Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
пре 16 минута, Бездомник рече

Јесте узрокована рађањем и исхођењем, Сину и Духу Светом, од Оца. Јер, ако кажемо да није узрокована (рођена и исхођена), онда тиме само Оца поштујемо као суштинског Бога, а Сина и Духа изједначавамо са створењима којима божанскост произилази и зависи од благодатног односа са Оцем. Такво узроковање уопште није пежоративно по Сина и Духа, јер им Отац не узрокује биће другачије од својег.

Суштина Божија је подједнака свим Трију Ипостаси. Нити је она узрок нити је узрокована. Можемо рећи да она учествује у рађању Сина и исхођењу Духа, али није узрочник.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nasao ovo od sv.Marka Efeskog, vrlo je korisno za razumevanje stvari :

https://svetosavlje.org/ispovedanje-prave-vere/?pismo=lat

"... Jer ovde biti uzročnikom nije svojstveno suštini, da bi bilo zajedničko za (sva) Tri Lica..."

sto sledi....da ,ako je radjanje i ishodjenje na ravni sustine i prirode koja zajednicka za Oca, Sina i Duha,.... onda ako Sin ucestvuje u ishodjenu Duha u smislu uzroka i na ravni prirode,...  zasto onda i Duh ne bi moga da ucestvuje u radjanju Sina na ravni prirode (jer imaju istu zajednicku prirodu),...i onda bi imali totalni paradoks u Trojici, gde se ne zna sta je Sin u odnosu na Duha i obrnuto,.... mozemo da imamo da Duh ucestvuje u radjanju Sina, kao da je i on slican Ocu, ...kao da je ocuh Sinu, (negde se kod sv.Marka ili sv.Fotija tako i govori)... 

i zbog toga opet kako kaze Marko,...Načelo (uzrok) pak jeste lično (πρσωπικον = personalno svojstvo) i njime se razlikuju Lica (među Sobom u Svetoj Trojici)....

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Без унутрашњег поретка Свете Тројице, али не на равни узрочности, рођености и исхођености, него на равни ипостасног прожимања на граничној равни са суштином Божијом, не би могла да постоји творевина нити њено сједињење са Богом какво сада имамо кроз Евхаристију. Дакле, питање је, да ли је тај унутрашњи поредак Свете Тројице нешто заиста иманенто животу Божијем независно од творевине или је дат само зарад творевине? Моје је мишљење да је тај поредак независан од творевине и да представља смисао нестворене славе Божије у коју се творевина укључује.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Milan Nikolic рече

него на равни ипостасног прожимања на граничној равни са суштином Божијом,

Ako ne definišeš ovo,svaka dalja priča je besmislena,gotovo pa praznoslovlje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ту си апсолутно у праву.

Дефиниција ипостасног прожимања на граничној равни са суштином Божијом полази од Трију Ипостаси које окружују суштину Божију.

Постоје две крајности на које не смемо полазити, једна је суштина Божија а друга је везано за ипостасна својства која све надилазе, а то су својства узрочности, рођености и исхођености.

Између тих крајности постоји граница у виду ипостасног прожимања. У том прожимању постоји поредак Троје Ипостаси над суштином Божијом, а тај поредак је смисао нестворене славе Божије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Milan Nikolic рече

Трију Ипостаси које окружују суштину Божију.

Pa ovo ti je skroz pogrešno polazište,suština počiva na Ipostasima, i imanetna im je a ne nešto što Ipostas okružuje kao neki poseban entitet.Tu u suštini tražiš tačke gde prestaje suština a počinje ipostas a toga nema

Imam utisak da ti onu sliku sa tri čoveka i davidovom zvezdom u sredini koju si postavljao davno doživljavaš bukvalistički.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Главно је да постоји такво разликовање између ипостаси и суштуне. Не ради се о сливености, иако ипостас поседује суштину, тј. иако је суштина унутар ипостаси, као што је наглашено правило (тријадолошког излагања) да је један Бог у Три Ипостаси уместо да су Три Ипостаси у једном Богу.

Првоначална категорија Божијег постојања је Ипостас. Она у себи поседује суштину Божију. Могу постојати различите перцепције у нашем трагању за појашњењем тријадолошких тајни, али постоје и конкретни и утврђени критеријуми од стране црквених отаца од чега полазимо и на чему развијамо даља сагледавања.

Спреман сам да саслушам супротна мишљења и волео бих да чујем конкретне примедбе на основу отачких учења. Ја своје становиште постављам као своје искуство заједно са потврдом светоотачког учења, али одбацујем гађање цитатима са своје стране, док други могу слободно да ми предоче некакве доказе за супротно мишљење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Питање вредности је главно питање у савременом дијалогу цивилизација. Човечанство данас и у будућности зависи управо од одговора на то питање.

      Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације.
      У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности.
      У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање.
      Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт.
      Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације.
      У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима.
      Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб.
      Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији.
      Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства.
      Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“.
      Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма.
      Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса.
      Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19]
      Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности.
       
      Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005.
      Превод: Јована Пантелић


      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације.
      У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности.
      У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање.
      Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт.
      Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације.
      У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима.
      Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб.
      Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији.
      Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства.
      Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“.
      Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма.
      Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса.
      Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19]
      Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности.
       
      Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005.
      Превод: Јована Пантелић

    • Од ризница богословља,
      Гост у студију радио Београда 2 био је др Растко Јовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који је говорио о Васкрсењу, дану који даје смисао свим осталим данима и читавом времену, насупрот бесмислу, страху и свести да ми живимо у времену, а то значи да, од трена када се родимо, већ напредујемо ка сопственој смрти, као и о томе да ли је човек данашњице, опхрван туробном свакодневницом, у опасности да изгуби васкрсењски дух хришћанства, а то је радост.   Звучни запис разговора   Извор: Радио Светигора

      View full Странице
×