Jump to content
Милан Ракић

Шапчани се сећају свог хероја. Поручник Милорад Танасић добио улицу у Мајуру!

Оцени ову тему

Recommended Posts

По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца

pilot-tanasic-sepia.jpg

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске.

Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први приметили, а браниоци четири „месершмита 109” и један „месершмит 110”, такозвани ловац разарач, са три члана посаде. Један, а по некима изворима чак два немачка авиона, директним сударом, уништио је поручник-пилот Милорад Танасић из Мајура код Шапца, који је ових дана у родном месту добио улицу.

Оставши без муниције у митраљезима свог већ изрешетаног „хокер фјурија”, скоро дупло споријег од немачких летелица, али са осетљивим командама и одличним акробатским могућностима, Танасић је извео последњи, самоубилачки маневар „таран”, који ће касније користити јапанске камиказе. Директно се обрушио на непријатељски „месершмит 109”, који је приликом судара закачио још један немачки авион, па су све три летелице експлодирале у ваздуху.

Hoker_Fjuri-1.jpg

Хокер Фјури 

Пилот из Мајура код Шапца следио је, тако, пример свог командира из 112. ескадриле, капетана-пилота Војислава Поповића, који се само неколико тренутака раније на исти начин херојски жртвовао и уништио непријатељски вишенаменски „месершмит 110”.

За разлику од елитног Шестог ловачког пука, који је у Априлском рату бранио Београд и који је у свом саставу имао 37 „месершмита 109”, набављених у Немачкој до краја 1940. године, Пети ловачки пук располагао је 30 застарелих, двокрилних „хокер фјурија”, израђених по британској лиценци у домаћим фабрикама „Икарус” и „Змај”, обе у Земуну. Овај тип борбеног авиона из почетка тридесетих, са недовољном ватреном моћи, два митраљеза „викерс”, малог калибра (7,7 мм) и слабе пробојности, РАФ је до почетка Другог светског рата већ био заменио новим моделима.

У потпуно неравноправној борби на небу изнад Куманова, поред капетана Поповића и поручника Танасића, погинули су и командир 111. ескадриле, капетан Константин Јермаков, и пилоти: потпоручник Милутин Перовић и наредници Јефта Арсић, Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић. Тог јутра такође је оборен и наредник Живко Степановић, али је пао на дрвеће и остао жив.

После Другог светског рата, Савез бораца општине Куманово и припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац подигли су на месту где је био аеродром Режановачка коса спомен-обележје погинулим пилотима Петог ловачког пука. На њему се још налазе и имена потпуковника Ферла Градишника и поручника Живомира Петровића, Јанићија Кораћа и Радислава Пешића.

Име пилота Милорада Танасића, рођеног 1. октобра 1911. године, накнадно је уклесано на споменику палим борцима и жртвама фашистичког терора у шабачком приградском насељу Мајуру. И по оцу и по мајци (девојачко Јуришић) Мајурац, Танасић је после завршетка средње техничке школе отишао у војску, где је похађао школу за резервне официре авијације, а потом се активирао. За пилота ловачких авиона се обучио у Мостару.

spomenik-u-majuru.jpg

Спомен обележје у Мајуру

Као млад пилот, Танасић се тридесетих година прошлог века залагао за оснивање аеро-клуба „Наша крила” у Шапцу. Мада је јуначки изгубио живот у борби против Немаца, нове комунистичке власти нису биле вољне по њему 1948. године дају име поново формираном градском аеро-клубу, пошто му је отац Драгић био радикал. Међутим, од 1956. године клуб ће се ипак звати „Милорад Танасић” и наредну деценију и по имаће веома живу активност.

Пилоту Танасићу постхумно је додељен Орден витешког мача првог реда, који је установљен 1998. године као одликовање Савезне Републике Југославије за изузетне заслуге и дела у областима одбране и безбедности. Једна улица у Шапцу, у насељу Тријангла, носи његово име, а од почетка ове тако се зове и улица која почиње од Шабачке у Мајуру. У овом приградском насељу данас више нема Танасићевих потомака, нестала је и породица по мајци Јуришић, али мештани чувају сећање на неустрашивог пилота.

Преостали „хокери” запаљени у Никшићу

Друге две ескадриле Петог ловачког пука налазиле су се на аеродрому Косанчић код Лесковца, и у ваздушном удару 6. априла 1941. избегле су губитке захваљујући добром маскирању авиона. Наредних дана, безуспешно покушавајући да се супротставе снажнијем непријатељу, мењале су локације, да би коначно седам преосталих „хокер фјурија” на аеродрому у Никшићу 15. априла запалили њихови пилоти, да не би пали у руке непријатељу.

Имена за 545 улица

Од ове године чак 545 улица, 37 продужетака улица и 25 заселака на подручју града Шапца добило је назив, међу којима је и Улица пилота Танасића у Мајуру. Одлуку је донео градски парламент, на предлог локалне Комисије за одређивање назива улица и тргова, а у складу са планом и динамиком ажурирања Адресног регистра по градовима и селима Србије. Изузев седам назива улица у насељеном месту Шабац, сви остали се односе на 49 сеоских средина.

Мирољуб МИЈУШКОВИЋ, ПОЛИТИКА

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.
       
      Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).
      Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.
      Номади као слуге богословља

      Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 
      Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.
      Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 
      Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.
      Слобода која се осмехује смрти

      Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.
      Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.
      Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.
      Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.
      Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.
      Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 
      Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Још је Јеврејин Трифун у 2. веку рекао Св. Јустину Мученику и Философу: „Знам да су заповести које су вам дате у Јеванђељу толико чудесне и велике да их нико не може држати“ (Разговор с Јудејцем Трифуном 10.2). Да ли је Трифун био у праву тог дана када је са хришћанином лаиком водио међурелигијски дијалог оног времена? Један поглед у историју хришћанства као да оправдава његову мисао. Уосталом, зар не примећујемо како хришћани греше на сваком кораку. Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему (Мт. 5, 22.28), која нас позива да продамо све што имамо и дамо сиромашнима, показује да од ње не можемо направити етички систем. Зашто? Због тога што то не повлачи просто побољшање понашања него „умирање“, негирање ега, и апсолутно првенство Другог (Бога и ближњег) у односу на наше себично ја.
       
      Увек сам се питао зашто поједини „велики“ духовници на могу да надиђу егоизам те да када им неко нагази на жуљ (читај: его), они не узврате супротним. Рецимо, да опросте, да кажу „будимо изнад људских слабости“, јер – љубав све превасходи. Данашњи „институционални“ духовници – сем дивних изузетака – не следе логику Беседе на гори. И зато се више нико не чуди када ти великани „врлинског“ живота одговоре јачом мером, или чак и агресивно, на нечију чак и најбезазленију критику. Ту се показује да подвиг може и да потврђује его, а не да води његовом превазилажењу. Неко је приметио да човек може да буде лопов и да задржи осећај људскости, а неко да буде „духован“ а лишен хуманости. Када у духовним институцијама нестане смелости за суочавањем очи у очи са истином, тада следи или заташкавање проблема (да није лако видљив), или његово шминкање (да би се представио мање ружним).
      Насупрот овом негативном феномену „духовништва“, један велики episkopos из II века, у својој стотој години, полазећи на мучеништво у Рим, изговара потресне речи: „Сада започињем бити ученик“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Свети Игњатије Антиохијски је послан у арену престонице Imperium Romanum-а, али је у местима кроз која су га проводили храбрио хришћане антологијским саветима. Тај великан је у последњој години свог живота постао својеврсни хришћански „номад-мученик“.
      Номади као слуге богословља

      Да ли je усуд или привилегија бити у стању номада? Како показују нека истраживања, будућност науке или прогреса је „изван граница“ а не у „унутрашњости“. Науци боље служе истраживачи који живе изван своје постојбине (нимало случајно, велики број нобеловаца је живео и умро изван завичаја). А како ствар стоји међу теолозима? 
      Ако занемаримо разлоге њиховог сељења по разним земљама и обратимо пажњу само на имена, бићемо изненађени се какви гиганти спадају у категорију теологâ-номадâ. Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Александар Шмеман и Јован Мајендорф су га следили на свој начин. Старац Софроније Сахаров је из Русије отишао у Европу, па онда на Свету Гору, да би у Енглеској основао манастир који данас зрачи свима. А шта рећи за епископа Антонија Блума или митрополита Јована Зизјуласа? Обојица су у Великој Британији стекли репутацију знаменитих теолога. Николај Велимировић је у Америци доживео већу популарност него у Србији – пре му је Колумбијски универзитет дао почасни докторат него што би то икада учинио један Београд. Списак би био кратак када не би обухватио Булгакова, Лоског, Бера итд.
      Оно што се овде интуитивно може узети као битан чинилац јесте „мобилност“. Док човек прати свој сан, идући преко географских и државних граница, унутра се дешава занимљив процес преиспитивања у коме храброст побеђује страх од преузимања ризика. Кажу да је концепт мобилности у неким областима постао тако важан да је усхођење на академској лествици скоро немогуће без пресељења у другу земљу. У свом есеју под насловом „Crossing oceans“ (2012), Ева Мардер је изједначила научнике који се подухватају ризика и одлазе у иностранство са оним раним истраживачима (explorers) чија су путовања „обликовала њихове погледе на свет, а приче које су приповедали прошириле су свет онима који су их срели“. Наравно, овде не подржавам елитизам привилегованих који се уз све гаранције отискују у иностранство. Али, чињеница је да се несигуран дух осећа несигурно у туђем кругу, на туђем игралишту. Емигранти то најбоље знају. Осим пратећих изузетака, хришћанство је цивилизацијски феномен; оно је, ипак, култура града. 
      Предности преласка неке границе или океана су несумњиво велике. Ако надиђете комплекс инфериорности, (пост)докторске студије у иностранству су прилика да докажете своју самосталност, да откријете другу културу, и да пратите оне најбоље у струци, где год се они налазили. Штавише, умрежавање ствара везе које се често касније показују као непроцењиве. Лична познанства су последњих двадесет година српској публици донела прилику да чују најблиставије теолошке умове данашњице (премда се увек може поставити питање шта су слушаоци стварно научили). Теолози номади – или они који крећу у иностранство ради истраживања – показали су кроз своју жртву куда све води посвећеност и где доводи снага воље. Уистину, дуж сваког духовног пута постоји много знакова, опасних места и замки. Главна борба је она против ега.
      Слобода која се осмехује смрти

      Вратио бих се улози ега у духовности да бих на основу списа из 6-7. века познатог као Лествица показао како духовност Цркве повлачи етос и живот благодати, тј. превазилажења свога „ја“, а тиме и сваког става „надмоћи“. „Заборави своја добра дела што пре“, био је савет који је Св. Николај Жички давао својим савременицима. У Лествици наилазимо на пример монаха који, претрпевши увреду, остаде потпуно миран у срцу, и помоли се у себи; ипак, потом започе плакати због тога што су га увредили, скривајући своје бестрашће привидном страшћу. Насупрот данашњем тренду да се људи праве да не желе првенство а горе од жеље да владају, „један брат се правио да жуди за првенством, иако га уопште није желео“. Овде, дакле, срећемо етос човека који је готов да другом уступа своје место а не да му га ускраћује. „Како да ти представим чистоту човека који је у јавну кућу ушао тобож ради греха, а уместо тога је блудницу привео подвижништву?“ Ове аскете се одмеравају чак и са демонима, те приносе себе делатној пројави христолике слободе која се осмехује смрти. „Једноме безмолвнику, неко рано изјутра донесе грозд. По одласку посетиоца он навали на њега и поједе га без икаквог апетита, претварајући се пред демонима да пати од угађања стомаку“. Ово је врста људи који не гледају на свој углед и достојанство, него надишавши его варају непријатеља, попут монаха који се „изгубивши неколико гранчица за плетење корпи, целог дана правио тужним због губитка“. Овакви подвижници онтолошким смирењем – јер, психолошким смирењем себе можеш само да завараш – надигравају демоне који желе да им се наругају и изложе подсмеху. За наведене примере Лествичник даје завршни коментар: „То су заиста људи за које неко рече: Као варалице и (као) истинити (2Кор. 6, 8)“.
      Сви наведени „случајеви варалица“ говоре о томе да када прихватиш један животни став (конкретан етос) тада не сматраш да било шта „заслужујеш“. Уместо да нас наши „институционални“ духовници уче како да себе и друге исправљамо љубављу, они су етос древне Лествице тако олако и безобзирно избрисали као да су сунђером прешли преко слова исписаних на школској табли.
      Шта чинити код таквог жалосног стања? Верујем да је решење у томе да гледамо да овековечимо оно што је вредно (то је Тарантино, ипак, успео да уради у новом филму,  као и Јужнокореанац Бонг Џун-Хо у Паразиту). И немојмо олако помислити да су гласови слободе, тај смели бунт против фалсификата и психозе у самој Христовој Цркви, угашени. Има Србија – као што их има и Православље – хиљаде оних који се не слажу са гажењем саборности и људских права. Једна приповест коју читамо у житију Светог Паламе доноси правовремени савет.
      Током треће године боравка у испосници Светог Саве, једном приликом, док је био утонуо у умну молитву, Григорију Палами се учинило да га је савладао неки лак сан; а затим је имао виђење. У својим рукама видео је суд са млеком које се преливало преко ивице. Млеко се затим претворило у најфиније вино, које је предивно мирисало. Мирис је био тако јак да су и његове руке и одежда били преплављени њиме. Чим је осетио мирис, Свети Григорије се испунио радошћу. После те визије, пред њим се појавио младић у сјајној одежди и рекао му: „Зашто ово изобилно и предивно пиће не делиш са другима? Зашто си га пустио да бескорисно тече? Зар не знаш да је ово дар од Бога и када се излива неисцрпан је?“ Григорије је упитао: „Али, шта ако нема достојних људи који га траже или чак моле за њега?“ Анђео му је одговорио: „Иако сада нема никога ко га са жудњом тражи, ти ћеш ипак извршити своју дужност, а не премишљати или одбијати да то учиниш. Мораш вратити Господару талант који ти је дао. И сâм знаш тачно која је то заповест, и шта се десило са бескорисним слугом којему је дат талант!“ (Мт. 25, 14-30). Анђео је затим нестао, остављајући Григорија окруженог светлошћу да још много сати размишља о овом догађају.
      Наведени пример показује да благослов теологије скрива велики динамизам у сваком тренутку, па и у безизлазу. Кад си привучен путу добровољног погребења у „земљу добру“, тада се у теби ослобађа нови човек. Он се не може ослободити у теби ако си слепи поданик, нити ћеш нивелисањем проблема активирати динамику сабијену у твом младом бићу. Када умирем за Христа, тада истински живим.
      Наше искуство унутарње слободе је у томе да када затреба кажемо „попу поп, а бобу боб“, а не да драгоцени опит смелости спутавамо иза затворених врата наших (студентских) соба… Живот се не може истински доживети ако око нас не умру лажни кумири имагинарних ауторитета. Крст који узимамо на себе јесте „непобедиво оружје и утврђење вере“. 
      Црква није просто лечилиште, него и место где „умиремо да бисмо живели“, на смелост према Господу и људима, а не на суд или на осуду. Када то схватиш, тада ће проклијати семенка твог бића и дати „плод стоструки“. И тада ће Трифуни 21. века поверовати да прави Христови људи могу да испуне Његове заповести.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања.   -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј.     -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј.     Део излагања Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције - Матице Српске у Новом Саду.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота     
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”.       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Архиепископ критски Иринеј служио је Божанску Литургију у Саборној цркви Светог Мине у Ираклиону у петак 23. августа 2019. године, на празник свештеномученика Иринеја и оданије Успења (по новом календару). Више архијереја је саслуживало.      У име архијереја Цркве на Криту митрополит Петре и Херсониса Герасим пожелео је Архиепископу критском добро здравље и Божји благослов за даље обављање архипастирске службе, док је архимандрит Методије Вернидакис пренео честитке свештенства ове Цркве. На крају је митрополит Иринеј свесрдно захвалио свима на учешћу у овој Божанској Литургији и добрим жељама.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...