Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. obi-wan

    obi-wan

  2. Nebojš.a

    Nebojš.a

  3. Liga Džentlmena

    Liga Džentlmena

  4. Broken

    Broken

  • Сличан садржај

    • Од Плаво Небо,
      Кажу да су кртице законом заштићене. Волео бих да ухватим неку па да законодавцу пошаљем барем једну брзом поштом Шалу на страну. Из свог искуства знам да ово што се може видети на видеу је делотворно. Додуше, потребно је да ветар константно дува барем по мало. Али, када код могу, барем једном на дан, прођем кроз воћњак и вртим флаше неки минут. Металне цеви или парче арматуре забодем мало дубље (даље се преносе вибрације кроз земљу) и на њих навучем флаше као што је овде приказано. Као што рекох, уколико ветар не дува онда понекад провртим флаше руком. Дешавало се да се кртице наврате, али, само онда када се флаше неко време не окрећу. Такође, у земљу где би оне правиле кртичњак, неким колчићем избушим мало дубљу рупу и у њу убацим мало јачу петарду и рупу затворим. Вибрације од експлозије се пренесу кроз земљу и оне не смеју да поново долазе на то место. Ако још неко има неко решење нека напише.
    • Од александар живаљев,
      Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен.
      24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње.
      Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога.
      Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира.
        Извор: ФБ профил Жељка Познановића.    
    • Од Поуке.орг инфо,
      Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

      Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
      Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

      Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

      Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

      У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.



      У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

      С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

      Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

      По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
       
      Епископ милешевски Атанасије
      Светосавско звонце, сајт Радија Светигора
      Извор: Епархија крушевачка

      View full Странице
×