Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Да ли прељуба треба да буде криминализована?

Recommended Posts

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да не могу да се посматрају само осећања једне стране. Ако тако гледамо, свако може да тужи свакога за разне глупости. 

Једино би можда могли да то посматрамо као кршење уговорне обавезе, јер се они тако заклињу на верност, бла трућ.. Мада то више Амери по филмовима, не знам шта ови наши уопште потписују. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дефинитивно мислим да треба и да је крајње време за то. Постаје просто у моди.

Данас је тешко многима објаснити да је прељуба грех, а осећања и повреда истих су тек небеска механика за многе. Постајемо аутомати, ако не добијемо јасну команду, тешко да ћемо се нешто досетити сами. 

Не мора казна да буде не знам шта, само да се кодекс цивилизованог понашања мало изоштри.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Против сам, зато што је брак добровољан однос и особа пристаје на ризике које одлука ступања у брак носи са собом. Уколико неко насилно улази у простор другог, примерице тако што га вређа, онда је нападнута особа принуђена на позицију жртве агресијом другог. То међутим није случај код брака. Особа једноставно може да се разведе и да изађе из односа у којем је изложена повређивању.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Александар Милојков рече

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду. Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Zato što postoje liturgije koje će sve to pozlatiti. Eto tako razmišlja naš narod

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Александар Милојков рече

Претња и увреда, на пример, јесу дефинисане као кривична дела у Кривичном закону Републике Србије. У сонови ових кривичних дела јесте повреда осећања и осећај страха код човека који је претрео претњу или увреду.

Nisu "osećanja" predmet zaštite kod k.dela uvrede, već čast i ugled... pri čemu je kleveta (koja je imala isti osnov) dekriminalizovana kod nas pre nekoliko godina, a uvreda je takođe dekriminalizovana u velikom broju zemalja... i očekivalo se da će i ona biti dekriminalizovana u istom paketu i kod nas... (naravno, možeš uvek da tužiš građansko-pravno za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda)

Ja bih ukinuo i uvredu, a ne dodavao još krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, kod kojih su kazne male i društvo realno nema nikakav interes da se krivični sudovi time bave...

Ne postoji krivično delo pretnja... pretnja je jedna od radnji izvršenja kod raznih dela (obično u frazi: "ko silom ili pretnjom...").

Verovatno si mislio na:

Ugrožavanje sigurnosti

Član 138

(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

 

Цитат

Шта више, код кривичног дела претње, није важно да ли је онај који претио озбиљно мислио да физички науди ономе коме прети, већ је битан страх и осећај угрожености који су изазвани код жртве.

Ne da je važno nego je neophodno... bez toga nema krivice (nema umišljaja)... jedino što se u praksi najčešće nekako podrazumeva... ali ako sudija poveruje da nisi pretio ozbiljno nego u šali (što podrazumeva da si ti očekivao i da ovaj drugi zna da se šališ), oslobodiće te... bez obzira na strah drugog...

Strah i ugroženost drugog su bitni jer je delo tako definisano: "ko ugrozi sigurnost nekog lica...", a ne iz nekog drugog razloga... drugim rečima, ovo je dvostruko kvalifikovana pretnja... mora da bude usmerena na napad na život ili telo (ne može ako si pretio da ćeš mu polupati neku stvar ili nešto treće)... i mora da bude takva da je došlo do ugrožavanja sigurnosti nekog lica.

Inače, za ovo delo se goni po službenoj dužnosti, a ne po privatnoj tužbi, što znači da društvo/država smatra da onaj ko to radi treba da bude kažnjen čak i kad žrtva ne želi da ga goni tj. da je u interesu svih nas da takav bude kažnjen.

 

Цитат

Насупрот овоме, дело прељубе (хајде да се сконцентришемо само на прељубу у браку) није криминализовано. Питам се: зашто, ако и ово дело итекако повређује другог човека (превареног)? Шта мислите, да ли прељуба треба да буде криминализована? Ја мислим да треба, јер производи сличне ефекте код жртве, али често много јачег интензитета од, на пример, кривичних дела увреде и претње.

Nije kriminalizovano zato što osećanja nisu baš sjajan predmet zaštite, mnogo lako se povređuju i različito kod različitih ljudi... ako Karleuši kažeš da nije baš lepa i nije sjajna pevačica, verovatno ćeš joj povrediti osećanja... ali to je samo njen problem...

Nije kriminalizovano i zato što za razliku od npr. ljudi koji drugima ugrožavaju sigurnost teškim pretnjama, društvo/državu generalno zabole uvo da li si ti prevario svoju ženu... to je između vas... i to je toliko vaša privatna stvar da vam ne damo ni da pokrećete privatne krivične tužbe... ne interesuje nas da učinilac bude u evidenciji učinalaca krivičnih dela... ne želimo ga u zatvoru ako ne plati novčanu kaznu... itd...

Pošto kod nas od 2005. postoje (pred)bračni ugovori, supružnici mogu njima da definišu kaznu za preljubu... pa lepo napišete da ako neko nekog prevari, onaj drugi dobije celu (zajedničku) kuću... ili nešto slično...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Avocado рече

Ja bih ukinuo i uvredu, a ne dodavao još krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, kod kojih su kazne male i društvo realno nema nikakav interes da se krivični sudovi time bave...

Mislim da je važno vređanje jasno definisati i shvatiti da ono može biti deo psihičkog nasilja,maltretiranja osobe. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bila je kriminizovana u okviru zakonodavstva kod starih Izrailjaca kako na telesnom tako i na duhovnom nivou i takva postavka stvari pomogala im je u duhovnom i fizickom opstanku medju mnogobrojnim paganskim i neprijateljski nastrojenim narodima (prema njima).

Kada su postovali Mojsijev zakon i slusali prorocke opomene u vezi preljube , imali su svemocnu Boziju pomoc u nevolji, kada su cinili suprotno,... bilo bi i suprotno...( :smeh1: )

Isus je doneo malo napredniji duhovni zakon koji je prilagodjen drugacijim i savremenijim vremenima (narocito ovim nasima danas) i mislim da ne bi trebalo kriminizovati putem drzavne prisile preljubu, ....ali, posledice preljube ostaju kao moralni i duhovni greh prema svom bracnom supruzniku, prema drugom supruzniku i na kraju prema samom sebi.... (malo li je... :blush:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kriminalizacija preljube je nekad davno u okrutnija vremena bila društveno potrebna i korisna, sprečavalo se tim da "oštećena strana" uzme pravdu u svoje ruke. Čak i u slučaju kazne kamenovanjem se sprečavalo tim veće zlo jer su razbješnjeni muževi nekad ubijali ne samo tu svoju nevjernu ženu i njenog ljubavnika već i svoju vlastitu djecu ili svu njihovu rodbinu koja im je došla pod ruke pa je to kamenovanje bilo manje zlo. I dan danas se takve stvari dešavaju da takva prevarena osoba uzme pravdu u svoje ruke i sveti se potom redom na svima drugima koje stigne. Ne zaustavlja se na ženi i ljubavniku i u kažnjavanju ide dalje jer misli da su svi ostali bliski i rodbina saučesnici, da su skrivali prevaru ili su je čak podsticali i omogućavali (nekad je to i istina) a da sva ta djeca nisu njegova već tudja "kopilad" (ljudski "škart, mućak" bezvrijedna bića), iz tog naziva je sasvim jasno kakav je odnos bio tadašnjeg patrijarhalnog društva prema svemu tome. Takodjer se tim sprečavalo i mješanje sa okolnim drugim paganskim narodima i čuvao etnički i duhovni integritet i čistota Bogom izabranog i svetog Izraelskog naroda: 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      „Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа“ – наглашава Епископ Херувим.    У недељу, дана 30.12.2018., када наша Црква прославља празник Материце и сећа се Светих Праотаца, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом Литургијом у Винковцима.      Преосвештеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Предраг Азап, парох винковачки, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.    Богослужењу је присуствовала гђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару.   По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима:   - У Име Оца и Сина и Светога Духа.  Часни Оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан љубави и милости Божије која се излила на нашу заједницу у Винковцима. Принели смо Господу жртву од свих и за све. Велики је благослов што смо данас овде сабрани око вечне истине – Свете Евхаристије, око Тела и Крви Христове. Најлепши дар који је Господ оставио човеку је могућност да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. Празник посвећен Светим праоцима који данас прослављамо упућује нас на Тајну Оваплоћења Господа нашега Исуса Христа. Његово Оваплоћење је темељ и рађање наше наде. У нашим срцима треба да завлада мир и љубав чији је печат у Цркви Божијој, а испуњење у Телу и Крви Христовој. То је обоготворена истина која нам се даје када се служи Света Литургија.    Ова недеља посвећена праоцима једна је од припремних недеља пред празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Сећамо се свих старозаветних личности, праотаца, отаца, пророка, свих оних који су у лику Христа очекивали Месију – Спаситеља света.    Следеће недеље ће бити Оци за којим следи прослављање празника Оваплоћења. Тајна Оваплоћења је најелпша тајна у историји Спасења. Бог постаје човек и отвара људима могућност уласка у Царство Небеско. На то нас упућује Свети апостол Павле у посланици Колошанима. Првоврховни апостол нам говори да бисмо се требали ослободити гордељивости, властољубља, сластољубља и осталих слабости, како бисмо задобили небеске врлине. Труд у врлинском начину живота нас узводи у наручје Божје, у наручје праотаца Авраама, Исака и Јакова. Праоци су проповедали Истину израиљском народу, међутим њихово окорело срце није могло да прихвати Исуса Христа као Спаситеља света. Народ смо Божији и требамо да примимо Истину како би она била део нашег живота. Оци наше Цркве који су својим испосничким животом поручивали су нам својим примером да се у својим срцима и душама требамо образовати. Да се образујемо не на овоземаљски начин, него на небески начин примајући Христа у себе како би Он био део нашег бића. Када наше биће буде обожено бићемо на путу Небеског Царства, на путу богооткривених истина које су се испуниле у Оваплоћењу Господа нашега Исуса Христа. То је Тајна над тајнама – како кажу Свети оци наше Цркве. Данашње Јеванђеље по Светом апостолу Луки нас на крају свог одељка позива речима: „Много је званих али је мало изабраних“. Требамо као народ Божји увек бити у реду оних „изабраних“, да се у животу припремамо за Долазак Христов како бисмо били са десне стране Бога и Оца.   Видимо како се овај дивни храм иконопише изображавајући тако икону Царства Небескога. Композиције светитеља нам на тајновит начин говоре да је храм место молитве – место Царства Божијег. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан и данашње Свето Сабрање у Винковцима, од сада и кроз сву вечност. Амин.   Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Винковцима.    Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Драгана Милошевић,
      Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима.
       
      “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије.
      Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију.
      “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије.
      Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим.
      “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски.
      Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује.
      “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци.
      Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави.
      извор

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Његово преосвештенство епископ Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије истакао је у божићној поруци да је Христово рођење извор радости и учи људе дјелатној љубави, да се приближе и помогну другима.
       
      “Бити дијете Божића значи приближити се и помоћи, бити ту за ближње, за невољног, старог, болесног, депресивног, за промрзле и обезнађене мигранте, који тумарају нашом земљом, а који због своје судбине веома наликују малом Исусу. Једном ријечју, бити ту за све, баш као што је и Он постао човјек ради свакога од нас”, поручио је владика Димитрије.
      Он је истакао да рођење Христово од Духа Светога и Марије Дјеве открива једном засвагда близину Божију.
      “Оно нам собом казује да нас Бог не избјегава, већ се поистовјећује са нама, бивајући заувијек ту за нас на конкретан начин, као брат по човјечанству свакоме ко ту природу дијели, а то су, дакако, сви људи, без обзира на своје физичке, националне, материјалне или свјетоназорне разлике”, навео је епископ Димитрије.
      Он је нагласио да, рађајући се на земљи као човјек, Господ открива себе људима и омогућава да се сусретну и остваре лични однос са њим.
      “Христос се, дакле, не скрива иза својих небеса, иза својих закона и списа, нити било каквих других ограда или од људи успостављених граница”, истакао је епископ захумско-херцеговачки и приморски.
      Он је рекао да је за оне, пак, који у Христоса вјерују као у свога спаситеља, то рођење извор радости због неизрециве близине његове и сједињења његовог са људима, али је исто тако и позив који изискује да се људи попут глине препусте да их истина богорођења обликује.
      “То, између осталог, значи да не треба да избјегавамо човјека, већ да му будемо братски и сестрински блиски, јер је Исус, `прворођени међу многом браћом`, жива тачка нашега јединства”, навео је владика Димитрије у божићној поруци.
      Уз традиционални поздрав “Христос се роди!”, епископ Димитрије је поручио да бити дијете Божића не значи вољети друге на нивоу теорије, јер Христово рођење не учи томе – него људе учи дјелатној љубави.
      извор
    • Од Поуке.орг инфо,
      Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

      Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
      Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

      Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

      Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

      У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.



      У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

      С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

      Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

      По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
       
      Епископ милешевски Атанасије
      Светосавско звонце, сајт Радија Светигора
      Извор: Епархија крушевачка

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.

      Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
      Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

      Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

      Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

      За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

      У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.



      У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

      С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

      Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

      Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

      По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

      Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.
       
      Епископ милешевски Атанасије
      Светосавско звонце, сајт Радија Светигора
      Извор: Епархија крушевачка
×