Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Ana B.

Dobro je kad reka nije mnogo brza i kad nije mnogo plitka

Оцени ову тему

Recommended Posts

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD"

      Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja.
      "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat."
      IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno.
      Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro?
      Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta.
      Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili?
      Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao.
      U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka?
      Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar.
      Ko vas je prvi pozvao?
      Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide.
      Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina?
      Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće.
      Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun?
      Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja.
      A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara?
      Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu.
      Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom?
      Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad?
      Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj?
      Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto.
      Da li vi glasate?
      Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje?
      Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite.
      Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi?
      A doći će Đuka?
      Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu.
      Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem.
      Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram.
      Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"?
      Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji.
      Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal.
      Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju.
      Radoslav ĆEBIĆ

    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од Поуке.орг инфо,
      Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice
      Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu"     Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru.
        Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama.
      TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE
      Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde.
      To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije.
      Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke.
      ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA
      Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati.
      Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”.
      PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM
      Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije.
      Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika.
      No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije.
      https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
    • Од Милан Ракић,
      Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,
      odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć
      još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,
      Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju
      za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade
      osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz
      pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto
      neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž
      (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući
      koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda
      boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 
      i televizija nisu raspirili požar rata u
      Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora
      – dovoљno je samo zaviriti u komentare o
      meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi
      tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no
      od tih novih momenata koji osvanu u najavi,
      jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi
      da ono što prelije čašu između њenog muža
      Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,
      bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao
      pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,
      toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte
      ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera
      iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to
      što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo
      živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.
      Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.
       
      I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu
      na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam
      na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan
      pandur pipnuo, budući sam jedini išao od
      Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile
      u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
       

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje
      Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu
      (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
      Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog
      narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod
      ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju
      Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general
      Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije
      kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 
      i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg
      natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu
      kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
      Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,
      piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako
      je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove
      pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,
      fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju
      Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred
      živim љudima, zazivao tenkove takozvane
      JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,
      velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi
      na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost
      hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.
       
      Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme
      slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,
      ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu
      pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao
      majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je
      svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se
      ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim
      љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)
      jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad
      bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi
      bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a
      Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano
      piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz
      potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle
      mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši
      da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on
      o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,
      razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo
      već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu
      gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča
      odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,
      zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre
      toga objavi neke svoje umotvorine, gde se
      maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)
      uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput
      u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica
      da se već neko vreme opaža moje odstupaњe
      ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.
      Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me
      opiše kao kombinaciju derišta i zločeste
      usedelice, koji napada onoga koji se
      ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
      A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese
      dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino
      pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,
      na koji je avionom stigao (on ne bi nikom
      zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na
      avion trošio, to podmetne zato da ispadne
      kako je i pre tri desetleća isti status imao).
      No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim
      kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,
      pošto o tome nisam vodio računa, naime,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,
      kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude
      uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,
      smesta mu donesu paravan i toalet papira.
       
      Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo
      izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis
      moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom
      slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo
      ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi
      umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,
      trebalo staviti – neautorizirano – ali
      ko bi onda kupovao i u to poverovao?
      Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve
      bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka
      (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),
      piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet
      zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre
      šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me
      da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem
      da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,
      i poseti, i koja je potpuno ista kao i
      na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka
      iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,
      kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,
      i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je
      prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.
      To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada
      primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno
      kao autor pokupi trideset hiљada evra;
      tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni
      sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,
      uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,
      prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko
      o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
      Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari
      tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.
      Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,
      a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.
       
      Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva
      razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me
      samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre
      toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,
      što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.
       
      Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga
      astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa
      dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu
      nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo
      način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,
      dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),
      već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj
      pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak
      u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu
      agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto
      izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),
      a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to
      nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,
      jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju
      da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,
      kao i da sam snimio veliki broj albuma i
      prodao ih u velikim nakladama, pa su se
      osamdeset i treće skupili veliki iznosi
      poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije
      uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam
      prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna
      netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo
      zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj
      piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,
      već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe
      dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije
      mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer
      beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene
      novce povratili, ali računali su mi trošak
      pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,
      a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih
      preko svog žiro računa...
       
      Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna
      kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene
      tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute
      To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,
      kao organizator i urednik toga nedela, 
      i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto
      maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),
      u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno
      bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,
      to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega
      ne kači. Zatim izda dve moje biografije i
      u њima faksimile mojih pesama za koje nije
      imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,
      nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,
      već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do
      koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –
      uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,
      što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj
      kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge
      (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne
      krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao
      sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka
      toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi
      Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku
      mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog
      mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

      Photo: Dražen Kalenić
      naše familije nisu srele (čudovišno kako im
      takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko
      doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo
      potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.
       
                                                      ...Shodno i Horvat u
      svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu
      i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,
      umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko
      popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto
      postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu
      na jabuku uputi, ča redom i Adama navede
      jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,
      sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,
      jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi
      osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta
      izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,
      budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni
      posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše
      posetom delomično skromnija zato što je rat bio
      pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,
      ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i
      nastupao (po običaju bez ikakve reklame).
      Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:
      њega sam plaćao da bih se u formi održavao
      i neodložan rad ne prekidao, budući sam na
      vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...
                                                                  ...Posledično,
      uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da
      radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada
      u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći
      (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).
      Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,
      ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?
       
      I kako samo taj helot Babojedac masno laže,
      pa to nije normalno. On uopšte nije postojao
      u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu
      i poslu; kaže da je diskografija dozvolila
      i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u
      skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,
      bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)
      donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od
      dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih
      kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle
      (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),
      uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem
      cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po
      svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao
      Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 
      i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 
      u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača
      (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt
      nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,
      ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca
      ne samo magnetofon zatezao, nego što nije
      bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena
      vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se
      onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah
      primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog
      prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti
      htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog
      raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)
      da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili
      najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za
      sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti
      što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,
      ali treba još.' I diskografi bi poslušali i
      produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je
      bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,
      što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   
      i donosio gotove snimke, a oni bi samo
      naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi
      urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad
      imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše
      upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se
      od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa
      nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.
      Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe
      činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak
      za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar
      zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me
      doma unakazili. Tim načinom, organiziravši
      sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove
      albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane
      i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o
      prvom delu karijere i albumima koji su se
      najviše prodali), a oni su ih objavili samo
      zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,
      inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan
      očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve
      ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,
      kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju
      urađene i obe katastrofalne, kao što su
      i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni
      proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik
      ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja
      zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i
      pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),
      a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se
      i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno
      raspolagati, a Jugoton nije imao prava
      u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo
      tipski šestomesečni ugovor po ploči imali
      (kao student servis), koji su u vlasnički preveli
      istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

      Photo: Kamenko Pajić
      Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari
      plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo
      vino i mineralna voda, a mineralna voda je
      voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao
      nacionalizirano preduzeće za štampaњe
      plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan
      (kako samo laskaju sebi kao diskografima,
      partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima
      postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),
      što se produži i po њihovom rasturaњu Juge
      (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u
      novim okolnostima operu novce), budući
      u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez
      ikakvih problema, i, kao da se ništa nije
      desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko
      društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u
      Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno
      isto kao i pripravnički tipski šestomesečni
      papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,
      ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,
      kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,
      medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)
      zato što su gazdinska filijala za otimaњe
      para....................... ali što oni propuste
      to na kraju godine država (takođe avetiњska
      gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom
      zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi
      samo zato da se nedela okade, jer ko drži

      Photo: Damil Kalogjera
      novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,
      pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,
      to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.
       
      Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla
      vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac
      sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,
      kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je
      Babogredac od sedamdeset devete posjedovao
      tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli
      da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto
      i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih
      mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu
      proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,
      ali je radio samo s originalnom tročlanom
      postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da
      ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,
      jer pun je bisera kao rak govana), znači posle
      leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada
      Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam
      u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih
      studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već
      da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo
      skupa putovali, a kamoli da me on vozio
      na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.
      Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je
      automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.
      Bilo je to prvi put da je izašao iz države
      na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio
      što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa
      u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,
      publika je već počela izlaziti iz dvorane",
      govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio
      dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku
      i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala
      ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno
      sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,
      rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,
      u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,
      premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  
                                      
      Te iste godine Želimir Babogredac s њim je
      putovao u London, radi Štulićeva susreta
      s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!
      Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;
      išao sam na svoj račun da se razonodim i da
      Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo
      vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj
      dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,
      Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u
      Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem
      u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).
      Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,
      model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u
      London (Babolažac nije ništa naručio, on je
      samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne
      Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao
      i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je
      odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon
      što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo
      u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo
      nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo
      kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,
      nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju
      Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)
      najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,
      govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije
      slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se
      da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja
      čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu
      nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,
      sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam
      imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,
      sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup
      nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam
      razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da
      verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.
       
      A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana
      pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da
      sudelujem u emisiji (navedu da to beše 
      dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to
      na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 
       

      https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama
    • Од Bernard,
      1 Korinčanom 3
      10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj.
      https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
×