Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Miljan123

Шта је то Западни обред?

Recommended Posts

Ja sam pričao s jednim obrazovanim popom, kaže nije razlika velika. Sad kad bi se ujedinili ništa se ne bi promenilo u bogosluženju ni na zapadu ni na istoku. 

Postoje te neke filozofije koje su oni ubacili, i koje trebaju da se razreše i iščiste, npr. ne priznajemo vrhovnu vlast pape itd.

Problemi oko toga danas deluju da su uglavnom političke, pre nego teološke prirode.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да додам дискусији неколико инф.Западни обред су Литургије западне Цркве,данас римокатоличке.Нпр.римска миса,амвросијанска Литургија на северу Италије,Милано и сл.,затим мозарабска Литургија или миса која се служи у Шпанији,галска Литургија,келтска Литургија итд.У САД постоје православне парохије које служе ове западне Литургије и  најчешће су под јурисдикцијом антиохијске Патријаршије.Имате на јутубу колико хоћете тога као и на гуглу.Чини ми се да је овде биле тема о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чини ми се да је свети Јован Шангајски рекао једном приликом, парафразирам: "Немојте да вас неко заводи да морате бити источни да би били православни"...Обред није само ритуал, он је целовити израз нашег односа са Богом и начина на који га примамо, на који се Он очитује у нашим животима. 

За леп, сажет и критички увид у смисао развоја западног обреда препоручујем књигу "Дух литургије" Јозефа Рацингера. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

За разлику од помпезног "византијског" обреда, испуњеног обиљем светлости, који је права свечаност вере, током којег се готово непрестано пева и моли, римски обред тежи сажетијој форми и одликује се молитвеном тишином. Ћутање, молитвена тишина је рецимо специфичан елемент римске литургијске праксе. Данас је у римски обред укључено много "нових" молитава, а посебно су ми драге "социјалне" молитве за потребите за које се не моли начелно него кроз конкретна прошења. То је још једна одлика римске, западне литургије -повесни елемент је јако изражен. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мене интересује да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, да ли се причешќују са свете Крви Христове и да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 часа, Orthophill рече

Мене интересује да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, да ли се причешќују са свете Крви Христове и да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак?

да ли православни Хришќани западног обреда користе квасни хлеб, - da, kvašene hostije, nije u liturgijskoj upotrebi azymo ili azymus (beskvasni hljeb)

да ли се причешќују са свете Крви Христове - da

да ли посте Чисти Понедељак и Чисти Уторак - ako su to zapadnoobredni pripadnici RPC i Zagranične RPC onda sigurno da

Vrlo zanimljiv članak o kvasnom i beskvasnom hljebu i razvoju i istorijatu njihove upotrebe u liturgijama istočnim i zapadnim, nemam sad vremena za prevodjenje, nažalost:

https://www.getsemany.cz/node/3228

I još zanimljiviji video katoličkog češkog kanoniste i liturgičara Doc. JUDr. Stanislava Přibyla, Ph.D., Th.D., JC.D. 

Sipa istočne Svete Oce kao iz rukava, i vladika Atanasije Jevtić bi imao veliku radost z njega (uzradovao bi se, bio ushićen) kad bi ga čuo, vrlo fundovan i elokventan.

Šteta što tamo nije prevod a nemam ni ja nažalost sad baš nekog vremena za prevodjenje.

Imalo bi se šta čuti! (prvo bih se morao naučiti kako se to radi, postavljaju titlovi, titulki, stalno to odlažem, vječna prokrastinace, starog psa novim trikovima ne naučiš)  :D 

Liturgija kao izvor duhovnog bogatstva

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.1.2019. at 19:44, Панарет рече

За разлику од помпезног "византијског" обреда, испуњеног обиљем светлости, који је права свечаност вере, током којег се готово непрестано пева и моли, римски обред тежи сажетијој форми и одликује се молитвеном тишином. Ћутање, молитвена тишина је рецимо специфичан елемент римске литургијске праксе. Данас је у римски обред укључено много "нових" молитава, а посебно су ми драге "социјалне" молитве за потребите за које се не моли начелно него кроз конкретна прошења. То је још једна одлика римске, западне литургије -повесни елемент је јако изражен. 

Kako je ovo divno rečeno:obred ispunjen obiljem svetlosti!!! zaista se to na liturgiji oseća, ne vidi se svetlost, ali toplina se oseća! LJUBAV grije!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, ines рече

Kako je ovo divno rečeno:obred ispunjen obiljem svetlosti!!! zaista se to na liturgiji oseća, ne vidi se svetlost, ali toplina se oseća! LJUBAV grije!

To je glavna razlika izmedju zapadnog, rimskog i istočnog, vizantijskog obreda, žrtveni akcent, sacrificium je na zapadu i oslavni akcent doxologija ili laudatio je na istoku. Naravo da i vizantijski ima žrtveni karakter kao i rimski oslavni, riječ je o akcentima, naglašavanju jednog ili drugog, koliko se pažnje pridaje u jednom ili drugom smislu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Обично се обнова западног обреда у Православној цркви везује за 19. и 20. век. Међутим, православни западни обред  је постојао и неколико деценија након раскола 1054. године у  многим деловима Европе, нарочито у Јужној Италији.

Рецимо мало је познато да су манастири западног обреда постојали и у Јерусалиму, Константинопољу и Светој Гори.

На Светој Гори је све до 13. века постојао  православни манастир Амалфион - западног латинског обреда и правила Св. Бенедикта.

У хиландарском Служебнику сачувана је ручно писана Литургија Светог Петра са римским каноном евхаристије.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење.   Извор: Епархија шумадијска
    • Од JESSY,
      Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима.
      Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава.
      „Од претеране контроле  изумире поверење“
      Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге).
      Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност  помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.
    • Од ризница богословља,
      Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу...
      Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!
      На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.
      Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.
      Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.
      Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.
      Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“
      Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.
      Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.
      Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!
      И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.
      Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Milan Nikolic,
      Са једне стране има оних који су толико ригидни да забрањују појаву нечега новог, а са друге стране могу бити неки који стварно прете јересима.
      Да ли би то био разлог да се одрекнемо свега што може бити ново у теологији? Свакако да не би смео бити разлог, барем ја тако мислим.
      У данашње време имамо појаву Зизјуласове теологије где се жели применити поредак и првенство унутартројичног живота Пресвете Тројице на црквени поредак. Жеља је да постоји примат који има улогу попут Оца у светотројичном животу. Наравно, жеља је Цариграда да он буде тај први.
      То што видимо од Цариграда данас јесте нешто ново, али јесте пример застрањења и промашаја у самој теологији. Како сада, принуђени тим изазовом, да изнађемо теолошко решења као одговор Цариграду са доказом њиховог застрањења?
      Рекао бих да смо ушли у кључни моменат за појаву заиста и уистину нове теологије, која би разјаснила једну и непромењиву истину, наслеђену Предањем Цркве. Живимо у турбулентном времену, када су сви историјски изазови повезани, али теолози морају смогнути снаге да бистре главе посвете пажњу на ово круцијално питање, везано за очување јединства Цркве.
      Хвала на пажњи ако сте ово упратили до сада и желео бих да замолим учеснике теме да допринесу свим могућим информацијама зарад избављења Цркве из великих опасности подела. Од срца свима желим угодна и непомућена залагања по овој теми.
      Љуби вас остарели на форуму брат Милан.  
    • Од ризница богословља,
      „Бити монах“, писао је Џејмс Џојс, „тек је половина онога што значи бити уметник.“ Под појмом уметника Џојс је имао на уму не само бављење уметношћу, већ ренесансно схватање човека као стваралачког бића. Свети Оци дефинишу икону Божију у човеку као моћ апсолутног самоодређења – као моћ стварања радикално новог света. Моћ да се ствара нови свет можда је најочигледнија у уметности. Стога, у било ком пољу да се појављује, стваралачка моћ се обично назива уметничком. Икона Божија у човеку је уметничка икона. Премда сваки човек нема дар за посебну грану уметности, сваки човек је уметник.
      Хришћанство никада није оправдало уметност – а тиме ни уметничко, ни човека као икону Божију – као онтолошку, сотириолошку и есхатолошку делатност. То значи да када човек живи у складу са иконом, као уметник у ширем и ужем смислу, то суштински не мења ни њега ни свет око њега, за чије је спасење одговоран. Вечност-Есхатон је крајње мерило онога што је истинито. Ако чак ни највећа уметничка дела неће постојати у Вечности-Есхатону, онда је стварање човека као уметника и иконе Божије било потпуно сувишно.
      Џојс је исправно видео да, упркос учењу о икони Божијој, монаштво и хришћанство не изражавају пуноћу тајне људског бића. Зато, уместо да постане језуитски свештеник, Џојс одлучује да буде уметник. Верујем да Џојс не би одбацивао монаштво када би оно подразумевало појам стваралаштва. Заправо, за Џојса уметник је у суштини свештеник. „Уметник“, пише Џојс, „претвара хлеб свакодневнице у тело вечне лепоте“. Очигледно да Џојс види свештенство као пасивни принцип који не изражава суштину иконе Божије. Оци дефинишу човека као свештеника творевине, као биће одговорно за спасење света. „Спасење“ подразумева истовремено заједницу са Богом и очување разлике у односу на Бога. Разлика не значи раскол. Не постоји заједница без разлике. Ако човек, као свештеник одговоран за спасење света, не може да створи стварност нову чак и за Бога, онда он не може да спасе ни себе ни творевину.
      Чувене су Џојсове речи: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да је то моја домовина или моја Црква.“ Можда Џојс не би изговорио ово „non serviam“ да је пред собом имао не само пасивни појам монаха, изједначен са покајањем, скрушеношћу и молитвом, већ симбиозу монаха и уметника? Можда Џојс не би одбацио хришћанство да је пред собом имао слику Бога који је Богочовек?
      Не заборавимо да је хришћанство суштински другачије од осталих религија због учења о Христу који није само Бог већ и Човек. Чини се да често превиђамо да вера у Христа подразумева не само веру у Бога, већ и веру у човека.
      Предлажем зато да не осудимо олако Џојсову одлуку, већ да размотримо шта је овог надареног човека, једног од најумнијих људи свог времена, подстакло да је донесе. И не само Џојса, већ и толике друге људе великих дарова.
      Обично сматрамо да је нека врста моралне слабости основни разлог одбацивања вере. Ово објашњење подразумева једва приметно осећање моралне супериорности у односу на атеисте. Свакако да има и оних који одбацују Цркву једноставно зато што она од нас тражи строжи духовни живот. Али, хтео бих да се запитамо да ли постоји оправдано одбацивање вере? Да ли заиста верујемо да све оне младе, интелигентне и даровите људе хришћанство не занима само зато што су морално слаби и зато што не познају хришћанско учење? Можда бисмо вечерас могли да се запитамо да ли међу атеистима, поготово међу младима, има и оних који оправдано одбацују веру? Џојсово одбацивање хришћанства представља озбиљно промишљен филозофски став. У којој мери је његова одлука била озбиљна говори и то што мајци на самрти није хтео да испуни последњу жељу и да обећа да ће се вратити Цркви.
      Сви знамо да је због изражене секуларизације савременог друштва монаштво у озбиљној кризи. Када говоримо о кризи монаштва, православни ће вероватно одмах помислити на стање монаштва на Западу. На истоку Европе, после пада комунизма, већина православних верује, монаштво не само да није у кризи већ доживљава процват. И одиста, ко је путовао по Источној Европи могао је видети обновљене манастире, велики број младих монаха и монахиња, и осетити опипљиву благодат. Света Гора, примера ради, средином прошлог века по броју монаха налазила се можда у најтежем стању током своје историје. Монаха је било толико мало да се размишљало да би их све требало сместити у један или два манастира, а преостатак Свете Горе претворити у музеј. Ко год је био на Светој Гори у последњих тридесетак година зна да су сада манастирска здања обновљена и да су братства састављена од великог броја младих.
      Упркос томе, ја не говорим о кризи Западног, већ о кризи монаштва у целини. Говорим о кризи појма монаштва. И не говорим само о кризи појма монаштва, већ о кризи хришћанства у целини, које је и условило кризу монаштва. Тачније, говорим о кризи хришћанског појма Бога, о кризи хришћанске теологије која је условила кризу појма људског бића и самим тим кризу појма монаштва. Говорим о ономе што је Николај Берђајев сагледао као „немоћ хришћанства пред савременом трагедијом човека“. Каква је веза између Џојсових речи о монаху и уметнику и „немоћи хришћанства“ о којој говори Берђајев?
      1. Немоћ хришћанства
      Немоћ хришћанства произлази из теистичког појма Бога уз кога је немогуће оправдати човека као икону Божију. Теистички Бог није Богочовек. Теизам се заснива на традиционалном схватању Божије свемоћи. Из овог учења неумитно следи доктрина о стварању према којој човек није потребан Богу. У том случају, међутим, није било никаквог разлога да Христос постане човек. Учење о Божијој свемоћи је у очигледном сукобу са учењем о икони Божијој у човеку као моћи да се створи радикално ново. У традиционалном учењу о свемоћи Божијој крије се корен немоћи хришћанства. Теизам је основни узрок атеизма. Теизам не може да оправда човека будући да га види као непотребно биће. Непотребан је онај ко нема нешто што само њему припада и што нико други нема. Основни циљ хришћанства, међутим, био је покушај да се оправда човека, да се покаже да човек није сувишно биће. Задатак хришћанске теологије није у томе да одбаци Божију свемоћ већ да покаже да је могуће њено другачије тумачење.
      Суштина Божијег чуда стварања ни из чега – ex nihilo – требало би да буде управо у томе да Бог ствара биће које није само његова пука копија, већ биће које има оно што Творац нема. Суштина стварања ни из чега је у томе да Бог ствара апсолутно ново, увећавајући, обогаћујући већ постојеће. Бог није стваралац – Бог понавља себе – ако човек као оно што је створено као апсолутно ново нема моћ да и сам увећа и обогати биће.
      Зато је исправно закључити да Бог изражава љубав према човеку тако што ограничава своју свемоћ и оставља простор слободе за човека. Овакву свемоћ видимо у Оваплоћењу – када Бог постаје тело, и у страдању на Крсту, када Бог умире за нас. Оваплоћење и Крст су постављање темеља за људску слободу и достижу свој пуни смисао у наредном Божијем самоограничењу – самоограничењу Божијег свезнања.
      Ниједна хришћанска доктрина која се не заснива на Богочовеку не може оправдати ни Бога ни човека. У идеји Богочовека хришћанска теологија је достигла највиши степен оправдања Бога и оправдања човека. У Богочовеку и Бог и човек стварајући непрекидно шире и обогаћују већ постојеће. Ни Бог ни човек не могу се назвати живим и слободним бићима ако стварајући не проширују и обогаћују већ постојеће. Да би се оправдали како Бог тако и човек требало је прихватити теолошке последице учења о Богочовеку. То је задатак који ни данас није довршен.
      Доктрина о Богочовеку неизбежно повлачи ново тумачење доктрине о стварању човека. Бог ствара човека јер му је човек потребан као биће које наставља стварање света. Постоји сличност између Очевог рађања Сина и происхођења Светог Духа са стварањем човека. Син и Дух су личности које имају оно што Отац нема. Син и Дух су потребни Оцу. Син је при том Бог и Човек од вечности. Човек је одувек био део бића Божијег. Христос као савршени Човек има оно што Отац нема. Човек је зато потребан Богу. Зато човека треба дефинисати као биће створено да би обогаћивао божански живот.
      Међутим, општеприхваћени појам људског бића и монаха и даље је теистички. Ако Божије стварање подразумева квалитативни пад у односу на Бога, и ако је човек само сенка Божијег бића, онда је стварање човека неуспех. Христово Оваплоћење, Васкрсење и Вазнесење су дела обожења људске природе. Ако човек ни после обожења своје природе није потребан Богу, онда је човеково стварање неуспех који се не може поправити. Може ли биће чија је природа непоправљиви неуспех имати истински смисао постојања? Хришћанска теологија је себе довела до овог апсурда због недостатка храбрости да се из доктрине о Богочовеку извуку логични закључци.
      О каквим закључцима је реч? По Св. Максиму Исповеднику обожени човек је бескрајна и беспочетна личност; по Св. Григорију Палами, обожена личност као да нема порекло. Међутим, када ове идеје суочимо са доктрином о свемоћи Божијој, видимо да је ту само реч о лепим метафорама. Бити беспочетан, бескрајан и без порекла може значити само једно: да је човек тајна чак и за самог Творца. Шта је смисао обожене људске природе ако она ни у свом најсавршенијем стању не може ништа да допринесе Богу? Цела историја стварања, страдања и спасења указује се као непотребност, узалудност и неуспех.
      Важно је разумети да се дефиниција људског бића, а тиме и дефиниција монаштва, темељи на тек делимично решеном теолошком проблему. То значи да је постојећа дефиниција монаштва релативна. Ако је човек неуспело биће, молитва за спасење указује се као једина могућа,  а тиме и једина смисаона активност. Отуда и Св. Пахомије дефинише монаха као онога ко се моли за спасење света. Слично чине на пример и Св. Исак Сирин или Св. Силуан Атонски.
      Но, ако искрено размислимо, у молитви за спасење ми тражимо да наша пролазна непотребност у историји постане непролазна непотребност у вечности. Ако човек ништа не доприноси Богу, шта је онда оно искључиво људско што је спасено? На тај начин теистичко хришћанство створило непремостиви раскол између сакралног и профаног. Између сакралне вечности и профане историје. Сакралну и вечну вредност има само молитва, било да се молимо у цркви или у домовима. Свака друга делатност, укључујући целокупну културу, потпуно је профана и пролазна. Ми хрићшани водимо живот шизоидно подељен на сакрално и профано.
      Берђајев поставља питање које изражава саму суштину нашег проблема. У деветнаестом веку, пише он, у Русији су живели највећи руски светитељ Св. Серафим Саровски, и највећи руски писац Пушкин. И ја постављам питање, каже Берђајев, да ли би за судбину Русије и за судбину света у целини боље било да су постојала два света Серафима, а не Серафим и Пушкин? И Берђајев закључује да би се већина хришћана без премишљања определила за два света Серафима.
      Хришћанство се као потпуно сувишним никада није ни бавило питањем онтологије, сотириологије и есхатологије људског стваралаштва и уметности. То у преводу значи да хришћанство верује да људско стваралаштво не мења и не освештава суштину ствараоца и света. Као такво, људско стваралаштво не може имати места у Есхатону-Вечности, која је крајње мерило истине. Управо у овом уверењу крије се узрок „савремене трагедије човека“.
      2. Савремена трагедија човека
      Трагедија савременог човека је у томе што је током два миленијума хришћанске историје човечанство достигло нови степен зрелости. Савремени човек се разликује од човека претходне хришћанске епохе. Њега никада више не може задовољити само прича о искупљењу. Берђајев примећује да ни најбољи данашњи старци не могу да помогну савременом човеку, управо зато што човека схватају само кроз призму искупљења. Савремени човек сада тражи истински разлог за своје постојање. Али само оно биће које је јединствено и непоновљиво има разлог постојања. Бити непоновљив значи бити тајна чак и за свог Творца, бити потребан Творцу. Дела непоновљивог бића су драгоцена за Бога и као таква она су већ овде и сада део вечности.
      Савремени човек је уморан од културе која је само илузија немоћна да промени и освешта свет. Он интуитивно осећа да је истинска култура култна, сакрална и религијска делатност. Он осећа да Бог жели човека као партнера у размени дарова. Да је размена дарова оно што Бог, традиционално речено, „заповеда“ човеку. Истинска култура је одговор на ову Божију заповест.
      Тако долазимо до новог појма људског бића, а тиме и до новог појма монаштва. Нови појам је изведен из доследног тумачења иконе Божије као уметничке моћи да се створи нови свет. Човек је Homo Theurgos, икона, уметничко биће створено да ствара радикалну и трајну новост у бићу, да обогаћује божански живот, управо као што Бог обогаћује наш живот.
      Ако уметник, дакле, није посебна врста човека, већ је сваки човек посебна врста уметника – икона Божија – онда свака наша активност, ма колико „профана“ била, представља стварање новог света. Све може бити уметност. Све може бити стварање новог света. Чак и то како припремамо чај за посетиоца може бити уметност, проширивање већ постојећег. Све може бити – и јесте – сакрално, онтолошко, есхатолошко.
      Непремостива подела на сакрално и профано, на Вечност и историју, плод је теистички схваћеног Бога. Ако полазимо од Богочовека, онда можемо говорити само о богочовечанској вечности-времену. Није само Бог тај који је Вечност, који ствара вечност. И човек, када дела као уметник, икона Божија, ствара вечност. Од молбе за спасење, молитва постаје све што чинимо као уметничка бића. Живот не треба да постане молитва, већ молитва треба да постане живот, и то свака појединост живота.
      Човек као уметничко биће ствара радикално нови свет. Одлика новог света нису само добро и истина. Добро и истину често изједначавамо са поштовањем правила. Могуће је бити добар и истинит а да се то не дотиче нашег срца. Поштовање правила је обично копирање које се не дотиче срца. Да би се истински било добар и истинит потребно је нешто више од копирања. Потребно је у срцу створити нови свет. Молитва је не само молба за искупљење, већ и стварање новог света. Када се из срца створи нови свет, добро и истина постају лепота. Молитва је стварање новог света као лепоте. Човек, монах, јесте биће која ствара нови свет лепоте. 
      Џојс је био у праву тврдећи да је појам монаштва потребно надопунити појмом уметника. Зар се то онда не односи и на појам светости? Зар се светост не достиже стварањем лепоте? Била би велика грешка ако бисмо поверовали да појам уметника као иконе Божије не подразумева и дар за појединачну уметност. Ако је човек икона Божија као уметник у ширем смислу, онда је он икона Божија и као генијални уметник у ужем смислу. Све што чини човек као уметник у ширем смислу јесте молитва која спасава свет тако што ствара нови свет лепоте. Зар онда генијално уметничко дело није изузетна молитва која спасава свет стварајући нови свет изузетне лепоте?
      3.
      Требало би се запитати, колико се младих људи у манастирима под притиском теистичке теологије одрекло својих дарова? Колико њих су покушали да постану монаси, али попут Џојса нису могли да се препознају у преуско схваћеном појму монаштва? Колико њих овога часа желе да буду монаси, али не могу да нађу ниједну монашку заједницу која не би од њих захтевала да се одрекну својих дарова. Не могу да пронађу ниједну монашку заједницу у којој би њихови дарови били изједначени са покајањем и молитвом, тј. били схваћени као религијски и сакрални?
      Богочовек очекује од човека да настави стварање света. Али ако хришћанство данас све ређе изражава пуноћу тајне Богочовека, не постаје ли сувишно како Богу тако и човеку? Колико ће још Бог и човек имати стрпљења? Судбина хришћанства, а тиме и судбина монаштва, данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и вере у човека.
       
      Извор: Теологија.нет
×