Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 минута, kopitar рече

Koliko se molimo i radimo da se ostvari Isusova "posljednja" želja, "da svi budu jedno"? (Iv 17,22)
Za sve koji danas slave Božić želim:
Mir Božji Hristos se rodi!!!

Da li je uredu da započnemo dijalog sa braćom katolicima i protestantima preko društvenih mreža ( foruma , FB grupa i sl.) tj da odemo kod njih i pozovemo ih na naš forum?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pošto se ekumenizam često krivo svaća te ga neki žele prikazati  kao nešto zlo i od čega treba bježati glavom bez obzira.
Dobro je da se podsjetimo:


Zoran Đurović: Uz godišnjicu smrti i izdavanje knjige: Kongarov doprinos ekumenizmu.

             

                                            

https://pouke.org/forum/index.php?/topic/43652-zoran-đurović-uz-godišnjicu-smrti-i-izdavanje-knjige-kongarov-doprinos-ekumenizmu/#replyForm


 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, kopitar рече
PRETPLATA
 
 
 

'Da, ljevičar sam, ali i kršćanstvo je u osnovi ljevičarsko'

 

Episkop dalmatinski Nikodim Kosović: Crkva je Crkva. Kao što sam rekao u svojoj besjedi, neće biti ni Grka ni Židova, ni Srba ni Hrvata, ni Francuza, ni ikoga... bit ćemo jedno u Gospodu, odnosno bit će samo jedan čovjek koji će se pojaviti ispred lica Božjeg i postati svjestan sebe i drugih i onoga što je radio, a i Gospoda samog. Kršćanstvo je na mnoge načine u svojoj osnovi ljevičarsko i tu se teško može uklopiti krajnji desničarski nacionalizam koji isključuje pravo na postojanje drugome. Naravno, ja znam da sam Srbin, ali nemam nikakve potrebe da to namećem drugome, a kamoli da drugome poričem pravo na postojanje, ili da tvrdim da ne možemo živjeti zajedno, do čega obično u najgoroj formi nacionalizma dolazi. To ovdje u Dalmaciji nikad nije bilo. Vjekovima smo živjeli zajedno, odlazili jedni drugima na slave i slavlja i čak kumovali jedni drugima, premda je to prema crkvenim zakonima zabranjeno...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Heraklit,
      Vaš stav o eventualnim izborima na proleće,za koga ćete glasati ili bojkotovati i zašto 
    • Од JESSY,
      FOTO: CHRISTOPHER MICHEL / WIKIPEDIA Butan ili Kraljevina Butan, zemlja u južnoj Aziji, ima nešto što nema nijedna država na svetu. U njoj je ljudima koji vode zemlju više stalo do sreće njenih stanovnika, nego do politike. Butan jedini na svetu nema bruto nacionalnog proizvoda (BDP), ali zato imaju Ministarstvo sreće. A glavni cilj države je potraga za srećom svakog građanina.
      Na jugu, istoku i zapadu Butan se graniči sa Indijom, dok se na severu graniči sa Kinom, a nalazi se na istočnom obodu Himalaja. Većina stanovništva su budisti, a druga po veličini religija je hinduizam.
      BRUTO NACIONALNA SREĆA U USTAVU
      U Butanu pravo na sreću upisano u član 9 njihovog ustava. Vlada preduzima mere za očuvanje nacionalne kulture, tradicije, identiteta i prirode kroz koncept Bruto nacionalna sreća. To je indikator kojim su zamenenili BDP.
    • Од Милан Ракић,
      Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

      Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
      Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
      „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
      Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
      Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.
      S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
      Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…
      Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

      Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
      U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

      Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
      Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
      U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

      Početak drugog puča
      Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.
      Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.
      Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

      Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
      Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
      Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:
      “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
      Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
      Zaključak
      Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
      Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kada ovaj čovek kaže da je po zvanju sveštenik, verovatno većina ljudi pomisli da se šali, jer po gotovo svim stavkama nije ono što očekujete kada je izlged sveštenika u pitanju.

      Sveštenik Maksim Pastuhov je sve samo ne običan pop. On je drugačiji, on je svetski blagosiljani šampion bodibildinga i božanski profesionalni fitnes trener.
       
      Nakon što su mediji u Rusiji počeli da izveštavaju o njemu, počeli su da se šale da je kao Supermen, noću obavlja svoj redovni posao, dok se noću transformiše u pravog pravcatog bildera, zamenjujući svešteničku odeždu sa opremom za treniranje u teretani, prenosi portal Slavorum.
       
      Otac Maksim Pastuhov godinama služi u crkvi u Ivankovu, mestu u jugozapadnoj Rusiji. Ali, on nije želeo da mu se život svede samo na sveštenički poziv.
      Pored mišića i takmičenje u bodibildingu gde je na regionalnom takmičenju zauze treće mesto, on takođe ima i crni pojas u borilačkim veštinama.
       
      Dakle, pored toga što ih blagosilja, on lokalnu zajednicu i čuva, što je verovatno posebna atrakcija.
      Otac Maksim je osnovao i Pravoslavni sportski klub koji je dobio ime po jednom od svetaca, a oprema koja se nalazi meštanima na raspolaganju, nije nimalo jeftina. Ono što možda oduševi sve vernike koji misle da popovi razmišljaju samo o novcu, jeste činjenica da je Maksim prodao svoju kuću da bi opremio sportski klub, kako je otkrio u intervjuu za RT.
      Sve u svemu, otac Maksim je sve samo ne običan, više je nalik onim monasima koje smo imali prilike da vidimo u filmovima i video igricama.
      https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/on-je-sve-samo-ne-obican-pop-svi-se-zapanje-kad-vide-sta-maksim-krije-ispod-mantije/tejc6n9?fbclid=IwAR1A7phql7aHtbhqayjCOM6Ki99JXCeVLOMKuhKdvvdSpnn4bDM3fDRZRBs
    • Од Милан Ракић,
      U organizaciji Ratnog vazduhoplovstva Švedske, prošle subote je u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Upsala, održan letački dan na kome su posetioci, osim aviona, helikoptera i bespilotnih letelica mogli videti i drugu vojnu tehniku nacionalnih Odbrambenih snaga.

      Ovaj događaj bio je retka i jedinstvena prilika da se na jednom mestu istovremeno nađu sve generacije mlaznih borbenih aviona švedske proizvodnje što je bio jedan od glavnih razloga i motiva da Tango Six prvi put bude tamo.
      Gate guard na ulasku u bazu Upsala, lovac-presretač Draken / Foto: Živojin Banković, Tango Six Šveđani su se potrudili da budu dobri organizatori ali se mora reći da ovaj događaj, iako je bilo i stranih učesnika, nije bio pravi međunarodni aeromiting sa velikim brojem vazduhoplova. Takođe domaćinu se može zameriti što su u letačkom programu pravljene duže pauze između letova aviona i helikoptera kao i to što su, posebno avioni, leteli visoko i daleko od publike.
      Svi ovi nedostaci se međutim mogu zanemariti jer je Historic Flight RV Švedske prikazao gotovo sve svoje mlazne avione na kojima leti već nekoliko godina a koji predstavljaju deo bogate istorije domaćeg RV kao i vazduhoplovne industrije.
      Lovac-bombarder SAAB 32 “Lansen“ retko se danas viđa u Evropi i svetu / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Tako su na nebu iznad aerodroma svoj pojedinačni letački program imali piloti borbenih aviona SAAB 29 ‘’Tunan’’, SAAB 32 ‘’Lansen’’ (J-32B), Hawker Hunter, SAAB 35 ‘’Draken’’, SAAB 37 ‘’Viggen’’ i školsko-borbenog SAAB 105.
      Jedinstvena formacija švedskih dragulja / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Većina ovih aviona, tj. oni koji su domaće konstrukcije, učestvovala je i impresivnoj zajedničkoj formaciji koja je imala nekoliko preleta uz završetak programa koje je predstavljao, za oko vrlo efektno razdvajanje iz smaknutog poretka nakon čega je usledio zaokret za pripremu njihovog sletanja. U toj formaciji ovim oldtajmerima pridružio se i savremeni višenamenski borbeni avion JAS-39 ‘’Gripen’’.
      Verovatno najzanimljivija varijanta Vigena, dvosed SK37E / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Svi švedski mlazni vojni avioni jesu veoma zanimljivi ali ovaj put treba istaći Vigena jer je u Upsali viđena njegova veoma interesantna varijanta. I dok je u solo programu leteo jednosed AJS-37, u formaciji se našao dvosed SK37E poznat po svom neobičnom izgledu.
      Ovoj verziji zadnja kabina je značajno izdignuta u odnosu na prednju pa pilot koji sedi u njoj ima odličan pregled. Vezano za pomenute oldtajmere, treba dodati da su, kada su bili parkirani na stajanci, bili vrlo blizu publike koja je tako mogla da napravi odlične fotografije.
      Školsko-borbeni SAAB 105 iako već oldtajmer i dalje u upotrebi RV Švedske / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na vojnom aerodromu Upsala trenutno nema vazduhoplova kojima je to matična baza već se tamo nalaze povremeno, po potrebi. To su avioni koji pripadaju Trenažnoj školi Luftstridsskolan (Air Combat Training School) koja se opet sastoji od četiri škole od kojih svaka ima posebnu namenu.
      Uglavnom su u Upsali s vremena na vreme prisutni školsko-borbeni avioni SAAB 105 (službena vojna oznaka Sk60) koji lete u sastavu Letačke škole (FlygSkolan) koja ima dve sekcije. U prvoj, budući piloti imaju osnovnu letačku obuku a u drugoj prolaze osnovnu taktičku obuku. Njihovo stalno mesto baziranja jeste vazduhoplovna baza Linköping/Malmen.
      Ukrcavanje vojnika u Herkules preko zadnje rampe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ratno vazduhoplovstvo je, kako na zemlji, tako i u vazduhu, prikazalo skoro svu tehniku sa kojom raspolaže. Između ostalog treba izdvojiti nastup posade transportnog aviona C-130H ‘’Hercules’’ koja je pokazala izbacivanje tereta preko zadnje rampe, sanduci na paletama su padobranom izbačeni sa relativno male visine pa se stekao utisak da su imali veoma ‘’tvrdo’’ prizemljenje. Osim toga Herkules je i sleteo, pokupio grupu vojnika koji su se ukrcali na zadnju rampu a avion je zatim odleteo u matičnu bazu.
      Četvorka Gripena u formaciji “romb“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vazduhoplov koji je najviše učestvovao u letačkom programu bio je jedini borbeni avion u sastavu vazduhoplovnih snaga, višenamenski borbeni avion Gripen. Prvo smo videli letenje grupe sastavljene od 4 aviona koji su u različitim formacijama izveli nekoliko preleta a najzanimljivije je bilo kada su piloti nakon horizontalnog leta prema publici izveli razdvajanje u različitim pravcima prilikom koga su avioni krenuli u penjanje. Solo program je bio sasvim dobar, pilot se potrudio da prikaže koliko je Gripen agilan i kakve su mu manevarske sposobnosti.
      Bliska manevarska borba dva Gripena bila je prilično uverljiva / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Ono što se ne viđa baš često na aeromitinzima jeste bliska vazdušna borba lovačkih aviona. Iznad Upsale izveden je tzv. ‘’dog fajt’’ dva Gripena koji je izgledao veoma uverljivo sa mnogo oštrih zaokreta, horizontalnih i vertikalnih manevara pri većim ali i manjim brzinama, različitim napadnim uglovima.
      Jedina vojna akro-grupa koja je izvela svoj letački program bila je domaća akro-grupa Team 60 koja leti na 6 školsko-borbenih aviona SAAB-105 (Sk60). Program je bio skroman i u skladu sa mogućnostima vazduhoplova na kome akro-grupa nastupa.
      Civilna akro-grupa Team 50 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Osim njih letela je i civilna akro-grupa Team 50 i to na 4 školska aviona, oldtajmera SAAB 91 ‘’Safir’’ (Sk50) koji podseća na nemački školski avion Bücker Bü 181 „Bestmann“ pa čak i na Messerschmitt Bf 108 ‘’Taifun’’.
      Rulanje Drakena nakon solo nastupa, u pozadini se vidi poletanje danskog F-16 / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Među stranim gostima aeromitinga bili su i Danci koji su stigli sa dva borbena aviona F-16 ‘’Fighting Falcon’’ od kojih je pilot u jednosedu F-16AM imao odličan letački nastup a mnogi posmatrači među kojima i autor ovog teksta, stekli su utisak da je F-16 nešto pokretljiviji od švedskog Gripena.
      Pilot finskog Horneta ostavio je odličan utisak / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Finska je poslala dva F/A-18C ‘’Hornet’’, jedan je leteo a jedan bio rezerva. Program koji je izveo finski pilot bio je sasvim dobar a videli smo ono što je karakteristično za ovaj tip aviona, to je pre svega letenje na minimalnimj brzinama pri velikom napadnim uglovima, odlična upravljivost naročito pri malim brzinama, mali radijus zaokreta i agilnost kako u horizontalnim tako i vertikalnim manevrima.
      NH90 i UH-60M učestvovali su u pokaznoj vežbi eliminisanja terorističke grupe / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Vojni helikopteri imali su veoma zapaženu ulogu, letela su sva tri tipa sa kojima raspolaže RV Švedske, dakle laki višenamenski A109LUH kao i srednji višenamenski UH-60M ‘’Black Hawk’’ i NH90 od kojih posebno treba izdvojiti nastup posade UH-60M koja je čiji je let bio vrlo energičan, trajao je dugo a izveden je uglavnom na maloj visini i relativno blizu publike.

      Dejstvo mitraljezom bočnog strelca u helikopteru A109LUH / Foto: Uroš Mitrović, Tango Six Sva tri tipa helikoptera upotrebljena su i u pokaznoj antiterorističkoj vežbikojom prilikom je strelac na bočnim vratima helikoptera A109LUH koji je kružio u zoni dejstva, mitraljezom eliminisao terorističke grupe.
      Od drugih vazduhoplova koji su se našli na nebu iznad Upsale, videli smo veoma interesantan program švedskog pilota Johana Gustafssona koji je dva puta leteo na jedrilici SZD-59 ACRO a nju je prilikom poletanja vukao avion PA-25‘’Pawnee’’.
      Legendarni američki školski avion T-6 ‘Harvard“/ Foto: Uroš Mitrović, Tango Six U vazduhu je uvek lepo videti legendarni američki školski avion T-6 ‘’Harvard’’ koji je korišćen i u švedskom RV. Na aeromitingu je bio prisutan i jedan avion ruske proizvodnje, bio je to Su-29 čiji je pilot oduševljavao publiku svojim akrobacijama i bravurama. Jedini civilni helikopter koga su posetioci imali prilike da vide jeste ‘’Dauphin’’ koji pripada HEMS službi Scandinavian Air Ambulance.
      JAS-39 opremljen kontejnerom Litening III i protivbrodskim raketama RB-15 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na statičkoj izložbi, koja nije bila preterano bogata, dominirali su vazduhoplovi RV Švedske koje je na stajankama aerodroma pokazalo gotovo sve tipove aviona i helikoptera koji se nalaze u njegovom inventaru a mogla se videti i poneka bespilotna letelica.
      Gripen naoružan raketama vazduh-vazduh, među njima je tu i Meteor / Foto: Živojin Banković, Tango Six Letačka škola (FlygSkolan) izložila je dva školsko-borbena aviona SAAB 105, blizu njih su se nalazila dva JAS-39C ‘’Gripen’’ od kojih je jedan bio naoružan protivbrodskim raketama RB-15 i opremljen nišansko-navigacijskim kontejnerom Litening III a drugi raketama vazduh-vazduh IRIS-T, AIM-120C AMRAAM i ono što je posebno zanimljivo raketom vazduh-vazduh Meteor koja je prva postala operativna upravo na ovom tipu aviona.
      Leteći radarski sistem S100D Argus/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Pored osmatračkog OS100 (verzija putničkog SAAB 340B koju Šveđani koriste u programu “Open Skies“) i transportera C-130H ‘’Hercules’’ posebno zanimljivi bili su leteći radarski sistem (AWACS) S100D Argus (varijanta aviona SAAB 340 sa radarom Erieye) kao i biznis džet Gulfstream 550 (Tp102D) za prevoz veoma važnih osoba.
      NH90 u varijanti za traganje i spasavanje/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Helikoptere koje smo imali prilike da vidimo u vazduhu bili su postavljeni i na statici, počevši od lakog višenamenskog A109LUH (Hkp15A), višenamenskih UH-60M (Hkp16A) i helikoptera NH90 (Hkp14) u varijanti za traganje i spasavanje. Treba napomenuti i da Švedska koristi posebnu verziju NH90 koja ima nešto veću visinu od standardnih varijanti ovog tipa helikoptera.
      Zastupljena je bila i švedska Obalska straža i to sa patrolnim avionom Bombardier Dash 8 Q300 koji je veoma dobro opremljen za zadatke patroliranja, osmatranja, traganja i spasavanja i može se reći da je to jedna odlična višenamenska multisenzorska platforma.
      Danski dvosed F-16BM kao i teški transporter C-17A ‘’Globemaster III’’ konzorcijuma NATO Strategic Airlift Capability koji je baziran u mađarskoj vazduhoplovnoj bazi Papa i nosi vojne oznake RV Mađarske, bili su jedini strani avioni izloženi na statici.
      Bespilotna letelica UAV03 Örnen, dorađenu varijantu američke RQ-7 ‘’Shadow’’ / Foto: Živojin Banković, Tango Six Osim vazduhoplova, švedske oružane snage prikazale su i dobar deo tehnike koju koristi pre svega kopnena vojska. Pored mnoštva vozila za logistiku, terenskih nenaoružanih i naoružanih vozila, naročito veliku pažnju su privukli su borbeni sistemi, bespilotne letelice, radari.
      Raketni PVO sistem malog dometa RBS-70/ Foto: Živojin Banković, Tango Six Među njima su bili samohodna haubica Archer – FH77BW L52, višenamenski oklopni transporter Patria AMV, raketni PVO sistem RBS-70 malog dometa kao i njegov simulator, osmatrački radar Giraffe AMB i bespilotna letelica UAV03 Örnen koja predstavlja švedsku dorađenu varijantu američke BPL AAI RQ-7‘’Shadow’’.
      Živojin BANKOVIĆ

×