Jump to content

Palma ušao u autobus kao kondukter i pokazivao građanima karte: Nosite ih i držite kao eksponat, karte su besplatne dok je ove vlasti (Video)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Dragan Marković Palma, predsednik Skupštine grada Jagodine danas je obišao sa saradnicama najdužu liniju autobuskog prevoza na teritoriji Jagodine, gde je sa građanima razgovarao. Svi se besplatno voze na teritoriji grada Jagodine od 20. januara, piše Kurir.

palma1.jpg?resize=640%2C424

-Grad Jagodina je jedini grad u Evropi koji je svim svojim građanima povećao plate koji rade na teritoriji grada Jagodine, preko gradskog budžeta. Prevoz je besplatan od 20. januara na celoj teritoriji grada Jagodine za sve i sve poslodavce i privatne preduzetnike sam zamolio da ne ukidaju svojim radnicima putne troškove, iako im je besplatan autobuski prevoz.

Kada su javna preduzeća u pitanju i sve ono što je ingerencija lokalne samouprave, kao što je i prosveta, svi koji rade kao i do sada će primati putne troškove, a besplatno će se voziti. Imajući u vidu dosadašnje cene mesečnih i dnevnih karata za zaposlene, u zavisnosti od udaljenosti od grada jednoj višečlanoj porodici, ostajati će na mesečnom nivou u kućnom budžetu od 12 do 20 hiljada dinara, rekao je danas Dragan Marković Palma – predsednik Skupštine grada, dok se vozio na relaciji selo Rajkinac – grad Jagodina autobusom.

Marković je bio i u ulozi ‘konduktera’ danas i svakog građanina pozdravio koji se vozio danas autobusom na toj relaciji i pokazivao u šali putne karte i poklanjao ih rekavši građanima da stave kod kuće te karte kao eksponat, kao što su u vreme najveće inflacije 90-ih godina prošlog veka stavljali nekadašnje pare sa visokim apoenima.

-Dok je u Jagodini na vlasti ova koaliciji, koalicija Srpske napredne stranke i Jedinstvena Srbija – SPS, svi građani će se besplatno voziti, zaključuje on.

Prisutan je bio i načelnik Pomoravskog okruga koji je izjavio da bi bilo dobro da donesu odluku o besplatnom prevozu i sve ostale opštine na teritoriji ovog okruga po uzoru na Jagodinu i onda bi, kako kaže Milosavljević, sa takvom odlukom to bio prvi okrug u Srbiji.

palma2.jpg?resize=640%2C967

 

http://pozitivmedia.info/palma-usao-u-autobus-kao-kondukter-i-pokazivao-gradanima-karte-nosite-ih-i-drzite-kao-eksponat-karte-su-besplatne-dok-je-ova-vlast-video/?fbclid=IwAR1VnyUGQXCzhKxPWUJMmfMLKf3E8KpBspfQhqLb9EwMxix9aUwXcDM_Nbg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      Da li ste razmišljali o tome koliko se često smejemo? Mi čekamo da nam se nešto lepo desi, pa se onda tek smejemo, a zaboravljamo da zapravo obrnutim delovanjem dolazimo do lepih stvari koje nam se događaju, a to sve kreće od nas samih ...
    • Од JESSY,
      Na društvenim mrežama pojavili su se novi snimci zlostavljanja dece, ovog puta, navodno iz privatnog vrtića "Zamak" na Voždovcu.
      Snimke iz vrtića "Zamak" na Voždovcu, sačinjene mobilnim telefonom, na momente je mučno gledati. Na snimcima se vidi kako vaspitačica drži dete na podu i grubo ga s obe ruke diže u vazduh, na silu mu gura cuclu u usta, izvlači decu iz špajza u kom su zatvorena, viče na njih dok ona jecaju i još mnogo toga.
      Roditelji tvrde da im decu maltretiraju u ovoj privatnoj predškolskoj ustanovi, u Ulici vojvode Vlahovića. Mališani se iz obdaništa vraćaju istraumirani, a ujutro, bukvalno, preplašeni, mole da ih ne vode tamo.
      Na jednom od snimaka koji su se pojavili na društvenim mrežama, vidi se kako se vaspitačica "bori" sa trogodišnjim dečakom. Mališan je uplakan, jeca, dok mu ona svojim rukama drži obe ruke, dok mu sedi na grudima. Dečak inače, po tvrdnjama roditelja čija deca idu u taj vrtić, boluje od blažeg oblika autozma.
      Ovo je valjda jedini vrtić koji ima i zatvor, ali u pitanju nije nikakva dečja igra, već je to mala prostorija, neuslovna za smeštaj dece, gde završavaju ona koja nisu poslušna. Na jednom od snimaka vidi se kako vaspitačica iz tog zatvora, izvlači troje mališana koji su "odradili kaznu".
      Celo klupko počelo je da se odmotava kada su deca masovno počela da odbijaju da idu u vrtić, da plaču i mole roditelje da ih ne vode. Roditelji su kontaktirali jedni druge i uskoro je istina isplivala na videlo, da ta ustanova pre potseća na neki maloletnički zatvor.. Da bi imali manje posla, vaspitačice stavljaju pelene i deci koja su prestala da ih nose i to je jedna od zamerki. U vrtiću nisu želeli da komentarišu snimke koji su se pojavili na društvenim mrežama. Vlasnik je izjavio da nema većih propusta i da on ne zna ni za kakve primedbe na račun ponašanja vaspitačica.
      O celom slučaju je obavešten Sekretarijat za Obrazovanje grada Beograda, a odlučeno je da se u vrtić "Zamak" pošalje inspekcija koja treba da prekontoliše rad ove ustanove kao i uslove u kojima borave deca.
      UZNEMIRUJUĆE! SNIMAK IZ BEOGRADSKOG VRTIĆA DIGAO SRBIJU NA NOGE: Decu zatvaraju u špajz, vaspitačica se dere dok JECAJU
      MONDO.RS Na društvenim mrežama pojavili su se novi snimci zlostavljanja dece, ovog puta, navodno iz privatnog vrtića "Zamak"...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Danijela,
      Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta
      Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.

       
      Dve jevrejske devojčice iz Alzasa našle su se u velikoj opasnosti kad je Nemačka pre 80 godina okupirala Francusku. Ali dok su njihovi roditelji i mlađa sestra uhvaćeni i ubijeni, one su preživele - zajedno sa desetinama druge jevrejske dece - zahvaljujući hrabrosti opatice iz samostana blizu Tuluza.

      Dvanaestogodišnja Helena Bah igrala se u bašti sa mlađom sestrom Idom, kad je videla kako se približava vojni kamion i utrčala u kuću.

      Dve devojčice i njihova majka napustile su dom u Lorenu, u severoistočnoj Francuskoj, nakon nemačke okupacije u maju 1940. godine i počele da putuju ka "slobodnoj zoni" na jugu zemlje.

      Da bi smanjili rizik od toga da čitava porodica bude uhvaćena, odlučeno je da njihov otac Aron i najstarija ćerka Ani krenu na put odvojeno.

      Ali kad su Aron i Ani uhapšeni 1941. godine i odvedeni u zarobljenički logor kod Tura, Helenina majka je iznajmila kuću u blizini. Bile su tu i godinu dana kasnije, kad su se Nemci dovezli putem.

      Helena i osmogodišnja Ida utrčale su u kuhinju da upozore majku.

      "Moja majka nam je rekla da trčimo - da se sakrijemo u šumi", kaže Helena.

      "Držala sam mlađu sestru za ruku, ali ona nije htela da pođe sa mnom. Želela je da se vrati majci. Mogla sam da čujem Nemce. Pustila sam joj ruku i ona je otrčala nazad."
       
        Helenina i Anina majka Sesil Bah/BBC  
      Sama u šumi, Helena se krila sve dok nije osetila da je opasnost prošla.

      Potom se odšunjala nazad do kuće i pronašla novac koji joj je majka ostavila na stolu.

      "Znala je da ću se vratiti", kaže ona.

      Helena je odsela kod prijateljice koju je stekla u kraju. Nikad više nije videla majku niti mlađu sestru.
        Helenina starija sestra Ani takođe se za dlaku izvukla. Posle godinu dana provedenih u logoru kod Tura, uspela je da preskoči ogradu i pobegne.

      Sa 16 godina, Ani je uspela da stigne do tetkine kuće u Tuluzu na jugu zemlje, ali čak ni tamo nije bila bezbedna.

      Iako porodica njene tetke nije bila zvanično registrovana kao jevrejska i mogli su da se pretvaraju da su katolici, to nije bila opcija za Ani.

      Jednog dana u jesen 1942. godine, policija je pozvonila na vratima.

      "Naredili su: Pokažite nam vaš porodični album i svu vašu decu, želimo da ih proverimo!'", kaže ona.

      "Sreća mog života bila je da je moja rođaka Ida otišla da kupi hleb - zato ponekad verujem u čuda. I zato je moja tetka rekla: ovo su Estela, Anri, Helena i, pokazavši na mene, Ida."   Nedugo nakon što je Ani stigla u Tuluz, njena tetka je primila pismo od Helene, iz njenog skrovišta kod Tura. Potom je organizovala njeno spasavanje.

      I tako je jedne noći mlada žena iz francuskog Pokreta otpora Maki pokucala na vrata kuće u kojoj je Helena odsela.

      "Rekla je da je došla da me pronađe, da pređemo liniju demarkacije", priseća se Helena. Da bi pokazala da joj mogu verovati, izvukla je fotografiju Helene koju joj je dala tetka.

      Bilo je to teško putovanje. Mlada žena imala je lažne dokumente u kojima su ona i Helena opisane kao studentkinje, iako je Helena bila još jako mlada.

      Zaustavljane su i saslušavane nekoliko puta.

      "Slobodna zona" na jugu Francuske nije baš bila obećana zemlja. Vlada maršala Filipa Petena, sa sedištem u Višiju, donosila je anti-jevrejske zakone, dozvoljavala da se Jevreji hapse u Badenu i Alzas-Lorenu kako bi bili zatvarani na i oduzimala Jevrejima imovinu.

      Dvadeset trećeg avgusta 1942. godine, nadbiskop Tuluza Žil-Žiro Salijež napisao je pismo sveštenstvu, zatraživši od njega da izrecituje pismo pastvi.

      "U našoj biskupiji desile su se neke potresne scene", stajalo je u pismu.

      "Deca, žene, muškarci, očevi i majke, tretiraju se kao niža bića. Članovi jedne porodice su razdvojeni jedni od drugih i odvezeni u nepoznatom pravcu. Jevreji su muškarci, Jevrejke su žene. Oni su pripadnici ljudske rase; oni su naša braća i sestre, baš kao i mnogi drugi. Jedan hrišćanin to nikad ne sme da zaboravi."

      On je uložio protest kod vlasti iz Višija zbog njihove politike prema Jevrejima, dok je većina francuske katoličke hijerarhije ćutala.

      Od 100 francuskih biskupa, on je bio jedan od svega šest koji su digli glas protiv nacističkog režima.

      Saliježova poruka ostavila je snažan utisak na sestru Deniz Bergon, mladu igumaniju samostana Notr Dam de Masip u Kapdenjaku, 150 kilometara severoistočno od Tuluza.   "Taj poziv nas je sve duboko dirnuo i srca su nam ophrvale snažne emocije. Povoljna reakcija na ovo pismo bila je potvrda snage naše vere, iznad svih stranaka, iznad svih rasa", napisala je ona posle rata 1946. godine.

      "Bio je to i čin patriotizma, jer štiteći potlačene mi smo pružali otpor progoniteljima."

      Samostan je imao i internat, a sestra Deniz znala je da će biti moguće sakriti jevrejsku decu među njegovim katoličkim đacima.

      Ali ona se plašila da će ugroziti opatice i zbog neiskrenosti na koju će biti primorani.

      Njen vlastiti biskup podržavao je Petena, tako da je pisala nadbiskupu Saliježu tražeći od njega savet.

      Ona je u svom dnevniku zabeležila njegov odgovor: "Lažimo, lažimo, kćeri moja, dok god spasavamo ljudske živote."

      U zimu 1942. godine, sestra Deniz Bergon već je sakupljala jevrejsku decu koja se skrivala u pošumljenim dolinama i klisurama regiona oko Kapdenjaka, poznatog kao L'Averjon.

      Kako se hapšenje Jevreja - koje su sprovodile nemačke trupe i, od 1943. godine, fašistička paravojna formacija Milicija Francuske - pojačavalo, broj jevrejske dece koja su se skrivala u samostanu na kraju je narastao na 83.

      Među njima je bila i Ani Bah, čija je tetka shvatila da će ona tamo biti bezbednija nego u Tuluzu, a za njom je nedugo zatim stigla i Helena, koju je direktno u samostan odvela njena pratilja iz Pokreta otpora.   Helena se konačno osećala bezbednom, iako su je po dolasku ophrvale emocije.

      "U početku me je madam Bergon odvela u sobu i trudila se da se osećam kao da su mi roditelji tu, pa mi je bila kao majka", kaže ona.

      Istovremeno, počela je da je muči sudbina njene mlađe sestre Ide.

      "Svake večeri prvo smo morali da uradimo domaći zadatak. I onda kad bismo ga završili, mogli smo da izađemo da se igramo.

      "Stalno sam mislila na to da moja sestra nije pustila moju ruku, bila bi sa mnom u samostanu", kaže ona.

      Drugi jevrejski izbeglica iz Alzas-Lorena bio je dečak po imenu Albert Sejfer, koja je bio nekoliko godina mlađi od sestara.

      "Okruženi visokim zidinama, bili smo kao u tvrđavi", kaže on.

      "Bili smo srećni. Zapravo nismo osećali rat, uprkos činjenici da je svuda oko nas vladala opasnost."
        BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Roditelji i njihovi staratelji slali bi decu sa novcem, nakitom ili drugim dragocenostima kako bi platili za staranje o njima, pre nego što bi dali sve od sebe da pobegnu iz Francuske.

      Sestra Deniz vodila je strogu evidenciju.

      "Od početka 1944. godine, hapšenja Jevreja počela su da budu stroža i brojnija", prisetila se ona 1946. godine.

      "Molbe su stizale sa svih strana i dobili smo petnaestak devojčica, od kojih su neke pukim čudom uspele da pobegnu od Gestapoa."

      Ona je dodala: "Ona su prosto postala naša deca i mi smo se obavezali da istrpimo sve što budemo morali kako bismo ih bezbedno vratili roditeljima."

      Sem sestre Deniz, samo je direktorka škole Margarit Rokes, njen kapelan i dvoje drugih sestara znalo pravu istinu o poreklu dece.

      Preostalih 11 opatica znalo je da su određeni broj dece izbeglice iz Alzas-Lorena, ali nisu znale da su ona Jevreji - a nisu ni zvaničnici koje je sestra Deniz sve više i više pritiskala za dozvole za sledovanja.

      Dečje nepoznavanje katoličkih rituala pretilo je da ih razotkrije, ali smišljeno je objašnjenje.

      "Došli smo sa istoka Francuske, mesta sa mnogo industrijskih gradova i mnogo radnika koji su bili komunisti", kaže Ani.

      "Tako da smo se pretvarali da smo deca komunista koja ne znaju ništa o religiji."
      Što je rat duže trajao, to je položaj dece postajao sve opasniji i sestru Deniz počeli su da brinu mogući pretresi.

      "Iako su svi kompromitujući papiri i nakit porodica dece već bili sakriveni u najtajnovitijim kucima kuće, nismo se osećali bezbedno", napisala je ona u dnevniku 1946. godine.

      "I tako, kasno noću, dok su svi u kući spavali, iskopali smo rupu za skrivene stvari u bašti samostana i zakopali najdublje što smo mogli sve što je moglo da nas kompromituje."
        Prozor na građevini koja je nekad bila dečja spavaonica/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U maju 1944. godine, ratom prekaljena elitna SS divizija poznata kao Das Rajh stigla je u ovaj kraj pravo s Istočnog fronta.

      Negde u to vreme, Ani se seća da je pripadnik Pokreta otpora stigao sa zabrinjavajućim upozorenjem.

      "Jednog dana oglasilo se zvonce. Budući da je sestra zadužena za vrata bila negde daleko, sama sam ih otvorila", kaže ona.

      "Tu je stajao jedan mladić. Rekao je: 'Brzo! Moram da pričam sa vašom direktorkom! Veoma je hitno!'

      "Čovek nam je rekao da smo razotkriveni. Raširila se vest o tome da manastir krije jevrejsku decu."

      Sestra Deniz skovala je plan sa Pokretom otpora, koji je pristao da ispali hice upozorenja u vazduh ukoliko se neprijatelj bude približavao.

      "Deca bi odlazila na spavanje, starija uparena sa mlađom, i čim čuju prvi pucanj u noći, u tišini ali u žurbi, morala bi da stignu do šume i prepuste kuću okupatoru", napisala je ona 1946. godine.

      Ali ubrzo posle toga ona je odlučila da sakrije decu ne čekajući da se okupator pojavi. Jedna grupa, uključujući Ani, odvedena je u kapelu.

      "Kapelan je bio snažan i mogao da je podigne klupe. Otvorio je vrata u podu. Mi smo se spustili tamo dole", kaže ona.

      Mali podzemni prostor bio je 2,5 metara dugačak, a manje od 1,5 metra visok.
        Ani pored tajnih podnih vrata u kapeli/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Sedmoro dece provelo je pet dana zgureno tamo dole. Nisu mogla da se usprave niti da legnu da spavaju tokom dugih noći, a dopušteno im je samo na kratke periode u ranim jutarnjim časovima da vežbaju, piju, jedu i odlaze u toalet.

      Vazduh je stizao kroz mali otvor koji je izlazio na dvorište.

      "Posle pet dana provedenih tamo, više nije moglo da se izdrži", kaže Ani.

      "Zamislite samo da su kaluđerice bile uhapšene", dodaje ona.

      Ti dani provedeni pod zemljom obeležili su Ani za čitav život - ona od tada spava s upaljenim noćnim svetlom. Helena je imala sreće jer je bila smeštena kod jedne lokalne porodice.
      Iako nije ušao u sam manastir, SS je ostavio tragove razaranja na njegovom pragu.

      "Pronašli smo neke makisarde [članove Makija, francuskog pokreta otpora] koji su ubijeni i ostavljeni da leže na putu. Nemci su želeli da ih ostave tu za primer drugima kako ne bi pružali otpor", kaže Eni.

      Sestra Deniz je želela da oda počast mrtvima i zamolila je Ani da joj pomogne da ostavi cveće na svakom od mrtvih tela.

      U junu 1944. godine, Das Rajh je dobio naređenje da ide na sever da bi se pridružio kampanji za zaustavljanje savezničkog iskrcavanja u Normandiji.

      Usput je učestvovao u dva masakra čiji je cilj bio da kazni meštane za makijevske aktivnosti u kraju.

      Potom, kad je stigao u Normandiju, opkolila ga je američka Druga oklopna divizija i satrla - izgubili su 5.000 ljudi i više od 200 tenkova i drugih borbenih vozila. Nakon što je jug Francuske oslobođen u avgustu 1944. godine, jevrejska deca polako su počela da napuštaju samostan.

      Albert Sejfer se vratio kod porodice, uključujući oca, koji se živ vratio iz Aušvica. Ani i Helena nisu bile te sreće.

      Iako je njihova tetka preživela, njihovi roditelji i mlađa sestra Ida ubijeni su u Aušvicu.

      Ani se skrasila u Tuluzu, udala se, rodila decu i nedavno postala prabaka. I dalje se redovno viđa sa Albertom, koji sada ima 90 godina.

      Helena se udala i rodila sina, skrasivši se u Ričmondu, u zapadnom Londonu. Sa 94 i 90 godina, dve sestre putuju između Londona i Tuluza da bi se posećivale što češće mogu.
        Helena i Ani na ulazu u samostan/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      One sestru Deniz zovu "notr dam de la ger" - naša dama od rata.

      Bile su tužne što su morale da se oproste od nje i redovno su je posećivale do kraja njenog života.

      Dok su Anina deca bila mlada, ona bi ih često vodila sa sobom, kako bi održala ovaj period istorije živim za njih - kao stalni podsetnik na ono što je jevrejski narod pretrpeo.

      Sestra Deniz je ostala u manastiru i nastavila da radi sve do smrti 2006. u 94. godini. Kasnije u životu pomagala deci u nepovoljnom položaju, a potom imigrantima iz Severne Afrike.

      Njoj je 1980. godine Memorijalna ustanova za heroje i žrtve holokausta Jad Vašem dodelila titulu Pravednice među narodima.

      Jedna ulica u Kapdenjaku nosi njeno ime, ali pored toga jedini spomenik u njenu čast nalazi se u krugu manastira.
        Helena (levo), Ani (desno) sa sestrom Deniz kod spomenika - Albert Sejfer stoji pozadi/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Na njemu piše: "Ovo drvo kedra posađeno je ovde 5. aprila 1992. godine u znak sećanja na to što je 83 jevrejska deteta (između decembra 1942. i jula 1944. godine) spasila Deniz Bergon… na zahtev monsinjora Žila-Žiroa Saliježa, nadbiskupa Tuluza."

      Spomenik se nalazi blizu mesta gde je sestra Deniz zakopala nakit, novac i sve dragocenosti koje su roditelji ostavili za sobom - a koje im je ona vratila, netaknute, nakon rata, kako bi im pomogla da ponovo zasnuju porodice.
       
      Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta
      WWW.B92.NET Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.  
×
×
  • Креирај ново...