Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!

Recommended Posts

24231839_705758569619997_419245836097544

НЕПОЗНАТА БИТКА КОЈА ЈЕ СПАСИЛА СРБИЈУ

Учили су нас толико тога. А да ли су и о "Лесковачком маневру", подвигу толико важном за опстанак Србије?

Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича.

Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље.

Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Како и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Косова и Метохије.

На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Какав однос снага...

Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка I, Моравска II, Шумадијска II) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било.

Не, није никада дошло.

Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Као пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин "заобишао" пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ - север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме задржи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Куршумлија - Прокупље - Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија.

Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!"

План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. "Три лепе" су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања!

Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три - јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три... путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога.

Овај "Лесковачки маневар" одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Куршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Косову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука).

Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања.

Да... Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре.

У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње.

У њихову част је и написана ова прича.
Више вас чека на www.gvozdenipuk.rs

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Danijela рече

Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!"

Ovo se zove VERA! E da nam je opet takvijeh!! Neustrasivost I vera u odbranu Zivota! 

пре 1 сат, Danijela рече

Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања.

Dovoljan je I jedan ovakav covek da pokrene ostale, svojim licnim primerom! Ja verujem da svaka generacija iznedri ovakve ljude, ako su se nasledili geni heroja. Nadam se da ovakvi slavni primeri ulaze u skolske udzbenike, da bi bili osvedoceni ne samo kao slavna proslost vec kao putokaz za buducnost. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, o. Miroljub рече

 

Наши велики и неустрашиви преци. Слава им и вечнаја памјат!

 

image.jpeg.3f367076dcabecd88d6d9e07cb31658e.jpeg

 

Amin Boze daj! Da se pomolimo svima onima koji su dali svoj zivot za veru I bliznjeg svog, da se mole Bogu za nas slabasne da dostignemo snagu vere koju su oni imali...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије.

      – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић.
      Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници.
      – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада  – поручио је отац Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Лазар Нешић,
      Три опела за три мртва теолога
       

      Опело за С.
       
      Лежала си у соби
      Међу женама
      Које се распадају
      Од болести
      Од оне исте
      Смрти
      Која ће те
      Одвући
      И затворити
      Ти очи.
       
      Лежала си на кревету
      У постељи која
      Чува
      Трагове мртвих
      Њихове кости
      Снове
      Целоноћне јауке
      И понављања:
      „Не желим да умрем“.
       
      О чему си мислила?
      Док си упорно
      Окретала молитве
      Прстима
      Да ли је страх
      Гонио ти руке
      И срце?
       
      Долазили смо
      Код тебе
      Ми мртвији од
      Мртвих
      Језиво насмејани
      Послом забринути
      Маском оптимистични
      Ученици школа
      Неосетљивости
      Једва чекајући
      Да побегнемо одатле
      И вратимо се
      Тамо где су нам
      Одсекли
      Утробе
      Мозгове
      Органе
      За тебе
      За њу
      За њега!
       
      Долазио сам
      Разједен
      Из свог
      Глумљеног
      Животарења
      У тај простор
      Гробова људских
      У твоје умирање
      Истинито
      Као крв
      Као рана
      Као дете
      Као цвет
      Као осмех
      Као бол
      Као крик
      Као сузе
      Над твојим одласком.
       
      Након свега
      Излазио одатле
      На ходник
      На прозор
      Онај пут
      Последњи
      И гледао
      Двориште
      Небо
      Године
      Твоје
      Мрзео свет до костију
      Мрзео нас преклане
      Сечивима
      Неузнемиравања
      У месарама
      Масакриране
      Љубави.
       
      Болничке собе
      Бели зидови
      Сиви ходници
      Влажни подови
      Модре вене
      Храна
      Постеље
      Купатила
      Инфузије
      Игле
      Болничка мртвачница
      Крематоријум
      Бели сандук
      Крстача
      Јаукања над раком
      Плакање
      Усамљеност
      Удаљеност
      Стварни су!
       
      И тишина
      Која
      Сећа
      На тебе
      Увек
      Када
      Је
      Никада
      Немам.
       
      Опело за М.
       
      има кревет у коме М спава
      има соба где М плаче
      има рука којом М одмахује
      има тереса пуна лелека
       
      живео си свој стоицизам
      буди неприметан
      међу уницима гледао
      слике пропалог наслеђа
       
      има брдо и твоја кућа
      има астала празног
      има проклисих зидова
      има гроба у лединама
       
      далеки су богови стари и нови
      не маре они за weltschmerz
      дерт и карасевдах твој
      за киптећу јужњачку ти крв
       
      има глас који завија
      има песма која боли
      има пустиње која јечи
      има тишине која значи
       
      сручујеш се слеђен
      од нечега не знам чега
      између две ноћи ломача
      запаљена да одагна ти мисао
       
      има црква у којој се хули
      има крчма у којој се благосиља
      има трулеж која сиса груди
      има жене која гута сузе
       
      срце да поднесе одсуство
      којим речима да пронађеш
      у сумраку свог рода
      у бљештавој тами скривених богова?
       
      Опело за В.
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      дан за даном
      сањам је
      кроз
      прозор
      провирујем
      на оној страни
      дворишта
      где
      храм
      стоји
       
      (... Надолазећи из ноћи
      Уливајући се у ноћ
      Струјао је сан
      Кроз ноћ ...)
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      она ме позива
      она не зна
      колико
      имам година
      весело је
      имати смрт
      пред очима
       
      (... Сан као магновење
      Богословског стварања ...)
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      зашто заваравам
      себе самог
      зашто тек сад
      увиђам оно
      што
      одувек
      сам
      знао?
       
      (... Јер богословско стварање
      Јесте гледајуће чекање
      Склопљених очију
      У примарку сна ...)
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      говорим себи
      од трена
      кад си се
      родио
      уписана
      је
      смрт
      у
      теби
       
      (... Богословко стварање
      Јесте бездан
      Сненог наслућивања
      Нагађања и опипавања
      Ишчекивања на прагу ...)
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      долази ти
      смрт
      чекам
      је
      руку
      раширених
       
      (... Богословско стварање
      Јесте заједница и самоћа
      Умах
      Стрепња и трепет
      Од сједињења и самовања ...)
       
      у клет
      своју
      улазим
      и враћа се
      она –
      мисао
      о
      смрти
       
      јер
      све друго
      је туђе
      само је
      смрт
      моја
       
      (...Богословско стварање
      Јесте
      Чекање
      И
      Полазак
      И
      Растанак
      ...
      И
      Састанак?
      Можда
      ...)
       
      Да помене Господ упокојене слуге своје Сару, Миодрага и Владимира, сада и увек и у векове векова. Амин!
      Београд 17.02.2019.
      Л.Н. 
       
       
       
    • Од Логос,
      Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944.
      За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском):
       
      Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање:
      Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.
      После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде.
      Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251.
      Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити:
      Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.
      Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним.
      Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725.
      (Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца:
      Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿
      Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿
      Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726.
      Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби.
      Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве?
      Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне.
      О Васкрсу 1999.
      (Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336)

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, које је одржао у недељу 7. априла 2019. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви.
       
       
    • Од Логос,
      Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости:

      „У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота.
      Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота.
      Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А,  он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли.
      Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје.
      Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај.
      Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије.
      Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе.
      Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима .
      Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом.
      Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...