Jump to content

Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?


Препоручена порука

пре 11 минута, Milica Bajic рече

Мада гледај то са ведрије стране - колико мало времена имамо да им посветимо, таман толико нам људи и треба

na zalost, nisam sigurna da je to u pitanju...razbeze se ljudi...cuvaju svoj komfor...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Vladan :::. рече

ја сам више мислио на опуштеније варијанте

razumem...ali svi smo drugaciji i razlicito reagujemo u takvim situacijama...

u svakom slucaju sam za to da svako radi ono sto ce mu u tom periodu olaksati situaciju i na bilo koji nacin pomoci...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Vladan :::. рече

ја сам више мислио на опуштеније варијанте дружења као што је форум, разни четови итд. није то наравно право дружење али може да буде прилично близу тога онолико колико таква комуникација дозвољава поготово ако се то пренесе и на приватну комуникацију и дружење...

Може стварно и то да буде сасвим супер опција. Мени лично, то је мој мали посебан свет који носим у џепу и заиста ми пуно значи и као такав, а камоли када се из тога изроди право пријатељство. Предивно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Чини ми се да Време лечи само тиме што се особа навикне на патњу. То многи мисле и готово сигурно осећају. Интензитет бола, разуме се, опадне с временом али мислим да жариште остаје активно. У некој форми, у неком облику.


Лично не верујем да психолози помажу, просто не мислим да је икаква врста трауме трајно излечива без Христа јер онда нема утемељење у крајњем добру, истини, љубави, спознаји. Чак нисам сигуран да је и какав креативан рад довољно дејствен јер и он чини да се заборави, одгурне а не изглечи.
То онда значи да Време (и инструменти му) само одлажу а то свакако није исцељење нити решење.


Стварно верујем да ту бригу и бол може (и треба) да носи само Христос, да човек испразни себе самог у оној мери да припадне и поверује Господу.
Свашта и мене мучи, накупило све свакаквих крахова и у мени и једном само у животу ми се десило, недавно, и заиста је трајало мање од четвртине секунде и било ми је много лакше! Стварно јесте, али је трајало тако кратко! но укус те светлости и избављења ми је остао, зато га и делим овде.
Мени, такав какав сам, Време није дало мелем и нема ми другог лека до Господа Исуса Христа.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, gavrosaurus рече

Свашта и мене мучи, накупило све свакаквих крахова и у мени и једном само у животу ми се десило, недавно, и заиста је трајало мање од четвртине секунде и било ми је много лакше! Стварно јесте, али је трајало тако кратко! но укус те светлости и избављења ми је остао, зато га и делим овде.

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека живе деца".

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Напољу је видно, као пред свитање.
К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да време поједине ране може само да зацели али не и исцели.Једноставно су ту зацељене, али када се најмање надаш (довољан је један тренутак, једна  из ведра неба иритација прошлости  )и  оне поново прокрваре.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa sta znam...u sustini svakom procesu izlecenja i zaceljivanja je potrebno vreme. Tako da ja kada cujem tu frazu " vreme leci sve " to shvatim tako. Naravno da puko prolazenje vremena ukoliko se ne radi na samom " lecenju " nista ne moze da ucini pozitivno, vec naprotiv....

ako se posecemo ispiramo ranu, previjamo i cekamo da zaraste...vremenom zarasta

ako se posecemo a ne ispiramo i ne previjamo nego samo cekamo da vreme odradi svoje...rana moze da se inficira...i kako vreme prolazi imamo jos veci problem...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Adelaida рече

Pa sta znam...u sustini svakom procesu izlecenja i zaceljivanja je potrebno vreme. Tako da ja kada cujem tu frazu " vreme leci sve " to shvatim tako. Naravno da puko prolazenje vremena ukoliko se ne radi na samom " lecenju " nista ne moze da ucini pozitivno, vec naprotiv....

ako se posecemo ispiramo ranu, previjamo i cekamo da zaraste...vremenom zarasta

ako se posecemo a ne ispiramo i ne previjamo nego samo cekamo da vreme odradi svoje...rana moze da se inficira...i kako vreme prolazi imamo jos veci problem...

Mnogo ljudi se, kad ih snađe nevolja uhvati za tu izreku,  ne shvatajuci pritom da klize u depresiju/ocaj i tek nakon nekog izvjesnog vremena shvate da ta aksioma ne vrijedi i ne podrazumjeva nastojanja onih ljudi kada je ta izreka nastala, ophođenje prema sopstvenim nevoljama  ne gleda se vise sa one tacke koja je u moralu, a ciji centar zaboravljamo gdke je

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

postoje situacije gde ni vreme ni vera ne mogu isceliti samu ranu...znaci mogu samo pomoci da naucis kako da je nosis nezaceljenu i potrudis se kako da na iole normalan nacin provedes ostatak ovog zivota...strpas sve to u svoje dzepove koji su pri tvom telu i ne otvaras ih...svestan si uvek da su tu, ali ne dozvolis sebi da razmisljas o tome...svako otvaranje je kao skidanje krhke kraste i rana opet pocinje da krvari...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 7.2.2019. at 19:17, JESSY рече

na zalost, nisam sigurna da je to u pitanju...razbeze se ljudi...cuvaju svoj komfor...

Lakše je dati sve drugo do (no)  sebe. Najveća utopija. Upravo nam je svima spas deo sebe koji damo, zapravo drugoga , koji nam se da.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од damsoyu,
      Stavio sam ovu temu na drugi forum ali mislim da se tice i ovog foruma
    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.
      Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.
×
×
  • Креирај ново...