Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Последњих неколико мјесеци, Његова Најбожанственија Свесветост цариградски патријарх г. г. Вартоломеј направио је неколико иступа и одлука које приличе више сценарију за неки филм Монти Пајтона, него понашању православног архијереја. Од читаве лепезе неприличних изјава и погрешних потеза, дрскости и лицемјерја, неке ће посебно остати забиљежене у историји Цркве, нажалост на вјечну срамоту. Једна од таквих срамних изјава јесте расистички испад „да наша браћа Словени не прихватају το προβάδισμα (примат, супериорност, вођство) наше Цркве и сходно томе нашег рода у православљу“, или пак поздрав и благослов Његове Најбожанственије Свесветости г. Вартоломеја турској војсци у агресорском походу против Курда и војној операцији „Штит Еуфрата“ у Сирији. Ови благослови и поздрави убицама недужних цивила, могу бити изненађење само онима који не знају да је патријарх Вартоломеј заправо официр турске војске те као такав веома близак одређеним војним турским и НАТО круговима. Чини се да се управо због те блискости са Ердогановим непријатељима, сада мора правити већи Турчин од Султана. Елем, толико о његовој љубави и човјекољубљу о коме још увијек неки маштају.

Међутим, прави апсурд и лицемјерје показало се, кроз континуирано додоворавање политичким моћницима овог свијета и стављање у функцију њихових политичких пројеката, у црквеном дјеловању Њ. Н. Свесветости на територији Украјине и његовом третману тамошње Христове и канонске Украјинске православне цркве. Па тако, иако је јавно у присуству свих поглавара Православних цркава прије свега неколико година, лично патијарх Вартоломеј обећао да се неће мијешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве, за почетак својих недјела погазио је своју ријеч. Тиме је показао као тачним не само Његошево да је „Турчину закон оно што му је воља“, него и венецијанско искуство с превртљивим и вјероломним Грцима да је „fede greca, nulla fede“ – грчка вјера, никаква вјера.

277003.jpg?resize=800%2C448

Патријарх Вартоломеј

Наиме, Његова Најбожанственија Свесветост г. Вартоломеј је немогавши да приволи представнике Христове и канонске Православне цркве у Украјини на сулуду авантуру у његовој режији, са кôца и конопца, скупио групу бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича, те је у маниру ренесансних папâ широкогрудо понудио не само опроштај, него и награду за њихово бандитско понашање у виду аутокефалије. 

Међутим, да би ова трагикомедија добила заплет и догађаје у равниПорфиријеве тајне историје, Његова Свесветост је плитким лукавством покушао да надигра расколничку групу, тако што је Украјинцима умјесто уобичајене и очекиване аутокефалије, de facto, понудио мање привилегија и самосталности него што Христова и канонска Црква у Украјини сада ужива у оквиру Московске Патријаршије. Тако је у Томосу о аутокефалији, а који су на своју вјечну срамоту украсили и на пергаменту исписали монаси манастира Ксенофонта на Светој Гори, Његова Свесветост изнио списак жеља и снова фанарске клике. У Томосу сам о себи говори као о Глави Цркве у Украјини, наводи да има јурисдикцију над цијелом дијаспором, изричито наглашава да његова Украјинска аутокефална црква не смије оснивати епархије ван граница државе, а поврх свега, чак и из такве крњаве аутокефалије изузима двадесетак најзначајнијих цркава и манастира који ће бити његове ставропигије и употпуности невезане за Украјинску цркву. Понижење Украјинаца је досегло врхунац у титули „митрополита Кијевског“ будући да по објашњењу из Истанбула, Украјина никад није имала патријарха. 

Укратко, чак и да је патријарх Вартоломеј имао право да дâ аутокефалност Украјини која је канонска територија друге помјесне Цркве, а није, сâм текст Томоса је толико неприхватљив, да би све друге Цркве морале да га одбију само због ирационалних теолошких идеја и конструкција које су написане.

Међутим, иако се Његова Најбожанственија Свесветост планирајући ову срамоту служио левантским сплеткама и лукавством, чврсто убијеђен да је само он паметан, а сви други наивни, показало се да ипак није дорастао једном агенту КГБ-а какав је Филарет Денисенко, неприкосновени вођа расколника. Тако је већ на самом разбојничком скупу, који су назвали Сабор уједињења, 15. децембра 2018, патријарх Вартоломеј изигран.

За поглавара Украјинске цркве изабран је млађахни Епифаније, кандидат и послушник Филарета Денисенка, а не бивши митрополит канонске и Христове цркве Симеон. Патријарх Вартоломеј је сматрао да би избором Симеона, као канонски рукоположеног епископа, друге помјесне цркве лакше прогутале гадост безакоња коју је створио у Украјини. Међутим, „патријарх“ Филарет има друге планове и тетошење сујете Вартоломеја му није приоритет.

Због свега тога, ових дана на Фанару није лако јер не само да је сасвим јасно да се двије расколничке групе нису ујединиле, те и даље ревнују једна против друге, него и Филарет Денисенко отворено показује да не планира да поштује договоре и обећања. Једном расколник- увијек расколник. Тако не само да је задржао титулу Патријарха, од чега се Његова Најбожанственија Свесветост јежи, него се Филарет и даље около шета и „богослужи“ са патријаршијским инсигнијама, иако је договорено да неће, те у интервјуима које даје говори да је он заправо Патријарх и поглавар, а несрећни Епифаније само отприлике министар иностраних послова. 

И док се Фанар и друге државне структуре које су кумовале овој псевдоаутокефалији упињу да врше притисак и лобирају међу Помјесним црквама да се озакони безакоње, истовремено Филарет својим дјеловањем баш и не помаже, нити сарађује. Руку на срце, Филарет се не обазире много на став, мишљење и признање Православних цркава, јер да му је то уопште битно, не би, прије свега, ни био у расколу скоро 30 година. Додатна отежавајућа околност за фанариотске планове јесте да су православни Украјинци масовно походили храмове и богослужења истините Христове Цркве, епископа и свештеника који су са митрополитом Онуфријем. Па тако док су са Фанара најављивали да ће Руси, ако не прихвате једностране одлуке цариградског Патријарха, направити својеврстан „Рус-exit“ из Православља, за сада се чини да се десило управо супротно „Фанар-exit“.

Осим тога чини се да ни новац из ставропигија неће тако брзо кренути према Босфору, јер непосредно након што су добили „аутокефалију“, Предсједник, Филарет и расколници Украјинци су се одједном сјетили да им Устав и закони државе не дозвољавају пренос власништва инстутуцијама које имају сједиште у иностранству. 

Међутим, иако његова позоришна драма не иде према сценарију, патријарх Вартоломеј са савјетницима не одустаје и наставља се са бламовима и промашајима на дневној бази, јер The Show Must Go On, па се пројекат гура и форсира по сваку цијену. Тако је патријарх Вартломеј пред Божић свечано „издао“ Томос о аутокефалији који је био непотписан од стране Синода, па су га потом однијели у Кијев вјерницима на цјеливање (?!), а након тога издан је други „аутентични“ и потписани Томос. Осим ових информација, које су на нивоу жуте штампе, овакви до сада незабиљежени догађаји у Православљу изазивају расправе међу теолозима, и онима који црквеним проблемима приступају навијачки. 

Истовремено, изненађјуће је да у СПЦ по овом питању и даље нема квалитетне расправе прије свега о богословским димензијама и посљедицама невиђеног кршења православног канонског предања и принципа саборности. Наша теологија мора да истражи и сакупи податке и чињенице, те изроди полемику и аргументацију коју ће потом, слушајући глас Народа Божјег, наши архијереји да заступају на будућем Сабору.

Посебно изненађује ћутање нашег највећег теолога епископа Атанасија Јевтића, који обично има мишљење о свим темама и у свим епохама, а по овом горућем питању 21. вијека ћути као да се не дешава. Сасвим је јасно да бисмо до сада читали бар три тома књига и гледали два парастоса, да се рецимо Патријарх српских земаља усудио да направи и 1% Вартломејевих дјела. 

Једнако је срамотно и ћутање монашке заједнице Свештене горе Атонске, која би требало да буде савјест нашег црквеног тијела. На равни феномена је да неко ко има мишљење чак и о изгледу личних карата, скоро свакој резолуцији ЕУ Парламента, или сазива ванредну сједницу Протата поводом промјене имена Македоније, те константно коментарише на све на друге теме, сада ћути као заливен. Но, нажалост, није први пут да Света гора затаји на великим питањима и нађе се са погрешне стране историје. Не треба заборавити да су на сличан начин су бројни светогорци и Хитлера дочекали с раширеним рукама, као великог заштитника Свете горе, у својеврсној верзији пјесме „Данке Дојчланд“.

Ипак, у жељи да потакнем ширу и нужну теолошку дискусију, сматрам да је потребно да се укратко освренем на неколико аргумената које износе присталице и браниоци одлука цариградског Патријарха, којих је срећом мало. Заиста је задивљујуће како многи Грци са гнушањем одбацују разбојничка дјела патријарха Вартоломеја и бандеристичке клике у Кијеву. Но, нажалост, има и оних који подржавају. Као што сам у ранијем тексту примјетио, извјесно је да се Цариградски трон теолошки деценијама припремао за кризу коју је узроковао. Стога теолошки портали и часописи на грчком језику доносе доста теолошких текстова и прилога, који припремљено и систематски те озбиљном аргументацијом, али неријетко полуистинама, бране фанарско безакоње, а који би се могли сумирати у следећем:

1. Цариградски патријарх има апсолутни примат у православном свијету, који је раван папском примату на Западу, а који потиче из историје и васељенских сабора. Цариградски патријарх није раван међу равнима, него први међу равнима, тврде фанариоти. У том контексту далеко је важнија ријеч први, него једнак. Неки најекстермнији чак тврде да нема Православља без Цариградске Патијраршије. 

У циљу оправдања овог става, сва теологумена и сва догматика о монархији Оца у унутартројичним односима, те богословље митрополита Пергамског Јована и његових ученика, која је Србима добро позната јер је деценијама пропагандистички ширена као православно богословље, сада се отворено стављају у функцију цариградског примата. Божанске ријечи: „Отац мој је већи од мене“ обилато се користе као доказ да патријарх Вартоломеј не мора да консултује било кога да би доносио одлуке јер је он први.

Овакво учење о ексцесивном примату Цариградског пријестола ближе је најрадикалнијим схватањима Првог ватиканског концила него православном предању. Без обзира што је православна теологија вијековима у приговору Папству тврдила да је Глава Цркве Христос, патријарх Вартоломеј у документу о аутокефалији украјинске парасинагоге устврдио да је глава Цркве управо он. Осим тога, апсурд је још већи јер ријеч аутокефалија, и етимолошки и садржајно, подразумијева самосталност у избору главе-поглавара, стога поглавар цркве не може бити нико други сем епископ Кијева. Посебно треба да се напомене и чињеница да се аутокефалија даје само оним црквама које могу самостално да се воде и руководе, а никако црквеним групама с посебним потребама. Конкретно ова украјинска група, чак и да се најискреније покајала, а није, што Филарет ни не крије, требало би да буде под духовним надзором и протекторатом барем неколико деценија, док не умре и последњи расколник.

 Међутим, патријарх Вартоломеј као „папа Истока“ сматра да нема коме и шта да се правда за своје контрадикције, јер власт цариградског Патријарха извире из божанског права. Ову „власт“ која је „прежде вјеков“ тренутно је искористио г. Вартоломеј Архондонис из чистог човјекољубља због бола који је осјећао због милиона Украјинаца окупљених око расколника, а који су били одвојени од Чаше Спасења. Можемо само да замислимо какву тек духовну бол осјећа за своје сународнике припаднике расколничке секте Турске православне цркве који су, такође, одвојени од Цркве и Христа. 

2. Овај ексклузивни и мутирани примат родио је идеју да цариградски патријарх има право и да практично мијења историју – односно историјске одлуке и историјске чињенице.

Тако је на почетку својих недјела, патријарх Вартоломеј одлучио да „повуче“ одлуку из 1686. године којом је ондашња Цариградска црква додијелила територију данашње Украјине Московској Патријаршији. Ова вратоломија је виђена као правна увертира, а требало да послужи као основ давању аутокефалије расколницима. Прије фанариота, такво мијењање чињеница из историје покушала је једино Lady Gaga када је судски пробала да промјени датум свог рођења, но није успјела.

Међутим, било би занимљиво видјети како би Фанар реаговао да рецимо Српска православна црква у име епископа Илирика одлучи да повуче подршку канонима васељенских сабора који су Цариградском пријестолу дали неке прерогативе, с истим објашњењем које је Истанбул понудио Москви, „тад су биле друге историјске околности.“ Зар не би исто тако данас Антиохијска патријаршија могла да повуче сагласност коју је тадашњи антиохијски патријарх Мелетије 381. године као предсједник Другог васељенског сабора дао о самосталности Цариграда и његовог непотчињавања Антиохији? 

Једнако, како има право да једнострано мијења одлуке и догађаје из прошлости, патријарх Цариграда, такође, сматра да му самоумишљени примат даје право и да крши најдревније црквено канонско предање и право да црквену казну скида, или ублажује, само онај ко ју је изрекао. Тако је, црквени оци би рекли прељубнички, посегао за епархијама Московске Патријаршије, и одлучио да прими у општење непокајане расколнике, које су осудили неки други епископи.

3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. 

Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора који установљује да „Епископ Цариграда има првенство части иза Епископа Рима, јер је тај град Нови Рим“. Анахроним и искривљеним тумачењем, те кроз призму догађаја који су се десили неколико вијекова касније, фанариоти акценат стављају на ријечи да је Цариград нови Рим, инсинуирајући да му припадају права и привилегије које има Рим. 

Међутим, сасвим је јасно да се овим каноном Цариград ставља ИЗА Рима, те да у самом канону нигдје не пише да је Нови Рим, испред било кога! Посебно не испред Антиохије и Александрије. Крајем 4. вијека три главна града Царства Рим, Александрија и Антиохија били су апсолутно равночасни и није било никаквог пресеанса и поретка части међу њима. У то исто доба, по први пут добијамо дефиницију православља, без да је и једним словом поменут Цариград. Цар Теодосије проглашавајући хришћанство државном религијом јасно каже: „Православље је оно што вјерује Дамас у Риму и Петар у Александрији.“ Цариград није ни поменуо, иако је сједио у њему. У том смислу, идеја да је Цариград некакав гарант или чувар православног јединства, како тврде фанариоти, је потпуно промашена, и историјски нетачна. Фанариоти су заборавили да је управо Цариград више од 150 година био у расколу са свим осталим црквама те предњачио у јереси иконоборства, те да је само Цариград потписао и Лионску и Флорентинску унију!

Заправо ријечима овог трећег канона којима је Цариград стављен по части иза Рима, саборски оци су напросто покушали да спасу младу катедру од потчињавања свемоћној и неприкосновеној Антиохији. Историја нам свједочи да у томе нису успјели, посебно у догађајима и страдањима Јована Златоуста и каснијим збивањима око Несторија. У том смислу, било какво стављање Цариграда у контекст неке привилегије и повлаштеног положаја на основу овог канона је потпуни историјски промашај и у ту причу могу да повјерују само они који не знају црквену историју.

4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора, које помињу право цариградског архиепископа да постаља епископе у три области данашње Турске и у варварским областима. 

Тачно значење овог канона могло би да буде јасно само ако би у самом тексту канона постојали зарези, који би разлучили да ли се ријеч варварске области односе само на дијелове данашње Турске које су у то доба заузели варвари или на све варварске земље читаве планете и даље у свемиру, како тумачи патријарх Вартоломеј. Нажалост, или на срећу, у оригиналном тексту нема зареза, стога је подложан и једном и другом тумачењу. Историја свједочи да је Цариградски патријарх слао мисије и мимо граница области које се помињу у овом канону, али такође историја свједочи да су и друге Цркве исто тако слале мисије мимо својих граница. Укратко, тај аргумент не значи ништа, сем доказа да се нико није посебно узбуђивао због овог канона.

5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом.

Оно што је истина јесте да је Цариград добио привилегије и превенство части, као град Цара и Сената, затим Јустинијановим новелама и другим царским повељама, као што је у другом миленијуму повремено имао посебну моћ и првенство на основу блискости Патријарха и Султана. Међутим, та моћ и примат Цариграда се мијењала, јењавала и јачала, те није извирала из богословља и канонског предања. Она је била обичајна и практична и идентична је „примату“ који је Московски Патирјарх уживао у односу на друге поглаваре Цркава у Совјетском Савезу. Примат Цариграда није подразумијевао пирамидалну структуру Цркве, у којој је константинопољски патријарх врховни поглавица, коме се нико не смије супротставити, него му је давала првенство у иницијативама. У Цркви заиста постоји први, али тај први не ради ништа без сабора. (34. апостолско правило)

У својој пропагандистичкој полуаргументацији, вартоломејисти посебно воле да истичу да су друге помјесне Цркве своје аутокефалије добиле од Цариграда. У томе виде само њима јасан и довољан аргумент. При томе, заборављају да кажу да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни дио Цариградске Патријаршије.

У том контексту, у неким пропагандним текстовима, управо се СПЦ наводи као преседан који доказује примат Цариграда јер је Св. Сава наводно заобишао Охридског архиепископа Димитрија те аутокефалију затражио у Никеји. Међутим, присталице такве теорије, којих има и међу Србима, слабо познају историју, или намјерно пренебрегавају чињеницу да Охридска архиепископија у доба Св. Саве и још дуго након њега, није била аутокефална, него само аутономна. 

Изузев првог архиепископа 1018, који је „потврђен“ мировним споразумом, коме је сам цар Василије Бугароубица одузео титулу патријарха, све потоње охридске архиепископе нису бирали сами Македонци у Охриду, него га је постављао византијски цар, и то обично једног од свештеника из Свете Софије. Зато се и катедрални храм Охридске Архиепископије назива, такође, Света Софија. По паду Империје, охридске архиепископе (све редом Грке – уз пар изузетака) бирали су Фанариоти. 

У том смислу, јасно је да Охрид у доба Св. Саве није био аутокефалан, него аутономан, те да Св. Сава као изврстан каноничар није тек тако ишао у Никеју. У осталом, сâм Хоматијан као главни приговор Св. Сави наводи да Теодор Ласкарис није византијски цар, него само обласни господар, те да патријарх Манојло није, по њему, патријарх цариградски. Хоматијана је демантовала историја. Управо је никејски патријарх њему испред носа 1235. године Бугарску цркву уздигао на ранг Патријаршије, иако је сâм Хоматијан имао тутулу „митрополит Охридски и цијеле Бугарске“. Толико о Охридској аутокефалији.

Дакле, укратко, Срби нису неканонски добили аутокефалију 1219, како се сада покушава збунити јавност, не би ли се угушио и умањио протест нашег Свештеног Сабора, него управо супротно, потпуно канонски, ако је то уопште и битно. 

Но, без обзира какав став да заузмемо према овим политичким и теолошким дилемама, јасно је да је својим неканонским и непредањским дјеловањем у Украјини, цариградски патријарх поставио свеколико Православље пред егзистенцијалну дилему. Као саставни дио рјешења ове кризе мораћемо дати одговоре на многа неугодна питања која смо до сада вјешто избјегавали, те поставити стандарде и правила понашања за следећи миленијум: 

1. Да ли се могу мијењати одлуке које смо правили у историји?

2. Да ли Цариградска патријаршија након ових скандала и даље може остати прва црква православног свијета?

3. Да ли је дошло вријеме да канонски прихватимо постојање више епископа у једном граду? 

Но, у сваком од ових одговора и рјешења које ће дати неке будуће генерације патријараха и епископа, неће свакако бити мјеста за демонско и дрско понашање, лицемјерје и бахатост какво је показао патријарх Вартоломеј последњих мјесеци.

Историја се увијек понавља, посебно онима који је не уче. Зато у закључку, могу да поновим ријечи папе Пија IX изречене у преписци поводом Цариградског сабора 1872. а упућене „главном турском шизматичком имаму, који прима своју власт и инвеституру од Султана“:

„Покушао си да направиш васељенски сабор, а направио си васељенски бродолом.“ 

 

http://teologija.net/ukrajinska-drama/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, obi-wan рече

...

Jesus-facepalm.jpg.8b2ae93ced3211413979848d0f46fe1d.jpg

ne_shvata

Da je sada sa nama papa sv.Grigorije Dvojeslov,... ko zna kako i sta bi sve pricao i grmeo :ljut: ... o ovoj tituli svesvetosti koja je najbozanstvenija ....  kada je vrlo zestoko protestvovao u 6 veku kod uvodjena vaseljenske titule Carigradskom patrijarhu,... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Поуке.орг инфо рече

...

3. Ипак, главнина аргумената бранилаца политике Цариградског престола састоји се у натегнутом тумачењу неколико канона васељенских сабора, који, по њима, иду у прилог ексцесивном примату. 

Првенствено се наводи 3. канон Другог васељенског сабора ...

4. На сличан начин, крајње напрегнуто се тумаче и одредбе 28. канона Халикдонског сабора,

5. Извитоперено и погрешно се тумаче овласти тј право апелације који су дати Римском Папи на Сардичком сабору, па се некаквим вјештим логичким скоковима и искривљивањима покушава оставити утисак, да све што је у древној Цркви припадало Римском папи, по инерцији припада Цариграском патријарху, а то једноставно није истина. Не само да никад ни један васељенски сабор осудио није папу, а још мање дао његова права цариградском патирјарху. Осим тога, правила Сардичког сабора су настала у доба аријанске кризе, као гарант православним епископима да се могу обратити правовјерном Папи када их киње и прогањају аријански митрополити и архиепископи. Та правила немају никакве везе са данашњом ситуацијом.

...

Samo da dopunim detaljem koji je promakao popu Mackovicu u inace meni veoma dopadljivom i prijemcivom tekstu, a koji je vidljiv nama zanatlijama, a tezak za uocavanje teolozima.

 

Peti kanon Sardickog Sabora daje ovlascenja Rimskom Papi da pobijanu odluku ili potvrdi ili ukine. Ako je ukine, onda ima pravo da imenuje svoje predstavnike koji ce ponovo suditi zajedno sa drugim clanovima prvostepenog oblasnog sabora. Rimski Papa (episkop Rima) nema ovlascenje da odluku preinaci. Sardicki Sabor zna sta je drugostepeno preinacenje prvostepene odluke i o tome govori u kanonu 14 o pravu oblasnog mitropolita da preinaci odluku o izopstavanju klirika koju je doneo episkop njegove oblasti.

Fanar je odluku o izopstenju Filareta (i kasniju anatemu) preinacio. Preinacio implicitno, a ne eksplicitno, ali ipak preinacio.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, farisejski.bukvojed рече

...

Fanar je odluku o izopstenju Filareta (i kasniju anatemu) preinacio. Preinacio implicitno, a ne eksplicitno, ali ipak preinacio.

I kad sam vec u ducanu, da ne izostavim i sledece:

 

Fanar je odlukom iz decembra povredio nacelo ne bis in idem (ne dvaput o istom) koje se drugacije zove i res iudicata (presudjena stvar). Fanar je razmatrao Denisenkovu zalbu pre dvadesetak i kusur godina i obznanio da je nije usvojio. Sada je tu istu zalbu, ili neku novu zalbu, usvojio i prvostepenu odluku neovlasceno preinacio.

 

Pravila ne bis in idem (res iudicata) su deo crkvenog pravnog poretka kao pravne norme Istocnog Rima, a sada i deo pravnog poretka Turske i svih civilizovanih drzava.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Очигледно да је архиепископ охридски Хоматијан био канонски незналица или био у бунилу када пише да је свети Сава све урадио противно канонима...

  http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/vladavina-nemanjica/pismo-ohridskog-arhiepiskopa-dimitrija-homatijana-iz-maja-1220-godine/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 21.1.2019. at 16:05, milos50 рече

Очигледно да је архиепископ охридски Хоматијан био канонски незналица или био у бунилу када пише да је свети Сава све урадио противно канонима...

  http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/vladavina-nemanjica/pismo-ohridskog-arhiepiskopa-dimitrija-homatijana-iz-maja-1220-godine/

И?

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 21.1.2019. at 16:05, milos50 рече

Очигледно да је архиепископ охридски Хоматијан био канонски незналица или био у бунилу када пише да је свети Сава све урадио противно канонима...

  http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/vladavina-nemanjica/pismo-ohridskog-arhiepiskopa-dimitrija-homatijana-iz-maja-1220-godine/

 

Помаже Бог!

 

Чему оваква недобронамерност, заједљивост и пакост? Шта желите овим да постигнете? Зар није довољно спаљивање светих моћи Саве српског и свеправославног од стране ђавоиманих, већ треба и овако да војујете против Христовог светитеља? Нека Вам је Богом просто!

 

Ево неколико редака у вези наведеног документа, аутора, окривљеног, других личности и времена у којем су живели.

 

На почетку писма је превиђена чињеница да се Свети Сава вратио на Свету Гору у периоду од 1216/1217. године. Он је као светогорски свештеномонах био клирик цариградске (у датом моменту цариградско-никејске патријаршије), којој се подчињавала и охридска архиепископија. У Никеји он није молио чин “сапрестолника апостолског седења” за себе, већ за неког од своје братије. Цар Теодор I Ласкарис је на томе инсистирао!

 

Истинољубиво православно српство је током последња два века неколико пута обзнанило Хоматијаново писмо Светом Сави, како у оригиналу, тако и на српском језику. Стручњаци из дате области су чак указали и на нетачности скраћеног и парафразираног текста који је 1898. године припремио и објавио проф. Милиаракис. Ко год је помно и студиозно читао садржај књиге Историја Византије од Острогорског, могао је у једној од фуснота да пронађе референце на Хоматијаново писмо Св. Сави и писмо упућено патријарху Герману II.

 

Модерна наука је уздуж и попреко обрадила текст, аутентичност оригиналног писма и околности под којима је писано. Сагласно се истиче Хоматијанов покушај да свесно и реторским умећем погрешно тумачи 12. и 17. канон Халкидонског сабора, као и 38. канон Трулског, особито завршни део 17. канона:

 

“Ако је царском влашћу основан нови град или је обновљен, у таквом случају разређење црквених области нека следи државном и грађанском.”

 

Канон утврђује право цара да уређује црквену организацију и саображава је државној, што се управо у случају Св. Саве и СПЦ десило благоизвољењем цара Теодора I Ласкариса. Хоматијан, зарад климавих и слабих аргумената, којих је очигледно свестан, то изврнуто тумачи. Он истиче да царевима изричито припада право да град који је био епископија, могу да уздизну на митрополију или архиепископију, а потом оспорава положај никејског цара. Сметао му је и сам патријарх Манојло, а касније и Герман II.

 

Димитрије Хоматијан никада није оспоравао аутокефалност СПЦ која је обухватала целу српску државу, укључујући и поморске земље. Чувен је трактат, тј. одговори на питања (догматске, егзегетске и еклесиолошке природе) која му је задао српски краљ Стефан Радослав. Ни на једном месту не спочитава српском краљу аутокефалност помесне цркве којој крунисани суверен припада.

 

Можда је некима непознато да је Димитрије Хоматијан протествовао код цариградско-никејске патријаршије и против признања поглавара бугарске цркве, јер је сматрао да Трново принадлежи његовој архидијецези.

 

Историчари и историографи напомињу да је Хоматијан био наклоњенији епирској деспотовини. Никејску царевину на челу са царем Теодором I Ласкарисом и патријархом Манојлом Сарантеном Харитопулом је толерисао, али само до 1222. или 1223. године када је самовољно крунисао Теодора Дуку за цара. Својим исхитреним и самовољним чином је распламсао сукоб између Епира и Никеје, а исти је резултирао расколом 1223. године и трајао је све до 1233.

 

Наиме, када је Теодор Дука по крунисању од стране Хоматијана освојио тесалијски град Сервију, дотични Димирије Хоматијан је неканонски, без благослова и сагласности патријарха и других архијереја, хиротонисао епископа Сервије (град под јурисдикцијом солунског митрополита), који је био политички миљеник Теодора Дуке. Ово канонско непочинство каноничара Димитрија Хоматијана уноси раздор и изазива раскол у коме је архијереј-каноничар остао до краја доследан. Хоматијан није подржао напоре за измирење са патријархом Германом. Чак је одбио да учествује на сабору помирења у Солуну 1233. године, одлучно заступајући своје неканонске ставове и делања из 1223. године.

 

Свети Сава је измирио браћу да заустави крвопролиће и цепање српских земаља. Молитвеном умешношћу сачувао је мир и савезништво са и међу суседима. Нажалост, доследним уношењем раздора међу овосветовним велможама тога смутног доба, као и изазивањем раскола међу помесним архијерејима и категоричким подржавањем истих (раздора и раскола), Хоматијан је учинио супротно.

 

Бог зна ко је поступио не(канонски), а ко јеванђелски!

 

о. Мирољуб 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Упркос притиску од стране државних власти и расколника националиста последњих година, Украјинска Православна Црква је за ових пет година како је на њеном челу митрополит Онуфрије порасла за 184 парохије и 30 манастира.     Ово истиче митрополит бориспољски и броварски Антоније, уз напомену да је митрополит Онуфрије „частан човек, посвећен служби Цркве, одан заветима монашким и као такав веома омиљен међу вернима“. „Он може служити као узор свакоме ко носи архијерејске одежде, ко је свештеник или ко је православни верник“, напомиње митрополит Антоније и додаје да је „Блажењејши Онуфрије симбол молитве и залагања за чисту веру и канонски поредак за све у Православљу“.   Током ових пет година број архијереја је порастао за 15 и сада је премашио 100, број парохија је порастао за 184, манастира за 30, а свештеника за 439 (укупно их има 12.409).   Уз то, 16 подвижника, исповедника вере и мученика 20. века причислено је Сабору светих од стране Украјинске Цркве, док је 15 лица ослобођена из затвора уз посредовање УПЦ и на предлог митрополита Онуфрија. При Светом Синоду ради комисија на ослобађању ратних затвореника.   У закључку митрополит Антоније каже: „Његово Блаженство митрополит Онуфрије воли свој украјински народ и залаже сав свој живот, све своје таленте за сваког Украјинца како би ходио стазом ка Богу и Небу, што је циљ за који је Бог створио сваког човека.“     Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Логос,
      Упркос притиску од стране државних власти и расколника националиста последњих година, Украјинска Православна Црква је за ових пет година како је на њеном челу митрополит Онуфрије порасла за 184 парохије и 30 манастира.     Ово истиче митрополит бориспољски и броварски Антоније, уз напомену да је митрополит Онуфрије „частан човек, посвећен служби Цркве, одан заветима монашким и као такав веома омиљен међу вернима“. „Он може служити као узор свакоме ко носи архијерејске одежде, ко је свештеник или ко је православни верник“, напомиње митрополит Антоније и додаје да је „Блажењејши Онуфрије симбол молитве и залагања за чисту веру и канонски поредак за све у Православљу“.   Током ових пет година број архијереја је порастао за 15 и сада је премашио 100, број парохија је порастао за 184, манастира за 30, а свештеника за 439 (укупно их има 12.409).   Уз то, 16 подвижника, исповедника вере и мученика 20. века причислено је Сабору светих од стране Украјинске Цркве, док је 15 лица ослобођена из затвора уз посредовање УПЦ и на предлог митрополита Онуфрија. При Светом Синоду ради комисија на ослобађању ратних затвореника.   У закључку митрополит Антоније каже: „Његово Блаженство митрополит Онуфрије воли свој украјински народ и залаже сав свој живот, све своје таленте за сваког Украјинца како би ходио стазом ка Богу и Небу, што је циљ за који је Бог створио сваког човека.“     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      О Светом Јовану Шангајском као чудотворцу и заштитнику избеглица, о његовој вези са Србијом, педагошком раду говори нам презвитер Дејан Крстић, професор Богословије "Светог Кирила и Методија" у Нишу.
       

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

       
      Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава  Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве.
       
      Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју  канонска Црква легално држи од 1990-их година.
      Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године.
      Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ  назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару.
      Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“
      Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом.
      Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве  Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Милан Ракић,
      Dejan Anastasijević, urednik BBC-a na srpskom, preminuo je danas posle duge i teške bolesti.

      Dejan Anastasijević rođen je u Beogradu 1962. godine. Radio je za više inostranih medijskih kuća, a na Radiju B92 uređivao je kultnu emisiju „Oblačić u stripu“. Takođe, bio je dugogodišnji novinar beogradskog Vremena i američkog magazina TIME i dopisnik Tanjuga iz Brisela.
      Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i na Kosovu pa se samim tim „kvalifikovao“ da ga bivši ministar informisanja Aleksandar Vučić u „vladi narodnog jedinstva“ prozove u Skupstini Srbije uz opasku da se „takvi neće tolerisati“.
      View image on Twitter   158 people are talking about this   Twitter Ads info and privacy   U aprilu 1999. Dejan je morao da pobegne u Beč sa porodicom jer su mu pretili i njegov život je bio ugrožen. U Beograd se vratio u avgustu 2002, na vreme da pokriva pad Slobodana Miloševića i njegov odlazak u Tribunal za ratne zločine u Hagu.
      Oktobra 2002, Dejan je bio prvi srpski novinar koji je svedočio protiv Miloševića.
      U aprilu 2007. godine preživeo je pokušaj atentata. Tada je na simsu prozora njegovog stana eksplodirala bomba. Druga bomba, koja je takođe bila postavljena, nije eksplodirala.
      Anastasijević je tada ocenio da „u poslednje vreme svojim tekstovima nije direktno išao na neku ličnost“, već da je bio meta zbog svog celokupnog stava i rada.
      „Ovo je napad na profesiju i sve ljude koji slično misle“, ocenio je  tada Anastasijević i dodao da policija „nije ovo shvatila kao rutinsku stvar, već je celokupnim ponašanjem pokazala da ovo doživljava kao slučaj od najvišeg prioriteta“.
        17 people are talking about this     Nekoliko godina posle pokušaja atentata, 2010, za list Blic je izjavio da je nakon njegovih tekstove o ratnim zločinima i činjenicu da je bio svedok pred Tribunalom u Hagu, sumnjao da je iza napada na njega stajao Vojisilav Šešelj i Jovica Stanišić. I 2018. godine osvrnuo se na taj pokušaj ubistva. Tada je rekao: „Bio sam besan danima, možda i duže od toga. A sad nisam besan, ali jesam ljut i razočaran u svoju državu zato što za deset godina i tri vlade koje su prošle, tri vlasti, taj slučaj nije rešen“.
      I tada je tvrdio da nema dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne zastrašivanje jer su mu, kako je tvrdio, tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj.
      „Čerčil je svojevremeno rekao da je novinarstvo najbolji posao na svetu ako ga čovek napusti na vreme. U mom slučaju ja očigledno nisam iskoristio tu priliku i, na kraju krajeva, to je jedino ono što umem da koliko-toliko dobro radim. U svim drugim stvarima u kojima sam se okušao, a okušao sam se u mnogim poslovima u mladosti, svuda je ispadala neka katastrofa. Ovo mi nekako ide i sad nemam izbora“, ispričao je prošle godine Anastasijević.
      Kao novinar pokrivao je sve konflikte sa područja bivše Jugoslavije.
        67 people are talking about this     Bio je poznat po svojim tekstovima o bezbednosnim snagama Srbije, kao i o člancima o ratnim zločinima, a tokom 2007. posebno je pisao o slučaju „Škorpiona“ i braće Bitići. Njegovi izveštaji iz 1998. godine o okrutnosti nad etničkim Albancima na Kosovu doveli su ga do kriminalne optužbe od strane Miloševićevog režima za „širenje dezinformacija i pomaganje teroristima“.
        27 people are talking about this     Anastasijević je bio urednik knjige o srpskoj opoziciji „Out of Time“ (IWPR, London, 2000), koja je bila burno pozdravljena. Za analitički i hrabar pristup novinarstvu, Anastasijević je dobio više novinarskih nagrada, uključujući nagradu NUNS-a, „Dušan Bogavac“ i „Staša Marinković“, kao i 2008. nagradu holandskog Oxfama Novib/PEN za zalaganje za ljudska prava i slobodu izražavanja.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...