Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

SerbCro

Oteto Kosovo = Grijeh naroda

Оцени ову тему

Recommended Posts

Citam proroka Izaiju, a prethodno Jeremiju, I Bog zbog grijeha svoga naroda Izraela odvodi ih u ropstvo, predaje ih neprijateljima, I drugim nacijama takodjer obecava propast zbog grijeha I nepravde. 

Svaki put dok su otisli od boga, posljedica je bila da su izgubili svoju teritoriju.

Da li smo nebeski narod, ili jedan od najbezboznijih naroda ? Da li smo zasluzili to sto nam se desilo sa Kosovom I uopce situaciju u kojoj zivimo? Da li trebamo da se ponizimo pred bogom I kajemo I trazimo milost I oprost, ili I dalje da nastavimo sa svojim ponosom, samopravednoscu I grijesima ? 

Neki od opce poznatih grijeha naseg naroda : predbracni I vanbracni Blud, razvodi, incesti, pornografija,  vracarastvo, okultizam, astrologija, neumerenost u jelu I picu, kradje, laganje, odobravanje zla, abortusi, ubojstva, psovanje, nepravjedni sudovi, korupcija, nasilje, nemarenje za boga I za njegovu rijec...Spisak je puno duzi, slobodno dodajte. Da li to ima I kod drugih naroda ? Ima, ali mi trebamo cistiti svoje dvoriste. 

Bude li bog postedjeo zlikovca zato jer su I drugi zlikovci? Ne vjerujem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
1 hour ago, SerbCro рече

Citam proroka Izaiju, a prethodno Jeremiju, I Bog zbog grijeha svoga naroda Izraela odvodi ih u ropstvo, predaje ih neprijateljima, I drugim nacijama takodjer obecava propast zbog grijeha I nepravde. 

Svaki put dok su otisli od boga, posljedica je bila da su izgubili svoju teritoriju.

Da li smo nebeski narod, ili jedan od najbezboznijih naroda ? Da li smo zasluzili to sto nam se desilo sa Kosovom I uopce situaciju u kojoj zivimo? Da li trebamo da se ponizimo pred bogom I kajemo I trazimo milost I oprost, ili I dalje da nastavimo sa svojim ponosom, samopravednoscu I grijesima ? 

Neki od opce poznatih grijeha naseg naroda : predbracni I vanbracni Blud, razvodi, incesti, pornografija,  vracarastvo, okultizam, astrologija, neumerenost u jelu I picu, kradje, laganje, odobravanje zla, abortusi, ubojstva, psovanje, nepravjedni sudovi, korupcija, nasilje, nemarenje za boga I za njegovu rijec...Spisak je puno duzi, slobodno dodajte. Da li to ima I kod drugih naroda ? Ima, ali mi trebamo cistiti svoje dvoriste. 

Bude li bog postedjeo zlikovca zato jer su I drugi zlikovci? Ne vjerujem.

Sve smo zasluzili, sve po zasluzi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Nemački mediji tvrde da će 12. juna u Vašingtonu biti "potpisan" plan za Kosovo, koji podrazumeva "razmenu teritorija".
       
       
      Agencija Beta prenela je danas pisanje nemačkog dnevnika "Frankfurter rundšaua" (Frankfurter Rundschau) da su "Evropska unija i SAD spremne da prihvate razmenu teritorija između Srbije i Kosova" i da bi, navodno, u Vašingtonu 12. juna trebalo da bude "potpisan sporazum o promeni granice koji bi stupio na snagu šest meseci kasnije".
      List u komentaru Adelhajd Velfl piše da "raste pritisak na Kosovo i Srbiju da potpišu sporazum o normalizaciji odnosa, ali i opasnost sa tim povezane promene granica na Balkanu".
      Prema pisanju lista, "ideja podele Kosova je stara" i da je za Zapad doskora promena granica bila neprihvatljiva, pošto bi se to kosilo sa ustavom Kosova, planom Martija Ahtisarija, koji je u pravnom smislu iznad ustava Kosova, i zaključcima Kontakt grupe usvojenim pre početka pregovora 2006. godine.
      Uz konstataciju da se to po svoj prilici u Briselu više ne čuje, u komentaru nemačkog lista se navodi da od augusta 2018. i komesar za proširenje Johanes Han i visoka predstavnica Federika Mogerini pristaju na povlačenje etničkih granica, a da je i administracija SAD pod predsednikom Donaldom Trampom napravila zaokret od 180 stepeni. 
      "Nedavno je procureo dokument koji sadrži plan podele Kosova. U 17 tačaka reč je o povlačenju nove granice između Albanaca i Srba na severu Kosova i o pripajanju Kosovu nekoliko, pretežno Albancima naseljenih sela iz Srbije", piše "Frankfurter rundšau".
      Prema pisanju lista, grad Kosovska Mitrovica dobio bi poseban status, a za vodosnabdevanje ključno jezero Gazivode i rudnik Trepča bili bi privatizovani na 99 godina i podeljeni među stalnim članicama Saveta bezbednosti UN. 

      Deo ideje je i da u albanskoj luci Valona bude izgrađena mornarička baza za NATO, u albanskom gradu Kučovo vazduhoplovna baza, a da autoput kroz Srbiju, takozvani koridor 10, bude stavljen pod međunarodnu zaštitu.
      "Sporazum Srbije i Kosova tako bi trebalo da bude potpisan 12. juna u Vašingtonu i da stupi na snagu šest meseci kasnije", piše dnevnik.

      Ovo o čemu piše nemački list kosi se dosadašnjim stavom nemačke kancelarke Angela Merkel koja se protivila promeni granica, a slično su govorile i drugi zapadni državnici i diplomate. 

       
      http://mondo.rs/a1168046/Info/Srbija/Kosovo-podela-Kosova-plan-za-podelu-Kosova.html
       
    • Од Драгана Милошевић,
      U Dubaiju, u okviru generalne skupštine Interpola završen je i drugi krug glasanja o prijemu Kosova u tu organizaciju. Takozvano Kosovo NIJE PROŠLO!

       
      U prvom krugu "za" prijem Prištine glasalo je 76, protiv je bilo 56, dok su 22 članice bile uzdržane.
      Navodi se da su u prvom krugu Maroko i Rusija glasale protiv prijema Prištine u članstvo te međunarodne policijske organizacije.

      Kako Tanjug saznaje, usledio je šok predsedavajućeg Generalne skupštine i Generalnog sekretarija, nakon čega je mimo procedura određena pauza od 20 minuta pre drugog glasanja.
      View image on Twitter   558 people are talking about this   Twitter Ads info and privacy      
      Ministar Nebojša Stefanović se oštro usprotivio odluci da se odredi pauza i pitao je predsedavajućeg na osnovu kog pravila je određena pauza, na šta nije dobio odgovor.
      Protiv prijema Kosova u Interpol u drugom krugu glasala je 51 država, 68 je bilo "za", a uzdržano 16.
      Prisutnima se pre rasprave obratio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je oštro reagovao zbog kršenja Rezolucije 1244 UN, međunarodnog prava, kako i samih procedura Interpola.
      Za raspravu su se javljale zemlje delegati i obrazlagale svoju odluku, a u korist Srbije su se za reč javile Španija, Maroko, Kipar, Kina, Bjelorusija, Rusija.
       
      Prve su podršku Srbiji pružile Namibija, Rumunija, Venecuela i Surinam, javio je RTS.
      Glasalo se u dva kruga, a za članstvo je bila neophodna dvotrećinska podrška zemalja članica.
      Glasanje o tom predlogu omogućeno je nakon što je predsedavajući u Interpolu odbacio zahtev Srbije i još pet zemalja-članica da skupština ukloni sa dnevnog reda izjašnjavanje o članstvu Kosova.
      Srpska delegacija, posle svega što se dešavalo prethodnih dana i nedelja, upozoravala je da sve ide ka tome, da se Kosovo, preko reda i pravila, nađe među članicama Interpola. Ipak, pravda je bila na strani Srbije.
      Kosovo je do sada tri puta podnosilo zahtev za članstvo - 2010, 2015. i 2017. godine.
      http://mondo.rs/a1146853/Info/Srbija/Glasanje-o-prijemu-Kosova-u-Interpol-danas.html
       
    • Од Милан Ракић,
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa
      Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.
      Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale. Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote.
      Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje. Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”.
      Evangelizacija sportskih priredbi, kao što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem, sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao.
      Nacionalizam je gotovo po pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike. To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog vernika.
      Huškački mentalitet neretko prati ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima, pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost, postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica, Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi, naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje.
      Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a, za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika, već je i direktno sa njihove strane podsticano.
      Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva
      U tranzicijskom, poratnom i postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat. Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje molotovljev koktel.
      Sport kao takav u sebi već nosi takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo.
      Pored toga, profesionalni sport danas od samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim, umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne Rade Končar ili Ivo Lola Ribar.
      Nacionalizam, politika i sport nisu povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma, identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi pečat belicizma i ratničkog.
      Sportista je podlegao pritisku javnosti i postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici, ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan. Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu, u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj, koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela, kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz prekarnih predgrađa evropskih metropola.
      Teško je ostati relaksiran u svom identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim, jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih tendencija.
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu. Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom.
      Sportista: protivrečni idol
      Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži. Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se bezobzirno popnu do samog vrha.
      Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije, parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena.
      Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo, državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize, tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom, privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir, a samim tim i poredak, bile katastrofične.
      Starorimska maksima “hleba i igara”, nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati.
      Sve ovo nije izrečeno sa pozicije anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom. Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija, nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont.
      Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans.
      Ivan Ergić rođen je u Šibeniku 1981. godine. Kao nogometaš najviše se ostvario u Baselu, gdje je na poziciji veznog igrača u 202 nastupa postigao 31 gol. Prije Basela bio je kratko u Juventusu, u koji je došao iz Pertha, a karijeru je završio u Bursasporu. Bio je izabran u reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svjetskom prvenstvu u Njemačkoj 2006. Međutim, Ergić je u posljednoj deceniji poznat kao kolumnist koji je javnost upoznao s pravom slikom nogometa danas. Prenosimo ovdje njegov tekst objavljen 2013. u hrvatskom izdanju Le Monde diplomatique-a.

    • Од Danijela,
      Savršenom nezainteresiranošću svi su hrvatski mediji, ali i državna vlast, diplomacija, ukupna javnost, ispratili ono što se zadnjih tjedana i mjeseci zbiva na Kosovu i oko njega, a što bi se, ukratko, moglo svesti na postupno uvođenje i afirmiranje ideje o “povijesnom razgraničenju” Srba i Albanaca, što bi zatim, protokom vremena i svojevrsnim metastaziranjem ideje dovelo i do daljnjih razgraničenja te do podjele Makedonije i Bosne i Hercegovine, i do dovođenja Srbije na sedamdesetak kilometara od Zagreba. Za sve to bi, naravno, neophodan bio i još jedan rat, kojim bi se provela nova preseljenja stanovništva, te “logična zaokruživanja” teritorija, nakon čega bi, vjeruju promotori ideja o razgraničenju, nastupio vječni mir, budući da narodi više ne bi bilo međusobno izmiješani.
      Ideju o “povijesnom razgraničenju” promovirali su tokom ljeta pojedini srpski političari i novinari, širili su je beogradski tabloidi, nešto o svemu natuknuli su Vučić i Dačić, a onda je stvar buknula nakon što je njemačka kancelarka Merkel izjavila da promjena granica u Europi ne može biti. U tom je trenutku predsjednik Srbije žestoko napao protivnike ideje – koju prethodno i nije jasno obrazložio i cjelovito iznio – pa je među njima imenovao praktično sve čelnike nejake srpske opozicije, te im pridodao još jednog čovjeka koji nema ama baš nikakve političke moći, nije član nijedne stranke, niti je, prema vlastitim riječima, ikada izašao na izbore: igumana manastira Visoki Dečani Savu Janjića. I sve je to loše i zloslutno, tako da čovjek u svemu tome nema čemu dobrom da se nada, ali u tom sam trenutku bio malo ponosan.
      Ovaj zemaljski pakao, ova govnjiva povijest našeg propadanja, a sve s ciljem “povijesnog razgraničenja” i konačnog uklanjanja manjine s očiju većine, započeli su, barem što se mene tiče, 1. kolovoza 1984, kada sam se našao u Sjevernoj kasarni u Kninu, da bih u sljedećih četrnaest mjeseci tu i na Lastovu odslužio vojni rok, ali se, mnogo važnije od toga, i upoznao među kakvim sve ljudima zapravo živim. Izluđivanje koje je tada nastupilo, ispunjeno iracionalnim procedurama, svakodnevnim ispiranjem mozga, poništavanjem svake empatije i svakog morala – jer tamo gdje započinje fraza, tamo gdje započinje ceremonijal, moralna pravila prestaju da važe – nije se, tako danas osjećam, nimalo razlikovalo od onoga što će se događati u ratu. Recimo, na osnovu tih kninskih i lastovskih iskustava lako sam kasnije mogao shvatiti i kako se, kojim putem, postaje ratni zločinac. Ono, međutim, što me je najtemeljitije dojmilo, a možda i preobrazilo, bila je samoća. Bio sam okružen stotinama jednako obučenih, podšišanih i obrijanih vršnjaka, a svejedno sam bio savršeno sam.
      U toj samoći, koja je bila modelski projektirana i koja je, valjda, nosivi osjećaj u svakoj totalitarnoj zajednici, od lošeg braka i silom uspostavljene obitelji do garnizona i države, postojao je samo jedan izuzetak. Kada bi se odvijao neki naročito sulud ceremonijal – recimo, stupanje po kasarnskom krugu, praćeno neartikuliranim urlicima kapetana G. – bilo je samo potrebno da pogledom ulovim lice tog jednoga mog supatnika, pa da shvatim kako je sa mnom i s mojim mislima sve u redu. Samo je nama dvojici sve ovo bilo nenormalno i neprihvatljivo, ostali su se već pretvorili u ono što je totalitarni um zamislio za njih.
      Naravno, taj čije sam lice morao vidjeti, imao je vrlo slične životne i kulturne interese. Trebinjac rodom iz Dubrovnika, dijete iz miješanog braka, majke Hrvatice i oca Srbina, iz neke vrlo fine obitelji, čitao je iste knjige, slušao sličnu glazbu i živio pod onim istim staklenim zvonom koji ga je posvuda, osim, možda, u kasarni JNA u Kninu, štitilo od sveopćeg divljaštva. I još jedna stvar bila nam je zajednička: obojica smo već tada, kao osamnaestogodišnjaci, savršeno dobro znali čime se u životu želimo baviti. Uostalom, to je i bio razlog da se na tom mjestu osjećamo tako loše, ali i da budemo tako loš i kvaran materijal za ono što je totalitarni um planirao s nama.
      Iako smo se u posljednih skoro trideset i pet godina samo jednom sreli – slučajno, u prolazu, na Sajmu knjiga u Beogradu – taj dječak iz Trebinja, s granice među svjetovima, koji je u sebi samom vrlo skladno u život ponio tu granicu, pa su mu po prirodi stvari neprihvatljiva “povijesna razgraničenja”, među dojmljivijim je, te samim tim i važnijim ljudima u mom životu. Ako je prijateljstvo nešto što je u čovjekovom srcu i glavi, i ako prijateljstvo ne ovisi o frekvenciji susretanja ili bilo kakvim materijalnim posljedicama koje bi proistekle iz takvog odnosa među ljudima, tada je on moj prijatelj. O ideji razgraničenja on govori u beogradskom Vremenu od 30. kolovoza 2018: “Ovo je retrogradan model koji je u skladu s politikom etničkog čišćenja u ratovima bivše Jugoslavije devedesetih godina, pa nije ni čudo da je aktivnu podršku politici podele, koju svaki na svoj način podržavaju i tumače g. Vučić i g. Tači dao i jedan od ideologa ideje etničkog čišćenja na prostorima bivše Jugoslavije g. Vojislav Šešelj.”
      Iguman Sava, čije je svjetovno ime Dragan, govori jasno, precizno i konzistentno, kao da se obraća onoj amorfnoj, temeljito obezljuđenoj i obespamećenoj masi u kninskoj kasarni. Tamo gdje bi mogao zamućivati stvari, on ih dodatno bistri, uporno dokazujući kako smisao nije u tome da se ljudi i narodi međusobno razdvajaju, nego je smisao da im se omogući, ili da ih se nauči, da žive jedni među drugima. Kako i priliči dobrom redovniku, ali i obrazovanom čovjeku, iguman Sava precizno razlikuje i luči različite razine stvarnosti, pa ceremonijal, svejedno koji i čiji, nikad ne miješa s moralnim imperativima. Kada govori, on dosljedno govori i o Srbima, i o Albancima. Iza toga, naravno, stoji istinska intelektualna superiornost, ali i ono iskustvo granice što ga je ponio iz rodnoga grada i iz grada svoga odrastanja i mladosti. 
      Međutim, svijest o Drugome, o dvoma, troma, četveroma, o raznovrsnosti, kompleksnosti i unutarnjoj disharmoniji svega onog što je obuhvaćeno pojmom ljudskosti, tiče se duhovne superiornosti igumana Save. Samo bi to mogao biti razlog zbog kojeg bi Vučić za neprijatelja mogao izabrati i imenovati takvoga čovjeka. Ali pred tim je razlogom i on unaprijed poražen.
      Smisao “povijesnog razgraničenja” nije, vjerojatno, na Kosovu, nego je širi, tiče se drugih zemalja bivše Jugoslavije, a onda i Europe. Ali u razgraničenju Srba i Albanaca stvari bi mogle izgledati samo ovako: sjever nekadašnje Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo, s Kosovskom Mitrovicom i tamošnjim rudnikom, te s nekoliko manjih okolnih mjesta, pripao bi Srbiji, koja bi se zauzvrat odrekla Preševske doline i Bujanovca, gdje živi albanska većina. Srbija bi se ovim strateški, da ne kažemo materijalno, okoristila, ali bi veći dio srpske manjine ostao južno od crte razgraničenja, gdje bi završili i svi srpskopravoslavni manastiri i kulturnohistorijski spomenici na Kosovu. Ljudi bi, lako je pretpostaviti, bili potjerani ili u “spontano” organiziranoj albanskoj kampanji etničkog čišćenja ili u redarstvenoj akciji, ali svakako u dogovoru Prištine i Beograda.
      Iguman Sava, međutim, to neće. I kaže da se ne plaši prijetnji ni iz Beograda, ni iz Prištine. O redovničkom načelu kaže: “Najveća opasnost za nas je duhovna smrt, koja po našem verovanju nastupa kada pravimo kompromis sa savešću i istinom, tojest u našem odnosu prema Bogu. 
      Za nas monahe, i mene lično, ova aktivnost nema nikakve veze sa politikom.”
      Miljenko Jergović 04. 09. 2018.   https://www.jergovic.com/sumnjivo-lice/povijesna-razgranicenja-naroda-vode-u-nestanak-narode-koji-se-razgranicuju/
×