инострани члан неколико академија - Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.
      Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција, и на радове из Теорије танкозидних носача. 
      Научни опус Николе Хајдина обухвата преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.
      Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011), саопштила је Српска академија наука и уметности.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3594459/preminuo-akademik-nikola-hajdin.html
    • Од Милан Ракић,
      Легендарни кошаркаш Жарко Варајић преминуо је у 67. години након дуже болести. Некадашњи капитен златне генерације Босне преминуо је у Београду у 67. години.

      Са Босном је освојио три титуле шампиона државе и два купа.
      Босну је водио до крова Европе 1979. године, када је са 45 поена у финалу против Емерсон Варезеа донео екипи из Сарајева титулу европског шампиона.
      Oстаће упамћен као један од великана игре под обручима, нарочито због учинка од 45 поена у финалу Евролиге против Емерсона.
      Његов рекорд ни данас није оборен када је реч о клупској борби за континентални трофеј.
      Био је спортски директор мушких репрезентативних селекција у Kошаркашком савезу Југославије, СЦГ и Србије, заменик Савезног министра за спорт, а уз све то доби је и низ наградa попут три златне значке СОФKА Југославије, орден Немање првог реда СР Југославије, орден југословенске заставе првог реда итд.
      Поред тога, имао је читав низ волонтерске активности па је тако био члан Олимпијског комитета зимских Олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Затим председник Стручног савета Kошаркашког савеза Југославије од 1987. до 1992. године (златне године југословенске кошарке); Председник Програмске комисије Југословенског Олимпијског комитета од 1996. до 2000. године; Спортски директор југословенског Олимпијског тима на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. године; Председник спортског савеза "Спорт за све" Србије од 2003. до 2006. године; Најнепосредније је учествовао у организацији Европског шампионата у кошарци у Београду 2005. године; Био је директор турнира ЕYОФ 2007.;Најнепосредније учествовао у организацији Европског првенства у кошарци за јуниоре у Београду 2005. године и Светског првенства за играче до 19 година у Новом Саду 2007. године; Био је директор кошаркашког турнира Универзијада Београд 2009. године исл.

      Рођени Никшићанин је за А репрезентацију играо 126 пута и освајао многе трофеје као што су сребро на Олимпијским играма у Монтреалу, злато на Европском првенству у Лијежу 1977, бронзу две године касније у Торину, злато на Медитеранским играма 1975, као и два злата са Балканских игара у Солуну 1974. и 1976. у Бургасу.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...