Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

sUSk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Dragan Đurđević, poznatiji kao Đura, poštanski službenik iz Kraljeva, posetio je decu koja su hospitalizovana na dečjem odeljenju kraljevačke bolnice, i obučen kako Deda Mraz, podelio poklone koje je sam kupio. Zbog toga što je u životu puno vremena proveo po bolnicima i rehabilitacionim centrima, poslednjih nekoliko godina deli čestitke prijateljima i poklone za najmlađe.

 

- Puno mi je bilo srce kada sam video srećna lica dece, koja se ležala na Dečjem odeljenju bolnice u Kraljevu kada su ugledali Deda Mraza na vratima svoje sobe. Sa glavnom sestrom sam išao od sobe do sebe i delio im slatkiše i čestitke. Skromni su bili pokloni, jer ja nisam u finansijskoj situaciji da bih im obezbedio bolje poklone, ali s ljubavlju su ih dobili. I uzvratili su osmesima – priča za “Blic” Dragan.

Dragan Đurđević na radnom mestuFOTO: N. BOŽOVIĆ / RAS SRBIJA
Dragan Đurđević na radnom mestu
 

Ogromna sreća širila se hodnicima i sobama u delu bolnice u Kraljevu u kojem su smeštena deca sa svojim majkama. Grlila su deca Deda Mraza i slikali se s njim. Ispostavilo se da je Dragan bio jedini Deda Mraz, koji uoči Nove godine posetio bolesne mališane.

- Par meseci pre, našao sam čestitke u pošti u kojoj radim, koje su bile spremljene za bacanje. Ali, ja sam ih uzeo, i na svakoj napisao rukom poruku deci i prijateljima. Najmlađima sam poželeo brzo ozdravljenje, i rekao da što pre izađu iz bolnice i da se nikada više ne vrate. Jer, znam po sebi kako je provesti dobar deo života u bolničkim posteljama – započeo je i svoju priču ovaj Kraljevčanin.

Dragan kao Deda MrazFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Dragan kao Deda Mraz
 

Dragan Đurđević, koji je ceo radni vek proveo u pošti, i za koji mesec će u zasluženu penziju, toliko je bolesti imao u svom životu, da se danas pita kako je uopšte živ.

- Samo 23 preloma na telu sam doživeo. Tri udesa sam imao, a neke sam zaradio kao mlad igrajući fudbal. Imao sam velikih problema sa kukom pa su kasnije morali da mi ugrade veštački. Samo što sam to pregurao, pronađu mi karcinom bešike. Posle operacije i godina oporavljanja, šlogiram se. Oduzele su mi se jedna ruka i noga. I to sam prebrodio. Ali, onda mi je srce oslabilo. Imam deblokadu srca već deset godina. Zbog svega toga što sam proživeo, i što znam kao je provoditi mesece u bolnicama, veoma cenim i rad medicinskog osoblja. Sve to zajedno, uticalo je da odlučim da ih svake Nove godine posetim, i donesem poklone – priča Đurđević.

 

link

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Pričao mi jedan pričac

      Bajagina priča   U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.   A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.   Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.   I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.   Šta bi dao da si na njegovom mjestu?   "Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.   Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."   Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.   Priča o paketiću germe i poklonu za dijete   Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.   Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.   Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.   Po njemu se ništa nije dostojno zvati   Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.   A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas.    Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.   Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.   Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."   A ne možemo!
    • Од Милан Ракић,
      Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama.

      Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu.
      Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti.
      A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete.
      A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.

    • Од Милан Ракић,
      Mata i tata su se posvadjali 18. decembra. Jako. Tata je rekao da treba da idu na svadbu, a mama da oni neće ići na svadbu kod čoveka koji je od njih pre više od godinu pozajmio pare i ne vraća dug niti ga spominje. Njima je kuća tek napola gotova a taj što ih je pozvao na svadbu je:

      završio svoju kuću,
      opremio svoju kuću,
      u toj kući pravi svadbu sinu i sad ih je pozvao na svadbu da bi od njih još para dobio. E, neće ga majci, on njih u kući videti dok pare ne vrati.
      Tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, brkove prvo na dole, pa onda desni brk udesno, a levi ulevo, i otišao na svadbu. Bez mame.
      Mama je bila ljuta kao ris. Spremila je u jednu torbu nešto svojih stvari i stvari moje najmladje sestre, Petre, kojoj je bilo šest meseci. Zagrlila je moje starije sestre, Milicu kojoj je bilo dve godine, i Silvanu kojoj je bilo četiri godine, i rekla im da sa Petrom ide  kod svog brata Ilije, njihovog ujaka, da mu čestita Božić. One ostaju sa babom i dedom i treba da ih slušaju.
      Tata je dao imena Petri i Milici, a mama Silvani, po svojoj drugarici Silvani, Banaćanki, sa kojom se družila u Nemačkoj.
      Mama i Petra su preko Karlovca i Zagreba otputovale u maminu rodnu Slavoniju.
      Mami je bilo lepo u kući svog brata. To je bila i njena kuća. Tu se rodila, u mestu išla u školu, odatle je otišla u Nemačku, otkud je bratu slala pare da dogradi i opremi kuću. U Nemačkoj je mama sa Silvanom prala sudove u jednom velikom hotelskom restoranu. Delile su jednu malu sobu u stanu u kome je bilo više devojaka iz Jugoslavije. NJih dve su se nekako našle, zbližile: Slavonka i Vojvodjanka.
      U Nemačkoj je mama upoznala ‘benu’ koja je otišla na svadbu iako je ona rekla da se ne ide. ‘Benu’ koja je odlučila da se sa ženom i malom ćerkom vrati na Kordun i tamo sagradi kuću na očevom placu. Tatina braća mu se rasturila po svetu. Jedan se skućio u Beogradu, dvojica u Mariboru, a jedan je ostao u Nemačkoj.
      Na Badnje veče mama je sa familijom otišla na ponoćku. Pomolila se u crkvi za zdravlje svojih kćeri. Tu se mama rasplakala.
      Sledećeg jutra, na Božić, mama se spakovala i ona i Petra su krenule nazad na Kordun.
      U isto jutro tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, desni brk udesno, levi brk ulevo, i rekao ocu da ide da vrati ženu i ćerku, sedam dana je prošlo. Deda mu je prethodnih dana govorio da ne dangubi nego da vraća ženu. On je u tatinim godinama imao pet sinova a tata tri kćeri. Ali neka, neka on vrće snahu pa će četvrto biti muško.
      Deda je dao tati balon sa rakijom i pršut, i rekao: “Na, ponesi ovo šuraku, njemu je danas Božić.”
      Tata je otišao u Slavoniju a mama stigla kući. Deda i baba su rekli mami da je tata otišao po nju. Mama se u sebi smejala i bila je zadovoljna. Baba je posle još rekla mami da je deda više puta vikao na tatu što ne sluša ženu, nego tera po svome. A žena mu pametna i kućevna, i tri lepote mu rodila, tri zlatne jabuke.
      Tata je stigao kod ujaka, čestitao mu Božić, dao rakiju i pršut, popio i pojeo ponudjeno, pa krenuo na autobusku stanicu da se vrati kući. Ujak je pratio tatu. Zajedno su popili nekoliko rakija u bifeu na kolodvoru. Zamalo da tati pobegne autobus.
      Moje sestre su već spavale kada je tata stigao kući. Tati je bilo drago da vidi mamu. Pod sijalicom u kuhinji, učinila mu se lepšom no ikad. Smešio mu se brk. Ne znam da li levi ili desni. Rekao je: “Dobro veče, ženo.”
      “A ‘di se ti skitaš?”, upitala je mama, i ona sa smeškom na licu.
      “Eto, ja tražio tebe.”
      “Pa, jesi l’ me našao?”
      Ja sam rodjen devet meseci kasnije. Mama je u porodilištu rekla da ću se zvati Božidar. Tata je hteo nešto da zucne ali ga je mama preduhitrila pokretom ruke. Dlan okrenut ka tati je značio – stoj!
      “Ti znaš koji je ono bio dan kada smo se mimoišli, a u noć našli?”
      “Božić.”
      radio gornji grad
    • Од Милан Ракић,
      Iako je Nova godina internacionalni praznik mnogi muslimani je ne priznaju i ne obeležavaju.

      U većinski muslimanskom Sarajevu, ali i drugim gradovima Federacije BiH, i ove godine iz nekih vrtića proterana je planetarno poznata maskota Deda Mraza.
      Kao proteklih godina društvene mreže i forumi prepuni su protesta roditelja muslimana koji ne žele da njihova deca prime paketić Deda Mraza.
      Tako da Deda Mraz i ove godine neće posetiti nekoliko sarajevskih vrtića, uprkos činjenici da većina roditelja, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, podržava novogodišnje proslave. 
      Još pre sedam godina, uoči proslave 2010. godine, Islamska zajednica u BiH objavila je fetvu u kojoj stoji da Deda Mraz nije poznat i priznat u islamskoj tradiciji Bošnjaka i da se naročito bošnjačkoj deci taj hršćanski simbol pokušava poturiti kao neutralan lik. 
      Ova fetva posebno je naljutila profesionalce koji se svake godine maskiraju u Deda Mraza kako bi uveselili mališane. 
      Čak je i mirovni izaslanik u BiH Karl Bilt 1996. pozvao pripadnike sva tri naroda da ne čine Deda Mraza verskim simbolom. 
      Bilt je istakao da Deda Mraz ne bi trebalo da bude simbol bilo koje religije, već da je on tradicija u BiH i znak dobre volje i prijateljstva. 
      Pripadnici islama i oni koji praktikuju islam kao veru, pak, kažu da je za njih Nova godina "noć kao svaka druga". 
      Poglavari islamskih zajednica tvrde da njihova vera poštuje hrišćanstvo kao veru i sve hrišćanske običaje ali da Nova godina i Deda Mraz kao simbol tog praznika u njemu nemaju uporište. 
      To, međutim, ne znači da islam svojim pripadnicima zabranjuje, ali ni ne odobrava da obeležavaju Novu godinu na način kako to čine njihove komšije i prijatelji hrišćani pa i da svoju decu odgajaju u verovanju da Deda Mraz postoji. 
      Bilo kako bilo, Deda Mraz će i ove godine dobiti više miliona pisama sa brojnim željama mališana iz svih delova sveta. 
      Prema nekim podacima Međunarodne unije pošta, tradiciionalno najviše pisama dobija Finska jer se veruje da Deda Mraz tamo stanuje. 
      Zato je Finska jedna od zemalja koja upošljava najviše ljudi koji odgovaraju na želje upućene Deda Mrazu. 
      U kanadskim poštama, na primer, prema istim podacima, deci se šalju odgovori na čak 26 različitih jezika, a u poštama Nemačke na 16.

    • Од Снежана,
      Dragan Bjelogrlić: Jedno pitanje moje ćerke na koje nisam imao odgovor
       Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu Godina koja ostaje za nama je godina u kojoj me je napustilo mnogo vrlo bliskih ljudi. Pamtiću je zbog toga, definitivno. Pored emotivnih ožiljaka koji će sigurno dugo, dugo zarastati, ostaće urezano i jedno pitanje – moje ćerke – na koje nisam imao odgovor. U stalnim nastojanjima da je ubedim da pokuša da nađe razlog da ostane da živi u Srbiji, u jednom od mnogobrojnih razgovora, rekla mi je da joj ne smeta siromaštvo i činjenica da je teško da će Srbija ikad biti zemlja u kojoj će većina moći da živi normalno od svojih primanja. Rekla mi je i da zna da Knez Mihailova neće nikad biti kao Kerntner štrase u Beču, Terazije kao Champs Elysees u Parizu, i da je za to baš briga. Lepi su i ovakvi. Izgovorila je mnogo toga lepog o nama, našoj zemlji i zašto bi volela da živi baš ovde, samo jedna stvar ju je mučila… Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Prevedeno na jezik mlade osobe: “Da li će i meni ceo život ‘seljačine’ određivati šta je dobro a šta ne? Jesu li za njih već unapred rezervisani skupoceni automobili i luksuzni separei, a za ostali svet tramvaji, autobusi i zadimljeni bircuzi sa klekom i lozom? Da li je ta podela završena, tata?” Svaki roditelj zna da je jedna od najtežih stvari u životu ona kada vam rođeno dete postavi pitanje na koje nemate odgovor. Da li siromaštvo neophodno prati i primitivizam? Da li je sveopšta degradacija vrednosti nezaobilazna posledica ekonomskog zaostajanja? Da li su ovde uvek primitivci “vodili kolo” a pristojni ljudi se sklanjali i pokušavali da izgrade svoj alternativni život? Ja znam da je “svetska podela” u kojoj je Srbiji pripalo mesto “jeftine radne snage” već napravljena. Znam i da je to sada već realnost koja će potrajati. Ono što ne znam je zašto u toj i takvoj podeli nemamo dovoljno mudrosti da sebi sačuvamo dostojanstvo postojanja. Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju. Prevedeno na običan jezik: verovatno nećemo nikad napraviti “Mercedes”, ni “Armani”, ni “Silicijumsku dolinu”, ali možemo da imamo vrhunsko pozorište (jer je već odlično), prostor da vrhunski lekari (i njih imamo) leče ljude u pristojnim uslovima, da podržimo domaće pisce (jer su još uvek najčitaniji), da nastavimo da pravimo dobre filmove i serije (jer su i dalje najgledaniji) a ne da američkoj “C” produkciji pružamo usluge, da profesorima vratimo dostojanstvo i veru u edukaciju… Sećanje me, na trenutak, vraća u vreme Sovjetskog Saveza, kada je narod stajao u redu za hranu, a Boljšoj teatar je bio u svetskom vrhu, sovjetska kinematografija jedna od najvećih, sovjetski naučnici, pisci, profesori, siromašni, ali građani Prvog reda… Za sve ovo ne treba mnogo. Ni para, ni volje. Znam. Htedoh reći svojoj ćerki: Srbiji je oduvek trebalo malo da bude dobra i pristojna zemlja… Ali to malo često je bilo nedostižno… Nisam joj rekao… Nisam imao snage… Piše Dragan Bjelogrlić za Turning Points Izvor: Nedeljnik
×