Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. БанеЛ

    БанеЛ

  2. obi-wan

    obi-wan

  • Сличан садржај

    • Од БанеЛ,
      Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. 
      Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. 
      Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. 
      Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста. 
       
       
    • Од александар живаљев,
      Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен.
      24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње.
      Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога.
      Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира.
        Извор: ФБ профил Жељка Познановића.    
    • Од Поуке.орг инфо,
      Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

      Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
      Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

      Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

      Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

      У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.



      У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

      С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

      Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

      По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
       
      Епископ милешевски Атанасије
      Светосавско звонце, сајт Радија Светигора
      Извор: Епархија крушевачка

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

      Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
      Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

      Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

      Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

      У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.



      У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

      С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

      Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

      По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
       
      Епископ милешевски Атанасије
      Светосавско звонце, сајт Радија Светигора
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Једна од наших превасходних рукотворина у манастиру Драганац је прављење тамјана за цркву и за нашу домаћу употребу. Захвални смо Богу што смо били у прилици да научимо како да произведемо веома квалитетан тамјан по традиционалном атонском рецепту. Многи манастири производе тамјан, а ми ћемо описати како овде правимо наш тамјан, по узору на тамјан из келија са Атоса, јер је много мекши од многих који се  данас продају, и који, уверићете се,потпуно догорева, а да се не претвара у  тињајући жар као што се често дешава. Ми такође користимо високо квалитетна уља (у издашној количини) идентична онима која се користе у заједницама на Атосу. Ми правимо тамјан самостално , с молитвом и љубављу. 

      Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. 

      Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха.
      Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање.

      Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда.
      МАНАСТИР ДРАГАНАЦ

      View full Странице
×