Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

БанеЛ

Како настаје мед, како почети са пчеларством

Recommended Posts

Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. 

Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. 

Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. 

Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста. 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да би почели да се бавите пчеларством, најбитнија ствар је да нисте алергични на пчелињи отров. Друга битна ствар је да имате неког искусног пчелара у близини који жели да вам помогне око пчеларења. 

Оно што сам приметио јесте то да највећи број пчелара хоће и жели да помогне онима који желе да имају свој пчелињак. 

Важна је и локација пчелињака, јер подручја где већ има много кошница, а нема неке богате паше даће вам минималне приносе, па се онда поставља питање исплативости.  Говоримо о томе да пчеле саме себе издржавају, тј. да бар дају онолику вредност меда колико те године уложите у њих. 

Број кошница са којим почињете не треба бити велики. Почео сам са 3 кошнице. Постоје различите врсте кошница, а можда је најбоље да имате кошнице које има и човек који вас учи пчеларењу. 

Тип кошница које ја користим је Дадан-Блатова кошница са 10 рамова. Најчешће се у мом крају користе Дадан-Блатове кошнице са 12 рамова, али моје мишљење је да су 10-ке боље. Друштва пре прелазе из плодишног дела у медиште и пре почну са скупљањем меда. Неповољна је ствар што су таква друштва склонија ројењу због мањег простора, што захтева чешћи обилазак пчелињака, који је од мене удаљен 15 км. 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иако знамо да су пчеле вредне, пожртвоване итд. постоји једна ситуација у којој се пчеле понашају другачије. У питању је грабеж. Да, пчеле знају да краду. Мада, са њихове тачке гледишта, то је потпуно дозвољено, јер не краду од сваког, већ од оних друштава за које пчеле сматрају да су осуђена на пропаст. 

Ово је ствар која ми се више пута догађала, нажалост ове године чак и више од претходних, првенствено због мог немара и непроверавања стања у друштвима на време. Ове године је јул био изузетно кишовит, хладан, спаривање матица је било лоше, па су друштва са таквим матицама била осуђена на пропаст без озбиљне пчелареве интервенције. 

Тада наступа грабеж. Оно што треба нагласити, за грабеж је у скоро свим ситуацијама крив пчелар. 

На интернету постоји једно изузетно предавање о овој теми, које треба обавезно погледати, пожељно и више пута. 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala Bogu ove godine nisam imao grabeza, a prinos je bio dobar. Poceo sam sa 4 kosnice i jednu sam razroio ali mi nije uspela, propala je. Koristim lang -Strutove kosnice.

Sta najcesce koristis za variolu? Neki kazu da treba oksalna, neki smatraju da ne treba?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ове године сам користио тимол траке против варое. Третман изађе око 100 динара по кошници. Еколошки је препарат, а пошто пчеларимо првенствено због наших потреба, желим еко-мед. Постоји неки швајцарски препарат тимовар на бази тимола кога хвале, али нисам нашао овде да има да се купи. Сваке године половином новембра извршим третман оксалном киселином. Гледао сам репортажу о сублиматорима оксалне киселине који производе пару и задимљавају се кошнице. Кажу да је изузетно ефикасан третман. Ради се у току лета са њим. Једина мана је та што тај апарат и није тако јефтин. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Varoa - prenosnik i ključni okidač virusa kod pčela

U Srbiji četiri najzastupljenija virusa prave probleme pčelarima: deformisanih krila, hronične i akutne paralize i virus mešinastog legla. Svi su, osim u pčelama, pronađeni i u varoi - pčelinjem krpelju.

varoa-6-880x495.jpg
Foto: Flickr / Gilles San Martin
Pčelinji krpelj varoa hrani se masnim tkivom i hemolimfom pčele. Na taj način se prenose bolesti i virusi između pčela. Pčelinji krpelj prelazi sa jedne pčele na drugu, prenose joj sve viruse, a od nje pokupe neke druge. Virusi su u organizmu i čekaju povoljan trenutak da se aktiviraju.

Virus deformisanih krila

Stručnjaci kažu da virus deformisanja krila ne bi bio toliko patogen i štetan za pčelu, da nije varoe. U varoi virus sazreva, dobija na svojoj patogenosti i jačini.

"Pčele ne samo što su male, sitne i zakržljale, nego i uginjavaju za dan do dan i po nakon izleganja. Kada virus uzme maha, za tako kratko vreme uginjava 30% novoizleženih pčela. To je mladost košnice u koju je mnogo uloženo da bi se pčele izlegle i postale korisne za društvo. U svakom novom turnusu izleganja ugine 30% nove populacije. Jasno je da ovom dinamikom vrlo brzo dolazi do smanjenja broja pčela i na kraju gubitka tog društva", objašnjava dr vet. med. Uroš Glavinić, asistent na katedri za biologiju Fakulteta veterinarske medicine Beograd.

Urođ
Glavinić: U svakom novom turnusu izleganja ugine 30% nove populacije (Foto: Z.Bogdanović)

Virus hronične paralize pčela

Virus hronične paralize pčela podrazumeva stanje kada bolest u dužem periodu i sa nešto manjim posledicama iscrpljuje organizam jedinke. Virus do te mere icrpi pčelu da joj otpadnu dlačice. Pčela po čitavom telu ima žute dlačice, koje joj daju braonkastu boju. Kada joj dlačice otpadnu, ona više nema tu boju, nego ostaje crni pigment, objašnjava naš sagovornik. Kada na glavi izgubi dlačice, ona počne da se presijava, zbog čega mnogi pčelari misle da su masne. Analize su pokazale da zdrava i jaka društva, koja bivaju zaražena virusom hronične paralize, ne dozvoljavaju "masnim" pčelama da uđu u košnicu i rašire virus.

"Pčele koje su na letu prepoznaju crne 'masne' pčele po mirisu, jer je to njihovo prevashodno čulo. Izguravaju ih i ne dozvoljavaju im da uđu u košnicu i unesu infekciju. Bore se sa pčelama, koje su deo njihovog društva. Guraju ih, dok ih potpuno ne isrcpe. Neke su mrtve, a neke umrtvljene i nemaju dovoljno snage da polete, već bauljaju“, priča Glavinić.

Ekološki načini za odbranu protiv varoe

Virus akutne paralize pčela

Virus je prisutan u pčelama, ali dokle god je njihov imunitet na zavidnom nivou, ne pravi nikakve probleme. Do njegove aktivacije dolazi onda kada padne imunitet. Tako je i sa virusom akutne paralize pčela.

"Naiđu lepi dani, pčele izađu napolje. Sam let bude fizički napor i stres za organizam i u trenutku se obori imunitet. Virus koji je bio tu aktivira se i u trenutku, akutno, ubija pčelu. Ona pada mrtva tamo gde je izletela, u polju. Zato se kao posledica ne javlja u društvima ni leševi uginulih pčela, ni žive pčele. Kažu pčelari, ostala puna košnica meda, matica i šaka pčela. Nije reč o mistici, već o aktivaciji virusa", pojašnjava dr vet. med. Uroš Glavinić.

Virus mešinastog legla

Reč je o virusu koji ubija legla, a prisutan je i u radilicama. One su te koje šire virus negujući leglo. Od jedne do druge ćelije one prenose virus i inficiraju leglo. Sa druge strane, virus radilicama ne pravi nikakav problem. One se sa njim bore. Do te mere uništi leglo da od larvice ostane samo opna puna kašastog, trulog sadržaja. To izgleda kao vreća, mešina puna tog trulog sadržaja. Zato se virus i zove virus mešinastog legla.

Varoa u zimskom klubetu

Statistika poražavajuća

Istraživanja sprovedena na katedri za biologiju Fakulteta veterinarske medicine Beograd, rađena na osnovu uzoraka pčelara iz cele Srbije, pokazala su da od 100% u svega 6% ispitanih uzoraka nije pronađen nijedan od ova četiri virusa. U 30% slučajeva bio je jedan od ova četiri virusa, u 42% zabeležena su dva virusa, a u 22% evidentirana je mešavina tri ili sva četiri virusa.

U Vojvodini virus deformisanih krila zabeležen je u 70,5% ispitanih društava, što ukazuje na loš način borbe protiv varoe, jer da je nema u toj meri, ne bi bilo toliko virusa deformisanih krila, ističu stručnjaci. Virus akutne paralize zabeležen je u 68,2% slučajeva, virus mešinastog legla 54,5%, dok u trenutku kada su rađene analize nije zabeležen virus hronične paralize.

Ako je za utehu - nismo najgori. U Austriji je u 90% uzoraka evidentiran makar jedan virus, u Francuskoj virusa deformisanih krila u 97% slučajeva, virus mešinastog legla 86%, virus akutne paralize u 58% uzoraka. U Urugvaju je u svakoj košnici bio virus deformisanih krila i mešinastog legla. U Hrvatskoj imaju sličan problem kao i mi. Virus deformisanih krila su imali u 95% uzoraka, dok je virus akutne paralize zabeležen u 10% uzoraka.

Zdravlje na usta ulazi

Preporuka svim pčelarima je da aktivno rade na jačanju imuniteta. Trebalo bi da kontrolišu varou, jer je ona prenosnik virusa, a za neke od njih i ključni okidač.

Koji su lekovi registrovani protiv varoe?

"Pčele treba zazimiti sa kvalitetnom hranom u dovoljnim količinama. U plodišnom medu koji im ostavimo imaju materijal da zidaju svoj imunitet i tkiva. Kada je godina katastrofalna, i nema dovoljno meda, ni da se malo makar pomeša sa šećerom, nego mora da se doda nešto u košnicu, onda je preporuka da se uzme neki od suplemenata koji imitiraju med i koji predstavljaju veštački izvor proteina, vitamina i minerala. Možete i sami praviti čajeve, odvare biljne, gde kuvanjem iz biljaka izvlačite neophodne sastojke koje, kada dodamo u šećerni sirup, makar malo imitiraju med", zaključuje Uroš Glavinić.

 

 

https://www.agroklub.rs/pcelarstvo/varoa-prenosnik-i-kljucni-okidac-virusa-kod-pcela/48201/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12.1.2019. at 10:47, Liga Džentlmena рече

Hvala Bogu ove godine nisam imao grabeza, a prinos je bio dobar. Poceo sam sa 4 kosnice i jednu sam razroio ali mi nije uspela, propala je. Koristim lang -Strutove kosnice.

Sta najcesce koristis za variolu? Neki kazu da treba oksalna, neki smatraju da ne treba?

 

супер стрип у септембру па оксалну средином децембра. и до сада нисам имао проблем са вароом и тако већ ево пета година. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      На годишњицу пробоја јасеновачких логораша, 22. априла, РТС је емитовао разговор са Ивом Голдштајном, аутором књиге "Јасеновац", до сада најкомплетнијег скупа чињеница и анализа о највећем стратишту на простору некадашње Југославије. О књизи и разговору са аутором пише уредник на РТС-у Ненад Милошевић.
      Сећања на познанства с Голдштајнима и Ивинима
      Са Славком Голдштајном сам се упознао 2011. године када сам снимао саговорнике за серију Анисемитизам. Тада ми је Славко причао о два система усташких логора: госпићки и јасеновачки. Обично људи мисле да логор Јасеновац налазио на једном локалитету, али он се заправо, као логорски сиситем, састојао од пет логора.
      Главни улаз у логор Стара Градишка У то време Славков син Иво Голдштајн био је на дужности амбасадора Републике Хрватске у Паризу.
      Остала ми је у сећању Славкова прича о слушању Хитлеровог говора на радију, мислим из 1936. када су се Славков отац и његов стриц по први пут уплашили Хитлера. Наиме, многи Јевреји у европским државама сматрали су да је Хитлер пролазна појава и да ће као и неколико немачких канцелара пре њега брзо отићи.
      У мојој серији о Миловану Ђиласу учествовали су и Иво Голдштајн и његов стриц Данијел Ивин. Сва тројица су историчари, са мноштвом објављених књига и чланака. Славко и Иво Голдштајн објавили су обимну монографију о Титу, а Славкова књига 1941. година која се враћа била је веома запажена међу историчарима у региону а и на ширем простору.
      Сећам се да сам са великим уживањем слушао Славка Голдштајна јер је имао великог говорничког дара. Теме је захватао пажљиво, аналитички и излагао их сталожено, не журећи, што ми сви људи новог доба, на штету нашу и наших слушалаца, чинимо.
      Бедем око логора Стара Градишка С друге стране, његов рођени брат Даниел Данко Ивин, којем је др Фрањо Туђман био ментор за његов никада неодбрањени докторат, и који је хапшен заједно с Михајлом Михајловим, Шејком, Пеђом Исусом и другима, један је од најузбудљивијих саговорника које сам срео. Он у излагању крене на неколико страна, али после неког времена све се те стране стопе у један ток, и то његовим анегдотама даје посебну драж. Прошлост само што не замирише иза његових речи.
      Професору Иви Глодштајну вероватно су чињенице да су му отац и стриц историографи олакшале у неку руку његова истраживања, али с друге стране је то, претпостављам могло бити и бреме, да се као истраживач бавите прошлошћу после стрица и оца, који су у историји и учествовали и који су о њој писали.
      И књигу "Јасеновац", као и неколико претходних, Иво је започео у четири руке с оцем. Нажалост, Славко је брзо због болести морао да одустане и није дочекао њен излазак из штампе.
      Мој Јасеновац
      Моје занимање за логор Јасеновац датира из дечачких дана када ми је у руке доспела књига Случај Андрије Хебранга Мила Милатовића, чији се највећи део односи заправо на страдање логораша у Јасеновцу.
      Јасеновац је у многима од нас истовремено потискиван и обнављан, као нека траума из детињства. А у неком животном добу дође време да покушамо да се с тим траумама суочимо, отворено и храбро.
      Књигу "Јасеновац" Иве Голдштајна прочитао сам с великом страшћу. Једноставно, то је добро написана књига на коју мислите док правите неминовне паузе у читању, која у вама, без обзира на тему изазива бартовско задовољство у тексту.
      Главни улаз у логор Циглана у Јасеновцу, мај 1945. Шта ме је у тој књизи тако привукло и узбудило. Ми са жудњом за сазнавањем прошлости приступамо историографским делима. Она, ако су убедљива и добро написана мењају наше представе и о садашњости и о могућим правцима куда свет а и наш живот у њему могу да крену. Оно за чиме трагамо јесте смисао и континуитет од тачке А у прошлости, до тренутка у којем читамо о тој прошлости, или гледамо, слушамо. Озарујемо се када нам неко реконструишући, оживи прошлост, ма каква она била, када јој да смисао.
      Ја заправо следим две линије: једна је хронолошка а друга је проблематска, рекао ми је у разговору професор Голдштајн. После сам помислио како је то најбољи начин да се једна тако сложена материја, деценијама прекривана и прашином и премазивана лаком, приближи данашњем читаоцу.
      Дакле, тим логорашким судбинама, о чијим сам смртима и мучењима и раније читао, Голдштајн приступа отворено, не одвраћајући поглед од људи и када губе достојанство и здравље, када постају бледе сенке а не хероји, од људи од којих би неки, по сведочењима, пристали да умру одмах пошто се добро наједу.
      Иво Голдштајн не скреће поглед ни са најтамнијих и најтрагичнијих места јасеновачког пакла пишући истовремено и о местима, малим оазама наде, преостале људскости и ретког хумора, тако неопхдног човеку.
      "Ни истраживачи ни читаоци не воле да виде слике у којима се људско биће спусти испод неког прага достојанства, и одвраћају поглед од слика у којима човек губи атрибуте људског бића. После неколико седмица проведених у логору човек губи памћење", пише Голдштајн.
      Ексхумација лешева на локалитету Међустругови 1946. Читалац непрекидно жели да прочита како су се заточеници спасили, побегли, или убили крвника. У Јасеновцу је то био случај један од хиљаду или један од више хиљада. Има и херојских примера: као што је случај с Милом Бошковићем, секретаром КПЈ у Јасеновцу који свом крвнику Ивици Матковићу, једном од Четири М, који му на наступу командује да легне потрбушке како би га устрелио каже да жели да крвнику гледа у очи док умире.
      Од двадесет и два логора смрти, пописаних у Јад Вашему у Јерусалиму само два нису била под нацистичком надлежношћу, а један од њих је био Јасеновац.
      Систем логора Јасеновац се мењао током свог четворогодишњег постојања, и стога се не може само са једне или неколико страна прићи ономе што се стварно догађало. Постојала је наводно и такозвана мирна година, крај 1942. до краја 1943. када је у логору убијено или умрло „само‟ 8.000 људи.
      Извори
      Разни су извори које наводи и укршта Иво Глодштајн у књизи, од сведочења мемоариста: Илије Јаковљевића, Николе Николића, Ервина Милера, Милка Рифера, Николе Николића, Егона Бергера, Анте Цилиге и других, преко радова Антуна Милетића, исказа логораша које је још АВНОЈ 1942. објавио, исказа сведока и оптужених са суђења окупаторима и домаћим издајницима после Другог светског рата и других примарних и секундарних извора. Сам аутор био је сведок на суђењу Динку Шакићу.
      О логору Јасеновац је објављено преко 1.100 књига од краја Другог светског рата до данас.
      Иво Голдштајн је покушао да прикаже историју Јасеновца изнутра, укрштајући исказе и сведочанства сведока о истом догађају, остављајући читаоцу да сам процени који је ближи истини. Користећи такву методу успева да неке догађаје осветли скоро у потпуности.
      Ова књига је, како њен аутор каже, написана за оне који се чуде над јасеновачким злочином, а међу такве спада и аутор овог текста.
      Голдштајн нам открива и унутрашњу организацију логора, поделу рада и одговорности као и одступања од правила понашања, како логораша и логорника (старешина из редова логораша), тако и усташа и чувара.
      С друге стране анализира и позицију логора Јасеновац у правном и политичком систему НДХ, као и парадржавне активности и везе оличене пре свега у односу Павелића и Макса Лубурића, заповедника логора, алфе и омеге логора током читавог његовог трајања, без обзира на смену са командног места и интернацију у коју је отеран под притиском Немаца.
      Одвођење српског станвништва с Козаре у логоре. Снимљено у лето 1942. Наиме, Немци су дошли до закључка у једном тренутку, крајем 1942. да се терором над Србима и другима у логору и уопште у НДХ, само регрутује све већи број партизана. Треба на овом месту рећи како је и Хитлер пред крај рата, када је тотални немачки пораз био само питање дана, рекао како је бар успео да уништи европске Јевреје. И Лубурић је био опседнут уништавањем Срба, комуниста и Јевреја, који су за њега, као и за његове учитеље у немачком логору Заксенхаузен-Оренијенбург где је био на обуци, представљали нижу расу, а сами Јевреји антирасу.
      Велики део депортованих у логор, а процењује се да је у њега ушло између 120.000-130.000 људи, није преживео.
      Велики број жртава није евидентиран јер је пре самог уласка у логор већ био мртав од исцрпљености, батина и успутних ликвидација у транспортима, или је одмах пред улазом у логор вођен на Градину, стратиште на другој обали Саве и ту ликвидиран.
      Логор Јасеновац III могао је да прими највише 3.000 логораша, све преко тог броја је ликвидирано након повремених селекционисања у којем су болесни, стари и неподобни одвајани за ликвидацију, а они који су остајали у животу су изнуривани слабом исхраном и радовима на насипу или у логорским економијама.
      После неколико месеци, најчешће су такође постајали кандидати за Градину, или убијани за пример на самом наступу, или негде успут на некој економији у кругу или ван логорског круга где су их усташе одводиле на рад.
      Сама логорска управа је била против евидентирања логораша. Усташе су једноставно имале намеру да затру и логораше и сваки траг о њима.
      Усташтво као идеологија
      Поред нових сазнања о систему логора Јасеновац ова књига је веома важна и због чињеница, сада организованих у нови поредак, о самом усташком режиму и његовим особеностима и карактеристикама.
      Дакле, усташтво је било, као идеологија, еклектички поглед на реалитет, каже Голдштајн, засновано на искривљавању идеолошких поставки Анте Старчевића а са елементима нацистичке и фашистичке идеологије. С друге стране, то је био тоталитарни и терористички режим који је систематски користио терор за остваривање својих циљева, па и тамо где се он није видео, као сенка је стајао над људима.
      Законска одредба од 17. априла 1942. предвиђала је преке судове који као санкцију изричу искључиво смртну казну, где није предвиђен правни лек, а молба за помиловање не одлаже извршење, које се морало спровести три сата од изрицања пресуде.
      Срби, Јевреји и комунисти су и законски проглашени највећим непријатељима хрватског народа. Циљ такве политике био је стварање чистог хрватског животног простора. Све то, наравно, звучало је познато још у то време. НДХ је прилагодио нацистичке расне законе, преузевши антисемитске мотиве нациста и фашиста, прикључујући им и тежњу ка уништењу Срба.
      Сувереност НДХ
      У коликој су мери Немци у НДХ надгледали и контролисали власт? Ниједан покрет војних јединица није се смео извести без немачког допуштења. Италијани су у другој половини 1941. реокупирали Јадранску обалу и Лику. Логори су у негативном и трагичном смислу били место слободе за усташе. Ту су, под изговором да спроводе у дело и политику Рајха убили десетине хиљада људи на најсвирепији начин какав није виђен у модерном добу, или двадесетом веку.
      Једноставно, НДХ је буквално била држава у којој су владали теорористи обучени у униформе, држећи се само привидно општих правних и законских начела. Таква држава је после ангажовања немачких војних јединица у акцијама чишћења у НДХ морала сносити и немачке војне издатке или бар њихов велики део.
      Треба рећи да су власти НДХ биле дужне да шаљу, како се рат разбуктавао, све више људи на такозвани добровољни рад у Немачку. У почетку, на рад су се људи јављали добровољно, а касније под присилом. У једном тренутку то је значило спас, нарочито за Србе у НДХ. Тако је 1942. у Немачку отишло на рад 20.000 Срба депортованих у Јасеновац после акција "подизања села" на Козари.
      После реокупације италијанске сфере утицаја у НДХ и логори из госпићког система логора: два логора на Велебиту и два логора на острву Пагу морали су бити затворени. Они су такође били логори смрти. У њима је било заточено 30.000 људи. Преживело је свега неколико хиљада које су усташе после италијанске реокупације депортовали у јасеновачке логоре. Први заробљеници Јасеновца били су заправо логораши из госпићког система логора, око 3.000 Срба и Јевреја.
      Систем логора Јасеновац
      Систем логора Јасеновац састојао се од пет логора: Јасеновац И Крапје, 12 километара низводно од Јасеновца; Јасеновац II Брочице у селу на два километра од места Јасеновац; Јасеновац III Циглана смештен у самом истоименом месту, главни и највећи логор; Јасеновац IV Кожара, радни логор смештен у кожарском погону Јасеновца III и логор Јасеновац В Стара Градишка, у предратном затвору удаљеном тридесетак километара низводно Савом од Јасеновца.
      Стара Градишка је испрва био замишљен као логор за Хрвате али је временом постао копија у малом, како каже аутор књиге, Јасеновца III Циглане. Градишка је била резервисана пре свега за – антифашисте, комунисте, скојевце, партизане и партизанске симпатизере, а после "чишћења" Козаре 1942. и логор за децу са Козаре.
      Усташка и логорска организација власти
      Иако су формално изнад Лубурића били министар полиције, Дидо Кватерник и сам Павелић, заповедник Лубурић имао је директне контакте са Павелићем чију је наклоност несумњиво уживао и којем је, изгледа једином полагао рачуне.
      Унутрашњу управу су чинили – логорник, заменик логорника, заповедник рада, вођа рада, групник (пословођа), затим стотник, десетар и писарница.
      Зграда из које је учињен пробој последњих јасеновачких заточеника 22. априла 1945. Логор је запошљавао у просеку 3.000 логораша. Једна од највећих радних група били су гробари чији је животни век био два месеца.
      У логору су се временом формирале разне заједнице - масони, партијска организација, економске, разне земљачке организације. Без заједнице логораша које су некада бројале само неколико чланова, појединац се није могао надати да ће преживети. У заједницама су људи испољавали солидарност, често на високом нивоу.
      Јеси ли комуниста или четник?
      Критеријуми за депортацију у Јасеновац често су били потпуно арбитрарни. Најдужа затворска казна износила је три године, али ју је мало ко дочекао, па и ако јесте задржаван је и даље у логору.
      Од ухапшених Срба су тражили да се изјасне – да ли су комунисти или четници, а када би им ухапшеници одговорили да нису ни једно ни друго, усташе су онда млађе људе сврставали у комунисте а старије у четнике. Обе групе су имале пођеднако мале шансе да преживе. Новопридошли у логор су ретко пописивани.
      Као и у другим логорима смрти логораши су убијани током самог транспорта у логор, јер су трпани у великом броју у вагоне, проводећи дане без воде и хране. Оне које не би успели да сместе у вагоне често су убијали на лицу места.
      На уласку у логор предавали су све драгоцености, у које су по усташама спадале и наочаре које су се сматрале господском ствари. Када су побијени или депортовани српски сељаци у селима око логора њихова стока и покућство такође су постајали плен усташа.
      У логору је било забрањено читање књига док се слушање страних радио-станица кажњавало смрћу.
      Усташке власти су колико год су могле биле неосетљиве на приговоре Немаца, Италије и Цркве па су се међународне комисије које су обилазиле Јасеновац показале као чиста фарса.
      Иако је у логору било заточено 46 лекара од којих је логор преживело само њих осам, лекарске неге скоро да није ни било, осим када су пред разним комисијама које су долазиле у логор показивани наводни болесници, заправо најздравији логораши које су усташе стављале у чисту постељину, док би оне иоле болесне и слабе пре тога побили.
      Крвници, криминалци, цинкароши и конфиденти
      Јасеновац је био предвиђен и за усташе који би се огрешили о дисциплину. Неки су и убијени а неки су постали заповедници и највећи крвници као на пример Љубо Милош или Мирослав Филиповић Мајсторовић.
      Занимљив је случај Владимира Сингера, покрштеног Јеврејина који је био истакнути усташа између два рата, чак водечи идеолог, али који је заједно са фамилијом страдао у Јасеновцу под неразјашњеним околностима.
      Вешала у логору Циглана у Јасеновцу Поједини заповедници и усташки официри, иначе највечи крвници, били су људи који су волели уметност, волели да разговарају о књижевности, док су други били полуписмени или неписмени сељаци. Трећи су заправо били окорели криминалци, којих је било и међу логорашима. Они су најчешће постајали цинкароши и конфиденти, а неки од њих су, како каже Голдштајн, обукли и усташке униформе. Криминалци су уживали велику наклонсот усташа.
      Поједини логораши су постајали мезимци усташа а неки од њих су чак и учествовали у ликвидацијама. Занимљиво је да су их усташе, све њих, пре или касније ликвидирале.
      Храна
      Логораши су у просеку у Јасеновцу добијали сто грама кукурузног брашна на дан. Борба за храну била је непрекидна, крађа хране, па чак и једног кромпира, кажњавала се смрћу. Месо су логораши јели најчешће када нека животиња на економији угине. У Старој Градишки је у једном тренутку сва трава била поједена. Тифус је покосио велики број логораша али и један број усташа.
      Наступ
      Наступ, постројавање логораша пред усташама било је нешто најзлокобније: тада су људи издвајани под оптужбом или не, понекад су убијани на лицу места а понекад одвођени на Градину на клање, иако би дан-два раније усташе са дотичним логорашем или групом њих збијали шале. Усташа је, без обзира на чин, могао премлатити или убити било којег заточеника без икаквог разлога.
      Индустрија смрти
      Усташе су, што су били веће убице и монструознији кољачи, имали веће шансе за бржи напредак у хијерархији.
      Инжењер Хинко Пичили је почетком 1942. дошао на идеју да направи пећ за кремацију лешева у самом логору. Прве жртве те пећи-крематоријума три пута четири метра, били су сами њени градитељи. Жртве су довођене ноћу и убијане маљевима и након тога бацане у пећ. Постоје сведочења и да су живи људи бацани у крематоријум. Пећ је престала с радом у мају 1942. када је преуређена.
      Од свих многобројних стратишта логорског комплекса Јасеновац највеће је било оно у селу Доња Градина на босанској обали Саве, где су после Козарачке офанзиве прво поклани локални Срби, њих две стотине. Те гробнице су снимљене из савезничких авиона и однедавно су те фотографије доступне истраживачима.
      На Градини су убијани маљевима и ножевима над јамама. Роми су били у јамама и слагали лешеве, на крају их посипајући кречом и земљом.
      Усташе су готово све познате начине на које су људи убијани и мучени током векова на Балкану примењивали и у Јасеновцу. Постојао је култ убијања, нарочито клања.
      Дрвени маљ који је служио за ликвидацију заточеника Логорске усташе регрутоване су из реда лумпенпролетаријата, најчешће од сиромашних херцеговачких младића. У убиствима у Јасеновцу су учествовали готово сви чланови усташке посаде. Највећи покољи одвијали су се за велике празнике, Ускрс и Божић, као и када је из Загреба у логор долазио Макс Лубурић, а један од највећих је свакако био када су испраћали Лубурића из Јасеновца, уочи "мирне године" када је убијено између 800 и 1.500 људи у једном дану.
      Иако наводно Немци нису знали за злочине свакодневно чињене у Јасеновцу, немачки војници и официри смештени у немачким војним постајама су учествовали у силовањима жена које су најчешће после тога убијане.
      У кругу фамилије
      Колико је блиска веза између Павелића и Лубурића била, и поред инсистирања Немаца да се Лубурић уклони и казни, говори и чињеница да га је Павелић пред сам крај рата промовисао у генерала и врховог заповедника свих оружаних снага НДХ.
      Занимљиве су и рођачке везе међу заповедницима Јасеновца. Вјекослав Лубурић био је блиски рођак Љубе Милоша. Динко Шакић оженио се полусестром Лубурићевом, као и Јаков Џал, пуковник усташке војске који је повремено долазио у логор. Сви заповедници логора Јасеновац били су емигранти, а сам Лубурић је провео седам година на Липарима у Италији у интернацији, што је иначе и језгро предратног усташког покрета.
      Међу јасеновачким зликовцима истакнуто место има и неколико жена, већ споменута Нада Шакић, полусестра Макса Лубурића, затим Божица Обрадовић, која је још са Маријом Мајом Буџон чинила "црну тројку" која је учестовала у бројним ликвидацијама.
      Жртве
      У најмањем проценту Јасеновац су преживели Роми, затим Јевреји и Срби. Занимљиво је да су у логору страдали и истакнути интелектуалци под оптужбом да су масони.
      И поред тога што су на католичку веру током рата прелазили и Срби а као муслимани се изјашњавали и босански Роми, то им најчешће није било од помоћи при одлучивању ко ће бити депортован у Јасеновац. У Јасеновцу је страдала, у првој години постојања готово сва ромска популација, њих 16.170. За смрт Рома није одговарао ни логораш а камоли усташа, пише, на једном месту Голдштајн.
      Лешеви заточеника на обали Саве у Јасеновцу Нарочито је била трагична судбина козарачке деце која су у логору Стара Градишка остављена јер су им родитељи који су остали у животу после "редарствене акције" на Козари отишли на рад у Немачку. Половина те деце умрла је од последица глади, болести и физички је ликвидирана. Претпоставља се да је половина спасена, око 6.000, а велику заслугу за то има Диана Будисављевић, Аустријанка која је имала добре врезе са Немцима у Загребу. Нажалост, деца су настављала умирати и када су извучена из логора тако да је од 12.000 деце преживело од 3.000 до 3.500 деце.
      Занимљиво је да је неколико дечака учествовало у самом пробоју 22. априла 1945.
      Размене
      Логораши, нарочито чланови КПЈ, служили су и усташама и Немцима за размену заробљеника којих је како је рат одмицао било све више и више.
      Усташе су и када је за неког стигла молба да буде пуштен или када је неко из врха власти интервенисао знале да кажу да је дотични мртав, а његова права смрт уследила би након дан-два. Истовремено је издаван налог да се неко пусти и тајни налог да буде ликвидиран.
      Зашто партизани нису ослободили Јасеновац?
      За логор Јасеновац је релативно рано сазнала и избегличка влада у Лондону. Неколико логораша је у марту 1942. сведочило пред Недићевом комисијом у Београду. Поједини немачки официри и редставници у НДХ знали су а неки од њих и покушавали да зауставе масовне злочине јер им је било стало и до добрих односа са квислиншком Недићевом владом.
      Најчешћа питања везана за Јасеновац су била – зашто га партизани нису ослободили и зашто логораши нису дигли устанак, као на пример Јевреји у Варшавском гету.
      Логор је био смештен на таквом месту које је евентуалне нападаче својим карактеристикама одвраћало од напада: природним препрекама, рекама Уном и Савом, затим мочварним пределом на северу. Логораши су непрекидно радили на учвршћивању одбрамбеног појаса, зидани су бункери у Градини и на другим местима око логора.
      Јасеновачки логор Циглана био је са свих страна опасан дрвеним и зиданим осматрачницама Јасеновац је чувало око 3.000 усташких војника, дакле било их је подједнако као и логораша. Немцима је било веома стало да се сачува пруга Београд‒Загреб. Знало се да ће у случају напада усташе прво побити логораше тако да су партизанима јављали да их не нападају. У таквим ситуацијама неблаговремене акције показују се кобним.
      Партизани су то желели, и славонски али и сам Тито, који је чак и наредио "да се испитају могућности да се логор ослободи".
      Међутим, сами логораши и партијска организација у логору су били против тога јер су знали каква ће рекација усташа бити у случају напада на логор. Нада у ослобађање или у бег из логора никада није нестала код логораша. Чекао се повољан тренутак а он је дошао тек када је постало извесно да се крај рата и самог логора ближи а да усташе не желе да оставе сведоке у животу. Логораши су се одлучили на пробој у најнеповољнијем тренутку. Зато је и број преживелих био тако мали.
      Пре пробоја 22. априла 1945, усташе су дан раније поубијале 500 до 600 затвореница. У пробој је кренуло око 1.000 логораша из Јасновца III Циглане, 90 је преживело. Логораши смештени у Кожари преживели су пробој у још мањем броју јер су се тек после подне одлучили на пробој, слично је било и у Старој Градишки. Усташе су минирале и палиле објекте у логору и уништавале документацију.
      Грађевински материјал за којим је одмах после рата владала велика тражња брзо су разграбили локални сељаци, као и машине преостале у логору. После неколико година логор је био рашчишћен.
      Због чега је у култури сећања Јасеновац потискиван?
      Непосредно после рата једном броју јасеновачких зликоваца је суђено и неки од њих су дали вредна сведочанства пре него што су осуђени на смрт, нарочито Љубо Милош, Филиповић Мајсторовић, Анте Врбан и други. Нажалост, један немали број није стигла казна.
      Поглед из воза на логор Циглана у Јасеновцу Сама социјалистичка влада после рата, пише Голдштајн, желела је да прикаже нацисте и фашисте као главне злочинце а домаће квислинге као секундарне актере, што је као резултат имало стални дефицит истине о злочинима квислинга. То се по речима аутора показало кобним у осамдесетим годинама двадесетог века. У деведесетим се све на неки начин, у мањој мери, али са великим подударностима поновило и није случајно Славко своју књигу насловио: 1941. година која се враћа.

      Кад би били само Срби и Хрвати у игри ствар би била мање комплициране, каже негде на крају наших разговора Иво Голдштајн. Ту није само у питању 41‒45, него и 91‒95, наставља он, процес помирења који се мора догодити мора се догодити преко Јасеновца.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3501931/goldstajn-pravo-pomirenje-mora-poceti-u-jasenovcu.html
    • Од Иван Недић,
      Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на својој страници на Фејсбуку доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице Госпође наше (Notre-Dame de Paris). У наставку дајемо превод сведочанства у целости. На приложеном видео-снимку појављује се и аутор сведочанства.

      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       

      View full Странице
    • Од Иван Недић,
      Ево како је све било.
      Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати.
      Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук.
      Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену.
      Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима.
      Излазим из куће. Живим у близини.
      Из своје улице видим огроман стуб дима.
      За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар.
      Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie.
      Остајем тамо.
      Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају.
      Неки се моле на коленима, у шест редова.
      Неки држе иконе и розаријуме (бројанице).
      Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце.
      Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља.
      Молитва је непрестана, без пауза.
      Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они.
      Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање.
      Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку.
      Други пут сви заједно читају Оче наш.
      Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза.
      Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама.
      Пети пут – молитва св. Франциска.
      Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици.
      Седми пут – молитва за ватрогасце.
      (Можда сам нешто заборавио).
      Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима.
      Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано.
      Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику.
      Смркава се, пале се уличне светиљке.
      Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца.
      Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови.
      Са свих страна звоне звона.
      У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена.
      Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану).
      Затим се пева још неколико Богородичиних песама.
      Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена.
      Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви.
      Затим опет Je vous salue Marie, без престанка.
      Пламен се још увек уздиже, али је слабији.
      Људи постепено почињу да се разилазе.
      После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу.
      Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва.
      Објашњавам јој.
      Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају.
      Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима.
      Хиљаде људи сатима певају на улицама.
      Била је то нека врста [духовне] револуције.
       
      Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/
      Превод са руског
      Иван С. Недић, Јелена Недић
       
×
×
  • Create New...