Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Zašto neki ljudi imaju sreće u životu?

Recommended Posts

1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak.

Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde.

Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice.

Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.

                                                    luck.jpg?w=201

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  1. Srećni ljudi stvaraju, primećuju i koriste prilike koje im se pružaju u životu.

Biti na pravom mestu u pravo vreme zapravo znači imati dobro stanje uma, a sve se može sumirati jednom rečju: ličnost.

a)      Srećni ljudi grade i održavaju jaku „mrežu sreće“. Srećni ljudi imaju više skorove na dimenziji ličnosti koja se zove Ekstraverzija. Postoji nekoliko načina na koje estraverzija povećava verovatnoću šansi i dobrih prilika u životu- upoznavanje velikog broja ljudi, održavanje kontakta sa ljudima i ono što zovemo „socijalni magnetizam“. Što više ljudi upoznajemo, veća je verovatnoća da upoznamo nekoga ko će imati pozitivan uticaj na naš život. A više ljudi upoznajemo zahvaljujući konceptu „socijalnog magnetizma“. Psiholozi su primetili da određeni ljudi kao da privlače druge sebi. Gde god odu, čak i stranci lako započinju razgovor sa njima. Kada šetaju ulicom, pitaju ih za vreme ili gde se nalazi određeni objekat. Ekstraverti su češće socijalni magneti nego introverti, pre svega zbog govora tela i izraza lica koji kao da poziva druge ljude da im se obrate. Introverti obično govorom tela šalju poruku o zatvorenosti, udaljavaju se od osobe sa kojom  govore, prekrste noge ili ruke. U skladu sa navedenim, srećni ljudi grade sigurne i dugoročne odnose sa ljudima koje upoznaju. Lako ih je zavoleti, upoznati i verovati im. Zašto je i samo jedna nova osoba u našem životu važna? Možda ona neće moći da nam pomogne, ali zato neko koga poznaje može. 100 ljudi koje poznaje plus svako od njih poznaje još toliko, dakle jedno poznanstvo nas povezuje sa teorijski najmanje 10 000 novih životnih prilika. Jedan srećni ispitanik je otkrio njegov metod upoznavanja ljudi kako ne bi uvek razgovarao sa njemu sličnima- kako bi sve učinio zabavnijim, pre odlaska na žurku ili okupljanje zamislio bi jednu boju a onda pričao samo sa ljudima koji nose odeću te iste boje.

happy-people-job-opportunities1

Share this post


Link to post
Share on other sites

b)      Srećni ljudi imaju opušteniji pristup životu. Na dimenziji ličnosti zvanoj Neuroticizam, ljudi koji imaju niske rezultate ujedno su smireni i opušteni, dok je obrnuto za visoke skorove. Kako i pretpostavljate, srećni ljudi imaju nizak skor na Neuroticizmu, samim tim su i mirni i opušteni dovoljno da lako primete šanse koje im se pružaju. Kada smo konstantno fokusirani probleme, pažnja nam nije usmerena na prilike koje nas okružuju na dnevnom nivou.

c)      Srećni ljudi su otvoreni za nova iskustva u životu. Suprotno njima, nesrećni ponavljaju iste obrasce tokom čitavog života, vole da utonu u rutinu i izbegavaju iznenađenja.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  1. Srećni ljudi donose dobre odluke zahvaljujući intuiciji. Sposobnost da donesu dobre odluke manifestuje se u svim sferama života, od ljubavi do profesije.

a)      Srećni ljudi slušaju svoju intuiciju i predosećaje. Svesni smo samo jednog malog broja faktora koji utiču na način na koji mislimo, ponašamo se i donosimo odluke. U stvari, najčešće nas vodi naše nesvesno. Svi imamo neke želje i potrebe, recimo da nađemo savršenog partnera ili otkrijemo način da dođemo do novca. Ove želje nekada imaju snažan uticaj na naš život i utiču na to da vidimo ono što želimo da vidimo a ne ono što nam je zapravo pred nosom. Želja za savršenim partnerom nas ne omogućava da vidimo da je osoba sa kojom smo u stvari nekompatibilna sa nama ili loša. Srećni ljudi slušaju svoj unutrašnji glas i intuiciju, dok drugi odlučuju da žive u poricanju. Takođe, intuicija i predosećaj su im obično tačni i pouzdani, iako nekad ni sami ne umeju da objasne šta je uzrok njihovom uspehu. Deluje kao sreća, ali kao što vidimo, odgovor ipak delom leži u nesvesnom.

b)      Srećni ljudi rade na tome da poboljšaju svoju intuiciju. Različitim tehnikama: meditacijom, vraćanjem na problem kad isprazne glavu, pronalaženjem mirnog mesta za razmišljanje. Wiseman nam nudi jednu jednostavnu tehniku koju i sami možete da iskoristite prilikom donošenja odluke. Ako želite da saznate kako se zaista osećate povodom određene opcije, izaberite je i zapišite na papir. Recimo, niste sigurni da li da raskinete svoju ljubavnu vezu- napišite pismo partneru u kom objašnjavate da je gotovo. Ukoliko ste nesigurni da li da mu to pismo predate, prosto zastanite, i napišite da ste se predomislili. Opet stanite. Kako se sada osećate kada držite budućnost u svojim rukama? Da li želite da mu odnesete pismo ili vam nešto u vama govori da to nije dobra ideja? Je li to intuicija ili se samo plašite promene? Šta kaže vaš unutrašnji glas?

3723714381_6f71b277ec_z

Share this post


Link to post
Share on other sites
  1. Pozitivna očekivanja o budućnosti pomažu srećnim ljudima da ostvare svoje snove i ambicije. Imamo utisak da srećni ljudi lako dobiju od života sve što požele, dok tuđe želje i potrebe ostaju samo snovi i fantazije. Međutim, srećni ljudi ne dostižu svoje snove pukom slučajnošću. Niti sudbina umeša prste i sprečava „nesrećne“ da dostignu ono što žele. Stvar je u tome kako mislimo o sebi i svom životu.

a)      Srećni ljudi očekuju da ih dobra sreća prati i u budućnosti. Drugačije gledaju na život. Nesrećni misle da im je budućnost crna, srećni veruju da će budućnost biti divna i šarena. Nešto kao samoispunjujuće proročanstvo (na primer, vaša očekivanja od socijalnog života utiču na to da se ponašate na određen način i povećavate mogućnost da ta očekivanja postanu realnost, bila ona loša ili dobra).

b)      Srećni ljudi pokušavaju da dostignu svoje ciljeve čak i onda kada objektivno nemaju mnogo šanse, i istrajavaju pred neuspehom. Nesrećni ljudi pred neuspehom gube nadu i odustaju, ili čak odustanu pre nego što uopšte i pokušaju. Srećni rade upravo suprotno.

c)      Srećni ljudi takođe očekuju da će interakcije sa drugima biti uspešne. Čime se opet vraćamo na samoispunjujuće proročanstvo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  1. Srećni ljudi su u stanju da lošu sreću pretvore u dobru. Naravno, i srećni ljudi imaju loša iskustva. Ali način na koji se nose sa njima je potpuno drugačiji.

a)      Srećni ljudi vide pozitivne strane loših događaja. Standardno pitanje, ko je srećniji, takmičar koji je osvojio srebrnu ili bronzanu medalju? Odgovor je bronzanu, jer takmičar sa srebrnom medaljom razmišlja o tome da se samo još malo potrudio osvojio bi zlato, dok takmičar sa bronzanom medaljom je svestan da je samo malo lošije igrao, ne bi osvojio ništa. Srećni ljudi razmišljaju kao takmičar sa bronzanom medaljom.

b)      Srećni ljudi su ubeđeni da i ono loše što im se desi, dugoročno gledano će doneti dobro.

c)      Srećni ljudi se ne hvataju za i ne plaču nad lošim iskustvima kao znakom loše sreće.

d)      Srećni ljudi preduzimaju konstruktivne korake da spreče loša iskustva u budućnosti. Uporniji su i ubeđeni su da da sudbina nije odredila da budu nesrećni. Loša iskustva su samo izazovi koje treba prevazići, i koji će na kraju doneti nešto dobro.

 

http://www.psihobrlog.com/filmovi-i-knjige/zasto-neki-ljudi-imaju-srece-u-zivotu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Ana B.,
      https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од JESSY,
      Ako se supružnici rastanu civilizovano i nastave da budu odgovorni roditelji, mališani neće imati traume.
       
      Kaže se "Bolje dobar razvod nego loš brak". Neki pak, najčešće zbog dece, pre biraju ostanak u braku u kom nisu srećni. To čine jer smatraju da bi razvodom ostali bez stvarnosti koju su za sebe kreirali, a u kojoj deca imaju važnu ulogu, da bi izgubili mogućnost da ih svakodnevno viđaju, vaspitavaju, da bi ih na neki način emotivno osakatili. Zbog toga trpe nezadovoljstvo, nedostatak ljubavi prema partneru, a neretko i sa njegove strane, hladnoću koja im sve više steže srca, samo da bi decu ostavili u toplom roditeljskom domu. A koliko je zapravo to dobro za sve?
      - Kada dođu deca, onda ona i on nisu više jedno drugom žena i muž, nego su i majka i otac. Pojavljuju se nove uloge koje ih povezuju kroz brigu o deci. Kada nastane neslaganje između njih kao muža i žene, oni mogu da se psihološki "presele" u uloge mame i tate jer između tih uloga nema neslaganja - kaže dr Zoran Milivojević, psihoterapeut.
      - Oni mogu da provode vreme u tim ulogama razgovarajući o deci i brinući se o njima, zapostavljajući uloge muža i žene. Tokom vremena, oni ostaju bliski kao roditelji, ali se otuđuju kao supružnici.To onda čini tipičan "roditeljski brak" kojeg upravo povezuju deca. U našoj kulturi, ljudi koji su nezadovoljni odnosom sa partnerom i koji su našli ljubavnika ili ljubavnicu, uglavnom ne žele da se razvedu jer se plaše da će to da ima negativne posledice na decu. Oni se osećaju krivim i misle da su sebični ako se odluče za svoju sreću, smatrajući da će uništiti dečju. Nekada ljubavnica godinama čeka njega da se razvede i, pošto on to ne čini, smatra da on ipak voli svoju ženu. Ali on ostaje u braku u kojem je nezadovoljan upravo zbog toga što ne želi da "povredi" decu. 
      Ima doživljaj da mora svoju sreću da žrtvuje radi dečje sreće. U mnogim primerima, upravo odnos prema deci ljude sprečava da se razvedu i utiče da oni ostaju u nezadovoljavajućim odnosima. Ovo lično žrtvovanje zbog dece je neopravdano. Zabluda je da deca moraju da budu žrtve razvoda. Ako se ljudi razvedu civilizovano i ako nastave da budu odgovorni roditelji nakon razvoda, deca neće imati nikave traume i izrašće u mentalno zdrave i zadovoljne osobe.
    • Од Драгана Милошевић,
      Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja.
       
      - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan.
      Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi.
      Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao.
      - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević.
      Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka.
      - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini.
      - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao.
      Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod.
      - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević.
      link
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то
       
×