Jump to content
Милан Ракић

Zoran Panović: I bi Putin

Оцени ову тему

Recommended Posts

Sigurno ste se naslušali priča o malignom uticaju Rusije na Balkanu, kao i onih da ruski uticaj podriva stabilnost Srbije i njenu briselsku budućnost.

zoran_panovic02-8-678x381.jpg

Ali, povodom ove Putinove posete Srbiji, čuo sam od ozbiljnih i upućenih ljudi i ovaka neobična tumačenja: Ako je neko cinično primetio da je realizam u ruskoj književnosti svojevremeno bio upropastio rusku realnost, onda sigurno nije cinično ako konstatujemo da sadašnji ruski racionalizam u spoljnoj politici možda upravo spasava srpsku realnost, jer da je do nekih patriotskih radnika i revizionista najglasnijih u Srbiji, bilo bi globalno krajnje neizvesno na šta bi ispalo kad bi se Rusija ponašala baš kako oni to intimno priželjkuju.

Odmerenost i indikativna škrtost na rečima, kao karakteristike Putinove posete Beogradu, potvrđuju pomenutu racionalnost. I među dovedenim prostim narodom a i među zvaničnicima bilo je mnogo onih koji su očekivali da se Putin ponaša kao njegov prethodni ambasador u Beogradu – Konuzin, pa da u jednom trenutku ultimativno pita narod okupljen ispred Hrama Svetog Save – ‘Ima li ovde Srba’? Sigurno bi se iz raspamećene mase prolomilo – ‘Idemo na Kosovo!’ Pa da je Putin ostao još koji dan, da zađe po Srbiji sa crnim koferčetom, da obilazi zaseoke i ćuprije sa svojim imenom, da proba rakije, vidi crkve u izgradnji, da čuje repertoare emotivnije i od onog koji je Dačić bio spremio.

Medijsko-marketinški, Putin i Vučić su se obostrano ispomogli. Srpska napredna stranka je deo evropske narodnjačke internacionale. Vučić je u novembru prošle godine učestvovao u Helsinkiju na Samitu Evropske narodne partije (EPP). Ali, SNS ima i jako dobre odnose s Putinovom partijom. Odnosi su produbljeni oktobra prošle godine kad su potpredsednik SNS Marko Đurić i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak potpisali u Moskvi Sporazum o saradnji. Iako je, uprkos tome, bilo previše očekivati da mu Putin još bude i govornik na naprednjačkoj bini, Vučić je pokazao da veštije pravi kontramitinge od Miloševića, mada je svaki naš političko-mitingaški autobus u poslednje tri decenije ‘događanja naroda’, u stvari onaj autobus iz filma ‘Ko to tamo peva’. Iako titoistički zavodljivo zvuče reči reditelja i julovca LJubiše Ristića izrečene u osvit Putinove posete da Srbija treba da vodi politiku ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, u suštini takva politika znači ekvidistancu, dakle otklon i od evroatlantskih integracija, ali u nekim tumačenjima i eufemizam za prorusku poziciju. S obzirom na stanje EU i njena raspoloženja, punopravno članstvo Srbije i dalje je fatamorgana, ali i u ovakvim depresivnim perspektivama treba se podsetiti reči Majka Davenporta, bivšeg šefa delegacije EU u Srbiji, koji mi je u u jednom razgovoru prilikom posete redakciji Danasa rekao poludobronamerno, polucinično, da je svaka država u EU ušla dobrovoljno i da Srbiju niko neće naterati da uđe u EU ako ona to ne želi. Kao što se naknadno, prilično cinično, pokazalo da i Britance niko ne može naterati da ostanu u EU ako oni to ne žele.

U funkcionisanju svake harizme, pa i kulta ličnosti kao njene monumentalizacije, bitna je proporcija spontanog i manipulativnog prihvatanja od strane naroda. Naravno da je u obezbeđivanju srpske mase za Putina bilo vulgarno prinudnog, ili napadno ‘učtivog’ kao kad ti direktor kaže – ‘firma je obezbedila prevoz za Beograd ko želi da vidi Putina’ – ali obožavanje Putina ovde, kao i u Republici Srpskoj, severu Kosova i delovima Crne Gore je većinski dobrovoljno. Gde se čudno miksuju ponos i snishodljivost.

Iako bi bilo politički neozbiljno reći da Vučić nema harizmu, u ovakvim spektaklima, ma koliko da su režirani, nakon petnaest susreta sa Putinom, ta harizma dobija uverljivost u svojoj delegiranosti od moćnog pokrovitelja.

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe. Možda su preterane tvrdnje o ‘restaljinizaciji Srbije’, i ‘kontra četr’es osmoj’, ali jedna upadljivo ikonička slika ‘pravoslavnog socrealizma’ je neupitna. Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Za razumevanje dubljih procesa preporučujem sociološku studiju ‘Razaranje društva’ (1994), a iz nje za ovu priliku izdvajam reči socijalnog psihologa Bore Kuzmanovića, da autoritarnost kao deo socijalnog karaktera ‘otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom’. Na primer, dodali bismo, socijalističko samoupravljanje kad se zameni sabornim nacional-kapitalizmom.

Vučiću sigurno nije lako da svoju ‘obrenovićevsku’ politiku normalizuje sa pokroviteljskom ulogom Rusije prema njegovoj Srbiji. Da ‘protestantsku’ etiku iz liberalnije faze režima sinhronizuje sa pravoslavnim misticizmom koji obogočovekuje Vladimira Vladimiroviča. NJegov kult pored opštih svojstava svakog kulta – raskrinkavanja zavere, obnavljanja države, moralnog preporoda i eshatološkog projekta ‘zlatnog doba’, po ‘srpsku stvar’ ima ‘lekovite’ efekte u intervenisanju po istoriji. Zbog Putina sigurno nijedan srpski predsednik – Koštunica, Tadić ili Vučić neće položiti vence poginulim partizanima na Sutjesci ili Neretvi (tamo bi otišli samo da je tamo bilo i poginulih crvenoarmejaca pa da ih Putin povede), ali će biti zgodno zbog moći ruskog predsednika julovsko-radikalsku ‘patriotsku politiku’ i tekovine Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ predstaviti kao globalnu avangardu koja tek sad dobija satisfakciju. Bizarno, ovo je možda zaista pravo vreme za Miloševića. Da ga je istorija bolje tempirala. Bolje čak i od onoga da je pobedio maršal Jazov. A da je Gorbačova u Beogradu 1988. umesto Miloševića, sačekao neko ko je bio logičniji za to vreme.

Estetski, ovo je ipak bilo konvencionalnije nego na Marakani marta 2011. kad nije lako bilo biti Mirko Cvetković u loži.

Znam ljude koji voli Putina a nisu hteli da ga ‘pozdrave’ zbog naprednjačkog kontramitinga (doduše ona ‘jedan od trista miliona’ efektno je smišljena parola), kao što znam i neke dovezene koji ne ljube Putina, ali ne bi da sebi otežavaju poziciju u javnom preduzeću u kome rade.

Gubitnik je i deo putinovske antivučićevske opozicije. Znate ono kad zapadnjaci dođu, pa odu kod Vučića, ali posle prime i lidere opozicije. I Putin je mogao da nađe petnaestak minuta da primi Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na primer. Iako bi bilo nezgrapno da ih spaja sa Šešeljem. Ali nije. Što ostavlja sumnju da baš toliko prezire Vučića i da je orden baš mnogo manje bitan kao što smatra Jeremić i nacional-demokratska opozicija. Doduše, čujem i autocinična, ali smela opoziciona tumačenja da je Putin uvažio pismo lidera Dveri i da je propao Vučićev pokušaj da Putina totalno uvuče u rijaliti, da ga popnu na binu da održi govor. Tek su bile opskurne strepnje revnosnih stratega u režimu da bi seksi afera s Jelenom Karleušom mogla da malkice zaseni Putinovu posetu, posebno jer ni režimski tabloidi nisu mogli da joj odole pa je Putin morao da deli naslovnice sa Karleušom.

Bitna će jako biti sledeća prestonička šetnja opozicione Srbije, da se vidi da nije demoralisana Vučićevom demonstracijom moći jer tako se namestilo da je ‘kontramiting’ imao i funkciju poklapanja opozicione ‘šetnje za Olivera’ veče pre. Trezveni u opoziciji znaju da će ih zaista biti više tek onda kad i mnogi iz autobusa sutra pređu na njihovu stranu. I 2000. i 2012. suštinskih promena ne bi bilo da neki s jedne nisu prešli na drugu stranu.

Ne treba nipodaštavati efekte ekonomske saradnje sa Rusijom i potpisane ugovore, ali opreza radi uvek treba u malom mozgu držati reči moćnog staljiniste Mikojana (da, da, i ime mu zvuči kao marka nekog jermenskog konjaka), koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: ‘Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu.’

Kosovo? Biće vam ono što se dogovorite sa Amerikancima. Pošteno.

danas-logo.png?x33771

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima."
      To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo.

      Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem.
      Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema.
      I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda.
      Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV.
      Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u:

      Magi, jednom i nikad više

      "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno...

      Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici.
      Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV!
      Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?"
      I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično...
      Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama.
      ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku...
      Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije!
      Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet.
      Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar.
      Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema."
      .
      (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević)
      .
      * * *
      Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?"
      Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa."
      Zoran MODLI, FB
       
    • Од Милан Ракић,
      Kultni filmski omnibus “Kako je propao rokenrol” drži svoj status poput poluga zlata. “Čuo sam da ga puštaju Bad Blue Boysi kad se voze u autobusu na gostovanja”, rekao je između ostalog Zoran Pezo, režiser poznat po emisijama Hit Depo, Ružiona, te po režiranju dodjela nagrade Porin. U filmu “Kako je propao rokenrol” režirao je prvu (od ukupno tri) priče. Obljetnica filma je bila povod za ovaj razgovor u kojem smo se dotakli mnogo toga   Kako sada gledate na „Kako je propao rokenrol”? To je prijelomni film naše generacije. Svi smo mislili da neće biti rata, a u filmu vidiš da najavljujemo rat, kad vidiš kartu kako osvaja Nindža. Nindža ima majicu Batmana, a taj film se pojavio tek poslije. To je zasluga scenarista Branka Vukojevića, on je osjećao što će biti trend. Branko je znao koji će bend za godinu dana biti bend broj jedan. On se igrao s naslovom: ‘Kako nam je propao seks?’, ‘Kako nas je propala droga?’. Te zajebancije je bilo stalno. Ja sam u snimanje ušao skoro pa potpuno nespreman. Trebao sam snimati zadnji, a zbog bolesti glumca snimao sam prvi, pripreme su mi skraćene s dva mjeseca na dva-tri tjedna. Ima ona scena kad Sarma (Ratko Tankosić) skuži u WC-u da je Koma Nindža, pa kaže: „Ćuti, bre, Koma, nemoj da te udavim u šolji”. Meni je to bio dobar znak da će film uspjeti, jer Sarma nije mogao od smijeha snimiti ispod 30 repeticija.

      Naslov filma je nastao iz Brankove intervencije. Svi smo bili obožavatelji grupe The Fall i voljeli smo Marka E. Smitha i njegovu odbojnost prema mainstreamu. Onda je netko spomenuo da je najlošiji film svih vremena „The Fall of Roman Empire”, pa smo se igrali s tim naslovom i na kraju se iskristalizirao „Kako je propao rokenrol”, i svi su bili zadovoljni s naslovom, dakle tri kompletne ekipe, znači, tri režisera, tri scenarista, Pajkić, Šijan je povremeno s nama razgovarao, došli su muzičari Vlada, Gile i Koja, i kad se sve to ujedinilo kao projekt, tada je to krenulo. Ekipa je bila top, fantastična sa svih strana, bilo da je riječ o beogradskoj, zagrebačkoj ili sarajevskoj.
      Najzaslužniji za mogućnost realizacije filma su bili Miša Radivojević i Branko Baletić, direktori Avala filma. Nismo mogli imati više sreće kad smo kao debitanti radili taj film koji nas je jako obilježio. Goran Gajić je već imao prvih problema na snimanju. Bili su mitinzi pred skupštinom, izvukao sam se prije mitinga, već sam montirao svoj dio. Ako gledaš kako Nindža osvaja tržište, točno su tako počinjala žarišta. Već se Bata Živojinović počeo zajebavati, dobacivati, već je tada slovenska roba bila pod embargom u Srbiji, a mi kao ekipa smo mislili da se to u stvari nikad neće dogoditi. Vlada Divljan i ja smo se zezali, hoćete li vi nas napasti, sjebao je sve taj rat.

      Branko Vukojević je poznat i kao glazbeni novinar… O njemu je napisana prekrasna monografija „Kako je bio rokenrol”. Branko Vukojević je s Nebojšom Pajkićem bio duša filma. Nebojša je bio središte toga da smo ih sve okupili u tako brzom roku. Branko Vukojević je nakon „Kako je propao rokenrol” napisao scenarij za film Gorana Gajića „Vita jela, zelen bor”. Izvrstan film. Tu se već vidi rat, dvije obitelji komuniciraju putem video kaseta, jedni šalju lovu i žele vidjeti što su sve napravili s tom lovom, ovi drugi muljaju.
      Kako se uklopio Bata Živojinović? Čini se da je Bata Živojinović bio vrlo benevolentan… Prišao je sa simpatijama i to se vidjelo. Čak se malo i zafrkavao, doživljavao je to kao rekreativni pristup. Trebali su snimati Bora Todorović i Srđan Todorović Žika – otac i sin u ulogama oca i sina. Međutim, u priču se upleo Kusturica, koji je Bori svašta napričao, i Bora se povukao. Srđan mi je rekao: „Ja ga mogu nagovoriti ako insistiraš”. U međuvremenu stupili smo u kontakt s Batom Živojinovićem koji je bio pojam one kinematografije i svega, a osim toga uloga Krste Klatića Klaje je izgledala kao da se po njemu pisala. Sjećam se da je na Festivalu u Vrnjačkoj Banji pogledao film i oduševio se.
      Našao sam Žikinu izjavu kako nije bio baš oduševljen sa svojom ulogom…  Žika je imao „method actor” fore, mjesec dana uopće nije prao kosu, on je to jako dobro postavio, nije bio otvoren, nije bio nasmijan i na taj način se zrcalio svom ocu jer je bio klinac koji se bunio protiv sistema. Na probnim snimkama na velikom platnu je bio fantastičan.
       
      U filmu je bilo zezanje sa Sonjom Savić, kojoj u jednom momentu Koma dobacuje da ne voli debele devojke, i onda sam se sjetio da je Gile 1986. Sonji Savić posvetio pjesmu „Debela devojka”. Da li je ta scena referenca na pjesmu „Debela devojka”? Bile su stalno iskrice, konotacije takvog tipa. To je bio krug ljudi koji je bio jako dobar međusobno privatno, kao rock-obitelj.
      Koji su bili vaši počeci? Gajić i ja smo počeli kao tinejdžeri i to kao književni kritičari i onda je došao novi val, rokenrol nam je bio puno bliži. Nema otkačenih književnih kritičara, ja sam se bacio na grupu Film, na Haustor, to su bili naši počeci. Imali smo 18-19 godina kad smo počeli i sve se zavrtjelo kad smo imali 24-25. Prvi spot za Partibrejkerse „Hiljadu godina” mi smo radili na njihovoj prvoj zagrebačkoj svirci u Saloonu. Gajić i ja smo pohađali tadašnji CEZAKUM, današnju Drugu gimnaziju, smjer novinski izvjestitelj. Imali smo školski list u kojem su glavni urednici bili Predrag Figenwald i redatelj Danko Volarić, te književnik i urednik Zoran Roško. Vesela televizija je prvotno napravljena za potrebe par koncerata, osnovana je kao “off-shot” projekt, na večeri Prskalica subotom u Lapidariju, ali bili smo toliko popularni da smo počeli to izvoditi sami četvrtkom. Pojavili su se Betamax, mala kamera i mali rekorder i mi smo počeli snimati, paralelno sa školom. Imali smo otkačene parodije, male video-skečeve, zezali smo se na temu Mirka i Slavka, male segmente videa, bilo je i erotike.

      Digla se velika fama oko toga, jer nije bilo zamislivo da netko sam proizvodi TV-program. Bili smo u Beogradu, čak i u Makedoniji, čak smo završili na izložbi u Klovićevim dvorima. Zezali smo se da je to „deevolucija hrvatske kulture od Baščanske ploče do Vesele televizije”. Kad smo dobili nagradu „7 sekretara SKOJ-a”, mi smo se zezali „7 samuraja SKOJ-a” i nitko nam to ni tada nije zamjerio. Iskustvo s „Veselom televizijom” nam je jako puno pomoglo za slaganje filma „Kako je propao rokenrol”. Gajić je imao bend po imenu Kapetan Video koji je čak dogurao do pozornice SKC-a. Stalno smo se motali između filmova, videa i rokenrola. Video nam je najbolje išao, a igrani film nam je bio san.
      Kako su profesori s Akademije gledali na vaše projekte? U počecima njima se to nikako nije sviđalo. U početku Vukotić i Babaja su bili protiv toga, da bi Akademija kasnije počela proizvoditi samo za televiziju i video. Na Akademiji se dogodio obrat, kad smo mi već krenuli drugim putevima, da su sve radili na videu, a nama je to što smo mi radili na videu bio problem, kao: „Kakav video, ovo je ozbiljna filmska akademija”. Teško su prihvaćali promjene. Babaja se hvalio da nikad u životu nije gledao „Star Wars”, a nama su Spielberg, Scorsese i Lucas bili samo takav pojam. S druge strane, bilo je naprednih ljudi kao Nenad Puhovski, Hrvoje Turković kao avangardni teoretičar, veliki Ante Peterlić koji ti je u teoriji dao sve što ti je mogao dati. Veliki Nikola Tanhofer je radio fotografiju… Svaki snimatelj koji je s nama radio vježbu je bio već zreo da odmah praktički bude u profesionalnoj produkciji. Hrvatska stvarno ima sreće da ima svjetski dobre snimatelje…bila je to dobra Tanhoferova podloga. Krešo Golik se nikad nije bunio na umjetničke stvari, samo zanatski dio posla, ozbiljna pitanja. Mi klinci smo često neke od njih doživljavali kao prepreku. Na kraju kad podvučemo crtu, dosta smo dobili od njih. Bili su to ozbiljni profesori s ozbiljnim znanjima, ali kad su te gurali u svoj umjetnički svijet koji nas tada nije zanimao, onda smo to doživljavali kao opresiju.

      S obzirom na povezanost filma i stripa, je li bilo kakvih razmišljanja da se „Kako je propao rokenrol” pretvori u franšizu? Nije, jer nas je bilo puno, nema Branka koji bi to sigurno mogao izvesti… Ima ideja da se proba napraviti spin-off, to već sad nije iduća generacija, sad je Koma deda, ili možda bi se dalo napraviti da je stariji tata. Vidjet ćemo, razgovara se, bilo bi dobro da se još malo zezamo dok su uspomene jake. Nadam se da ću napraviti bar booklet sad za tridesetu obljetnicu. U jesen ćemo u Studentskom centru organizirati 30. obljetnicu filma. Probat ćemo dovesti ekipu, da se svi zabavimo. Koja ima bend Trese lupa udara koji svira muziku iz filma. Gledao sam ga u Vintageu i bio je fantastičan. Bilo bi sjajno da omogućimo da dođe i s tim bendom. 
      Kako ste funkcionirali s Vladom Divljanom koji je radio muziku za vašu priču u filmu? Divno. On je bio prekrasan čovjek i bilo mi je žao što on i Idoli nisu više poslije svirali u Kulušiću. Bio sam u njegovoj ekipi za tulumarenje po Zagrebu i Beogradu, on je tada tek istraživao po filmu, iako je imao već dvije tri kompletne filmske muzike.
      Potpisani ste kao koautor „Ninja mixa”… Da, svirali smo i bili zbor. Nešto smo snimali i s Kojom, koji je više volio da je njegov rad – njegov rad. U filmskoj ekipi, u manjoj ulozi se pojavio i tadašnji bubnjar Električnog orgazma, Goran Čavajda, naš dragi Čavke, koji je nažalost preminuo, laka mu zemlja.
       
      Kako ste uspjeli nagovoriti pjevače kao što su Halid Bešlić i Toma Zdravković da sudjeluju u filmu? I Vesna Zmijanac, i Halid Muslimović je tamo… Nisu oni uski kako se to misli. Baletić me molio da ubacim Tomu jer je već tada bio jako bolestan, da ga ovjekovječimo i da on paše u priču. Odmah sam to i snimio. Snimali smo Zdravkovića u sceni s Batom, najnormalnije, bio je fantastičan, ima svoju scenu, postoji ti verzija filma koja je rađena za TV i to je jedino iskoristila TV Sarajevo i koja je 15 minuta dulja. Verziju za kino smo morali malo sabiti jer nismo htjeli da film bude duži od dva sata. Scena s Tomom Zdravkovićem nije bila toliko bitna za sadržaj, pa je maknuta iz verzije za kina, ta scena je samo objašnjavala kako je Bata fenomenalan narodnjački manager. Mi smo išli na TV Sarajevo tri ponedjeljka kao tri odvojena filma, što je bila odlična fora. Prije toga bi bio razgovor s nama 10-15 minuta i s duljim verzijama naših filmova, što bi se tama zaokružilo na sat vremena. Sukus filma se najbolje zrcali u međuskečevima Zelenog Zuba, kojeg su formirali Gajić i Koja, uza svesrdnu pomoć ostatka ekipe.
      Kako ste oba Halida, Vesnu Zmijanac i Tomu nagovorili da to snime? Bila je to neka hit parada, njihov skupni nastup, rekli smo im da će biti na filmu i što treba raditi – slikati se s Ninjom i mahati u kameru. Njima je to bilo super. Poslije sam radio nešto s Bešlićem i čini mi se da on ni ne zna da je u tom filmu. I da ti još nešto kažem. Paralelno u studiju do nas su Dušan Kovačević i njegov ko-redatelj (mislim da je Andrija Đukić) dovršavali „Profesionalca” i mi smo gledali kako rade. Svaki njihov kadar je nama bio sjajan, a Kovačević i njegov koredatelj su se svađali kao pas i mačka. Nama nije bilo jasno zašto se toliko svađaju kad je, kažem, njihov film već tada izgledao super. Mislim da su njih dvojica tek na Festivalu u Puli shvatili kakav su sjajan film napravili.
       
      Zoran TUČKAR

    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin je u okviru svojih aktivnosti tokom ove nedelje posetio Kazanjski avijacijski zavod koji nosi ime S. P. Gorbunovakao i 929. državni letno-ispitni centar Ministarstva odbrane u Ahtubinsku. Na sastancima koji su održani nakon obilaska ove dve ustanove, Putin je izneo nekoliko veoma zanimljivih informacija koje se tiču budućnosti ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS).

      Na aerodromu u okviru pogona Kazanjskog avijacijskog zavoda (KAZ) koji se trenutno bavi proizvodnjom putničkih aviona Tu-214, proizvodnjom, remontom i modernizacijom strategijskih bombardera Tu-160 kao i remontom i modernizacijom srednjih bombardera Tu-22M3, predsedniku Rusije je 13. maja osim pogona i proizvoda ove fabrike, predstavljen i proizvodni program helikopterskog zavoda KVZ koja se takođe nalazi u Kazanju, Republika Tatarstan.
      Prototip modernizovanog srednjeg bombardera Tu-22M3M / Foto: RIA Novosti Prvi od dva opitna Mi-38T namenjenih za ispitivanje u VKS Rusije / Foto: RIA Novosti Putinu su prikazani modernizovani srednji bombarder Tu-22M3M koji je svoj prvi let imao 28. decembra 2018., potom strategijski bombarderi Tu-95MS i Tu-160, putnički avion Tu-214 u specijalnoj verziji letećeg komandnog mesta, prvi opitni transportno-desantni helikopter Mi-38T namenjenog VKS Rusije koji je svoj prvi let imao 23. novembra 2018 (jedan od dva primerka koje je naručilo rusko MO), potom srednji transportni višenameski Mi-8MTV-5-1 i laki višenamenski helikopter Ansat.
      Postoji mogućnost da se pored 10 naruči još novih bombardera Tu-160 / Foto: Pres služba predsednika Republike Tatarstan Prilikom susreta sa rukovodstvom i radnicima zavoda KAZ predsednik Rusije rekao je da Ministarstvo odbrane ne isključuje mogućnost da se poveća obim nabavke strategijskih bombardera Tu-160 pošto ovaj avion, kako je objasnio, postaje potpuno nova mašina sa ogromnim mogućnostima koje su potrebne Ministarstvu odbrane. On je podsetio da je prošle godine naručeno 10 novih aviona dok će još 10Tu-160 biti modernizovano.
      Pratnju predsedničkom Il-96 činilo je 6 prototipova borbenog aviona 5. generacije Su-57. Sutradan 14. maja, Putin je posetio i 929. državni letno-ispitni centar na aerodromu Ahtubinsk u Astrahanskoj oblasti. Veoma interesantno je da je prilikom dolaska njegov avion Il-96 dopratilo čak 6 prototipova borbenog aviona 5. generacije Su-57.
      Visokoj delegaciji na zemlji su prikazani mornarički višenamenski borbeni avion MiG-29KR, višenamenski borbeni avion MiG-35, modernizovani lovac-presretač MiG-31BM, nosač hiperzvučne rakete vazduh-more/kopono H-47M2 ‘’Kinžal’’ avion MiG-31K, zatim MiG-31 naoružan sa novom protivsatelitskom raketom,višenamenski borbeni avioni Su-30SM i Su-35S, lovac 5. generacije Su-57, više tipova bespilotnih letelica, raketni sistemi za protivvazduhoplovnu odbranu S-400V4 velikog dometa, S-350 ‘’Vitjaz’’, Buk-M3 srednjeg dometa, Tor-M2 malog dometa, artiljerijsko-raketni sistemi Pancir-S, Pancir-SA i Pancir-SM, radarski sistemi 39H6(B) Kasta-2-2, 48Я6-К1 ‘’Podljot K1’’, aerodromski radiolokacioni kompleks ‘’Valdaj’’, automatizovani komandni sistem ‘’Fundament-M’’.
      Od prvog leta prototipa T-50-1 do danas je ispitivano 10 letnih prototipova / Foto: Žarko Skoko, Tango Six Nakon toga, predsednik Putin je otvarajući zasedanje o pitanjima odbrane, rekao da će do 2028. godine biti nabavljeno 76 borbenih aviona 5. generacije Su-57 i da će se oni naći u sveobuhvatnom ugovoru koji će biti uskoro potpisan. On je podsetio da je sadašnjim planom naoružanja do tog perioda isplanirana kupovina samo 16 Su-57.
      Takođe, rekao je da ga je ministar odbrane Sergej Šojgu obavestio da su proizvođači za 20 procenata smanjili cenu vazduhoplova i naoružanja, zbog čega je postalo moguće kupiti još ovih aviona ovog tipa. Stoga je dogovoreno da se do 2028. kupi 76 Su-57 bez povećanja cene. Šef ruske države rekao je da je neophodno da se ovim najnovijim borbenim avionom potpuno opreme tri avijacijska puka.
      Prototip T-50-2 na kome se danas ispituje novi motor Izdelije 30 / Foto: Žarko Skoko, Tango Six Do sada je što se tiče nabavki aviona Su-57 prošle godine potpisan ugovor za samo dva serijska (faktički predserijska) aviona sa motorima prve faze (Izdelije 117S) od kojih će prvi biti isporučen do novembra ove a drugi sledeće godine. Prema Državnom planu naoružavanja 2018-2027. planirana je nabavka samo 15 aviona a početkom ove godine pojavila se informacija da će za preostalih 13 Su-57 ugovor biti potpisan 2020.
      U prethodnom planu naoružavanja za period 2011-2020. optimistično je bila predviđena nabavka 60 aviona od kojih prva dva 2015. Potom je najavljena kupovina samo 12 aviona od kojih bi prva dva bila isporučena 2017. Međutim od prvog leta prototipa 29. janaura 2010. godine, do danas je poletelo 10 prototipova od kojih se na jednom ispituje motor druge faze (Izdelije 30).
      Rat u Siriji dala je Rusiji priliku da svoju vazduhoplovnu tehniku isproba u realnim borbenim uslovima. U daljem toku sastanka Putin je izneo podatak da se u sastavu Vazdušno-kosmičkih snaga trenutno nalazi 65 procenata savremene tehnike i da je u periodu od 2013. do 2018. u naoružanje uvedeno preko 1000 novih ili modernizovanih vazduhoplova.
      Njihove borbene mogućnosti pokazane su u Siriji gde je, kako je rekao ruski predsednik, uočen niz nedostataka što se tiče tehničkog stanja aviona i helikoptera kao i korišćenja ubojnih sredstava, a to ne bi bilo moguće utvrditi samo na poligonskim ispitivanjima. On je ukazao da preduzeća vojne industrije trenutno rade na otklanjanju nedostataka koji su se pojavili.
      Prototip Mi-28NM tokom svog prvog leta / Foto: TASS Vazduhoplovnoj industriji ruski predsednik postavio je i jedan zadatak, do 2028. vojsci treba isporučiti 100 modernizovanih borbenih helikoptera Mi-28NM. Pored toga on je naredio da se helikopterska flota Armijske avijacije što je pre moguće opremi modernim odbrambenim kompleksima sa unapređenim karakteristikama kao i novim ubojnim sredstvima povećanog dometa.
      Prototip znatno unapređene verzije borbenog helikoptera Mi-28 sa oznakom Mi-28NM (Izdelije 296) proizveden je 2015. godine a svoj prvi let imao je 12. oktobra 2016. Decembra 2017. Ministarstvo odbrane potpisalo je ugovor za proizvodnju početne serije koja podrazumeva da se prva dva helikoptera isporuče do kraja 2018. godine.
      Prvi helikopter je međutim, primećen iznad fabričkog aerodroma kompanije Rosvertol u Rostovu na Donu tek 17. aprila ove godine. Prvobitne nesuglasice oko visoke cene Mi-28NM brzo su prevaziđene i početkom marta zvanično je najavljeno da će uskoro biti potpisan ugovor za 6 do 18 helikoptera. Istog meseca prototip Mi-28NM je uočen u borbenim dejstvima u Siriji.
      Video materijal posete ruskog predsednika Kazanju i Ahtubinsku:
       
       
       
      Živojin BANKOVIĆ    
       
    • Од Милан Ракић,
      Eh, da nema ZAIRA, ko zna da li bismo se setili mobilnih telefona i takozvane "opasne" elektronike u putničkim avionima, a usput i dr Aleksandra Simića, zaslužnog za epski serijal u mojoj radio emisiji pod naslovom pozajmljenim sa korica njegove knjige - "Sve što je potrebno znati o putovanju avionom". Odlučio sam da iz ovonedeljne emisije izvučem odgovor na pitanje: šta je istina u vezi sa mobilnim telefonima i prenosivim elektronskim uređajima - da li su zaista opasni po letenje? Čitajte, ako već na radiju niste odslušali intervju sa dr Simićem...

      Malo je pravila koja više zbunjuju putnike od onih koja se tiču upotrebe mobilnih telefona i prenosivih elektronskih uređaja u letu. Ljudi žele jednostavan odgovor u koji se sve uklapa. Nažalost, nema ga. Zavisi od spravice i kako i za šta se ona koristi.
      Uzmimo prvo laptopove. U teoriji, stari, slabo zaštićeni kompjuter mogao bi da emituje štetnu energiju. Međutim, glavni razlog zbog koga laptopovi treba da budu odloženi tokom poletanja i sletanja je, najpre, da se spreči da postanu projektili velike brzine u slučaju iznenadnog zaustavljanja ili udara, a zatim da se osigura da ne zakrče prolaze ako dođe do evakuacije. Zato, nakon sletanja, letačko osoblje objavljuje dozvolu za korišćenje telefona, ali ne i kompjutera. Ma koliko neznatna bila, i dalje postoji mogućnost hitne evakuacije, a pritom ne želite da se ljudi sapliću preko svojih mekbukova dok hitaju ka izlazima.
      Dalje, imamo tablet uređaje. Iz perspektive ometanja, teško je ozbiljno shvatiti zabranu sada kad i piloti koriste tablet u kokpitu. Onaj argument sa projektilima deluje dosta uverljivo - niko ne želi ajped koji fijuče u lice brzinom od 200 kilometara na čas, ali knjige sa tvrdim povezom isto toliko su teške, ako ne i teže: ako ćemo zabraniti tablete tokom poletanja i sletanja, zašto bi knjige bile izuzetak? Vazduhoplovne vlasti razmišljaju o tome i moguće je da u trenutku dok ovo čitate pravila za tablete postaju sve opuštenija.
      I najzad, ono glavno: mobilni telefoni: mogu li mobilne komunikacije zaista da ometaju opremu u kokpitu?
      Očekivani odgovor je da, ali isto tako i ne. Aviokompanije i vazduhoplovne vlasti su, jednostavno, neodlučne, pa rezonuju linijom manjeg otpora i kažu: bolje sprečiti nego lečiti. Elektronika aviona je konstruisana sa idejom da bude imuna na ometanje. Ovo bi trebalo da eliminiše sve loše efekte i do danas nema dokazanih slučajeva da je nečiji telefon negativno uticao na ishod leta. Svejedno, nikad se ne zna. Ako je zaštita aviona stara ili falična, na primer, šansa za nevolju postoji. Čak i ako se ne koristi aktivno, režim rada uključenog telefona odašilje nalete potencijalno štetne energije. Zato telefoni moraju da se isključe pre rulanja, kao što nalažu nikada dosadna saopštenja o bezbednosti pre poletanja. Ova politika je jasna, ali se očigledno ne sprovodi dosledno. Logična pretpostavka je da su rizici minimalni, inače bi osoblje aviokompanije pokupilo ili vizuelno pregledalo telefone, umesto što se oslanja na savest putnika.
      Usudiću se da nagađam, kaže Aleksandar Simić na kraju, da bar polovina telefona, bilo greškom ili zbog lenjosti njihovih vlasnika, ostaje uključena tokom leta. To je bar milion telefona dnevno samo na nebu Evrope. Ako je ovo recept za katastrofu, onda bismo do sada morali da imamo i neki dokaz!
      * * *
      Tako je ovog puta govorio Aleksandar Simić. Nemam bogznašta da dodam, osim serije vlastitih iskustava - dakle, esperimentisanja sa mobilnim telefonom u avionu na platformi, u rulanju, na poletanju i u vazduhu. Nema šta nisam činio da uznemirim avionsku elektroniku, ali je ona ostajala tvrdoglavo nema i ledeno mirna, koliko god da sam sve to radio sedeći u prvim borbenim redovima - u kokpitu, za komandama aviona!
      Zaključak: nema ometanja. Mada, što reče Simić, nikad se ne zna... Zna se jedino da sa deset hiljada metara baš nikog ne možete pozvati telefonom oslanjajući se na zemaljske repetitore. Gluvi ste i nemi, pa vam je đaba uključen telefon. Možete "progledati" samo uz pomoć satelitskog linka ili internet veze za putnike, ukoliko je aviokompanija bila toliko ljubazna da vam uz kupljenu kartu obezbedi i to zadovoljstvo.
      Link ka emisiji: http://modli.rs/zair/zair2019/Zair_2019.html
       
    • Од Милан Ракић,
      U suštini, mnoge političke dileme i sukobi u Srbiji mogu se metaforički svesti na koncepcijske razlike oko proslave u Dubokom Dolu.

      Nažalost, Duboki Do nije stekao slavu Prerova (Dobrica Ćosić), Petlovca (Radoš Bajić), Končareva (Dragan Marković Palma), ali je proročki poučan. Duboki Do je nulta tačka naše sabornosti, naših raskola, mistični naturalizam, mig pluralizma, pokušaj egzitovanja samoupravljanja, kad niko nije ni mogao zamisliti Egzit, pokušaj da se predupredi dekadencija Guče i duh ‘Hajdučke česme’ unese u Marićevića jarugu. Duboki Do je glavni toponim iz antologijskog filma ‘Sok od šljiva’ Branka Baletića iz 1981.
      Verovatno malo i nenamerno u tom filmu su date ključne dijagnoze stanja, kao i upozorenja kuda srljamo. Dovoljan je bio pogled iz prigradske perspektive na ‘Rudo’ – poznatiji kao ‘Istočna kapija Beograda’. Pobunjenik je Miki Rudinski (Miki Manojlović u jednoj od svojih najboljih uloga), popularni narodnjački disk džokej provincijske radio-stanice, čiji se način rada ne poklapa sa ustaljenim normativima. Ako je ‘Bolji život’ pokazao terminalnu fazu samoupravnog socijalizma, ‘Sok od šljiva’ je kao eksperiment ‘kontrolisanog primitivizma’ oslikao raspusni vrhunac tog sistema, tačku kada se prosvećenost i dekadencija, anarhizam i glamur, nađu i istoj tački i od kada prosvećenost malaksava, a dekadencija se zahuktava spremajući teren za fatalnu ‘antibirokratsku revoluciju’.
      Za svoj ‘hepening u prirodi’ Miki Rudinski je uspeo da zainteresuje i moćni ‘Šljivokombinat’, u to vreme po kardeljizmu SOUR – Složenu organizaciju udruženog rada. Na nesreću, datum održavanja njegovog ‘hepeninga’ (neka vrsta prosvećenog etno Vudstoka) poklopio se sa danom proslave godišnjice osnivanja Kombinata, koji nije žalio truda ni novca da to bude što svečanije. Dolazi do sukoba dve koncepcije. Miku Rudinski je suspendovan, borba za publiku i izvođače vodi se svim sredstvima, dok u jednoj od kriznih situacija Dule Janićijević u ulozi Zlatibora, finansijskog mogula Kombinata izgovara čuvenu rečenicu – ‘Treba li nešto da akontiram?’
      Ne treba zanemariti da je film snimljen 1981, samo godinu dana od Titove smrti, a u godini kada izbijaju velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu. Jedini film koji bi se u (ne)namernoj subverziji mogao uporediti sa ‘Sokom od šljiva’ je hrvatski film ‘Medeni mjesec’ iz 1983. u režiji Nikole Babića, koji je adaptacija romana ‘Marko na mukama’ Zvonimira Majdaka. Glavni junak je Marko Bilogara (glumi ga Slobodan Milovanović), provincijalac i seoski švaler koga u hrvatskoj provinciji ‘snima’ zagrebačka top riba – Vanda. Ona ga dovodi u Zagreb kao svog ljubavnika i ubacuje ga u džetsetersko purgersko društvo, dekadentno, kriminogeno i promiskuitetno. Marko Bilogora postaje seksualni predator među Vandinim frendicama koje su uglavnom ‘imućne privatne poduzetnice’ u vezi s murijom i komunističkim glavonjama. I kao što se u ‘Soku’ dalo naslutiti ‘događanje naroda’, u ‘Mjesecu’ je famozna ‘hrvatska šutnja’ (mimikrija nakon maspokovske galame), postala nesnošljiva. Film je intuitivno nagovestio dolazak tuđmanizma i ‘svetonazora’ koje je ona donela, dok je svojim tretiranje privatluka najavio i tajkunsku sudbinu Hrvatske.
      U ‘Medenom mjesecu’ su i koreni konteksta na kome se bazira do sada neprevaziđena hrvatska TV novela ‘Vila Marija’ u kojoj Žarko Radić glumi tajkuna Tomu Juraka. I to tako uverljivo da vam se učini da nikad nije bio komandant Bošku Buhi u istoimenom filmu u kome je Oliver Dragojević otpevao jednu od svojih najlepših pesama, tako mučki prećutanoj (izuzev kolumne Miljenka Jergovića) u danima nacionalne žalosti povodom njegove smrti.
      Sa ‘Kombinatom’ protiv koga se kao hajdučki di-džej bori Miki Rudinski, lakše se kasnije razumela i afera Agrokomerc s Fikretom Abdićem u glavnoj roli, ali i sudbine Todorićevog Agrokora, ili našeg PKB. U ‘Mjesecu’ se pojavljuje i DŽimi Stanić kome uporno traže da iznova peva lascivnog ‘Dimnjačara’ koji ‘mlad ili star svakoj peći zna naći kvar’, da bi se konačno neko pobunio da se preteruje jer je čovek u drugom separeu (s indikativnom bradom) već odavno naručio (u sred Zagreba, zamislite) ‘Oj, Moravo, moje selo ravno’.
      ‘Medeni mjesec’ je za to vreme imao prilično eksplicitne erotske scene. Film sam prvi put gledao u bioskopu ‘Partizan’ u Titovom Užicu te 1983. i sećam se da se u gradu na Đetinji, za tih nekoliko dana prikazivanja, film pročuo po tim softcore scenama, a ne kao lucidna anatomija YU krize. Tadašnja kritika je većinski popljuvala film, kao što se na tom polju nije proslavio ni ‘Sok od šljiva’ koji takođe ima veliki erotski naboj. Od nastupa Vesne Zmijanac, preko kafanske euforije koju s trubačima izvodi Radmila Živković s pesmom ‘Puče bruka’, do Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića ujutru na livadi. Danas je kultni status jedino što zaslužuju ova dva filma.
      Kao ona replika ‘Treba li šta da akontiram’ u srpskom filmu, u hrvatskom je na sličan način bitna ona kad Biserka Ipša koja glumi Vandu uhvati DŽeka (Zvonka Lepetića) za muda, a on je pita da li je svesna koliko se dnevno izdvaja para za Kosovo?
      Ali, pravi razlog zašto sam se setio ‘Soka od šljiva’ je pogibija Šabana Šaulića koji tu glumi sam sebe u nekoliko briljantnih minijatura. Interesantno je da se Pavle Vuisić pojavljuje u oba filma. Karijera Šabana Šaulića je impresivna, ali treba znati da je on i daleke 1981, dakle godinu dana nakon Titove smrti i godinu dana pre Mundijala u Španiji, imao ultimativnu popularnost. Zato Pavle Vuisić kao LJuba kaže u onoj čuvenoj sceni Mikiju Rudinskom – ‘dovedi mi Šabana, ne mora da peva, samo da ga narod gleda’. Bože kako sad deluje jezivo scena kad Miki nudi Šabanu da po njega dođe svojim kolima da idu na ‘tezgu’, a Šaban mu odgovora – ‘ne, ja sam sebe vozim’. Dok se u pozadini vidi pevačev ‘mercedes’.
      Da se podsetimo kako je Živojin Pavlović opisivao neistrošenu (bez fasade) Srbiju: … Nevezani kerovi u hladu, ograde od livenog betona ili kovanog gvožđa, nadstrešnice nad traktorima, kombajnima i u blato ulopanim mercedesima, farme kokošaka nosilja, plastenjaci sa zimskom salatom i ranim paradajzom, prepune trpeze telećih čorbi, sarmi od kiselog kupusa, prasećeg i jagnjećeg pečenja, vašari, šatre, svadbe, krštenja, sahrane i ispraćaji u vojsku; kamioni pretovareni teškim nameštajem, iznad serbske seoske idile razleže se s tranzistora veseli jecaj Šabana Šaulića…’
      Upravo u takvoj sceni ‘Soka od šljiva’, ispred kuće je istovaren teški nameštaj, dok se na terasi (bez ograde, ali sa svadbarskim ćilimom) pojavljuje gotovo nestvarni – astralni – Šaban sa leptir mašnom da otpeva svoj megahit – ‘Ne plači, dobri domaćine’.
      E sad, napravite parabolu od te scene do spota benda Let 3 iz Rijeke, i pesme ‘Dijete u vremenu’ kao moćnoj obradi Šabana u Deep Purple maniru. Više puta sam slušao ljude (od Bugarske do Nemačke), koji o Šabanu govore maltene kao o polubožanstvu, a kad sam imao čast da me Hasan Dudić upozna s njim, ostavio je utisak jako skromnog i pristojnog čoveka. Na omotu singlice ‘Dva galeba bela’ iz 1979. Šaban je zaista ličio na ‘strane pevače’, a retko koji pevač ima raspon od takve pesme za koju neko napisa da je ‘ispunjena divnim simbolima, neprikosnovenim glasom i lirskom dramom’ do nezaboravnih stihova ‘… a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame’ iz čuvene ‘Vojničke pesme’ (1985) koja je u ‘zlatnim osamdesetim’ ubedljivo bila najpopularnija za ispraćaje u vojsku.
      Šabanova harizma imala je pokriće u moćnim hitovima, snažnim identifikacijama, poverenju, i decentnosti koja je zračila i pod šatrom i na gala sceni.
      Moramo shvatiti da Srbija neće biti dobra država dok viziju modernosti ne budu podržavali većinski i ljudi koji slušaju narodnu muziku, odnosno interpretatori te muzike. Ohrabrujuće je bilo kad je Šaban 2007. podržao LDP, jer nezavisno od potonje sudbine same partije i njenog lidera, program LDP je i danas superioran.
      Omot albuma ‘Soldatski bal’ (1985) Plavog orkestra dizajnirao je Bojan Hadžihalilović, a inspiriran je omotom albuma Bitlsa – Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. To je ‘postavka’ koja i bez Jugoslavije deluje logično, mada nadrealno – između ostalih – Ivo Lola Ribar, Lepa Brena, Miroslav Krleža, Mirza Delibašić, pomenuti DŽimi Stanić, i odmah tu na omotu, pored vladike NJegoša – kralj Šaban Šaulić!
      https://www.danas.rs/kolumna/zoran-panovic/dijete-u-vremenu/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...