Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

(Теологија.нет) Милица Ракић: Верска настава – потребна никоме

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 часа, Ђорђе Р рече

Ја мислим да је циљ веронауке да ученици постану литургијски верници, као и њихови родитељи. Успешност веронауке се може мерити дал даје резултате, дал се повећава број литургијских верника ил смањује, ил стагнира.

Да, то му дође као неки крајњи циљ. Чак и у периодима кад сам најбоље радио и имао најквалитетнији однос са ученицима број таквих који почну да долазе на литургију био је јако мали, у генерацији не више од петоро. А од тих петоро, некима је то била као нека фаза. Долазили, пробали, престали.

По мени, примарни циљ веронауке је да се тим младим људима понуди еванђељски систем вредности и хришћански стил живота као један модел. У свету у каквом живимо само шанса да тако нешто добију је велика ствар а то веронаука омогућава. Само да чују и виде. Сад, ако у томе осете и препознају истину, одлично, ако не...шта да радимо. Бацио си семе, можда и никне кад се створе одговарајући услови. А то може да буде за 20 година од тренутка кад изађу из школе.

Многи од те деце неће долазити на литургију. Неки ће само на велике празнике. Али ће се више њих сетити прича са часова веронауке па неће бити слепи за страдање ближњих и помоћи кад могу. И то је нешто јако битно али тешко мерљиво. Наравно, ко зна шта још у животима тих људи може да буде па да оно што су покупили са часова може да исплива негде.

Плус то, још један детаљ. Као неко ко је 16 година у овој служби могу да кажем да се један део ученика редовно јавља на Фејсу или на други начин и траже савет у различитим животним ситуацијама. Не толико актуелних ученика колико оних који су школу завршили пре 5, 10 година.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
1 hour ago, Broken рече

Да, то му дође као неки крајњи циљ. Чак и у периодима кад сам најбоље радио и имао најквалитетнији однос са ученицима број таквих који почну да долазе на литургију био је јако мали, у генерацији не више од петоро. А од тих петоро, некима је то била као нека фаза. Долазили, пробали, престали.

По мени, примарни циљ веронауке је да се тим младим људима понуди еванђељски систем вредности и хришћански стил живота као један модел. У свету у каквом живимо само шанса да тако нешто добију је велика ствар а то веронаука омогућава. Само да чују и виде. Сад, ако у томе осете и препознају истину, одлично, ако не...шта да радимо. Бацио си семе, можда и никне кад се створе одговарајући услови. А то може да буде за 20 година од тренутка кад изађу из школе.

Многи од те деце неће долазити на литургију. Неки ће само на велике празнике. Али ће се више њих сетити прича са часова веронауке па неће бити слепи за страдање ближњих и помоћи кад могу. И то је нешто јако битно али тешко мерљиво. Наравно, ко зна шта још у животима тих људи може да буде па да оно што су покупили са часова може да исплива негде.

Плус то, још један детаљ. Као неко ко је 16 година у овој служби могу да кажем да се један део ученика редовно јавља на Фејсу или на други начин и траже савет у различитим животним ситуацијама. Не толико актуелних ученика колико оних који су школу завршили пре 5, 10 година.

Сећам се неких коментара које сам чула од људи из Цркве у Грчкој раније.И тамо се дешавало да млади људи не долазе на Литургију у том школском узрасту,али касније,када уђу у брак,добију децу почну да долазе у Цркву.Мислим да не треба бити претенциозан када је у питању верска настава у смислу да ће сва деца која уче веронауку бити литургијске личности. Верска настава треба да има амбицију те врсте да поучи дете неким хришћанским вредностима,а од низа фактора зависи шта ће бити афирмисано код сваког конкретног детета,и када. Не би требало занемарити ни тај научни ниво.Сећам се човека из Белгије који је читајући православну литературу на крају се крстио у прешао у Православну цркву,а претходно је припадао протестантској вери.Никада не знамо унапред шта може бити пресудно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа.
      Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности.
      Начинимо напор и погледајмо реалности у очи.
      Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм.

      Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961.
      Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама.
      Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе.
      Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже.
      Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата).
      Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
×