Jump to content

Препоручена порука

Ja sam pričao s jednim obrazovanim popom, kaže nije razlika velika. Sad kad bi se ujedinili ništa se ne bi promenilo u bogosluženju ni na zapadu ni na istoku. 

Postoje te neke filozofije koje su oni ubacili, i koje trebaju da se razreše i iščiste, npr. ne priznajemo vrhovnu vlast pape itd.

Problemi oko toga danas deluju da su uglavnom političke, pre nego teološke prirode.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да додам дискусији неколико инф.Западни обред су Литургије западне Цркве,данас римокатоличке.Нпр.римска миса,амвросијанска Литургија на северу Италије,Милано и сл.,затим мозарабска Литургија или миса која се служи у Шпанији,галска Литургија,келтска Литургија итд.У САД постоје православне парохије које служе ове западне Литургије и  најчешће су под јурисдикцијом антиохијске Патријаршије.Имате на јутубу колико хоћете тога као и на гуглу.Чини ми се да је овде биле тема о томе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Чини ми се да је свети Јован Шангајски рекао једном приликом, парафразирам: "Немојте да вас неко заводи да морате бити источни да би били православни"...Обред није само ритуал, он је целовити израз нашег односа са Богом и начина на који га примамо, на који се Он очитује у нашим животима. 

За леп, сажет и критички увид у смисао развоја западног обреда препоручујем књигу "Дух литургије" Јозефа Рацингера. 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

За разлику од помпезног "византијског" обреда, испуњеног обиљем светлости, који је права свечаност вере, током којег се готово непрестано пева и моли, римски обред тежи сажетијој форми и одликује се молитвеном тишином. Ћутање, молитвена тишина је рецимо специфичан елемент римске литургијске праксе. Данас је у римски обред укључено много "нових" молитава, а посебно су ми драге "социјалне" молитве за потребите за које се не моли начелно него кроз конкретна прошења. То је још једна одлика римске, западне литургије -повесни елемент је јако изражен. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мене интересује да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, да ли се причешќују са свете Крви Христове и да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак?

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 часа, Orthophill рече

Мене интересује да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, да ли се причешќују са свете Крви Христове и да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак?

да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, - da, kvašene hostije, nije u liturgijskoj upotrebi azymo ili azymus (beskvasni hljeb)

да ли се причешќују са свете Крви Христове - da

да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак - ako su to zapadnoobredni pripadnici RPC i Zagranične RPC onda sigurno da

Vrlo zanimljiv članak o kvasnom i beskvasnom hljebu i razvoju i istorijatu njihove upotrebe u liturgijama istočnim i zapadnim, nemam sad vremena za prevodjenje, nažalost:

https://www.getsemany.cz/node/3228

I još zanimljiviji video katoličkog češkog kanoniste i liturgičara Doc. JUDr. Stanislava Přibyla, Ph.D., Th.D., JC.D. 

Sipa istočne Svete Oce kao iz rukava, i vladika Atanasije Jevtić bi imao veliku radost z njega (uzradovao bi se, bio ushićen) kad bi ga čuo, vrlo fundovan i elokventan.

Šteta što tamo nije prevod a nemam ni ja nažalost sad baš nekog vremena za prevodjenje.

Imalo bi se šta čuti! (prvo bih se morao naučiti kako se to radi, postavljaju titlovi, titulki, stalno to odlažem, vječna prokrastinace, starog psa novim trikovima ne naučiš)  :D 

Liturgija kao izvor duhovnog bogatstva

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 22.1.2019. at 19:44, Панарет рече

За разлику од помпезног "византијског" обреда, испуњеног обиљем светлости, који је права свечаност вере, током којег се готово непрестано пева и моли, римски обред тежи сажетијој форми и одликује се молитвеном тишином. Ћутање, молитвена тишина је рецимо специфичан елемент римске литургијске праксе. Данас је у римски обред укључено много "нових" молитава, а посебно су ми драге "социјалне" молитве за потребите за које се не моли начелно него кроз конкретна прошења. То је још једна одлика римске, западне литургије -повесни елемент је јако изражен. 

Kako je ovo divno rečeno:obred ispunjen obiljem svetlosti!!! zaista se to na liturgiji oseća, ne vidi se svetlost, ali toplina se oseća! LJUBAV grije!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, ines рече

Kako je ovo divno rečeno:obred ispunjen obiljem svetlosti!!! zaista se to na liturgiji oseća, ne vidi se svetlost, ali toplina se oseća! LJUBAV grije!

To je glavna razlika izmedju zapadnog, rimskog i istočnog, vizantijskog obreda, žrtveni akcent, sacrificium je na zapadu i oslavni akcent doxologija ili laudatio je na istoku. Naravo da i vizantijski ima žrtveni karakter kao i rimski oslavni, riječ je o akcentima, naglašavanju jednog ili drugog, koliko se pažnje pridaje u jednom ili drugom smislu.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Обично се обнова западног обреда у Православној цркви везује за 19. и 20. век. Међутим, православни западни обред  је постојао и неколико деценија након раскола 1054. године у  многим деловима Европе, нарочито у Јужној Италији.

Рецимо мало је познато да су манастири западног обреда постојали и у Јерусалиму, Константинопољу и Светој Гори.

На Светој Гори је све до 13. века постојао  православни манастир Амалфион - западног латинског обреда и правила Св. Бенедикта.

У хиландарском Служебнику сачувана је ручно писана Литургија Светог Петра са римским каноном евхаристије.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ рашко-призренски Теодосије данас је у манастиру Високи Дечани примио Специјалног изасланика САД за Западни Балкан г. Метјуа Палмера са сарадницима.

       
      Владика Теодосије је г. Палмера упознао са проблемима са којима се српска православна Епархија рашко-призренска суочава на Косову и Метохији. Владика је посебно говорио о проблеима нашег верног народа и светиња у светлу најновијих инцидената и одбијања косовских институција да изврше одлуку Уставног суда о земљи манастира Високи Дечани. Владика је изразио став да је наша Црква увек била отворена за дијалог, али да он подразумева да локалне институције на КиМ морају да поштују одлуке судова и владавину права.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
×
×
  • Креирај ново...