Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Српске аргументе проглашавати фашистичким; Хрвате плашити “великосрпским пројектом”

Оцени ову тему

Recommended Posts

Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић наводни је аутор Меморандума БОИНГ, својеврсног бошњачко-муслиманског "Начертанија" који се ових дана поновно, након што је 1999. године састављен, појавио на интернету

ÐлÑÑÑÑаÑиÑа; ФоÑо:  Free Images Pixabay

Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић наводни је аутор Меморандума БОИНГ, својеврсног бошњачко-муслиманског "Начертанија" који се ових дана поновно, након што је 1999. године састављен, појавио на интернету. Меморандум БОИНГ наводно је настао у јуну 1999. године, а идејни творац је, према оном како стоји у документу, Бошњачки институт Адил Зулфикарпашић.

Дневник.ба, који је објавио спорни документ, се ограђује од садржаја документа и наглашава како нису сигурни у аутентичност самог Меморандума БОИНГ, међутим, објављују га пошто невероватно кореспондира са стварним политичким и друштвеним приликама у БиХ данас.

Такође, наглашавају уколико је Меморандум БОИНГ пост фестум написан онда је реч о врхунској анализи, а уколико је, пак, план, онда се заиста успешно и врхунски проводи и овом приликом одају признање аутору.

Меморандум БОИНГ, заправо, је платформа за развој бошњачке унитаристичке и централистичке идеје којом се бх. Хрвати претварају у националну мањину.

Неке од кључних теза Меморандума БОИНГ су оне о умањивању одговорности Бошњака за злочине над Хрватима у БиХ, осигуравање Бошњацима дуготрајног и апсолутног статуса жртве кроз монтиране судске поступке, заговарање модела грађанске државе будући да су Бошњаци већински народ. Такође, наведено је и како би бошњачки политичари пред међународном заједницом требали глумити да су за измене Изборног закона БиХ, а аргументе Хрвата и Срба у БиХ проглашавати фашистичким и сепаратистичким.

 

У наставку прочитајте Меморандум БОИНГ у целости:

1. Умањити одговорност Бошњака за почињене злочине и разарања, и оптужницама, потјерницама и монтираним судским процесима против држављана БиХ хрватске и српске националности осигурати Бошњацима дуготрајан статус апсолутне жртве.

2. Не дозволити да се баца љага на припаднике Армије БиХ, посебно на генерале.

3. Бошњачки народ изоловати од информација хрватских и српских медија, усадити му осјећај праведника и највеће жртве. Јачати жељу за осветом. Обучити га да прекида протубосански дијалог, да све аргументе Срба и Хрвата у БиХ који нису на фону унитарне БиХ називају фашистичким и сепаратистичким.

4. Избјегавати националну реторику. Као већински народ заговарати грађанску државу. Везати национални покрет уз нову бошњачку националну странку, која ће имати грађански, а не национални предзнак, како би се за овај пројект придобили и представници међународне заједнице, посебно Американци.

5. Из позиције жртве вршити снажне притиске на представнике међународне заједнице у БиХ. Од ОХР-а међународним лобирањем и помоћу бошњачких пријатеља изнудити измјене изборног закона које ће онемогућити антибосанским снагама да уцјењују у федералном парламенту (овај је дио већ остварен Петрићевим амандманима)

6. Измјенама изборног закона представничку демократију у Федерацији претворити у припадничку. Именовати своје људе на сва мјеста која припадају Хрватима, тамо гдје то омогућују недостаци изборног закона.

7. Осигурати да високи представници у БиХ буду политички "мекани" и лако поткупљиви. Поткупити све будуће високе представнике у БиХ капиталом из пријатељских земаља истока. Преко ОХР-а изнудити извођење владавине Бошњака путем 'грађанске владе' у Федерацији. Уколико се Хрвати буду позивали на законе притиском на ОХР путем наклоњених чланица ПИК-а, суспендовати изборна тијела. У Уставном суду Федерације поставити своје људе који ће се прогласити ненадлежним.

8. Пронаћи подобне Хрвате и Србе у Федерацији који ће насјести на причу о грађанској БиХ. Ако се такви не могу пронаћи као беневолентни и лојални овој идеји купити их позицијама, славом и моћи. Ако не буде ни таквих, пронаћи корумпиране и уцијенити их.

9. Међу Хрватима у БиХ, као слабом и неорганизованом политичком корпусу пронаћи људе из медија који су вољни радити за овај пројект.

10. Основати новину на хрватском језику која мора бити инсталирана у Херцеговини, како би се одагнале сумње да је контролише Сарајево. Поред новине, настојати у свим осталим медијима обезбиједити минимално један пробосански оријентисан који би дјеловао с хрватских подручја, чиме би учинак био већи.

11. Основати странку с хрватским предзнаком која мора имати радикалну хрватску реторику, како би се одагнале сумње да је странка пробошњачка. Погодност код хрватских радикала јесте политичка србофобија. Кооптирати у тијела нове грађанске Владе Федерације оне Хрвате којима је србофобија једини политички кредо. За шефа те пробосанске хрватске странке поставити човјека ограничене урачуњивости, који је послушан и не врлуда, како би га се могло држати под контролом, а чији је пробосански политички кредо оформљен и провјерен раније. Резултате те странке у медијима максимализирати. Након њеног уласка у Владу у Босни јој осигурати подружнице, како не би доживјела фијаско, те фингирати изборне резултате исте странке убудуће бошњачким гласовима, како би странка преживјела.

12. Преузети јавне медије у држави. Преко њих криминализовати и држати у шаци све оне који се буду одупирали овом пробосанском пројекту. На чело јавног емитера поставити такође интелектуално ограниченог човјека задојеног екстремно лијевим начелима. Како би се код странаца створио привид грађанских медија повремено нападати бенигне исламске групе попут вехабија и сл. Давати им велико значење и представљати их као сталну опасност, а грађанску бошњачку идеју представљати као једину која се у стању супротставити радикализацији и исламизацији бх друштва. За то вријеме на терену радити на радикалној исламизацији Бошњака, путем убачених НВО група с истока, којима је потребно осигурати финансирање.

13. Политички еутаназирати Хрватску. Понављањем приче о договору Бобан-Караџић и Туђман-Милошевић новим лидерима у Хрватској дати до знања да је БиХ склизак терен на који не требају улазити. Сваки покушај РХ лидера који би био на трагу јачања положаја Хрвата у БиХ прозвати преко јавних медија и денунцирати пропагандом о обновљеном Караџић-Бобан путу.

14. Потицати останак ХДЗ-а на власти у Хрватској. Због гријеха прошлости РХ Влада на челу са слабим и покајничким ХДЗ-ом није никаква пријетња бошњачкој идеји. Преко Бошњака у РХ Сабору јачати идентитет Бошњака у РХ и останак ХДЗ Владе. ХДЗ је сам по себи, због међународно прихваћене приче о подјели Босне, већ еутаназиран. Спречавати долазак лијеве Владе с државничким начелима на власт у РХ. У случају доласка такве Владе на власт, јачати непријатељство и ненаклоњеност Хрватима у БиХ према идеји љевице, пропагандом о повратку комуниста. Раширити свијест међу бошњачким лидерима да љевица у Хрватској може бити опаснија за пројект унитаризације БиХ од РХ деснице и додатно их обучити за комуникацију с њима.

15. Након изнуђених изборних амандмана у Федерацији увести грађанску демократију по вољи већине. Све противбосанске снаге држати у опозицији. Држање Хрвата у опозицији правдати вишим патриотизмом. Именовање Федералне Владе мимо Устава правдати потребом да се спријечи хаос. Повике о конститутивности Хрвата, који ће се јавити након тога, гушити пропагандом како нису само ХДЗ Хрвати добри Хрвати. Избјегавати теме попут конститутивности, Устава, колективних права. Јачати теме попут програмске и идеолошке коалиције и сл.

16. Наше Хрвате гурати у медије, нарочито на ХРТ, инсталисати под сваку цијену на ХРТ провјерен пробосански кадар који ће осигурати термине пробосанским снагама на ХРТ (овај је дио већ одрађен преко Марије Топић Црноје оп.а).

17. Чињеницу да је већина Хрвата и даље везана уз националне странке разбити илузијом о томе како их више од пола гласа за водећу грађанску странку.

18. Након укидања права на представничку демократију Хрватима у ФБиХ, слабити и сотонизирати њихово природно приближавање Србима до чега ће засигурно доћи услијед унитаризације у Федерацији. Приближавање Хрвата и Срба у БиХ најопаснија је посљедица нашег цијелог пројекта претварања Федерације у грађанску државу, која може изазвати словенско-хрватски ефект већ виђен у Југославији те довести до формирања политичке осовине у БиХ, која би могла промијенити судбину БиХ.

19. Све Хрвате који буду заговарали сарадњу са Србима у БиХ јавно прозивати као српске плаћенике. На јавним медијима перпетуирати документарне филмове о српским злочинима над Хрватима.

20. Користити јаки антисрпски сентимент у РХ како би се дискредитовали хрватски лидери у БиХ који комуницирају са Србима. Сваки састанак хрватских и српских лидера у БиХ назвати коалицијом и политичким пактирањем, радити паралелу са Бобан-Караџић састанцима.

21. Јачати пријатељство с Хрватима у Хрватској на свима нивоима. Договорити с грађански оријентисаним Вуковарцима пријатељство Сарајева и Вуковара. Искористити антихерцеговачко расположење у Хрватској као аргумент за негирање противхрватског расположења код Бошњака аргументима да Хрвати у РХ и они у БиХ те да су они у РХ добри, а наши у БиХ лоши.

22. Осмислити САНУ ИИ и путем јавних медија у БиХ и својих људи у РХ ширити пропаганду о „САНУ-у ИИ“ и тиме плашити Хрвате у РХ и у Федерацији новим великосрпским пројектом како би се оспорио политички дијалог Хрвата са Србима.

23. Све грађански оријентисане Србе и Хрвате који у почетку насједну на идеју овог пројекта, а у међувремену устану против њега медијски изоловати и политички еутаназирати. (Ово се већ догодило Влаисављевићу и Ловреновићу). Бошњаке који устану против овог пројекта јавно изопштити и дискредитовати на све могуће начине.

24. Сваки захтјев за Трећим ентитетом гушити причом о "хрватској Посавини" као бошњачкој дуди варалици за Хрвате. Посавину јавно признати као једини комад БиХ који припада Хрватима како би се захтјеви за Трећим ентитетом што интензивније гасили.

25. Суфинансирати дјеловање Исламске заједнице у Санџаку.

26. Суфинансирати дјеловање Исламске заједнице у Херцеговини.

27. У Међународним круговима пропагирати стање апартхеида у Санџаку и Херцеговини. Негирати причу о етнички очишћеном Сарајеву те о пола милиона Хрвата и Срба који недостају на већинским бошњачком подручју у БиХ. Приче о апартхеиду на бошњачком подручју називати фашистичким и монструозним оптужбама.

28. Посебну пажњу посветити Мостару. Покушати преко сарадње с Турском у Источни Мостар настанити хиљаде нових студената који требају бити будући бошњачки лидери Мостара и Херцеговине.

29. Посебну пажњу посветити експлоатисању снажне симболике свештеника код Хрвата. Будући да они имају огроман утицај на католике у БиХ пронаћи неколико свештеника који ће радити за нашу ствар и дати им медијске и сваке друге привилегије. Пронаћи најташтије међу њима, који ће за мало медијске пажње потпуно пригрлити бошњачки национални програм.

30. Развијати свијест о геноциду у Сребреници. Јеврејским моделом експлоатације геноцида слабити положај Бањалуке. Негирати у међународним контактима турски геноцид над Јерменима, како би се осигурала дугорочна подршка Турске.

31. Искористити припадност исламу код Америке; увјерити их да помагањем муслимана на Балкану имају дугорочно јак противаргумент код исламских земаља за све оптужбе како је Америка антиисламска.

32. Јачати сарадњу с Турском и користити њене ресурсе моћи у свијету. Приватно на састанцима с Турцима изражавати им вјерност и припадност једној нацији. Јавно се у БиХ ограђивати од туркофилије, како би се задржала патриотска пробосанска позиција.

33. Све особе из средњовјековне босанске историје, били они православци или католици, прогласити древним Бошњацима, како би се осигурао вишевјековни национални континуитет и уједно обезбиједио имиџ темељног народа. Уједно Хрвате и Србе у БиХ прогласити досељеницима.

 

Овом плану потребно је приступити одмах и без одгађања.

Бошњачки институт у Сарајеву – Фондација Адил бег Зулфикарпашић,

Сарајево, 17. јуна 1999.

 

tekst-(1).jpg

tekst-(2).jpg

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/република_српска.652.html:771002-ДНЕВНИК-БА-ОБЈАВИО-НАВОДНИ-БОШЊАЧКИ-МЕМОРАНДУМ-Српске-аргументе-проглашавати-фашистичким-Хрвате-плашити-великосрпским-пројектом

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2019. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци. Саслуживали су Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ бањалучки г. Јефрем, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије и Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије, као и протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, синђели Платон и Теофило,  протођакон Радојица Жагран и ђакон Зоран Ђурић.   Прилог радија Слово љубве   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Светој архијерејској Литургији присуствовали су председавајући Преседништва  БиХ г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, преседник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић. У славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са највишим званичницима Републике Српске.    
       
          Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јануара 2019. године, на Бадње вече, вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару.Поред многобројног верног народа престонице, молитвеном чину прсуствовали су министар спољних послова г. Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-  


        Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије.
      Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву.
      Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен.
      Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности.
      У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском.
      Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије.
      Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка).
      После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни.
      На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима.
       
      јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године
      ИРИНЕЈ
      по милости Божјој
      Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:
      МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
      И Логос постаде тело и настани се међу нама,
      и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца,
      пун благодати и истине (Јн 1, 14).
      Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18).
      Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5).
      Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем.
      Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“.
      Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. 
      Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету.
      „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања.
      Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека.
      Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.
      Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова  за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног  идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет.
      Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4).
      У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6).
      Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога.
      Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали.
      Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави.
      Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав  на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ.
      Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2).
      Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом:
      Мир Божји – Христос се роди!
      Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година!
      Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године.
      Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
      Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
      Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
      Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
      Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
      Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
      Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
      Епископ будимски ЛУКИЈАН
      Епископ банатски НИКАНОР
      Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
      Епископ канадски МИТРОФАН
      Епископ бачки ИРИНЕЈ
      Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
      Епископ западноевропски ЛУКА
      Епископ жички ЈУСТИН
      Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
      Епископ шумадијски ЈОВАН
      Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
      Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
      Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
      Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
      Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
      Епископ ваљевски МИЛУТИН
      Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
      Епископ западноамерички МАКСИМ
      Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
      Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
      Епископ крушевачки ДАВИД
      Епископ славонски ЈОВАН
      Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
      Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
      Епископ тимочки ИЛАРИОН
      Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
      Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
      Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО
      Епископ далматински НИКОДИМ
      Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
      Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
      Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
      Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
      Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
      Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
      ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
      Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
      Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
      Епископ брегалнички МАРКО
      Викарни Епископ стобијски ДАВИД
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
       
×