Jump to content

(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме

Оцени ову тему


Препоручена порука

Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете.

Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.

Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.

Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.

Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

7f484df2ac8cf16f3cc8364ba726fb71ca1fd867

Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.

Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.

Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.

Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.

Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).

Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 91
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Одличан текст Милице. Једно чисто лично запажање: уз ограду да сам радио само једну годину веронауку (и дао отказ; не, нисам отишао у попове, нити радим ишта у цркви задњих 10 година), мислим да

Сећам се неких коментара које сам чула од људи из Цркве у Грчкој раније.И тамо се дешавало да млади људи не долазе на Литургију у том школском узрасту,али касније,када уђу у брак,добију децу почну да

Постави себи контра питање. Зашто си толико запео да причаш атеистичку причу на верском форуму? Питам јер ми се чини да је форум атеиста природно место. Даклем свако у своја четири зида без комуникаци

Zašto se ovoliko zapelo da se podučavanje veri premesti iz verskih objekata u škole? Pitam jer mi se čini da je verski objekat normalno - prirodno mesto za to.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bolje da se uvede predmet istorija religije kao obavezan gde bi se pručavala čitava istorija razvoja religiozne svesti kod čoveka i na kraju onda da se učenici upoznaju sa Pravoslavnom verom i to da bude jedna godina isključivo posvećena tome,recimo tamo u 8. razredu a da predmet se predaje tek od 5 pa do 8 razreda i kasnije u srednjoj školisad zavisi kako kojoj al negde sve četiri,negde dve,negde jedna godina.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, VaSa110 рече

Zašto se ovoliko zapelo da se podučavanje veri premesti iz verskih objekata u škole? Pitam jer mi se čini da je verski objekat normalno - prirodno mesto za to.

Постави себи контра питање. Зашто си толико запео да причаш атеистичку причу на верском форуму? Питам јер ми се чини да је форум атеиста природно место. Даклем свако у своја четири зида без комуникације. Може?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Само увођење веронауке као изборног предмета је закомпликовало целу ствар од почетка. Бар код нас, у почетку су веронауку предавали свештеници што је већ само по себи носило неку тежину и опет се знао неки ред,  а и закони и прописи су били бољи. Након тога, са свим променама закона о образовању и давања оволиких права деци, вероучитељи имају проблема са дисциплином ученика. То је већ само по себи довољно ружно. Свака част вероучитељима на трпљењу. Вероватно много зависи и од средине како је веронаука прихваћена, тј. колико је народ привржен цркви.

Ово што систем ради и није толико чудно.Сам покрет просветитељства настао је као нека победа разума, скептицизма и науке. Вера им боде очи, мада не верујем да могу да укину веронауку. Видите да нису увели платне разреде, просветари су им криви. Све прерачунавају, пребројавају децу и спајају одељења иако су деца у претходним одељењима била по 2, 3 године. Свако повећање плате као последицу има смањење броја радних места. Ко зна шта ће бити у септембру.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, БанеЛ рече

променама закона о образовању и давања оволиких права деци

zapadnjacki model koji ce nas odvesti na stranputicu… Da li je moguce da nas crkveni vrh ucestvuje pri donosenju promena zakona o obrazovanju, nesto poput ucesca u savetu republicke radiodifuzne agencije? Ako postoje neke statistike medju drugim Pravoslavnim zemljama gde je odnos skolstva I Crkve mnogo bolji, pa usvojiti takav model I kod nas, kako bi Crkva mogla da zastiti na neki nacin veroucitelje koje je obrazovala na PBF a koji je unutar Univerziteta...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@"Tamo daleko" Последњи закон нас је тек закопао. Просветни савет је имао доста велика овлашћења до тада. Између осталог у њему је био по један представник сваке верске заједнице. Сада савет више има неку саветодавну улогу(питање колику) и министарство кроји законе онако како им одговара. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, БанеЛ рече

@"Tamo daleko" Последњи закон нас је тек закопао. Просветни савет је имао доста велика овлашћења до тада. Између осталог у њему је био по један представник сваке верске заједнице. Сада савет више има неку саветодавну улогу(питање колику) и министарство кроји законе онако како им одговара. 

Hvala Bane na odgovoru; znaci vise nema predstavnika verskih zajednica u prosvetnom savetu? To nije dobro...; znam da je ranije postojalo ministarstvo vera, ali ne znam da li jos uvek postoji? Ako ga nemamo - ko ga je ukinuo? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, БанеЛ рече

са свим променама закона о образовању и давања оволиких права деци, вероучитељи имају проблема са дисциплином ученика.

 

пре 48 минута, "Tamo daleko" рече

zapadnjacki model koji ce nas odvesti na stranputicu

Pre par godina je u jednoj kragujevackoj srednjoj skoli veroucitelj govorio o abortusu iz aspekta veronauke. Roditelji su pokrenuli pravu hajku zbog toga, tako da je direktor skole odrzao predavanje veroucitelju o tome sta sme da predaje deci, a sta ne. :dry:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Лидија Миленковић рече

 

Pre par godina je u jednoj kragujevackoj srednjoj skoli veroucitelj govorio o abortusu iz aspekta veronauke. Roditelji su pokrenuli pravu hajku zbog toga, tako da je direktor skole odrzao predavanje veroucitelju o tome sta sme da predaje deci, a sta ne. :dry:

Da li postoje redovna odrzavanja veronauke za odrasle? Mislim da moramo postojano I istrajno obrazovati kako decu, ali tako I roditelje, direktore skola pogotovo; kada bi svaki lokalni episkop obezbedio u svojoj eparhiji da svaki paroh otvori parohijski dom jednom sedmicno za izucavanje Pisma, versko obrazovanje I okuplja ljude u svojoj zajednici - mogli bi se I ponadati nekom dobru u buducnosti; ubi nas neznanje I nemar… 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 27 минута, "Tamo daleko" рече

ubi nas neznanje I nemar…

Vise nemar, i to na svim nivoima. Narod nece da se smara. Veru tumace onako kako njima odgovara, i potkrepljuju citatima iz NZ izvucenim iz konteksta : Greh ne ulazi u usta, vec iz usta izlazi; Badava primiste, badava dajite; i sl. Direktor nece da se zamera politicarima i tajkunima, a episkopi.....i oni, cini mi se, idu linijom manjeg otpora. Zato kazem nemar, a ne neznanje, jer oni, ne da ne znaju, nego ne zele da znaju.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

znaci vise nema predstavnika verskih zajednica u prosvetnom savetu?

Има, али смањен је број. Сад их има два, један је из СПЦ, а други је представник осталих верских заједница. Главни проблем је ту што се више не дозвољава да се чује мишљење струке, стручних људи, сад је он ту више ради козметике. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, БанеЛ рече

Главни проблем је ту што се више не дозвољава да се чује мишљење струке, стручних људи, сад је он ту више ради козметике.

Kakve su pravne odrednice? Moze li se ponovo izboriti za punopravno ucesce u tom savetu? Da li bi pomogla neka peticija kako bi se cuo glas iz naroda - ne dozvoliti pomirenje sa trenutnom "kozmetikom"... Ne zelim da zatrpavam temu, ali ako je namera autorke teksta bila da osvesti javnost I predstavi realno stanje na terenu, onda imamo svi odgovornost da se odazovemo na poziv / pomoc nasoj Crkvi, verouciteljima I nastojanju da verski obrazujemo decu koja su prepustena neslavnoj stvarnosti oko nas.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да ли је описно оцењивање био предлог оних који су испред Цркве дефинисали статус веронауке у школама у Србији,од почетка?

У тексту се каже да ће директор моћи самостално да изабере са списка наставника веронауке, одређених верских заједница, наставника. Да ли директори по својим критеријумима бирају и друге наставнике или постоје утврђени параметри по којима се врши избор.

Да ли значи да ако верске заједнице шаљу вероучитеља у школу,да држава нема обавезе према наставнику у смислу ако добије статус технолошког вишка,отпремнине и сл.Ако веронауку предају вероучитељи који су завршили ПБФ,који се и уписује са благословом епископа,да ли се нешто много добија тиме што се инсистира да верске заједнице шаљу вероучитеље по својим критеријумима у школе,а не да школе одређују вероучитеље по општеважећим критеријумима,односно да ли студенти са дипломом ПБФ имају дискутабилне компетенције за рад у школи и предавање веронауке,па је потребна и додатна селекција?

Коментари се односе на текст ауторке М.Ракић.

Иначе,када је реч о присуству веронауке у школама,она свакако има место,само је потребно наћи прави модел и форму,односно имати у виду да основна школа,гимназије и др.су грађанске школе,а не богословије.Већина европских земаља познаје у својим образовним системима различите моделе вреске наставе,није занемарљив број оних који имају веронауку као обавезан предмет,па не видим зашто би статус веронауке у Србији био дискутабилан,која управо има изражену амбицију да буде део Европске уније.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Вилер Текс рече

Постави себи контра питање. Зашто си толико запео да причаш атеистичку причу на верском форуму? Питам јер ми се чини да је форум атеиста природно место. Даклем свако у своја четири зида без комуникације. Може?

Zapeo. odakle ti to? Kakvu ateističku priču?

Ovo je javni forum a ne obrazovna ustanova. Nije ni obavezno niti se ocenjujemo. Svaka čast na poređenju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Дете има 2 године и римило је вакцину против дифтерије и тетануса, hepatitis B и др. (лагарија):
      Дете је добило по целом телу, највише око зглобова, кожни осип у виду екцема/дерматитиса. Чеше се непрестано, што му ствара нервозу, плач, психичке проблеме и муку родитељима. Испробано је 10-так препарата које су дерматолози пробали и ништа није шппмогло.
      Молио бих све оне који знају који манастир прави мелеме - природне - против екцема и кожних упала да напишу шта знају или да се информишу ако имају ближи контакт. Пипери, Крка, Суково или неки други. Дете се налази у једној земљи ЕУ, тако да ако би неки манастир евентуално правио мелем против сличних обољења, некако би се већ договорило слање преко некога.Такођем, молим све који ус у Београду да завире у патријаршијуску продавицу на Теразијама, или ако тамо може да се зове, па да провере има ли шта.
       Иначе, ради се о синчичу од једног брата Хрвата, верника и изузетно честитог човека и католика, тако да би било лепо и због тога да му помогнемо. Јер...замислите дечака од 2 године са ужасним екцемом по већем делу тела, који се месецима чеше, плаче и која је то мука родитељима.
       
      Захваљујем свима.
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Инфо-службе Српске Православне Цркве. Протођакон је овом приликом говорио о Библијској енциклопедији, као и осталим многобројним издањима која је приредио. Са протођаконом Радомиром Ракићем разговарала је Миланка Тешовић. 

       
      Године 2004. изашла је Библијска енциклопедија протођакона Радомира Ракића. Први том обухвата одреднице од слова А до слова Л, на укупно 586 страна (остало литература), а други том - 632 стране од слова Љ до Ш, енциклопедијског формата, двостубачно. Оба тома су снабдевена са по четири географске карте Палестине и древног света, док су кроз књиге донети дијаграми, графички прикази, скице и најнеопходније илустрације.
       
       
      На овом делу, каквог до сада није било на српском језику, протођакон Радомир Ракић је радио пуних десет година, а узор су му биле најбоље светске библијске енциклопедије. Коришћена је руска енциклопедија архимандрита Никифора с краја 19. века, која је поново штампана у Москви 1992. године. Од немачких дела коришћен је Библијски лексикон Франца Ринекера (Lexikon zur Bibel, Вупертал, седамнаесто издање1987), затим велики Брокхаусов 6-томни Библијски лексикон (Р. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Од енглеских дела аутору је нарочито помогао Harper's Bible Dictionary (San Francisco 1985), као и илустрована енциклопедија (The Illustrated Bible Dictionary, Vols, 1-3, Лондон 1980). Коришћена су и друга енциклопедијска дела, лексикони, атласи, као и приручници уз Стари и Нови завет.
       
       
      Издавач Библијске енциклопедије је Духовна академија Светог Василија Острошког (данас Богословски факултет) у Србињу - Фочи). Рецензент овог значајног дела за савремено српско библијско богословље је др Мирко Томасовић, ванредни професор при катедри Новога завета Духовне академије св. Василија Острошког у Србињу, док је стручни сарадник, посебно за јеврејски слог и његову транслитерацију, др Илија Томић, доцент на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК
      ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

         
      Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?
      О. Владимир:
      Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.
      Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.
      Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.
      Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир:
      Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.
      Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.
      Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.
      Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.
      У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.
      Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

      О. Владимир:
      Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.
      Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.
       
      Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)
      О. Владимир:
      Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.
      Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.
      Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?
      О. Владимир:
      Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.
       
      Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?
      О. Владимир:
      Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.
      Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.
      Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.
      Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.
      У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

      Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?
      О. Владимир:
      Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.
      Интервју водио Небојиша Мишевић
      Православни мисионар
    • Од Драгана Милошевић,
      БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета.
      Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину.
      Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа.
      "Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић.
      Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама.
      Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације.
      "Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић.
      Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе.
      Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада.
      Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено.
      Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице.
      Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута
      WWW.RTV.RS Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар...  

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...