Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Да ли прељуба треба да буде криминализована?

Recommended Posts

пре 4 часа, Avocado рече

Moja žena sinoć popila svo mleko, nemam jutros ni kap da stavim u kafu... teška preljuba... da teram to u aps? :)

Уф, сурово, падре. Џаба ти што си атеиста кад те жена тера да данас постиш са клот, црном кафом. Али ти буди добар, као што јеси, и немој да јој гунђаш. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Када неко чини нешто од своје воље, онда он то у свом уму оправдава пред савешћу, 

Када чини добро, милостињу, он у свом уму оправдавајући то гради Истину.

А када чини блуд: лаже, краде, вара, онда он гради у свом уму заблуду. Заблуда је истина настала после блуда.

Заблуде добрим делом добијемо и од родитеља кроз васпитање, 

Затим од учитеља кроз образовање.

Онда разна искуства која погрешно протумачимо . 

Временом се накупи више заблуда него истине и то постаје наша зла коб.

Постоји филтер у нашем уму кроз који ми доживљавамо оно што се око нас дешава, Тај филтер се зове Наша Истина.

Па око је наша Истина сачињена од заблуда онда ће наш доживљај живота бити мрачан.

Квалитет доживљаја па и живота не одређује наше имање већ наша осећања, па ако су наша осећања лепа и наш живот ће бити леп а ако си наша осећања мрачна( гнев, бес, љутња, нржња), онда ће наш живот постати пакао.

Како наш доживљај постаје тако лош? Зато јер је наш доживљај и осећања последица нашег СУДА. Како судимо тако и живимо.

Не судите да вам се неби судило

А судимо на основу истине која је у нама. Па ако је наш суд основан на заблудама онда је сасвим нормално да наш суд буде лош.

Сретнемо једног човека о коме знамо све добро и већ нам се лице шири у осмех а кад сретнемо неког о коме смо чули лоше и наше ће се лице смрачити ако нисмо извежбани лицемери који добро контролишу своје понашање у односу на осећања.

Видимо да од нашег суда зависи како ћемо се осећати и како ћемо се понашати, а будући да суд долази од истине то од истиине зависи каквог ћемо духа бити.

Ето то је закон живота који је Бог поставио у коме је и Истина и суд и правда, Блуд је већ криминализован законом живота и нема потребе да га ми нешто посебно криминализујемо.

А за Христоса Јеванђеље каже да ће он крстити Св. Духом и Истином.

А то у преводу значи: ако будемо творили добро, Бог ће у нашем уму родити Истину која ће бити полазна основа да се СВ. Дух пројави у нашем понашању.

Бићемо крштени Духом и Истином.

И молићемо се духом и Истином

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Разговор са проф. др Максимом Васиљевићем, епископом западноамеричким, водиле су колеге из редакције портала Serbica Americana. И овом приликом им се најтоплије захваљујемо на љубазној понуди да ми премијерно објавимо интервју.
       У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја: запљускују нас светлеће рекламе, осветљени излози и тргови, ту су разни украси, слаткиши и фигурице које се свиђају деци, купују се обавезни поклони, ресторани су пуни лепих, дотераних људи, новогодишњи симболи ирваса, саоница, деда Мраза су доминанти. Међу њима, међитим, нема једне Богомајке ни једног Христа који се родио скромно, а величанствено у јаслама. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику од којег почиње суштинска могућност нашег преображаја и спасења?
      Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. А сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Св. Максим Исповедник из  7. века признаје неопходност другачијег погледа када говори да је Христос примио телоу оваплоћењу како би оно тело „које је раније уловљавало на смрт“ (на „телу“ се манифестовао Адамов пораз) сада то исто (али Христово) тело постало за нас живот (Јн 6, 54). И поентира Свети Максим да је Оваплоћењем „покренута сва природа ка васкрсењу живота, због којег (васкрсења) Логос понајвише и постаје Човек – ствар ваистину непозната и нечувена!“ (Тумачење Оче наша, 7). Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти. А ваљда је то оно што нас највише занима! Пред нама је задатак да укажемо на разлику између религиозног мишљења и пуноће литургијског живота Цркве. Но, чудновати си људски погледи и процене ће бити разнолике све до Коначног суда. Како каже естетичар Предраг Финци, „левичари гледају на уметност као на ангажман, на дело које мења свет, а десничари га намерно посматрају као украс“. Црква жели да саопшти свима исту поруку, независно од тога да ли су на овом или оном идеолошком попришту схватању света.
      Наш угледни социолог Ђуро Шушњић је писао о манипулацији идејама истакавши да постоје пет кључних области где се истина о човеку и животу окрећу против човека (економија, политика, васпитање, слободно време и религијски живот). Тако смо дошли до манипулације истином због различитих интереса. Да ли је могуће човеку избећи ове многобројне маnипулације и открити тајну, смисао и лепоту човека и постојања?
      Почео бих позитивним ставом да свако од нас има неко унутрашње искуство љубави Божије. Бог у сваком тренутку, па и онда када смо нашли привремени спокој, позива у ризичну авантуру слободе, да бисмо истинско своје биће пронашли кроз самоодрицање. „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Лк 9, 23). То је највећа пустоловина у знаку благодати и истине. Ипак, не треба сметнути с ума да, историјски, напоредо са истином корачају прелест, фалсификат или зло. Они, додуше, немају суштину, но то демонско у животу настоји да кривотвори богодану стварност. Како каже један Светогорац, лаж има своју „теологију“, која предлаже првоствореним људима да постану богови слушајући ђавола. На том примеру се види како један теолошки фалсификат доводи до духовне неуравнотежености а потом и до убиствене болести унутрашњег немира. Пет области склоних манипулацији нису новитет нашег времена: одувек је мрачна страна човека желела да „профитира“ или „паразитира“ унутар политике, економије, религије, образовања итд.
      Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: „најтеже је за истину у време када све може да буде истина“, изгледа да важи и за наше време?
      Чули сте да је у најновијем издању речника енглеског језика место нашла реч post-truth, „пост-истина“. То је, са једне стране, неминовни исход релативизујућег духа постмодерне, а са друге, посреди је нека иронична реакција на тренд модерног доба у коме „све може да буде истина“, а против које је реаговао пољски писац поменут у Вашем питању. Не треба бити наиван, слоган „пост-истина“ представља претњу не само теологији него и демократији. Ми знамо да ће до Судњег дана пшеница и кукољ да расту једно крај другог и само ће Господар жетве знати да их раздвоји.
      За суочавање са сваком дилемом или кризом неопходно је расуђивање, тј. поседовање духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки и духовно легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног живота. Истовремено, за процену садашњости треба имати визију будућности, а управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж црквене теорије и праксе расуђивања Истине. Светитељи су личним примером праштања и незлопамтивости показали да су будућност уградили у свој живот и расуђивање.
      Доста путујете и сусрећете различите људе који носе различито порекло, културни, национални, идеолошки код времена. Какав је духовни ритам модерних времена и садашњих људи? Можете ли да ухватите тај духовни пулс и да нам кажете које су  одлике нашег времена?
      Мислим да се сви ми крећемо у једном времеплову који нас проводи кроз пре-модерно, модерно, постмодерно време, и то истовремено. Но за нас је важно знати оријентисати се и тада можемо да комбинујемо све на један аутентичан начин! Утешно је то што Бог ни у једној епохи не остави себе непосведочена (уп. Дап. 14, 17). За разлику од многих данашњих Срба (којима при том ником ништа не пребацујем него само констатујем разлику), страна ми је дихотомија „Исток-Запад“. Она је, уосталом, изум 20. века, а прилично јој је „кумовао“ стручњак за оријентализам Едвард Саид, који је у своја предавања унео појам Истока кога одликује религијски сензибилитет, породични друштвени поредак и дуга традиција, насупрот западној рационалности, материјалном и техничком динамизму и индивидуализму. Поједини наши теолози, као и неки јерарси, гаје нескривени анимозитет према Западу, али и те како уживају у благодетима западне цивилизације: аутомобили, телефони, сатови, бела техника – списак тих „уступака“ Западу уопште није кратак. Није ми јасна за врста духовне хипокризије.
      По мом мишљењу, цео проблем тзв. западног менталитета лежи у тумачењу или херменеутици. Лично сматрам да није цео Запад индивидуалистичан (насупрот некаквом колективистичком Истоку) него да се у западној традицији личност тумачи индивидуалистички. Тако, историја коју пише један западњак је најчешће тумачена у индивидуалистичком кључу. Персоналистички или релациони поглед који нуди Црква јесте нешто друго. Но, свака ствар има свој ритам и своје време. Политичка врења у Америци, идеолошка мњења у Русији, утврђивање пазара између велесила, међународна политика на глобалном плану и сл., све то чини нашу свакодневну реалност. То је одвајкада била судба нашег простора и можда ће та неизвесност заувек пратити Балкан, као његов модус егзистенди. Ако је друга половина XX века у бившој Југославији била у знаку болести, онда треба сачекати да болест да заврши свој круг како би напустила болесника. Ако су се створили предуслови за нову и бољу стварност, тада „плод треба да заокружи своју путању у одговарајућој клими, да би достигао до зрелости“, као би рекли сиријски аскетски оци. Ипак, политички услови не треба да спутавају изворно стваралаштво у уметности, науци, култури… А то је оно што данас примећујемо: конзервативизам убија стваралаштво а модернизам га извитоперава.
      Савремена духовност се често појављује под различитим варљивим маскама, бежећи од суочавања са истином…
      Слажем се. Како истиче водећи православни психолог у свету, о. Василије Термос, страх од слободе, као трајна одлика људског бића, рађа потребу за прибегавањем и подређивањем неком другом „егу“ (у наше време: измишљеном „ја“ компјутера или интернет света). Осим тога, једна је ствар желети истину а друга тежити да се она поседује. Приметио сам такву горду самоувереност код многих уредника и чланова „духовних“ интернет портала. Понекад заборављамо да ништа не вреди имати истину ако се нема љубави. „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“, тако истинито а потресно каже певач Бајага у песми „Ако треба да је крај“.
      Тај крај треба и те како да нас занима, понајвише као провера или обистињење нашег историјског трагања. А само трагање за Богом нема краја. То је дивно сажео Св. Григорије Ниски у овим речима: „Истинско налажење Бога је у трајном трагању за Њим, никадa не заситивши жудњу“ (Григорије Ниски, О животу Мојсијевом).

      Данас нам звучи скоро невероватно да неко живи тако да себе и читав свој живот повери и препусти сили и благодати Божијој. Наш рационални ум нам говори да ствари можемо да држимо под контролом, уверени смо да све зависи од нас; тешко нам је да породимо знање које би нас смиривало, а то је својеврсна замка у којој се гуши благодат. Зашто је то тако?
      У вашем питању је истовремено на лаконски начин сажето дат и одговор. На то бих додао да искрено верујем да међу савременим људима постоје они непознати и невидљиви који се препуштају вољи Божијој, остајући сакривени од наших очију. Да се разумемо, сувише рационални ум претендује да „обухвата“ и, како рекосте, „контролише“ свој живот… Пад првог човека се управо у томе састојао: када му је Бог понудио да живи на начин који превазилази „контролисани“ живот, живот слободе, Адам се ипак определио за „сигурност природе“ (земља, Ева, биолошки ритам, итд). Да се разумемо, на исти начин је поступила и Ева. Тај њихов одговор понављамо и ми. Мислим да је, на ширем плану, света Евхаристија (молитвени простор цркве) једини простор у коме негирамо своју контролу и припуштамо да нас неко други води држећи дизгине нашег корачања кроз историју ка будућем Царству. Што се више препустимо том простору, то ћемо ближе бити Благодати. Зато на Литургију треба ићи не тражећи ништа и бивајући срећан што си се тамо нашао. Светитељи су људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе која се манифестује као произвољност. Слободни и самовласни су синови и кћери Божије када у датој слободи пребивају волећи друге.
      Свако време има своје стваралачке личности које остављају печат у времену, подстичу и  буде младе на критичко размишљање и промишљање о тајни постојања, позивају  на  лично преиспитивање и премеравање постављених вредности,  отварају људску мисао и душу за тајну Бога и обожења. Узмимо на пример Достојевског.  Какав је Ваш утисак – имамо ли данас активно критичко јавно мњење и јаке стваралачке личности?      
      Нажалост, све је мање аутентичних критичара стварности. Наместо њих доминирају анонимни или полуанонимни критизери са интернет форума. Као изузетак и пример позитивног настојања истакао бих интернет магазин „Теологија.нет“. Ради се о групи младих теолога који, не скривајући верност Цркви и предању, на стваралачки и оригиналан начин коментаришу стварност коју живе. Види се да их она животно занима и да често осећају „жаоке“ са места одакле би требало да их сачека благослов. Подсећају ме на јеромонаха Јустина Поповића који је између два рата врло учестало писао и на критички начин коментарисао црквене прилике тог времена. Треба погледати његове уводне речи у листовима попут „Хришћанске мисли“, у којима је и највишу јерархију критиковао са љубављу и слободом, без бојазни да ће због изнетог става бити скрајнут са парохије или из манастира. Када је 1928. године од, рекао бих осионих, чланова тадашњег Синода ипак био послат у Призренску богословију, повиновао се томе али није пропустио да каже да је то зато што су „неке митроносне главе пожелеле да ме ућуткају“… Ипак, после годину дана је враћен (обратите пажњу: ипак је „помилован“) и наставио своју борбу разобличавања лицемерја црквених великодостојника. Мислим да би Јустин и данас имао шта да приговори црквеном вођству.
      Свака ауторитарна власт се боји критичког става и новог израза. За такве, било да живе у 21. или у 6. веку, Ареопагитски списи (VI век) би представљали ”опасно новачење” или „увођење философије у теологију“, један Симеон Нови Богослов (X век) би био одбачен (додуше, као и у своје време) због смелог критиковања „јерархије“, а Василије Велики због комбиновања (тадашње) научне слике света са теологијом, итд. итд. С друге стране, и светитељима треба „мера“, (или „претња“, како каже једна грчка народна пословица), просто зато да бисмо сви схватили да се критеријум не налази у нама него изван нас – у Богу. Селективност код неких наших црквених великодостојника превазилази меру укуса: Митрополит Калистос Вер им је добар (идеалан) када критикује Критски сабор, али када сасвим афирмативно говори о теорији еволуције – тада га заобилазе у широком луку.
      Ипак, лично бих испред критичког става сумње и оспоравања увек ставио слободу у Христу и Цркви. Примећујем у последње време да поједини радо говоре „Црква не ради добро ово или оно“, или указују на ”историјски пораз Цркве”. Мислим да је то менталитет постмодерног времена. Ако се, међутим, обратимо Оцима Цркве, видећемо њихову „луду љубав“ за Христа и Цркву коју они разумевају не просто као јерархију или институцију (такво разумевање преовладава у данашњем теолошком дискурсу), него као Цркву као „пасхалну тајну Христову“ и „предвечни Савет Божији“, Цркву чији су корени пре стварања света и која се поистовећује са будућим Царством.
      Можемо ли данас говорити у сфери богословља, као што можемо на пример у сфери културе, о неком одређеном, доминантном понуђеном или наметнутом богословском обрасцу? Ко данас утиче и креира  водећи богословски образац, теме и начин размишљања? Беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи?
      Рекао бих да се богословље (поготово оно које полази од пасхалне тајне) изнутра опире наметнутим обрасцима. „Историја догмата“ од почетка до данас сведочи о том животном елану и рашћењу који доводи до „нове песме“ и увек другачијег богословског израза. Сваки век је преко Отаца, тих благодатних свирала Духа Светога, давао неки другачији тон или нову тему својим савременицима. Из црквеног сабрања, када оно ослушкује глас Духа и дамаре времена, израња сушта музика која чини да смрт буде доживљена као побеђена.
      Битно је разумети да нас теологији учи сами Логос. Митрополит Јован Зизјулас је формулисао важно питање, које истовремено изражава на најбољи начин његову теолошку перспективу и критеријуме на основу којих се схвата Црква. „Када се Црква моли Богу, ко се моли?“ Овај проблем се тиче врсте односа Исуса Христа и Цркве, врсте хришћанског виђења плана божанске Икономије. Одговор који Зизјулас даје за  многе је изненађујући: „Када се Црква  моли Богу Оцу, Христос је тај који му се моли за нас и са нама“. То је посебно очевидно у евхаристијским молитвама.
      Заљубљени у Христа, љубимо Цркву Његову. Када сам једног лета са младима Калифорније слушао песму Еда Ширана, “I’m in love with the shape of you”, рекао сам: хајде да је преведемо „еклисиолошки“, схвативши Цркву као обличје Христово. Младима је био близак тај језик. Знате, Св. Златоуст каже за Апостола Павла: „Јер он воли Христа не због Христових ствари, већ ради Њега он заволе ствари које су Његове, и само у Њега он гледа и једино чега се боји јесте да не престане љубити Га“.
      Мислим да у данашњој неспутаној слободи да се критикују „сви и свако“ треба пронаћи меру, увек почињући од себе самих… Тада ће беседе свештенства, објављене црквене књиге, трибине, црквени часописи сведочити „богословље изненађења“.
      Које су личности пресудно утицали на Вас и Вашу мисао?
      Моји јунаци су они који су прошли кроз велике животне урвине. Наравно, нисам несвестан њихових слабости и могућности да греше у проценама и судовима. Стога овде не бих наводио њихова имена како не би испало да „рекламирам“ врлине тих личности и онда себе саморекламирам као ученик изузетних учитеља. Један грчки теолог лаик ми је увек био подстицајан због смелог теолошког језика који и данас делује као свежина богословског пролећа. Један српски владика ме је фасцинирао неустрашивим сведочењем пред световним и црквеним властима. Неки београдски прота-професор факултета због свог преданог парохијског рада у велеграду какав је Београд. Код једне српске списатељице ме је пленила осетљивост, поштење и одговорност у писању. Други један епископ са средине прошлог века ми је открио осећај за „друго“ и „другачије“, када је 1946. године у Њујорку говорио протестантском свету: „Погледајте на нашег Господа и Спаситеља. Исток и Запад су се срели у Њему изванредно. Он је био савршени Источњак, али у исто време савршен Западњак. Он је био савршен Азијат и савршен Американац у исто време“. Искрен да будем, један од мојих „духовних“ јунака је и један бразилски фудбалер са којим делим искрени осмех чак и када ситуација налаже тмурно расположење.
      Сви они су ми, свако на свој начин, показали да привремени неуспех може да буде почетак преумљења, повод за наду и могућност за живот. Сећам се и Унамуна који је служио као ректор Универзизета у Сламанци у два периода, и то у време великих друштвених и политичких преврата. Године 1924. га је „смакнуо“ тадашњи режим и послао у егзил. Остао је у егзилу до 1930. да би онда отишао у Француску. Вратио се после пада диктатуре генерала де Ривере и поново прихватио службу декана. Када се, рехабилитован, вратио у Саламанку на универзитет, своје предавање студентима Унамуно је за  почео речима: „И, као што јуче рекох…“, као да није уопште био толико година одсутан. Каква величина духа!
      Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа?
      Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва  творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету.
      Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију.
      Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу.
      Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је  модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује  по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао  и називао га „правим Божјим човеком“).
      Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва.
      Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић.

      Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу…
      Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина.

      Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.

      Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву.
       
      http://teologija.net/ako-ovo-bude-kraj-znacu-da-nije-ljubav-razgovor-sa-episkopom-maksimom-vasiljevicem/?fbclid=IwAR08E3KcDGoLkb82Q_lvV52B8vL7qUQviS1zNNdjYm-X6MKas2zK9Mnxenw
    • Од ризница богословља,
      „Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим.    У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима.      Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.    Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару.   По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима:   - У Име Оца и Сина и Светога Духа.  Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија.    Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света.    Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца.   Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин.   Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима.    Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Драгана Милошевић,
      Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима.
       
      “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије.
      Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију.
      “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије.
      Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим.
      “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски.
      Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује.
      “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци.
      Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави.
      извор

      View full Странице
×