Jump to content
JESSY

”Светом управља само ПРОМИСАО БОЖИЈИ”

Rate this topic

Recommended Posts

Искуство живота у Христу, које су стекли старци Псково-печерске обитељи, њихове поуке и савети за живот представљају златни фонд руске духовности. Показатељ тога је непресушни поток људских душа у манастир, са жељом да од стараца добије ту ватрену веру, или савет, да исправи животни пут, реши неке сумње. Старци су прозрели савременог човека, знали су његове немоћи и страсти, болне тачке и слаба места, и зато су нам њихове поуке и њихови савети толико важни.

 

308840.p.jpg?mtime=1547152626

    

 

Предлажемо вашој пажњи поуке псково-печерских стараца, које су праћене архивским фотографијама. Изреке стараца Алипија (Воронова), Јована (Крестјанкина), Натанаила (Поспелова) чине први део публикације, док у другом делу читаоци могу да пронађу изреке стараца Симеона (Желнина), Серафима (Розенберга), Михаила (Питкевича), Агапија (Агапова), Саве (Остапенко) и др.

Share this post


Link to post
Share on other sites
308839.p.jpg?mtime=1547151672

    

 

Архимандрит Алипије (Воронов; 1914–1975) – ”велики намесник” Псково-печерског манастира, чијим трудом и храброшћу манастир не само да је био спасен од затварања, него је био увенчан и цветом старчества. То је била пожртвована личност, у свим сегментима свог хришћанског служења. Оца Алипија јасно описују његове сопствене речи: ”Побеђује онај кто иде у офанзиву. Није довољно само бранити се, треба ићи у напад.” То треба да има на уму сваки хришћанин током своје борбе са старим човеком, са немоћима и гресима.

Share this post


Link to post
Share on other sites
308841.p.jpg?mtime=1547152949

    

 

Архимандрит Јован (Крестјанкин; 1910–2006) – пастир и духовник познат не само православном свету. Старац је духовни живот човека називао науком над наукама, која захтева упорни, константни труд. Најважније дело самог баћушке Јована, било је духовно руковођење људима, враћање заблуделих Богу, разоткривањем воље Божије у људима. Само у Цркви и са Богом, могао је он да замисли препород сваког човека, државе или света у целини.

Share this post


Link to post
Share on other sites
308842.p.jpg?mtime=1547153062

    

 

Архимандрит Натанаило (Поспелов; 1920–2002) – строги монах, усрдни подвижник и молитвеник, који има ”премудрост Соломонову и ревност Илијину”, како је о њему рекао старац Симеон. И премудрост, и ревност довеле су оца Натанаила до чврстог убеђења: у свим животним околностима треба да видимо вољу Божију, а послушање је највернији и најсмиренији пут ка спасењу. Сам старац се много трудио на разним послушањима – од стражара манастирске баште, до водича у пештерама и заменика настојатеља.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Бог никога не заборавља. Промисао Божији види све. И светом управља Бог, само Бог, и нико други.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Љубав је највиша молитва. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог и јесте Љубав...Гледајте на свет само кроз призму љубави, и сви ваши проблеми ће нестати; унутар себе ћете угледати Царство Божије, у човеку икону, у земаљској лепоти – сенку рајског живота.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Људи током свог живота траже све, осим Христа Животодавца, и стога се и предају разним страстима; неверју, маловерју, користољубивости, зависти, мржњи, славољубљу, уживањима у храни и пићу и осталим страстима.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ” Наша крила некад се опусте, и нисмо у стању да узлетимо у небо. Није то ништа страшно, јер је то наука над наукама, коју савладавамо; важно је само да жеља да се види небо над главом, небо чисто, звездано, небо Божије не исчезне.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Ми, не знајући, шта је у човеку, често и највише судимо према његовој спољашњости, и видимо лоше стране у њему. Међутим, живот духовни је скривен, то је живот срца, који нико осим Бога не може знати. Јер ми, судећи о човеку ”по одећи”, често можемо да упаднемо у заблуду…”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”И ми, хришћани, награђени смо високим звањем хришћанина, и ”раб Божији” је звање са највишим почастима. Некада су се хвалили: ја сам раб тог и тог господина! Нека су други и критиковали, покушавали да ниподаштавају то звање, али именовати хришћанина ”рабом Божијим” никада неће изгубити своју снагу. И награђују нас највишим ордењем – Крстом Христовим.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Немој журити у сутрашњи дан, живи данас, данас учи да видиш вољу Божију у правом тренутку, и не само да видиш, него и да имаш непоколебиву одлучност да је испуниш. ”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Будите попут војника на стражи свог срца, пажљиво бдите над собом, чистите своје срце од греха тела и духа, не реагујте ни на шта што вас окружује; нека други иду својим путем, који им одговара, а ви идите уским путем, да бисте могли да видите у свом срцу Господа, који лежи у јаслама, и Пречисту Његову Матер...”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Када имамо Христоса у срцу, увек смо задовољни: и најгори неуслови су нам као највећи комфор, и горчина као нешто веома слатко, и сиромаштво као богатство, и глад као ситост, и туга као радост!”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Дар Божији је чудесна људска слобода која пред нас увек ставља избор: кроз све догађаје, све туге и радости, имамо могућност да идемо или да не идемо према Божијој правди и љубави, која је без краја. Посебно је пред Богом вредно не толико покајање речима и спознаја греха, колико покајање делом – претрпети жалост за своја прошла недела.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Алипије (Воронов): ”У Светом Јеванђељу Господ говори о нама, и нама, а зато свако од нас треба да постави себи питање: ко сам ја, и каком људском роду припадам – фарисејима или митарима? Ако неко примети да има црте фарисеја, нека се потруди да постане митар.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Треба проналазити задовољство у испуњавању главних обавеза, а не у трагању за срећом изван оног места где радиш. Тако поступа најамник. И може се лако препознати. Један говори: ”То треба урадити, за то ће платити” – то је најамник; ”То треба урадити, иначе ћу бити кажњен” – то је роб, он ради због робског страха; а ако човек говори: ”То треба урадити јер ће онај који ме је замолио бринути, јер ћу га ожалостити” – тај из љубави чини.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Јер без Бога се не сме живети, него човек само полако, у мукама умире, гледајући око себе, како се на све стране руши живот. Када људи живе без Бога, њихов живот се претвара у ад, који води у ад у вечности. Грехе је лако чинити, а за борбу против греха треба много напора и труда. Али је живот тако кратак, а пред нама је Вечност.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Није било ни једне ситуације да сам нешто радио по својој вољи. Зато и не ропћем, јер прихватам све као Промисао Божији. У свим животним околностима треба да видимо вољу Божију, Божански Промисао.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Све добро што човек ради, не ради сам. То добро, у њему, твори Света Тројица. Скромни човек ништа не приписује себи: све добро што чини, за њега је обично, свакодневно дело, и чини га он тајно, не ради славе људске, него ради славе Божије, јер како је написано ”да левица..не зна шта чини десница” (Мт. 6,3)”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Свако од нас као индивидуа, јесте Црква Божија, и зато треба да се трудимо да своје душе, своје унутрашње храмове, своје срце украсимо златом, то јест, добрим делима љубави и милосрђа, пошто сав живот припада унутрашњем човеку.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Избаци из душе самоувереност, и нестаће увређеност. Памти да раба Божија треба да буде тиха, скромна, пријатна...Добра дела се трудом задобијају, и болешћу исправљају. Ако нема подвига – нема ни венца.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Ожалошћене мајке, молите се за своју децу! Не називајте своју децу одпадницима од Бога, него молите Мајку Божију да их Она обрати на пут спасења, умоливши Сина Својега за вашу заблуделу децу. Њој се молите усрдно, непрестано, са љубављу, и Она ће испунити ваше жеље. ”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Читајте Закон Божији. Он је светионик који осветљава пут вашег живота, и говори како даље да живите, каквим путем да идете да бисте достигли вечни, блажени живот.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Животу нас учи сам живот,и не бива кроз сав живот утабан пут. Само крсни пут нас води у радост општења са Богом, наравно, ако носимо свој крст без роптања, свакодневно црпећи снагу у Богу. А борба са страстима је дело свег нашег живота, и у тој борби се учимо да видимо своју крајњу немоћ и несигурност, и велику силу Божију, која је једним мгновењем у стању да нас ослободи од терета греха и страсти.”

Архимандрит Алипије (Воронов):“Господ нам заповеда да се непрестано молимо. Непрестано се молити значи увек имати на уму да је Господ са нама. Он зна сваку нашу помисао, види све што чинимо, што радимо, што чујемо, што говоримо.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Ми немамо старословенски, већ активни црквено-словенски језик. И говорити да је он тежак и неразумљив људима – значи одвајати га од живота цркве. Такви разговори се никада не помињу у старим списима. На француском, енглеском, немачком језику предају и никада нико не каже да је то тешко. Као нешто Божије, црквено, спасоносно, доживљавају то тако тешко, те почињу на сваки начин да га гурају од Цркве Христове. Макар и под маском добра, као што се зли дух може јавити у облику Анђела светлости.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Од Господа нам је дата заповест о љубави према људима, према нашим ближњима. Да ли они нас воле, за то нема потребе да се бринемо. Треба да се бринемо о томе да ми заволимо. Децо моја! Хитајте да чините добро! Немојте се штедети у добрим делима! То је оно што ће пре нас поћи у вечни живот, и што ће нас сачекати када будемо напуштали земљу.”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Јеванђеље је писано златним словима. Чувајте га као стону књигу која поучава како треба да поступамо у животу. Ко пажљиво чита Јеванђеље, тај никада неће погрешити.”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Немој да одбијаш послушање. У трпљењу спасавај своју душу. Можеш молити за олакшање, али ако олакшање није благословено, треба да примораваш себе да испуниш послушање, јер се Царство Божије трудом задобија.”

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Драги моји, рођени! Заволите! И радоваћете се са другима, и за друге. Заволите ближњег! И заволећете Христа. Заволите непријатеље, и оне који су вас увредили! И двери радости ће се вам се отворити, и Васкрсли Христос се дочекати вашу душу васкрслу у љубави. То је све! Тако мало од нас очекује Господ! У томе је наш рај! У томе је наше Васкрсење!”

Архимандрит Алипије (Воронов): ”Господ ће неизоставно открити ономе Своју вољу, ко Му је предао све своје срце. Такав човек ће се помолити Господу, и Он ће му открити како да поступи; и ако тај човек поступа по вољи Божијој, никаква беда га неће задесити, никакво разочарење.”

Архимандрит Јован (Крестјанкин): ”Све наше спасење је у Богу, а не у многобројним правилима, већ у живом, односу према живом Богу, пуном поверења. Трпљење је велика снага, и са трпљењем је лако корачати кроз живот. Заједно са смирењем, она води човека у Царство Небеско. Воља Божија нам се тако јасно пројављује кроз животне околности. ”

Архимандрит Натанаило (Поспелов): ”Црква влада свом пуноћом живота. У Цркви је и књижевност – то је Свето Писмо, дела светих отаца и житија светих. У Цркви је и музика – богослужбено појање. У Цркви је и рад, и одмор. У Цркви је чак и гимнастика – прописане уставом мале и велике метаније. У Цркви је пуноћа живота, и све остало што је неопходно човеку за спасење.”

http://www.pravoslavie.ru/srpska/118543.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Боже мој, Водио си ме руком благом Кроз све дане мога живота И ову пошаст што нас снађе Знам, победиће Твоја доброта.   Другога пута за мене нема, Давно сам прошао све стрампутице, Твојим стопама желим да ходим И с’вером да гледам у Твоје лице.   Али вере довољно немам И зато страх добија крила Нађе се душа у колапсу света, Тамо где досад није била.   Молитву сричем и душу храбрим Да Твојим путем ходи право И чврсто се уздам у речи Твоје: Са тобом сам, не бој се, веруј само.     Свештеник Владан Симић     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      У другу недељу Часног поста, 15. марта 2020. године, када молитвено прослављамо Светог Григорија Паламу, Архиепископа солунског, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија у Бору. Епископу су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), архијерејски намесник борско-поречки Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Милорад Филиповић, јереји Дарјан Комненовић и Милан Јанковић и архиђакон Илија (Јовановић).     У архипастирском обраћању владика Иларион је позвао сав верни народ да остане мудар и просвећен у искушењу које нас је задесило. Ми смо позвани да се у заједници једни са другима и у заједници са Богом у Духу Светоме спасавамо и путујемо заједно ка Царству небеском – рекао је владика и подсетио да је Црква Христова преживела и много већа искушења од овог којем сада сведочимо. Поштујући прописане мере опреза, Епископ тимочки је позвао све вернике да наставе да присуствују светим Литургијама које се у данима Великог поста служе средом, петком, суботом и недељом.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • By Логос
      У суботу друге недеље Васкршњег поста, 14. марта по новом календару када славимо свету Преподобномученицу Евдокију, верујући народ Лапова је са радошћу дочекао свог надлежног Архијереја, Епископа шумадијског Господина Јована.   Звучни запис беседе   Епископу су на светој Литургији саслуживали свештеници: архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић, Горан Живковић и Влада Бранисављевић, јереји Младен Ђурановић, Ивица Камберовић и Мирољуб Блажић, као и протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Марко Арсенић.   После прочитаних Јеванђеља Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да је данашње Јеванђеље јако поучно. “Када је Господ исцелио болеснике онда се повукао на једно пусто место да би заблагодарио Богу Оцу за та исцељења. Поука данашњег Јеванђеља је да треба стално да захваљујемо Господу и човек који то ради је, како каже наш народ, благородан.    Ипак, многима гордост не дозвољава да се захваљују Богу. Ако, на пример, чинимо добра дела да би се показали пред људима, онда нисмо на прави начин испунили своје Богом дано призвање. На заамвоној молитви чита се да је сваки добри дар сишао са неба. Све што је добро сишло је са Богом који је постао човек.    Данашње Јеванђеље нас опомиње на Васкршњи пост, а када постимо треба да се молимо и обрнуто. Треба постити не само јелом, него и мислима и делима и поступцима. Ако само постимо јелима, то је онда једнострано и није благословено. Пост је установљен још у рају када је Бог заповедио Адаму да не једе са дрвета познања добра и зла. Бог је хтео да види послушност Адама, јер онај ко има послушности он има и смирења. Послушност је начело оданости и чува нас да не "подивљамо" и да не будемо горди сматрајући да нам нико не треба и да смо бољи од свих”, истакао је епископ.    Владика је даље поучио присутни народ рекавши да нам не вреди ако знамо Јеванђеље, а не живимо по њему. “Пост служи и да дамо предност духу над телом, а уједно је и начин да човек скида старог човека у себи са свим његовим грешним навикама рађајући при томе новога човека. Све што је Господ чинио је ради нас, да би се научили молитви, јер се једино путем поста и молитве побеђују демони.    Свети Павле каже да када је немоћан да је тада силан, што значи да човек признавањем чињенице да је грешан, прихвата благодат Бога који опрашта све грехове искреном покајнику”. Епископ Јован је завршио своју богонадахнуту беседу рекавши да свако ко жели да води духовни живот ваља да пости и да се причешћује редовно.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.        *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање?   Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама.    Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим.      Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд.    Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у  Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од  малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће.    Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и  раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре.    *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема?   Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног.    Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом -  Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем.     Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку  није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.”   Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“.      Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце.    Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао  довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.”    На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу.    *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу?   Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију.     У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело  нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у  монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38).     *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана?   Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у  Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и  хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све  испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај.        Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати.     *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније?   Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја.    Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш?    Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у  својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине.     *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу?   Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину.    *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом?     Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим  жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо.  Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног.    *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије?   Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову.   *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком.    У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота.   Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње.       Разговарао: Катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
    • By Логос
      Празник Светог Великомученика Трифуна, заштитника винара и виноградара, прослављен је 14. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у манастиру Буково чије братство годинама узгаја најквалитетније сорте винове лозе и прави вина врхунског квалитета.       Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николаја Мирликијског а саслуживали су му архимандрит Козма, протосинђел Симеон, јеромонах Енох, јереј Дарјан Комненовић, архиђакон Илија и јерођакон Марко, док су за певницом појали Дарко Ђорђевић и Душан Стојменовић.   Епископ Иларион је у беседи честитао свим винарима и виноградарима славу и пожелео родну и благословену годину. У свом обраћању истакао је да брига о винограду нема за циљ само производњу вина већ и васпитавање човека да се у труду узраста у стално напредује, као и подсећање да уз добар плод узносимо и благодарност Богу на свему што нам дарује.   Након свете Литургије литијски се пошло до винограда где је, уз традиционално орезивање лозе, владика благословио род а освећен је и нови виноград.   У манастирском конаку је затим уприличено послужење и дегустација вина за верни народ и успешне винаре неготинског краја.     Извор: Епархија тимочка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...