Jump to content

”Светом управља само ПРОМИСАО БОЖИЈИ”

Оцени ову тему


Препоручена порука

Искуство живота у Христу, које су стекли старци Псково-печерске обитељи, њихове поуке и савети за живот представљају златни фонд руске духовности. Показатељ тога је непресушни поток људских душа у манастир, са жељом да од стараца добије ту ватрену веру, или савет, да исправи животни пут, реши неке сумње. Старци су прозрели савременог човека, знали су његове немоћи и страсти, болне тачке и слаба места, и зато су нам њихове поуке и њихови савети толико важни.

 

308840.p.jpg?mtime=1547152626

    

 

Предлажемо вашој пажњи поуке псково-печерских стараца, које су праћене архивским фотографијама. Изреке стараца Алипија (Воронова), Јована (Крестјанкина), Натанаила (Поспелова) чине први део публикације, док у другом делу читаоци могу да пронађу изреке стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова), Саве (Остапенко) и др.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
308839.p.jpg?mtime=1547151672

    

 

Архимандрит Алипије (Воронов; 1914–1975) – ”велики намесник” Псково-печерског манастира, чијим трудом и храброшћу манастир не само да је био спасен од затварања, него је био увенчан и цветом старчества. То је била пожртвована личност, у свим сегментима свог хришћанског служења. Оца Алипија јасно описују његове сопствене речи: ”Побеђује онај кто иде у офанзиву. Није довољно само бранити се, треба ићи у напад.” То треба да има на уму сваки хришћанин током своје борбе са старим човеком, са немоћима и гресима.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
308841.p.jpg?mtime=1547152949

    

 

Архимандрит Јован (Крестјанкин; 1910–2006) – пастир и духовник познат не само православном свету. Старац је духовни живот човека називао науком над наукама, која захтева упорни, константни труд. Најважније дело самог баћушке Јована, било је духовно руковођење људима, враћање заблуделих Богу, разоткривањем воље Божије у људима. Само у Цркви и са Богом, могао је он да замисли препород сваког човека, државе или света у целини.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
308842.p.jpg?mtime=1547153062

    

 

Архимандрит Натанаило (Поспелов; 1920–2002) – строги монах, усрдни подвижник и молитвеник, који има ”премудрост Соломонову и ревност Илијину”, како је о њему рекао старац Симеон. И премудрост, и ревност довеле су оца Натанаила до чврстог убеђења: у свим животним околностима треба да видимо вољу Божију, а послушање је највернији и најсмиренији пут ка спасењу. Сам старац се много трудио на разним послушањима – од стражара манастирске баште, до водича у пештерама и заменика настојатеља.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Бог никога не заборавља. Промисао Божији види све. И светом управља Бог, само Бог, и нико други.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Љубав је највиша молитва. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог и јесте Љубав...Гледајте на свет само кроз призму љубави, и сви ваши проблеми ће нестати; унутар себе ћете угледати Царство Божије, у човеку икону, у земаљској лепоти – сенку рајског живота.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Људи током свог живота траже све, осим Христа Животодавца, и стога се и предају разним страстима; неверју, маловерју, користољубивости, зависти, мржњи, славољубљу, уживањима у храни и пићу и осталим страстима.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ” Наша крила некад се опусте, и нисмо у стању да узлетимо у небо. Није то ништа страшно, јер је то наука над наукама, коју савладавамо; важно је само да жеља да се види небо над главом, небо чисто, звездано, небо Божије не исчезне.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Ми, не знајући, шта је у човеку, често и највише судимо према његовој спољашњости, и видимо лоше стране у њему. Међутим, живот духовни је скривен, то је живот срца, који нико осим Бога не може знати. Јер ми, судећи о човеку ”по одећи”, често можемо да упаднемо у заблуду…”

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”И ми, хришћани, награђени смо високим звањем хришћанина, и ”раб Божији” је звање са највишим почастима. Некада су се хвалили: ја сам раб тог и тог господина! Нека су други и критиковали, покушавали да ниподаштавају то звање, али именовати хришћанина ”рабом Божијим” никада неће изгубити своју снагу. И награђују нас највишим ордењем – Крстом Христовим.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Немој журити у сутрашњи дан, живи данас, данас учи да видиш вољу Божију у правом тренутку, и не само да видиш, него и да имаш непоколебиву одлучност да је испуниш. ”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Будите попут војника на стражи свог срца, пажљиво бдите над собом, чистите своје срце од греха тела и духа, не реагујте ни на шта што вас окружује; нека други иду својим путем, који им одговара, а ви идите уским путем, да бисте могли да видите у свом срцу Господа, који лежи у јаслама, и Пречисту Његову Матер...”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Када имамо Христоса у срцу, увек смо задовољни: и најгори неуслови су нам као највећи комфор, и горчина као нешто веома слатко, и сиромаштво као богатство, и глад као ситост, и туга као радост!”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Дар Божији је чудесна људска слобода која пред нас увек ставља избор: кроз све догађаје, све туге и радости, имамо могућност да идемо или да не идемо према Божијој правди и љубави, која је без краја. Посебно је пред Богом вредно не толико покајање речима и спознаја греха, колико покајање делом – претрпети жалост за своја прошла недела.”

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Алипије (Воронов): ”У Светом Јеванђељу Господ говори о нама, и нама, а зато свако од нас треба да постави себи питање: ко сам ја, и каком људском роду припадам – фарисејима или митарима? Ако неко примети да има црте фарисеја, нека се потруди да постане митар.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Треба проналазити задовољство у испуњавању главних обавеза, а не у трагању за срећом изван оног места где радиш. Тако поступа најамник. И може се лако препознати. Један говори: ”То треба урадити, за то ће платити” – то је најамник; ”То треба урадити, иначе ћу бити кажњен” – то је роб, он ради због робског страха; а ако човек говори: ”То треба урадити јер ће онај који ме је замолио бринути, јер ћу га ожалостити” – тај из љубави чини.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Јер без Бога се не сме живети, него човек само полако, у мукама умире, гледајући око себе, како се на све стране руши живот. Када људи живе без Бога, њихов живот се претвара у ад, који води у ад у вечности. Грехе је лако чинити, а за борбу против греха треба много напора и труда. Али је живот тако кратак, а пред нама је Вечност.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Није било ни једне ситуације да сам нешто радио по својој вољи. Зато и не ропћем, јер прихватам све као Промисао Божији. У свим животним околностима треба да видимо вољу Божију, Божански Промисао.”

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Све добро што човек ради, не ради сам. То добро, у њему, твори Света Тројица. Скромни човек ништа не приписује себи: све добро што чини, за њега је обично, свакодневно дело, и чини га он тајно, не ради славе људске, него ради славе Божије, јер како је написано ”да левица..не зна шта чини десница” (Мт. 6,3)”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Свако од нас као индивидуа, јесте Црква Божија, и зато треба да се трудимо да своје душе, своје унутрашње храмове, своје срце украсимо златом, то јест, добрим делима љубави и милосрђа, пошто сав живот припада унутрашњем човеку.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Избаци из душе самоувереност, и нестаће увређеност. Памти да раба Божија треба да буде тиха, скромна, пријатна...Добра дела се трудом задобијају, и болешћу исправљају. Ако нема подвига – нема ни венца.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Ожалошћене мајке, молите се за своју децу! Не називајте своју децу одпадницима од Бога, него молите Мајку Божију да их Она обрати на пут спасења, умоливши Сина Својега за вашу заблуделу децу. Њој се молите усрдно, непрестано, са љубављу, и Она ће испунити ваше жеље. ”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Читајте Закон Божији. Он је светионик који осветљава пут вашег живота, и говори како даље да живите, каквим путем да идете да бисте достигли вечни, блажени живот.”

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Животу нас учи сам живот,и не бива кроз сав живот утабан пут. Само крсни пут нас води у радост општења са Богом, наравно, ако носимо свој крст без роптања, свакодневно црпећи снагу у Богу. А борба са страстима је дело свег нашег живота, и у тој борби се учимо да видимо своју крајњу немоћ и несигурност, и велику силу Божију, која је једним мгновењем у стању да нас ослободи од терета греха и страсти.”

Архимандрит Алипије (Воронов):“Господ нам заповеда да се непрестано молимо. Непрестано се молити значи увек имати на уму да је Господ са нама. Он зна сваку нашу помисао, види све што чинимо, што радимо, што чујемо, што говоримо.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Ми немамо старословенски, већ активни црквено-словенски језик. И говорити да је он тежак и неразумљив људима – значи одвајати га од живота цркве. Такви разговори се никада не помињу у старим списима. На француском, енглеском, немачком језику предају и никада нико не каже да је то тешко. Као нешто Божије, црквено, спасоносно, доживљавају то тако тешко, те почињу на сваки начин да га гурају од Цркве Христове. Макар и под маском добра, као што се зли дух може јавити у облику Анђела светлости.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Од Господа нам је дата заповест о љубави према људима, према нашим ближњима. Да ли они нас воле, за то нема потребе да се бринемо. Треба да се бринемо о томе да ми заволимо. Децо моја! Хитајте да чините добро! Немојте се штедети у добрим делима! То је оно што ће пре нас поћи у вечни живот, и што ће нас сачекати када будемо напуштали земљу.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Јеванђеље је писано златним словима. Чувајте га као стону књигу која поучава како треба да поступамо у животу. Ко пажљиво чита Јеванђеље, тај никада неће погрешити.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Немој да одбијаш послушање. У трпљењу спасавај своју душу. Можеш молити за олакшање, али ако олакшање није благословено, треба да примораваш себе да испуниш послушање, јер се Царство Божије трудом задобија.”

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Драги моји, рођени! Заволите! И радоваћете се са другима, и за друге. Заволите ближњег! И заволећете Христа. Заволите непријатеље, и оне који су вас увредили! И двери радости ће се вам се отворити, и Васкрсли Христос се дочекати вашу душу васкрслу у љубави. То је све! Тако мало од нас очекује Господ! У томе је наш рај! У томе је наше Васкрсење!”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Господ ће неизоставно открити ономе Своју вољу, ко Му је предао све своје срце. Такав човек ће се помолити Господу, и Он ће му открити како да поступи; и ако тај човек поступа по вољи Божијој, никаква беда га неће задесити, никакво разочарење.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Све наше спасење је у Богу, а не у многобројним правилима, већ у живом, односу према живом Богу, пуном поверења. Трпљење је велика снага, и са трпљењем је лако корачати кроз живот. Заједно са смирењем, она води човека у Царство Небеско. Воља Божија нам се тако јасно пројављује кроз животне околности. ”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Црква влада свом пуноћом живота. У Цркви је и књижевност – то је Свето Писмо, дела светих отаца и житија светих. У Цркви је и музика – богослужбено појање. У Цркви је и рад, и одмор. У Цркви је чак и гимнастика – прописане уставом мале и велике метаније. У Цркви је пуноћа живота, и све остало што је неопходно човеку за спасење.”

http://www.pravoslavie.ru/srpska/118543.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

БОЖИЈА ПРОМИСАО И НАША СВАКОДНЕВИЦА (ЛЕКАР КОЈИ ЈЕ ПРЕЖИВЕО АУШВИЦ)

 

BOŽIJA PROMISAO I NAŠA SVAKODNEVICA

Живећи наше животе, постоје тренуци када застанемо и кажемо себи самима : „Оваква случајност је немогућа !“ – или – „…ово што ми се десило није случајно, каква је вероватноћа да се овако нешто деси, састави, одигра, откаже, заборави …“. Сусрет са неком особом, разговор који животне догађаје усмерава у правцу нашег мира, спокоја и благостања, верујући човек не тумачи као случајности већ као изливе милости Божије која управља светом и помаже људима уколико такву „интервенцију“ својим делима завређују. Свето писмо Старог и Новог завета пуно је таквих пројава Божијих а ради утврђивања вере у народу. Изабраници Божији какви су Ноје, Аврам, цар Давид, Мојсије, сведоци су Божијег деловања у свету у смислу награде својих верних али и опомене када се човек дрзне да не послуша спасоносну вољу Божију. Али не, не да је послуша у смислу наређења, наредбе господара своме робу – НЕ ! Да је послуша као беспомоћно дете свога милог и вољеног Родитеља.

BOŽIJA PROMISAO I NAŠA SVAKODNEVICA (1)

Неверујући људи, с друге стране, догађаје у своме животу као и у историји држава и народа неће тумачити као одговор Божији на људско поштовање или ниподаштавање моралног закона. Они ће све приписати или слепом, безличном случају или ће бити недоследни себи па у тишини и самоћи ноћне таме можда и изусте : „Виша сила ! Судбина ! Коб !“ Ако и признају појмове „Виша сила“ на добром су путу да открију ово именовање преименују у „Господ мој и Бог мој“, „Отац Небески“, „Једини Човекољубац“. Када ова имена својим срцем осете и доживе тада се Дух Господњи њихових душа дотакао.
Постоји много примера у Светом писму и у историји Цркве Христове, делима светих Божијих људи како се Бог у времену, међу људима пројављује. Међутим, ево једног догађаја који није из Библије нити светоотачке књижевности. Овај догађај је из дневнике а касније написане књиге аустријског лекара – неуропсихијатра, др Виктора Франкла, Јеврејина који је постао хришћанин. Стигавши у логор Аушвиц, пун страха, туге, зебње и неизвесности, др Франкл уместо своје одеће добија логорашку униформу. Пресвукавши се, он „СЛУЧАЈНО“ ставља руку у џеп униформе која му је „СЛУЧАЈНО“ допала. Из џепа вади папир. Одмотава га. На папиру је била одштампана молитва : „ЧУЈ, ИЗРАИЉУ…“. Ова молитва је по значају за Јевреје исто као што је Молитва Господња (Оче Наш) за хришћане.

BOŽIJA PROMISAO I NAŠA SVAKODNEVICA (2)

Та хартија је била искинута из јеврејског молитвеника коју је човек чија је униформа касније допала др Франклу држао у руци и читао последњих сати и минута свог овоземаљског живота. Др Франкл је овај, за некога можда случајан и небитан догађај, схватио као Божију поруку да достојанствено поднесе страдање логора, са надом у Бога, што је он заиста и учинио, попут праведног Јова, доживео дубоку старост и остатак свог живота сведочио Божију љубав својим животом и делима. Многима је помогао да пронађу смисао свога постојања на земљи и то га сврстава у ред научника који су били велики Божији сарадници, попут Њутна, Фарадеја, Тесле, Пупина, Миланковића и свих оних који су у творевини препознали њенога и свога Творца.   
( Текст инспирисан делом др Виктора Емила Франлка : „Човекова потрага за смислом“ )

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих.

       
      Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх.
      "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник.
      Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете.
       
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" 
       
      Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије".
      "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски.
      Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. 
      "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије.
      Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима.
      "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх.
       
      "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" 
       
      Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. 
      Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере.
      "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај".
      Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље.
      Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора.
      "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх.
      Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто.
      Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике.
      "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. 
       
      "Познавао сам и познајем велики број политичара" 
       
      Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме.
      "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх.
      Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби".
      "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски.
      Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу.
      Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем".
      "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије.
      Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари.
      "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх.
       
      "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" 
       
      Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима".
      "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх.
      Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос.
      Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор.
      "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку,  боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. 
      Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице.
      "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски.
      Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници.
      "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх.
       
      Извор: РТС
    • Од JESSY,
      Игуман Никон : Остало нам је само покајање
    • Од Драгана Милошевић,
      "Најбоље би било када бих могла да прескочим сваки август свих ових година а и убудуће. Било би ми много лакше. Једно време сам мислила да сам успела то да превазиђем али нисам нити ћу то моћи док сам жива. То је тако.“
      Овако говори Наташа Дракулић која је на данашњи дан 1995. године, заједно са породицом напустила родну кућу у (Титовој) Kореници и стала у бесконачну колону прогнаних Срба која је ишла у непознато.
      Остао је пас о који је ушао у легенду као симбол верности и судбине. Појавио се на спаљеном кућном прагу после неколико година када се тамо вратила Наташина бака. Детињство, безбрижност и наду да ће се спокој опет вратити у њено и дворишта њених суграђана одувала је војна акција „Олуја“ хрватских оружаних снага чији резултат је било више од 200.000 прогнаних и неколико хиљада побијених и несталих Срба. Наташа је постала позната сценаристкиња ( „Убице мог оца“, „Заспанка за војнике“, „Дара из Јасеновца“, „Ларин избор“, „Мансарда“…) али сценарио који је њој живот исписао тих дана не ствара се за писаћом машином. Ово је Наташина прича.
      Дани пакла и ништавности
      Никад то није прошло нити ће проћи. Kад дођу тај 4. и 5. август утишам се и нестанем, као да избришем саму себе. То су дани пакла и туге и ништавности живота. Е, тако се осећам сваког августа, само гледам како да га прескочим. Насмејем се кад слушам како људи у ово време короне жале за морем. За мене море од тада не постоји.”
      Kао дете преживиш, после те стигне
      “Мој градић се звао Титова Kореница, од 91. само Kореница. Дивно место, дивна кућа, дивна породица, дивно детињство. Хтела сам да се бавим животињама и маштала да будем ветеринар, али све се окренуло. И тек после тога сам до краја схватила приче о ужасима које су људи преживели у Другом светском рату, до тад то слушаш као лоше бајке које су прошле и мимоишле те. Онда сам и сама ушла у ту грозну бајку, први пут за дванаести рођендан 1991. када су ми тату ухапсили после оног сукоба на Плитвицама. Након тога ћу у Kрајини провести четири године без струје, без воде, без праве слободе, али дете си, живиш… Kао дете то некако тада лакше преживиш и проживиш, али касније те стигне. Kад сада из моје неке позиције помислим да морам да оставим све што сам стекла, а стекла сам много, било би ми тешко. Kако ли је свима њима било у том тренутку?“
      Одлазак у непознато
      „Отишли смо 4. августа ујутро када је почело интензивно бомбардовање. Имали смо само радио на батерије које грејеш да би радиле, на њему Туђман позива ‘останите, останите’, а ови бомбардују и гранатирају, људи пролазе и пролазе, а онда пођеш и ти. Kренули смо мајка, отац, ја и бака, остао је пас. Мене ће у Доњем Лапцу убацити у кола код рођака, они су остали да сачекају остале. Наредних петнаест дана ћу провести у колони са стрином, братом и сестром, без родитеља и баке и нећу знати шта је с њима. Ослушкујемо абере, слушамо ко шта прича, распитујемо се, ишчекујемо…“
      Пас који се вратио
      „Kако сам поднела одлазак? Мама и тата су ми рекли, смири се, вратићемо се са чињеницом да смо оставили пса ја сам у то и поверовала или сам хтела да верујем. Међутим, први пут сам тамо дошла 1999. године. Прва се вратила бака 1997. године. Све је било уништено. Од свега што смо оставили појавио се само тај мој фамозни пас о коме се данас испредају легенде. Kуцко, је то чувено створење. Држали смо га још десет година, угинуо је у дубокој старости, преживео је хорде идиота који су пред собом рушили, палили и убијали. Kућу смо обновили, али ја је и дан данас видим онакву какву сам је оставила тог 4. августа. Средили смо је да буде каква је и била али она то никад више бити неће нити у њој има иједне ствари из мог детињства и прошлости. Kад је сањам сањам је онакву каква је била. Нисам више могла ни да спавам у мојој соби, преселила сам се у неку другу.“
      Бака из колоне
      „Петнаест дана у колони, идеш километар два, станеш, па преспаваш, настављаш, онда чујеш за Петровачку цесту, погинуло оволико, нестало онолико. Тек у Бијељини звала сам тетку у Београду и она ми је рекл да се мама јавила и да су добро и тада ми је пао камен са срца. Оно што ме је највише натерало да будем храбра и издржим била је једна бака која је ишла испред нас. Носила је само један завежљај и од тога се није одвајала. Стајали смо, одмарали и једном смо је, у тим паузама, упитали шта то носи? Одговорила је ‘Kости!’ Kакве кости? ‘Kости мог сина’. Син јој је погинуо на коридору, она је са собом понела његове земне остатке…“
      Призрен, Призрен…
      „Прелазак преко Раче је био трауматичан, искључивање са ауто-пута, преусмеравање ка Kосову и остало. Слушала сам Призрен, Призрен…
      Kада сам пре неколико година отишла тамо помислила сам како сам и сама могла ту да завршим. Неки су тамо и отишли и поново морали да беже. Имала сам среће да су мене покупили рођаци и одвели и зато сматрам себе привилeгованом, без обзира шта сам све прошла. Гледала сам распаде живота других да се никад више не саставе. Дан данас у овом животу и на овим просторима, имам само једну особу која је са мном ишла у разред. Сви су тамо негде далеко по свету. Наши животи су уништени, разрушени, ми не постојимо у неком нормалном и пожељном смислу. Вуче нас тај неки грч, носталгија, нешто необјашњиво. Седим тако са другом у Сиднеју, наизглед све лепо и бајно, остварио се, скућио се он, скућила се ја, а онда он каже: ‘Шта бих дао да могу опет да гледам у оно личко небо у сумрак’.
      И заиста нигде небо није у заласку сунца тако какво је у Лици, није нити ће бити. Или се сети бакиних модлица за колаче. Све има али фале му бакине шараљке. Не жалимо више за кућама и имовином, жалимо за људима, ситницама и тим осећајем завичаја. Мени фали писаћа машина коју сам добила за један рођендан, она наранџаста ‘Унисова’ коју сам добила за девети рођендан. Ниједан компјутер данас не може да ми је замени. Гледала сам филм о неком писцу који стално негде иде, мени се допало што он стално путује и кад су ме питали шта ћу за рођендан, ја кажем писаћу машину. И стварно ми је купе… Ето, данас живим од писања а хтела сам да будем ветеринар и бавим се животињама.“
      О Србима на прослави Олује
      „Рећи ћу врло лично шта мислим о томе, пошто познајем људе који тамо живе и немају другог решења. Свако ко хоће да се помири са тим треба му дати шансу да се помири и да иде, али само онај ко живи тамо и зна дубину бездана сваког свог дана. Он може. Одавде из Србије нико не може да каже ништа на ту тему, они нек раде шта морају. Толико!“
      https://nova.rs/vesti/drustvo/ostao-je-samo-pas-potresna-ispovest-natase-drakulic-o-oluji/
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

       
      Звучни запис беседе
       
      Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан!
      Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем.
      “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.”
      Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа.
      “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над  њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу.
      Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан.
      “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије.
      Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.”
      Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога.
      “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања.
      Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!
      “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика.
      Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење.
      “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
      На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице.
      “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.”
      Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом:
      “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.”
      Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић:
      “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.”
      Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени:
      “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис.
      На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека:
      “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!”
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом.

       
      Звучни запис беседе
       
      У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу.
      По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ.
      За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке  хришћанске врлине.
       
      Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...