Jump to content

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?


Препоручена порука

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?

 

photo-nic-co-uk-nic-170887-unsplash.jpg

Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.

Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.

Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.

Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.

Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.

Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.

Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.

Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Život ume da bude težak

Nesrećne ljubavi su tužne. Porodice dožive krizne događaje, a daljina nas može slomiti. Ali vreme je konstanta i ono ne treba da bude teško.

Vreme nam daje upravo to: vreme.

john-baker-349282-unsplash.jpg

Vreme da nađemo ono što nas raduje i da otkrijemo strasti koje nam mogu pomoći da se suočavamo sa usponima i padovima.

Šta radimo dok vreme prolazi je pod našom kontrolom i to treba da shvatimo ozbiljno. Sada treba da uradimo nešto kako bismo se suočili sa teretom koji nosimo od detinjstva i sada treba da iskoristimo vreme kako bismo izrasli u odgovorne, brižne i saosećajne stanovnike ove planete.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Hajde da donesemo odluku da nam je potrebna pomoć

Ovo je prvi korak ka promeni, bilo da smo sami razmišljali o tome ili da nam je neko sugerisao da potražimo stručnu pomoć. Drugi korak je da konačno uzmemo bol u svoje ruke.

Neće vreme, nego ćemo mi izlečiti sebe – izborima, odlukama i vežbom. Na nama je da odlučimo da li ćemo dopustiti neuspehu da nas uništi i događajima da nam pokvare dan.

Hajde da svesno donesemo nove i dobre izbore.

Ono što dajemo to i unosimo u naš život

Postajemo sami ono što pružamo okolini. Možemo da procvetamo ili da uvenemo, a izbor je samo na nama.

Naša putovanja nisu laka, ali smo do sad uzimali vreme zdravo za gotovo. Hajde da odlučimo da od sad potražimo pomoć.

Birajmo da budemo srećni jer naša talentovana, brižna i ponizna duša može biti povređena ako dozvolimo da bol nastavi da prekriva njen prirodni sjaj.

Vreme je da otpustimo, dopustimo i konačno – ozdravimo.

 

http://www.psihoverzum.com/da-li-vreme-leci-sve-rane-i-zasto-ne/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Мислим да нам је време дато да се кроз њега навикнемо да живимо са својим ранама, болом, недостатком... Почињемо да учимо како да живимо и носимо се са истим. Верујем да нам га је Господ на овоме свету дао да бисмо се кроз њега развили. Постоји само вечност.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 12.1.2019. at 11:35, JESSY рече

 

john-baker-349282-unsplash.jpg

Vreme da nađemo ono što nas raduje i da otkrijemo strasti koje nam mogu pomoći da se suočavamo sa usponima i padovima.

 

Једино ми је у целом тексту проблематичан овај део са страстима. 

Да ли се, у ствари, мисли на рецимо - страст према писању, спорту и сл?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Milica Bajic рече

Vreme da nađemo ono što nas raduje i da otkrijemo strasti koje nam mogu pomoći da se suočavamo sa usponima i padovima.

 

 

пре 7 часа, Milica Bajic рече

Да ли се, у ствари, мисли на рецимо - страст према писању, спорту и сл?

 

ma ne...misli se na alkohol, sex, droge i rock end roll....:smeh1:

a jeste malo upitno kada se ta recenica izvuce ovako iz celog teksta...jer upravo neko i pronadje ove strasti gore pobrojane

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, Milica Bajic рече

Једино ми је у целом тексту проблематичан овај део са страстима. 

da, mislim da je prevod malo nesrecan...sigurno je da se misli na "strast" prema sportu, pisanju, citanju i sl....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, JESSY рече

"strast" prema sportu, pisanju, citanju i sl....

И кад смо већ код тога, проверено из искуства, тврдим да нарочито физичко ангажовање може помоћи у тешким тренуцима. Mens sana in corpore sano

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Milica Bajic рече

нарочито физичко ангажовање може помоћи у тешким тренуцима. 

tacno...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Milica Bajic рече

И кад смо већ код тога, проверено из искуства, тврдим да нарочито физичко ангажовање може помоћи у тешким тренуцима. Mens sana in corpore sano

и дружење са људима у разним видовима и на разне начине који су доступни...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Vladan :::. рече

и дружење са људима у разним видовима и на разне начине који су доступни...

Обавезно, само са пробраним људима :ok: 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Milica Bajic рече

само са пробраним људима 

e, to...na zalost , to je samo par ljudi...govorim iz svog iskustva...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, JESSY рече

e, to...na zalost , to je samo par ljudi...govorim iz svog iskustva...

Истина...

Мада гледај то са ведрије стране - колико мало времена имамо да им посветимо, таман толико нам људи и треба ;)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, JESSY рече

e, to...na zalost , to je samo par ljudi...govorim iz svog iskustva...

ја сам више мислио на опуштеније варијанте дружења као што је форум, разни четови итд. није то наравно право дружење али може да буде прилично близу тога онолико колико таква комуникација дозвољава поготово ако се то пренесе и на приватну комуникацију и дружење...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.
      Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.
    • Од Danijela,
      Foto: EPA-EFE/BIEL ALINO Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega ruši brojne teorije zavere koje prate pandemiju. Njegova predviđanja bude nadu.
      Dr Babić je precizno, pozivajući se na objavljena načuna istraživanja, pojasnio zašto ne treba previše da strahujemo od reinfekcija, zašto će vakcine delovati i na mutacije koronavirusa, kao i zašto su neke zemlje bolje savladale pandemiju od drugih.
      Takođe daje savete šta da radimo dok ne stigne vakcina, ali i zašto ne treba da verujemo pseudonaučnim stručnjacima koji lek protiv kovida 19 povezuju sa čipovanjem i velikom svetskom zaverom.
      Njegov tekst prenosimo u celosti.
      Imunitet je trajan u većini slučajeva
      Kao što većina ljudi zna, slučajevi reinfekcije su proizveli strah da ovaj novi koronavirus ne proizvodi dugotrajnu otpornost. Takođe, neki ljudi “vuku” infekciju dugo vremena, što takođe nije dobar znak. Kod mnogo ljudi ove vesti su proizvele fatalizam – eto, nema nam spasa, moraćemo svi da preležimo ovaj virus na kraju. Što bi bila ogromna zdravstvena katastrofa (smrti na stranu, dugoročne posledice kod preživelih bi nas gazile decenijama).
      Na sreću, naučni podaci ne podržavaju ove strahove. Više objavljenih studija je primetilo da je imuni odgovor na samu bolest visoko varijabilan, i da neki ljudi imaju vrlo slabe imune odgovore. Tako da nije iznenađujuće što ima slučajeva u kojima ljudi brzo izgube i imunitet. Ali kako stvari stoje kod većine?
      Jedna studija je merila pet različitih aspekata imuniteta (IgA antitela, IgG antitela, memorijske B-ćelije koje prepoznaju kritični “RBD” deo “šiljka” virusa; i T-ćelije dve različite vrste, CD4+ i CD8+, koje prepoznaju specifično baš ovaj virus). Među prethodno obolelim ljudima, pet meseci nakon infekcije, 96% je imalo više nego dovoljan imunitet u tri različite grupe istovremeno. Što je posebno važno, nivoi memorijskih B-ćelija, koje omogućavaju imunom sistemu da brzo reaguje na ponovnu infekciju, su se povećali tokom tri do pet meseci nakon infekcije.
      Foto: EPA-EFE/Jesus Diges Pomen T-ćelija je bitan ovde, jer dotične imaju posebno snažan uticaj na dužinu i težinu bolesti kod ovog virusa. Za ljude koji nisu imunolozi, naš imuni sistem ima više grana. Jednu od njih čine B-ćelije, koje proizvode antitela, proteine koji se vezuju za virus, ometaju ga u radu, i omogućavaju organizmu da prepozna i direktno uništi virusne čestice. Druga grana su T-ćelije, koje prepoznaju kada virus već inficira neku od drugih ćelija u telu – i koje tu zaraženu ćeliju onda unište. Ovo je uprošćenje; imuni sistem je vrlo komplikovan, i ne može se objasniti u jednom paragrafu; ali ovo vam daje generalnu ideju.
      Jedan uzrok zabrinutosti povodom imuniteta je što nivoi antitela kod nekih bolesnika vrlo brzo opadaju nakon oporavka. Međutim, u preko 40% takvih slučajeva, nađene su T-ćelije koje specifično prepoznaju virus, i koje su slične po tipu memorijskim B-ćelija (trebalo bi da traju dugo vremena, možda doživotno). Ista studija je takođe analizirala uzorke krvi koje su ljudi dali pre nego što je virus nastao. Oko 28% je imalo T-ćelije koje su ciljale druge koronaviruse, ali koje su takođe usput delimično bile efikasne protiv novog SARS-CoV-2 virusa. Ovo objašnjava zašto je jedan deo populacije naizgled vrlo otporan prema infekciji.
      Zatim, iz Arizone imamo još jednu studiju (jedan od autora je naš čuveni imunolog Janko Nikolić-Žugić), koja daje dodatan kontekst. Naime, mnogi serološki testovi mere količinu antitela protiv svih virusnih proteina ukupno. Ta ukupna količina onda opada brzo u toku par meseci nakon bolesti. Međutim, ova studija je urađena mnogo preciznije i pažljivije, koristeći više različitih metoda, i prateći ljude mesecima nakon ozdravljenja. Ona pokazuje da ona najbitnija “neutralizujuća antitela” ostaju stabilna minimalno mesecima nakon oporavka. Ovo su antitela koja se vezuju za virus na način ili mesto koje zatim sprečava virus da uspešno inficira ljudske ćelije.
      Ono što opada su antitela protiv takozvanog N proteina. Autori studije ističu da su ova anti-N antitela u stvari veoma unakrsno reaktivna protiv raznih koronavirusa. Moguće je da ona predstavljaju pokušaj imunog sistema da izvuče “najbližu stvar” novom virusu iz sećanja na prethodne infekcije drugim koronavirusima, i da to baci protiv napadača. Onda nakon oporavka, ta antitela takođe brzo nestaju – što testovima koji mere sve ukupno izgleda kao ukupan pad nivoa. A u stvari, ona važna neutrališuća antitela ostaju stabilna.
      Nije posebno verovatno da će mutacije imati uticaja na efikasnost vakcina
      Koronavirusi nisu kao grip, i ne mogu da prosto “rearanžiraju” svoje genome. U suprotnom, četiri ljudska koronavirusa koji su već decenijama u opticaju bi imali različite efekte od godine do godine. Ali koronavirusi svakako mogu da mutiraju, uključujući tu i nove mutacije unutar “šiljka” koji je glavna meta za neutralizujuća antitela.
      U stvari, prva tri dokumentovana slučaja reinfekcije su ovde napravila veliku uzbunu. Sva tri čoveka su bili inficirani, oporavili se, i onda su se ponovo inficirali – ali u vrlo različitim regionima (jedan u Hong Kongu, drugi u Ekvadoru, treći u Belgiji). Sva tri su imala različite sojeve virusa tokom prve infekcije, pa onda opet različite tokom reinfekcije. Ali su svi imali jednu zajedničku tačku: soj koji je izazvao reinfekciju je nosio jednu specifičnu mutaciju u “šiljku,” takozvanu D614G.
      No, imamo dobrih vesti i na tom frontu. Antitela koja proizvode vakcine su se pokazala kao dovoljno jaka i raznovrsna da mogu da prepoznaju i neutrališu kako i nemutirani “šiljak,” tako i D614G mutant . Takođe, u toku ove godine smo skupili dosta informacija po pitanju brzine evolucije i mutacija kod ovog novog virusa, i vidimo da dotični mutira dosta sporo (bar na skali koja važi za viruse). Niko ne može da zna da virus NEĆE mutirati u neki oblik koji može da zaobiđe vakcinu; ali svi podaci koje trenutno imamo ukazuju da je tako nešto malo verovatno.
      Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON Šta možemo očekivati od vakcina?
      Moj lični savet za praktično sve je da vakcinu treba primiti, osim ako vam vaš doktor ne savetuje da je preskočite iz nekog za vas specifičnog razloga (recimo, ako imate urođene probleme sa mitohondrijama).
      Dve vakcine su trenutno u procesu potvrde (Pfizer/BioNTech, i Moderna), i obe imaju slične mere efikasnosti i sigurnosti. Pfizer ima velike već proizvedene zalihe vakcine (prihvatili su veliki rizik da im sve to propadne), ali ima problem da to dostavi jer vakcina zahteva transport na -70°C. Iz tog razloga, verujem da će malo dotične stići do nas. Moderna će morati tek da počne da zaista proizvodi, plus je njihova vakcina skupa, tako da će verovatno proći dosta vremena pre nego što to stigne u naše vode.
      Treća vakcina (AstraZeneca/Oxford) bi trebalo da uskoro izađe sa podacima, i ona je najverovatniji kandidat za prvu Evropsku vakcinu koja bi mogla stići do nas. Kineske SinoVac vakcine su takođe na vidiku, ali njihova efikasnost još nije jasna, kao ni profil nuzefekata; ali podaci se očekuju uskoro.
      Foto: EPA-EFE/DAN HIMBRECHTS Ruska Sputnik vakcina je nešto što mora da prođe još mnogo provera. Iako je navodno “potvrđena” u Avgustu, to istraživanje je rađeno na samo sedamdesetak ljudi; uporedite to sa više od 60 hiljada ljudi u testiranju ukupno za one dve pomenute na početku ovog paragrafa. Svaki čitalac ovog teksta može da odluči sam za sebe, ali ja trenutno ne mogu da preporučim Sputnik, sa čisto naučne tačke gledišta.
      Koja god vakcina da bude prva, za očekivati je da će prvi primaoci biti ljudi u medicini koji su izloženi virusu, i zatim osetljive populacije (stari, imunokompromitovani, itd.). Zatim će se ići odatle u ostatak populacije. Ali ovo zavisi od proizvodnje i tačke u kojoj cela stvar dođe do nas.
      Takođe, svi treba da se pripremimo za još više urlanja na društvenim mrežama, i na mesece dodatnih karantina. Normala se vraća tek kada broj vakcinisanih plus broj onih koji su preležali i stekli trajni imunitet dođe do cifre od oko 80%. Što manje vakcinacije, to se duže čeka da se ovaj broj postigne kroz infekcije.
      Problem je statistika i nerazumevanje iste. Ako vi, čitalac ovog teksta, pošaljete jedan e-mail deset miliona ljudi, desetine primalaca te vaše poruke će umreti sutradan. Stotine će se razboleti i umreti tokom sledećih par nedelja. Hiljade će se razboleti i pomreti od raznih bolesti tokom mesec ili dva nakon vaše poruke. Ovo uključuje i decu, mlade, i prethodno zdrave ljude. Ovo je prosto statistika: ako uradite BILO ŠTA sa deset miliona ljudi, desiće se isto, jer u tolikom broju ima onih koji su bolesni a ne znaju, ili koji će se prosto slučajno uskoro razboleti, bez obzira šta bilo ko radio. Niko normalan ne bi rekao da su ti ljudi pomrli ZATO što ste im vi poslali e-mail.
      Ali upravo takva “logika” vlada kada su vakcine u pitanju. Svaka koincidentalna bolest ili smrt se razglasi kao dokaz opasnosti. Podaci se iskrivljavaju ili prosto izmišljaju. Priče tipa “brat od sestre mog zeta je primio vakcinu i onda je pao i umro dva dana kasnije” su već na sve strane.
      Na to dodajte priče o Bilu Gejtsu (koji sa vakcinama nema ama baš nikakve veze), “tečnim čipovima” (koji ne postoje, to je kao da pričate o vampirima u vakcini), lečenju hidroksihlorokvinom (koji nema nikakvog efekta protiv virusa), i spiskovima užasnih sastojaka koji se navodno dodaju u te bočice (potpuno izmišljenih od strane nekog paranoika na Jutjubu koji o vakcinama i medicini zna manje nego prosečan srednjoškolac) – i masa naroda će da odbije da primi vakcinu. Što kao što rekoh iznad, znači da će duže morati da se čeka imunitet krda i povratak u normalu.
      Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani Mi koji radimo u medicini i nauci ćemo pokušati da se protiv ovoga borimo koliko možemo. Od vas drugih se nadamo da ćete nam pomoći.
      Šta treba da radimo dok čekamo da vakcina dođe?
      Jedna od najpredvidljivijih priča u toku ove pandemije se bavi brodovima za krstarenja. Ovi brodovi su čak i u normalnim periodima jako osetljivi na viruse; svake godine se desi da negde neki mora da se hitno vraća u luku, zato što je na brodu izbila nekakva epidemija. Gusto napakovani ljudi u prostorijama koje dele ventilaciju i koje moraju da budu zatvorene kada je napolju vetar i kiša – pa, to je savršeno za širenje raznih virusa.
      Otud, niko se nije iznenadio kada su ovi brodovi odmah na početku epidemije postali centri zaraze. Zbog lakog prenosa, velika većina putnika i posade je dobila virus, i većina je imala dosta tešku bolest, u proseku težu nego na kopnu. Samo oko 20% zaraženih ljudi nije imalo simptome.
      Cela industrija je naravno hitno zatvorena, i države su ušle u karantin. Ali onda je neko u Americi imao briljantnu ideju: okej, zaravnili smo krivu, i sada možemo da uz mere bezbednosti opet počnemo sa krstarenjima. Ovo je i urađeno, protiv svih saveta svih epidemiologa, i završilo se u roku od nekoliko dana kada su na ovim brodovima odmah izbile ponovo epidemije. Opet je bila zaražena velika većina svih putnika. Ali ovaj put, čitavih 80% zaraženih ljudi je imalo samo blagu ili čak asimptomatičnu bolest.
      Foto: EPA-EFE/LUCA ZENNARO Razlog za ovo su maske. Maska ne zaustavlja virus. Ali maska zaustavlja velike kapljice iz usta, koje nose veliki broj virusnih čestica. Takođe, maske smanjuju brzinu vazduha koji izlazi iz pluća, i time i domet “virusnog oblaka” koji okružuje zaražene osobe. Ovo ukupno znači da ljudi koji budu izloženi zarazi dobiju manji inokulum, tj. manji broj virusnih čestica im uđe u telo.
      Mada čak i jedan virus može teorijski da izazove bolest, u proseku važi pravilo da više virusnih čestica znači teže oboljenje. Kada virusa ima više, oni zaraze više ćelija istovremeno, i onda proizvedu više virusa druge generacije koji se onda brzo šire kroz organizam. Naš imuni sistem u toj situaciji nema vremena da se pripremi da i počne da se zahuktava prema napadaču. Ali ako je broj virusnih čestica mali, imuni sistem ima više vremena da proizvede odgovor na napad pre nego što se virus široko proširi kroz telo. Otud, manje virusnih čestica – u proseku lakša bolest.
      Tako da je odgovor: nosite maske. Insistirajte da drugi nose maske. Nemojte ići na okupljanja gde se nalazi veliki broj ljudi. Naši medicinari su pred tačkom sloma; nemojte im nabacivati još posla, i pritom rizikovati svoj i tuđi život. Držite distancu, perite ruke. Treba nam samo još malo strpljenja.
      Okej, Miloše, strpljenje. Ali koga ja treba da krivim za ovo. Ko je sve ovo napravio?
      Rećiću nešto što će biti nepopularno kod mnogih mojih kolega: ja zaista razumem ljude koji misle da je sve ovo izmišljeno ili nekakva zavera. Oni gledaju oko sebe i vide silu izgubljenih poslova, ekonomsku krizu, mere koje se uvode pa prekidaju bez razumljive logike. Pošto je virus kod nas još uvek relativno redak, mnogi ljudi ne znaju nikoga ko je zaražen ili imao ozbiljnu bolest, pa im sve to izgleda prenaduvano. Iz te perspektive, sasvim razumno je razmišljati ko tu profitira, pa onda pokušavati da se razluči ko je tu možda sve to nekako isplanirao ili uradio. Gledajući situaciju u Americi, većini Evrope, kamoli u našim krajevima – zaista izgleda kao da su ludaci izveli revoluciju i preuzeli ludnicu. A onda se na to ubace profiteri i lešinari sa Jutjuba i sličnih sajtova, i počne haos.
      Ali kao što je često u životu slučaj, istina je mnogo… pa, manje impresivna, tužnija. I u njoj ima manje zavera i legendarnog zla, a mnogo više proste nesigurnosti i nesposobnosti.
      Ovaj virus NIJE bio nikakvo iznenađenje. Mi smo imali dva nova smrtonosna koronavirusa koji su se pojavili u toku zadnjih 20 godina. Bila je epidemija SARS-1 virusa, vrlo srodnog ovom sada, koji je izbio 2003-će, i bio još zarazniji i DALEKO smrtonosniji. Ali je zaustavljen brzom reakcijom, karantinima, i teškim merama koje su uvedene u Kini, Hong Kongu, i Kanadi.
      Zatim smo imali virus po imenu MERS, takođe koronavirus, koji je sa kamila prešao na ljude u nekoliko Arapskih država. Dotični ima 35% smrtnost, i za sada je pod kontrolom samo zato što se slabo prenosi od čoveka do čoveka.

      A nisu tu u pitanju ni samo koronavirusi. Bile su dve velike epidemije Ebole u tom periodu, koje su zaustavljene herojskim radom virologa i lekara u Africi. Imali smo skok Zika virusa u novu populaciju, sa jezivim posledicama na žene koje su imale nesreću da budu trudne u tom trenutku. Imali smo nervozne virologe koji su nas upozoravali da se doseg čikungunja i denge virusa povećava. Imali smo masu upozorenja.
      Povrh toga, tu su i promene u strukturi sveta. U prošlim vekovima, novi virusi i bolesti bi izazvali lokalne epidemije, koje bi opustošile neki grad ili neku malu oblast, i onda nestale kada se tamo lokalno stvori imunitet. Danas, novi virus može da obleti oko sveta od aerodroma do aerodroma u roku od par dana. Takođe, danas ljudi uništavaju sve veći i veći deo preostale divljine, i dolaze sve više u direktan kontakt sa preostalim divljim životinjama – što povećava šansu da se neki od njihovih virusa prenese na nas.
      ZNALO SE da će pre ili kasnije neki virus skočiti na ljude, oteti se kontroli, i početi da žari i pali. Potpuno očekivana stvar, upozoravana, ali u mnogim državama je slabo ko slušao.
      Mi nismo uradili ništa u odgovor na ovo upozorenje. Nama se može i donekle oprostiti – Balkan, siromašne države, malo resursa, malo naučnih kapaciteta. Ali za ostatak Evrope, i za Ameriku, to je već teže progutati. Ni oni se nisu dobro spremili, i dobili su sada ovu situaciju u kojoj se svi nalazimo.
      Ali znate ko nije u istoj rupi? Kina. Tajvan. Vjetnam. Japan. Južna Koreja. Novi Zeland. Australija. Kako to? Možemo da smišljamo objašnjenja za Tajvan i Novi Zeland (ostrvo, lako kontrolisati granice), ili za Južnu Koreju (veliko ali vrlo koncentrisano i organizovano stanovništvo). Ali Vijetnam? Ili Kina? Država sa milijardu i po ljudi, gušće naseljena nego bilo koje mesto u Evropi, plus mesto sa koga je počeo virus? Kako su oni to doveli u kontrolu? Nekim tajnim vakcinacijama?
      Ne. Oni su reagovali kada su videli SARS-1 i MERS, i spremili su se. Napravili su snažnu državnu epidemiološku infrastrukturu, koja je odmah čim je virus prepoznat kao opasnost skočila u dejstvo.
      Prvo su uveli masivno zatvaranje i karantine. Zatvaranje granica, svog javnog saobraćaja (i lokalno i državno), zatvaranje aerodroma. Ali umesto da to rade samo dok je politički zgodno, oni su to radili sve do tačke na kojoj su njihovi epidemiolozi mogli da podnesu broj novih slučajeva.
      U mestima sa najvećom zarazom, zatvaranje je trajalo punih 76 dana. Država je prihvatila ekonomsku štetu, i dala pomoć ljudima i kompanijama eda bi iste preživele taj početni period. Preko četrnaest hiljada novih zdravstvenih kontrolnih mesta je otvoreno da bi se garantovala kontrola nad kretanjem i zdravstvenom slikom ljudi, sa teškim kaznama za prekršioce karantina. U roku od nekoliko dana, uspostavljen je sistem za praćenje kontakata, i sistem za testiranje koji je u roku od dve nedelje testirao DEVET MILIONA ljudi.
      Foto: Profimedia.rs Zatim, umesto da se žure da se “vraćaju u normalu” i “spašavaju ekonomiju,” nastavili su da guraju krivu do nule. Ništa “zaravnjavanje,” već nula. Praćenje kontakata bez izvinjenja, sa kaznama za ljude koji lažu sa kime su se sreli i gde su bili. Dalje testiranja na masivnom nivou: hiljade i desetine hiljada testova oko svake tačke na kojoj se virus vidi, obavezni karantini za izložene. Plus, masivna produkcija maski, rukavica, i drugih potrepština, i čvrsta pravila o njihovom korišćenju na nacionalnom nivou.
      Ispostavilo se da je ovo bolje i za ekonomiju. Umesto da se mesecima država polako guši, tu su dva meseca teškog života nakon čega… pa, virusa efektivno više nema.
      Sve je to moglo da se uradi i u Evropi i Americi sigurno. A mnogo toga je moglo i kod nas mnogo bolje da se uradi, bez obzira na siromaštvo. Ali nije urađeno bolje, i sada smo tu gde smo. I sad čekamo da imunitet dođe do 80% i da se prenos uspori do tačke na kojoj možemo da se vratimo u normalu bez da to zatrpa bolnice.
      Ali ovde ima jedna važna lekcija: šta ćemo uraditi u budućnosti? Da li ćemo se spremiti, ili ćemo da se svađamo oko teorija zavere? Jer ako ne naučimo lekciju, i ako ne shvatimo da su epidemije nešto što možemo da očekujemo opet u budućnosti, prirodno, bez da ih prave neki milijarderi ili nekakve mračne sile… pa, za pet, deset, ili petnaest godina, igraćemo isti ovaj ples ponovo.
       
      Tekst naučnika koji ruši sve zavere o koroni - i daje nadu
      NOVA.RS Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega...  
    • Од J_a_n_a,
      Da li se vaš život promenio usled korona situacije? Ako jeste, na koji način? Nedostaju li vam drugi ljudi?  usamljenost kao posedica nedostatka ili smanjenog socijalnog života…
      Pijete li kafu na Zoom-u? Vi koji radite od kuće kako izdržavate rad od kuće?  Vi koji ne radite kako izdržavate rad pod maskama ili zaštitnim odelima? (zavisno od profesije)    
      Da li ste naučili nešto novo o sebi i drugima? I da li su vas neki bliski ljudi razočarali, tj. zahvaljujući izolaciji ste otkrili neke njihove osobine za koje ranije niste znali?
      Uopšteno, jedan iskren osvrt i vaše viđenje cele situacije. Sam virus kao takav nije preterano bitan već kako se mi osećamo povodom toga, tako da, kako ste? Jeste li anksiozni i koliko? Šta vam stvara najviše anksioznosti i šta radite povodom toga? Ili ste pak preterano opušteni? Jeste li zadržali posao, ostali bez posla, našli novi? 
×
×
  • Креирај ново...