Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Маркуш: Мирашев лажипоп пријеподне полицијац, поподне глуми „владику“

Оцени ову тему

Recommended Posts

miras-i-vladika-iz-beca-dusko-markovic-b

Прослава "Божићног устанка" у Бајицама. У позадини Рихард Минихофер и Мираш Дедеић

Проклетству предати распоп Мираш Дедеић на прослави стогодишњице Божићне побуне довео је полицајца из Беча Рихарда Минихофера којег лажно представља као „Његово високопреосвештенство архиепископ которски и приморски † Симеон, нагласио је публициста Јован Маркуш.

„Мирашев распопски ‘владика которски са седиштем у Бечу’ прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми ‘црногорског владику'“, напоменуо је Маркуш и додао:

 

„Пошто су у Уставу СПЦ, који су црногорски распопи преписали приликом своје регистрације у полицији, побројане наше епархије тако су и црногорски распопи набројали некакве распопске епархије по Црној Гори.

Пошто је, веровали или не, међу црногорским распопима највише Срба – кренули су у нову акцију. Да би потврдили да су они ‘црква свих вера и нација’, како их је окарактерисао др Радован Радоњић, јавни атеиста и члан распопске НВО, одлучили су да у своје редове не примају само рашчињене Србе него и неке Роме, па и једног Аустријанца

Нашли су неку вагабунду и прогласили га за ‘црногорског распопског егзарха у Бечу'“.

Аустријанац, додаје, додуше, слично звучи као Црногорац.

„Ни код њих није баш све једноставно око историје и идентитета. Још трају спорења да ли су Аустријанци Нијемци или Аустријанци баш као што се та питања постављају и у Црног Гори. Још се воде расправе, и то жучне, да ли су Црногорци Срби или Црногорци.

Има и сличности, а има и разлика код Аустријанаца и Црногораца. Слично је да и једни и други имају своје независне државе. Додуше, Аустријанци су у великом заостатку за Црногорцима – још нису измислили аустријски језик нити су посегнули за преименовање немачког у аустријски као што је то случај у Црној Гори са преименовањем српског језика“, истиче Маркуш и напомиње:

„Рихард Минихофер, алијас Симеон – распопски ‘владика которски са седиштем у Бечу’, решио је да превазиђе и премости разлике између Црне Горе и Аустрије, Црногораца и Аустријанаца, Котора и Беча. Минихофер, алијас Симеон которски са седиштем у Бечу, ријешио је, како се то већ на Западу ради, да заради још једну плату. Прије подне ради као службеник бечке полиције, а поподне глуми ‘црногорског владику’.

Сазнајем да је на распопском конкурсу глатко прошао пошто ради у полицији.

Распопска НВО тзв. ЦПЦ као класична полицијска творевина предност у оваквим случајевима даје колегама – доказаним и провереним полицајцима са искуством.

Можда он верује да ће му бечка полиција обезбедити службеног преводиоца као што се ради кад ухвате неког ситног криминалца са наших простора да ‘шанира’ по Бечу?

Али, лако је наћи преводиоца за српски језик у Бечу. Има их колико год хоћете. Ко ће наћи преводиоца за црквено-словенски? Таквога тамо нема.Тај језик знају наши свештеници у Бечу, а њима, наравно, не пада на памет да раде за полицију и распопског полицајца, алијас Симеона Которског са седиштем у Бечу“, закључио је публициста.

Он је подсјетио да је овај „лажипоп“ одмах открио своје дубинске везе са римокатоличком Бискупијом которском.

„Није познато да је у историји Црне Горе било оваквих и сличних духовних превараната и пробисвијета“, нагласио је Маркуш.

https://www.in4s.net/otac-gojko-perovic-svi-dani-suu-blagi-ali-nije-svaki-dan-bozic-video/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      За Објектив Црна Гора говорио је Јован Маркуш, градоначелник пријестонице Црне Горе, 80-их година прошлог вијека.     У опширном интервјуу, Маркуш је објаснио улогу, значај и снагу Митрополије, како је Цетиње уништено, и кад ће Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана…   Да ли сте, као високи функционер, градоначелник Цетиња с краја 80-их година могли наслутити овакав развој догађаја у наредне три деценије? Прије свега мислим на стварање малих, на свјетској мапи безначајних држава, статус цркве, национални кőд грађана Црне Горе.   Искрено говорећи ни на крај памети ми није био овакав развој догађаја а не вјерујем ни да су други у мојој околини то могли наслутити. Тачно је да смо ми у Црној Гори жељели да се наша земља даље развија као парламентарна демократија али умјесто дотадашњег комунистичког  добили смо ,,нашминкани неокомунистички“ систем.   Тешко је било предвидјети овакво ,,дробљење“ дотадашњих држава у мале и безначајне државе јер да би се видјело мјесто коцкице човјек мора имати слику читавог мозаика.   Ту слику или читаву ,, шаховску таблу“ има само мали број људи који руководи свјетским процесима. Данас је јасно што се жели промјеном статуса православне цркве као и актуелним инжењерингом кода грађана Црне Горе.   У ком периоду своје историје је, по Вама, Црна Гора достигла највећи степен своје независности?   Да би се на ово питање коректно одговорило требало би имати прије свега вјеродостојне економско – финансијске показатеље књажевине и краљевине Црне Горе, Зетске бановине у краљевини Југославији, Црне Горе у југословенској федерацији, Црне Горе у државној заједници са Србијом и данашње самосталне Црне Горе.   Бојим се да је салдо у свим овим периодима негативан, односно да је Црна Гора увјек била економски зависна а онда је веома тешко без овог параметра говорити о укупном степену независности.   Које су, за Вас, три највеће мане данашње црногорске власти – а које опозиције, која не успијева, а како ствари стоје неће ни успјети да дође на власт?   Највећа мана народа у Црној Гори је што никада од првих парламентарних избора 1906.г. до данас никада није промијенила власт на изборима. Промјене власти су биле послије Првог и Другог свјетског рата као њихова посљедица. До промјене власти није дошло ни 1989.г. већ је унутар комунистичке власти дошло до промјене само на њеном врху, омладинци су само сјели на мјеста својих старијих другова који су већ били зрели за пензију.   Тадашњи врх комунистичке власти је уствари бунт народа смијенио али не из идеолошких разлога, већ због њиховог односа према тадашњим дешавањима на Косову и Метохији, Као најдиректнији учесник тих догађања то вјеродостојно могу посвједочити. Данас је нажалост Црна Гора једина држава у Европи гдје се власт није промијенила већ 30 година. То је жалосно јер и у сусједној Енвер Хоџиној Албанији она се мијењала неколико пута. Уствари у Црној Гори је на дјелу механизам одржавања власти тј. избора који се суштински није мијењао од 1945.године до данас. Овакав систем мијења форму али не и садржину.   Другим ријечима механизам није,,поломљен” нити је замијењен неким другим напреднијим, тако да је то препрека да би се могло говорити што је власт а што је опозиција, јер механизам одреди пожељну опозицију. Што су мане не треба много приче јер то свако нормалан види а то је свеопшти хаос који се дешава послије великих ,,поплава” и јасно је што послије њих остаје на земљи.   Цетиње, кад сте се родили, кад сте били градоначелник, и данас?   Ја сам рођен за вријеме Информбироа ,, демократске“ 1949.године а суноврат грађанског Цетиња отпочео је његовим ослобођењем на крају Другог светског рата, 13. новембра 1944.   У ноћи „дугих ножева” без икаквог суђења побијено је, да се зна, 28 грађана Цетиња. Међу њима су били професори: Илија и Михаило Зорић, Јоко Грујичић, др Јован Петровић-Његош и Николај Дориамедов, управник позоришта Марко Драговић, предсједник општине Томо Милошевић… Свих ових година једино је ген. пуковник ЈНА и народни херој, инг. Блажо Јанковић о овоме проговорио и објаснио разлог ликвидације сљедећим ријечима: „Њих су убили ђаци-понављачи“. Овакви поступци су упрљали ослобођење земље од непријатеља и предодредили нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса.   Довољно је погледати чињенице да би се схватио однос милитантног бољшевизма према грађанском Цетињу. Одлука да више не буде престоница никада није донесена, већ је ова отимачина „провучена” кроз члан Устава гдје се констатује „главни град НР ЦГ је Титоград”.   Убијање тзв. грађанског и монархистичког духа Цетиња не очитава се само кроз пресељење државних и културних институција, већ и кроз пљачку музејских експоната. Цетиње почиње да тавори, други му кроје капу, други, често и полуписмени, одлучивали су му о судбини.   Деградирано је чак и од стране многих Цетињана који се нешто питаху. Некада сједиште многих владика и владара црногорских, престоница једне мале, али храброшћу и духом велике државе, дика Црне Горе и свеколиког Српства, Цетиње се нашло у ритама, идеолошки осуђено да постане резерват. У том резервату сам рођен и провео дјетињство.   Вријеме када сам био градоначелник Цетиња поклапа се са временом обнове читавог Историјског језгра Цетиња и културно историјских споменика у општини Цетиња послије земљотреса (1984-1989) тако да су и резултати лако видљиви. Послије седамдесетих година прошло вијека Цетиње се захваљујући прије свега електроиндустрији ,, Обод“ убрзано развијало као један од привредних центара на пољу индустријске прераде и трговине тако да сам као градоначелник наслиједио повољне услове за даљи развој ових дјелатности. На крају мог мандата 1990.године Цетиње практично није имало незапосљених и у тадашњем економском систему је имало позитиван салдо.   Послије деведесетих година прошлог вијека дошло је до ратова и распада тадаше Југославије. Свјестан да ће се Цетиње у новим околностима тешко моћи и даље развијати као привредни центар ја сам тада покренуо иницијативу да му се врати оно што му је отето послије 1945.г. тј да му се врати статус престонице Црне Горе. То је и усвојено 1992.г. али умјесто стварне оно је данас само остало као ,, папирната“  престоница Црне Горе.   Нажалост неокомунистичка власт са новим идеолошким пројекцијама од Цетиња су створили полицијско-политичку ,,позорницу“ чије конце и даље повлаче из Титограда (Подгорице), а младе и недовољно информисане усмјеравају против своје браће и своје Цркве. Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је додијељена улога политичке и „вјерске” позорнице од које личне користи убирају властодршци ван Цетиња.   У граду практично ништа не ради јер је привреда потпуно уништена , новца нема и град тавори, ,док се рискантне политичке и „вјерске” авантуре великодушно препуштају цетињанима. Између посљедња два пописа оно је изгубило 20% становништва са тенденцијом даљег исељавања посебно младих школованих људи.   Једна објективна анализа сигурно би показала да је комунизам и нео-комунизам, који је данас на сцени, уништио Цетиње. Није тешко доказати да је Цетиње, док се држало српства и православља, напредовало као административни, културни и вјерски центар Књажевине, Краљевине и Зетске Бановине. Када је преведено, или боље рећи, силом власти преведено на атеизам и антисрпство, када се одвојило од своје природне матице, оно у сваком погледу назадује.   Колика је снага Митрополије црногорске-приморске, кроз народ који је подржава? Везано за изазове са којима се у данашњој Црној Гори суочава.   Сама чињеница да је преко 100.000 људи потписало петицију која је и даље актуелна  а односи се на противљење  покушају да се кроз ,, Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница” отме имовина Митрополије и других православних епархија у Црној Гори, сама за себе довољно говори. Само слијепи данас не види да је на дјелу кроз покушај стварања наводних самосталних цркава у оквиру новостворених држава у Европи, уствари  да се разори цјелокупна Православна црква као јако ,, везивно ткиво” свих ових држава.   Није тешко доказати да аутокефалне цркве у православном свијету нијесу без изузетака „устројене као националне”, као ни да није тачно да „нема народа или државе без своје самосталне Цркве”, како то тумаче атеистички „реформатори православне цркве” из дукљанско монтенегринских  магли. Да се ради само о дукљанским маглама довољно говоре следећи примјери:   Александријска Црква, у диптиху Православних Цркава прва послије Царградске,  има јурисдикцију над читавим афричким континентом који данас има 56 држава и ко зна колико нација. Дакле над  не само над једном државом или над неком од нација  . Александријска Патријаршија има епархије у Египту и 9 епархија широм цијеле Африке; у Судану, у сјеверној и Јужној Африци, у Родезији, Етиопији и Камеруну. Православна Црква највише се шири у Кенији, Уганди, Заиру, Таназанији и Гани. Језик у Литургији је грчки, арапски као и разни афрички језици.   Антиохијску Цркву чине Арапи из Сирије (6 епархија), Либана (6 епархија), Ирана, Ирака, Кувајта и Саудијске Арабије, као и неких предјела Турске. Ова патри- јаршија под својом јурисдикцијом има арапске православне епархије у Америци и Аустралији, са око 800.000 вјерника. Сједиште се налази у Дамаску, а синод у Бејруту. Језици Литургије су грчки и арапски.   Јерусалимска Црква обухвата, поред православних Грка, православне Арапе у Израелу и Јордану(подаци о црквама из књиге римокатоличког теолога др Јурија Ко- ларића „Православни’, Загреб 1985. ст. 111).   Јасно је да се из ових лако доказивих чињеница може уочити да аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Потпуно је јасно да има много народа, нација и држава које немају своје самосталне цркве. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве не морају бити ни националне нити омеђене границама државе. Не треба заборавити да су аутокефалне цркве, Александријска, Атиохијска и Јерусалимска, једне од најстаријих Православних цркава, и нијесу их створиле партијске организације и удружење грађана – атеиста.   Наум слуганске власти у Црној Гори која извршава туђе налоге је потпуно јасан, посебно ако се има у виду да је потпуно другачији однос када је у питању Римокатоличка црква и Исламска вјерска заједница.   Када ће у Црној Гори да сване рујна зора, по мјери свих њених грађана?   Не бих желио да будем песимиста, јер сам по природи оптимиста, али тешко је очекивати да у овако подијељеној Црној Гори ускоро ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.  Све док се не промијени ова клептократска власт, која опстаје на перманентним подједала које вјештачки ствара газећи елементарна људска права православног и српског народа тешко да се може нешто промијенити, јер ,, вук длаку мијења али ћуд никада”. Другим ријечима, треба размонтирати механизам који је на дјелу у Црној Гори од 1945. г. до данас да би могли очекивати да ,, сване рујна зора по мјери свих њених грађана”.Само слијепи не види да је у Црној Гори на дјелу неокомунистичка диктатура а не демократија, коју нажалост толеришу инострани центри моћи којима оваква ситуација одговара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Занимљиво је знати да су сви храмови на Цетињу посвећени Рођењу Пресвете Богородице (црква Цетињског манастира, стара гробљанска црква коју називају и Влашка црква и црква на Старом цетињском гробљу – пред Капелицом), као да је и преслава или послужбица најстаријих цетињских породица Мали Госпођиндан.     Раније се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан славио као слава града Цетиња. Проф. Предраг Вукић и моја маленскост прије неку години поново смо покренули питање код надлежних у Престоници Цетиње да се празник Рођења Пресвете Богородице тј. Мали Госпођиндан прославља као слава града, али до сада то није наишло на њихово разумијевање.   У вријеме када је господар Зете Иван Црнојевић пренио сједиште Зетске митрополије у новоосновани Цетињски манастир, Цетињско поље се именовало као Подловћенски долац. Временом ће овај назив ишчезнути и замијениће га назив Цетињско поље, који ће као топоним опстати све до наших дана. Цетињско поље и Цетиње као некадашњи државни и духовни административни центар Црне Горе добило је име по ријеци Цетињи или Цетини која је у даљој старини протицала средином Цетињског поља.   Први помен Цетиња у архивским изворима налазимо у Историјском архиву Котора (Списи нотара, VII, 13), у документу из 1440, у коме се између осталог каже: „Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује ….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора.“   По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења,тј. постанка Цетиња. Када и на који начин је дворац Црнојевића уништен, науци није познато. Једини документ о његовом изгледу је занимљива гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године.   Један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег храма Рођења Пресвете Богородице, у народу познате као „Влашка црква“., Јован-Јошо Иванишевић (син попа Филипа), секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, у народопису под насловом ,, Подловћенско Цетиње“ штампаном у часопису,, Јавор“ 1892.године пише о насељењу Цетиња (Подловћевског долца) прије доласка Ивана Црнојевића следеће:   ,,Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV- ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златиборац). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу, а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети…   Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац ( како се називало данашње Цетиње) и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима.   Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња. као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина.   Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну — ђе виде да је најзгодније мјесто — малену црквицу и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити — ако 6и умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе ; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима.   „Будете ли извршили моје аманете — обично Иван свршаваше савјетовање — бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа!“ — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица.   Синови их укопају на „Вељу Гомилу,“ ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на пВељу Гомилу,“ које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су „Цетињани“ били први насељеници Подловћенског доца.Становници из окола назваше ову црквицу „Влашка“ црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда.   Подловћенски долац, прозват је Цетињем по ријечици Цетињи, но пошто је она готово пресушила, и пошто је Иван-Бег- оградио манастир и дворац на увору речице Цетиња, па становници изокола и синови војводе Ивана не шћеше пошље зват Старовлашанима, но „ Цетињани,“ тако их називаху и доцнији досељеници на Цетиње, па доцније то име „Цетињани“ примише сви насељеници Подловћенског доца.“   Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова војводе Ивана Боројева ( који је био Србин са Златибора,из мјеста које се као топоним назива Стари Влах- као и читава област која се простире од Златибора до ријеке Ибар) и жене му Јелице (која је била Српкиња из мјеста Рача код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи (на Цетињу, Београду, Петровом селу у Шумадији, Мостару и Попову у Херцеговини), Ивановићи(на Цетињу и у Бјелицама), Вушуровићи (на Цетињу и у Бјелицама), Драгославићи( од њих Шабани на Љуботињу), Дапчевићи (са Врањине и из Мркојевића), Бошковићи(са Цетиња) и Мариновићи (у Грбљу, Котору и Трсту). Од Иванишевића воде поријекло: Иваниши у Будви, Иванчићи на Корчули, Радуловићи у Жупи Никшићкој, Радуловићи у Гацку и Попову у Херцеговини, Љепаве у Херцеговини, Мачуге у Херцеговини, Главати у Херцеговини и Перашиновићи у Кладову. Боројевића од којих је војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и Ужицама. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци.   Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић послије дугогодишњих научних истраживања у волуминозној студији „Стара Црна Гора“( Београд, 1926, ст.126), само потврђује писање Јована-Јоша Иванишевића из 1892.г, и закључује сљедећа: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна (као што смо показали)“   Као што пише Јован-Јошо Иванишевић црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата:   ,,ХРАМ ОВИ РОЖДЕСТВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ САГРАДИШЕ ДОЊОКРАЈЦИ ПРВИ ПУТ 1450. ГОДИНЕ – ПОСЉЕ ПРЕПРАВЉАЊЕГА ТРИ ПУТА ПОСЉЕДНИ ПУТ ПОДИГОШЕГА ОВАКО 1864. ГОДИНЕ“.   Данашњи облик храма Рођења Пресвете Богородице (Влашке цркве), датира из 1864. године. Те године је проширена и „изнова у клак ограђена“. Око цркве је била некропола са стећцима, који су том приликом уграђени у њене зидове. То је једнобродна црква, са звоником ,,на преслицу“, олтарском апсидом на истоку и порталом на западној страни. Ентеријер украшава диван иконостас, који је 1878. године урадио Василије Ђиновски, иконописац из Македоније, који је сликарску вјештину изучио у Русији   Храм Рођења Пресвете Богородице има свакако једну од најоригиналнијих ограда у свијету: око њене авлије је крајем 19. вијека подигнута симболична ограда од 1544 пушчаних цијеви које су Црногорци заплијенили од Турака у ратовима 1858 и 1876-1878. године. Када су, 1896. године Руси поклонили велику пошиљку од 30.000 пушака (острагуша, или московки), дошло се на оригиналну идеју да се потребна количина трофејних пушака издвоји и да се од њихових цијеви сагради ограда око Влашке цркве. Ова идеја је реализована 1897. године. Цијеви су распоређене у 98 поља, између исто толико стубова. У врхове цијеви, постављени су метални шиљци у виду копља.   У посљедњој деценији 19. вијека забрањено је сахрањивање испред ове цркве, како би се она претворила у својеврстан споменик културе. Гробље је нивелисано или конзервирано. Један број гробница је очуван, и то оних у којима су сахрањене значајне личности црногорске прошлости, као што су: митрополити Иларион Рогановић и Висарион Љубиша, ректор Богословије на Цетињу-протојереј Станко Ивановић, кнез Грујица Лопичић, Јован Павловић – први министар просвјете и црквених дјела, Илија Беара, директор Цетињске гимназије, командир Зрно Поповић, капетан Трипко Грубачић, ађутант књаза Данила Марко Ј. Бјеладиновић, Сула Радов Радуловић – народни мудрац и др.   Занимљиво је напоменути да су у храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27. октобра 1860. године вјенчани књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, кћерка катунског војводе Петра Стевановог Вукотића, а да је поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА
      Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија.
      Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће.
      Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице.
      Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари.
      Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења.
      Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Guest
      Од Guest,
      Крајем марта почиње снимање серије о српској династији Немањића. Улога Светог Саве поверена Драгану Мићановићу, а Вукана Немањића Небојши Глоговцу

      КРАЈЕМ марта почиње снимање дуго очекиване серије о династији Немањића "Крунисање Стефана Првовенчаног: Прва немањићка краљевина" - сазнају "Новости" ексклузивно од редитеља Марка Маринковића.
        Војин Ћетковић играће Стефана Првовенчаног, Стефановог брата Вукана Немањића тумачиће Небојша Глоговац, њихову полусестру Нада Шаргин, Светог Саву Драган Мићановић, док ће се у осталим улогама наћи Ивана Михић, Слобода Мићаловић, Миодраг Мики Крстовић... Почетак снимања серијала, у продукцији РТС, планиран је за крај марта, а рад на овом пројекту требало би да траје четири месеца.
      - Велика ми је част што ћу играти Стефана Првовенчаног - каже за "Новости" Војин Ћетковић. - Сјајан је сценарио, врло добро познајем редитеља и сматрам да ће то можда бити и највећа продукција РТС ове године. Надам се да ће сви глумци пристати и да ћемо направити добар посао.
      На питање како тумачи то што ће се заредом наћи у две велике главне улоге, Лазе Костића у филму и серији "Santa Maria della Salute" и Стефана Првовенчаног, Ћетковић нам је рекао да се дуго ништа није радило и да се одједном снима много серија, што представља шансу за младе глумце.
      - Одбио сам бројне понуде да бих изабрао баш ове две улоге и надам се да нисам погрешио - искрен је Ћетковић.
      Редитељ Марко Маринковић нам објашњава да су сложени услови под којима се одвијају припреме снимања, да је реч о захтевним сценама за које је потребно много сценографске и костимске опреме. Снимаће се на аутентичним локацијама, које укључује велики број сакралних објеката, међу којима су Студеница и Црква Светог Петра и Павла у Новом Пазару. Биће и много студијског дела, снимаће се и битке... Смедеревска тврђава представљаће генералне кулисе за Хиландар, у стању из 11. века, а биће рађене и верне реконструкције - што сценографске, што компјутерске.
      САВА Драган Мићановић
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      - Требају нам зимске сцене које укључује снегове, зато морамо кренути у марту - каже Маринковић, додајући да ће снимати и у Херцеговини и на црногорском приморју, да би што верније дочарали Хум и Зету.
      С обзиром на то да је снимање серије првобитно најављено за крај прошле године, као и да је на тендер крајем јула пристигло шест понуда продуцентских кућа за реализацију овог пројекта, а да је се, на крају, ипак латио РТС, питали смо Душку Вучинић, шефицу одсека за односе са јавношћу ове телевизије, о чему се заправо ради.
      - РТС је најавио да ће својим капацитетима продуцирати овај пројекат. Тако и остаје. Тренутно смо у завршној фази припрема. Није било никаквог одлагања, већ је потребно време да се обаве темељне припреме, с обзиром на то да је серија пројекат од националног значаја и да РТС много инвестира у њу. Упознали смо гледаоце са неким детаљима, што ћемо радити и убудуће - рекла нам је Вучинићева.
      Серијал "Крунисање Стефана Првовенчаног: Прва немањићка краљевина" ће имати 12 епизода, чије емитовање можемо очекивати крајем ове године, у којој се и обележава 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног.
      АМБИЦИОЗНО Марко Маринковић и Гордан Михић
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      МЕЊАМО СЛИКУ О СРБИЈИ
      - Брендирање Србије кроз причу о нашој богатој историји и културном наслеђу, које је препознато на листама Унеска, свакако је један од добрих начина промоције културе и туризма. Верујемо да ће и серија о Немањићима допринети промени слике о Србији у свету и довести нам нове туристе - каже Небојша Брадић, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма РТС. - Али, о нашој историји и културним дестинацијама треба упознавати пре свега грађане Србије. Због тога је у првом плану обавеза Јавног медијског сервиса да негује и афирмише вредности које носе наша култура и духовност, и да код најшире публике, а посебно млађе, развија осећање националне припадности и уметничког укуса као и познавање сопствене историје.
      ВУКАН Небојша Глоговац
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      СЦЕНАРИО НА 500 СТРАНИЦА
      СЦЕНАРИСТА овог великог пројекта, који је написао чак 500 страна материјала, Гордан Михић, рекао нам је да је логично да РТС сам ради овакав пројекат, као и да је сада најважније то што се серија спрема и што је све фиксирано. С обзиром на то да је, како у шали каже завејан у својој кући у Срему, открива нам да се свакодневно чује са Марком Маринковићем, као и да је задовољан договорима.
      http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:647668-POCINjE-SNIMANjE-NEMANjICA-Vojin-Cetkovic-glumi-Stefana-Prvovencanog
×
×
  • Креирај ново...