Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Да ли прељуба треба да буде криминализована?

Recommended Posts

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да не могу да се посматрају само осећања једне стране. Ако тако гледамо, свако може да тужи свакога за разне глупости. 

Једино би можда могли да то посматрамо као кршење уговорне обавезе, јер се они тако заклињу на верност, бла трућ.. Мада то више Амери по филмовима, не знам шта ови наши уопште потписују. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дефинитивно мислим да треба и да је крајње време за то. Постаје просто у моди.

Данас је тешко многима објаснити да је прељуба грех, а осећања и повреда истих су тек небеска механика за многе. Постајемо аутомати, ако не добијемо јасну команду, тешко да ћемо се нешто досетити сами. 

Не мора казна да буде не знам шта, само да се кодекс цивилизованог понашања мало изоштри.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Против сам, зато што је брак добровољан однос и особа пристаје на ризике које одлука ступања у брак носи са собом. Уколико неко насилно улази у простор другог, примерице тако што га вређа, онда је нападнута особа принуђена на позицију жртве агресијом другог. То међутим није случај код брака. Особа једноставно може да се разведе и да изађе из односа у којем је изложена повређивању.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Александар Милојков рече

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Zato što postoje liturgije koje će sve to pozlatiti. Eto tako razmišlja naš narod

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Александар Милојков рече

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду.

Nisu "osećanja" predmet zaštite kod k.dela uvrede, već čast i ugled... pri čemu je kleveta (koja je imala isti osnov) dekriminalizovana kod nas pre nekoliko godina, a uvreda je takođe dekriminalizovana u velikom broju zemalja... i očekivalo se da će i ona biti dekriminalizovana u istom paketu i kod nas... (naravno, možeš uvek da tužiš građansko-pravno za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda)

Ja bih ukinuo i uvredu, a ne dodavao još krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, kod kojih su kazne male i društvo realno nema nikakav interes da se krivični sudovi time bave...

Ne postoji krivično delo pretnja... pretnja je jedna od radnji izvršenja kod raznih dela (obično u frazi: "ko silom ili pretnjom...").

Verovatno si mislio na:

Ugrožavanje sigurnosti

Član 138

(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

 

Цитат

Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Ne da je važno nego je neophodno... bez toga nema krivice (nema umišljaja)... jedino što se u praksi najčešće nekako podrazumeva... ali ako sudija poveruje da nisi pretio ozbiljno nego u šali (što podrazumeva da si ti očekivao i da ovaj drugi zna da se šališ), oslobodiće te... bez obzira na strah drugog...

Strah i ugroženost drugog su bitni jer je delo tako definisano: "ko ugrozi sigurnost nekog lica...", a ne iz nekog drugog razloga... drugim rečima, ovo je dvostruko kvalifikovana pretnja... mora da bude usmerena na napad na život ili telo (ne može ako si pretio da ćeš mu polupati neku stvar ili nešto treće)... i mora da bude takva da je došlo do ugrožavanja sigurnosti nekog lica.

Inače, za ovo delo se goni po službenoj dužnosti, a ne po privatnoj tužbi, što znači da društvo/država smatra da onaj ko to radi treba da bude kažnjen čak i kad žrtva ne želi da ga goni tj. da je u interesu svih nas da takav bude kažnjen.

 

Цитат

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Nije kriminalizovano zato što osećanja nisu baš sjajan predmet zaštite, mnogo lako se povređuju i različito kod različitih ljudi... ako Karleuši kažeš da nije baš lepa i nije sjajna pevačica, verovatno ćeš joj povrediti osećanja... ali to je samo njen problem...

Nije kriminalizovano i zato što za razliku od npr. ljudi koji drugima ugrožavaju sigurnost teškim pretnjama, društvo/državu generalno zabole uvo da li si ti prevario svoju ženu... to je između vas... i to je toliko vaša privatna stvar da vam ne damo ni da pokrećete privatne krivične tužbe... ne interesuje nas da učinilac bude u evidenciji učinalaca krivičnih dela... ne želimo ga u zatvoru ako ne plati novčanu kaznu... itd...

Pošto kod nas od 2005. postoje (pred)bračni ugovori, supružnici mogu njima da definišu kaznu za preljubu... pa lepo napišete da ako neko nekog prevari, onaj drugi dobije celu (zajedničku) kuću... ili nešto slično...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Avocado рече

Ja bih ukinuo i uvredu, a ne dodavao još krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, kod kojih su kazne male i društvo realno nema nikakav interes da se krivični sudovi time bave...

Mislim da je važno vređanje jasno definisati i shvatiti da ono može biti deo psihičkog nasilja,maltretiranja osobe. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bila je kriminizovana u okviru zakonodavstva kod starih Izrailjaca kako na telesnom tako i na duhovnom nivou i takva postavka stvari pomogala im je u duhovnom i fizickom opstanku medju mnogobrojnim paganskim i neprijateljski nastrojenim narodima (prema njima).

Kada su postovali Mojsijev zakon i slusali prorocke opomene u vezi preljube , imali su svemocnu Boziju pomoc u nevolji, kada su cinili suprotno,... bilo bi i suprotno...( :smeh1: )

Isus je doneo malo napredniji duhovni zakon koji je prilagodjen drugacijim i savremenijim vremenima (narocito ovim nasima danas) i mislim da ne bi trebalo kriminizovati putem drzavne prisile preljubu, ....ali, posledice preljube ostaju kao moralni i duhovni greh prema svom bracnom supruzniku, prema drugom supruzniku i na kraju prema samom sebi.... (malo li je... :blush:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kriminalizacija preljube je nekad davno u okrutnija vremena bila društveno potrebna i korisna, sprečavalo se tim da "oštećena strana" uzme pravdu u svoje ruke. Čak i u slučaju kazne kamenovanjem se sprečavalo tim veće zlo jer su razbješnjeni muževi nekad ubijali ne samo tu svoju nevjernu ženu i njenog ljubavnika već i svoju vlastitu djecu ili svu njihovu rodbinu koja im je došla pod ruke pa je to kamenovanje bilo manje zlo. I dan danas se takve stvari dešavaju da takva prevarena osoba uzme pravdu u svoje ruke i sveti se potom redom na svima drugima koje stigne. Ne zaustavlja se na ženi i ljubavniku i u kažnjavanju ide dalje jer misli da su svi ostali bliski i rodbina saučesnici, da su skrivali prevaru ili su je čak podsticali i omogućavali (nekad je to i istina) a da sva ta djeca nisu njegova već tudja "kopilad" (ljudski "škart, mućak" bezvrijedna bića), iz tog naziva je sasvim jasno kakav je odnos bio tadašnjeg patrijarhalnog društva prema svemu tome. Takodjer se tim sprečavalo i mješanje sa okolnim drugim paganskim narodima i čuvao etnički i duhovni integritet i čistota Bogom izabranog i svetog Izraelskog naroda: 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Епископ Јоаникије казао је да човјек пред почетак сваког доброг дјела, а нарочито оног које је у славу Божју, треба да се наоружа добром мишљу, добром намјерама и да буде спреман да до краја истраје у томе.   Говорећи о Часном посту, који предстоји, Владика је додао да је то велико и спасоносно дјело, веома значајно за живот хришћана и њихово спасење, за које нас Господ наоружава добром мишљу са којом, како је истакао, ваља започети и завршити Часни пост. „Да знамо, увијек, да та спољашња дјела, спољашња праведност која, понекад, у нашим очима изгледа велика, не значи много. Она не значи ништа ако се са њом хвалимо или, што је најгоре, узносимо се пред другима као онај фарисеј из Јеванђеља о коме смо сада слушали“, рекао је Преосвећени Епископ.   Подсјетио је да су фарисеји били они који су се трудили да дословно испуњавају заповјести Божје, па и овај фарисеј каже да пости два пута у недјељи, даје од свега што има десетак и друге заповјести извршава, што, по ријечима Његовог Преосвештенства, није мало. „Пости све постове, то подразумјева и остале постове који су били прописани код Јевреја, моли се Богу, али, чиме је помрачио та своја добра дјела - тиме што је себи приписао заслугу и није на прави начин прославио име Божје. Да је на други начин призвао име Божје било би другачије, али, он је име Божје призвао да би прославио себе и то није било добро“.   „Нарочито није било добро што се превише узносио пред грешником, који стоји у дну храма и бије себе у прса због својих грехова“, истакао је Владика.   Објаснио је да Бог, ипак, гледа на оног грешника који се каје, не зато што Бог нешто нарочито воли грешнике.   „Колико блудника, злочинаца, разбојника, цариника, па један цариник је био апостол Христов. Да ли је то баш тако? Није. Бог, свакако, љуби све, али, у овом случају, нарочито прихвата покајање, било оно од великог или малог грешника. Ако је покајање Он ће га примити и одмах наградити онога који се каје без обзира какве гријехе учинио. Ако је покајаног разбојника, који је, сигурно, проливао крв увео у рај када се покајао, кога онда другог неће“.   „Треба да се наоружамо оном благородном, смиреном мишљу, да погледамо у своју душу као и овај цариник, који јесте био грешан, али је постао свјестан својих грехова, почео да се каје, тражио милост Божју и добио је за своје искрено покајање“, нагласио је он.   И, управо, цариникова кратка молитва, којом је призивао име Божје: Боже, милостив буде мени грешном, послужила је као основ за најузвишенију молитву коју хришћани говоре, Исусову молитву. Ту је призивање имена Божјег и милости Божје, поручио је Владика, са покајањем.     „Ето, како треба да приступимо посту - да се потрудимо да постимо како ваља, према својим могућностима, да кренемо у то добро дјело. Да постимо тјелесни пост, али да обратимо пуну пажњу на духовни пост, јер нам тјелесни пост неће ваљати, неће нам помоћи, односно помрачићемо га својим лошим мислима, намјерама, дјелима, ријечима, нарочито ако се будемо узносили пред другима, ако не будемо имали милости, праштања“.     „Да се научимо да постимо духовни пост, а то значи да се одричемо злобе, пакости, мржње, злопамћења, свих злих дјела, непотребних расправа, свега што је сувишно, што оптерећује да се ослободимо. Кроз духовни и тјелесни пост човјек се ослобађа својих мана, лоших навика и иде правим путем Божјим. Оно што је најважније, притиче милост Божја ако правилно, искрено и са смирењем призивамо име Божје“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг инфо,
      По 29. правилу Лаодикијског сабора „Хришћани не смеју... суботом одмарати се него морају у тај дан радити.
      Недељу, пак, морају особито поштовати и, ако могу, уздржавати се од рада као Хришћани.
      Валсамон поводом овог правила вели: „Ако ко због сиромаштва или какве друге неопоходности буде радио недељом, неће због тога подлећи осуди.“
       
      Свети патријарх Павле
      https://dodjiividi.blogspot.com/2019/02/blog-post_74.html
    • Од ризница богословља,
      Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој.     Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије.   Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш.   Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе.   ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо.   А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству.   ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице.   ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос.   Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне.   Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку.   Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве.   Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима.   Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека.   Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери.   Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију.   Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити.     Извор: Православие.ру
    • Од Гагић,
      Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку 
      паљења свеће, или непосредно након тога ?
×