Jump to content

Последња ђаковичка бака

Оцени ову тему


Препоручена порука

Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града

kim.jpg

Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију.

„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.

Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу.

Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.

„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.

„Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.”

У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!”

Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.

Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.

http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Надежда Исаиловић, једна од "бака из Ђаковице" упокојила се у Господу - Опело у храму Пресв. Богородице служио Еп. Теодосије

Baka-Nada-iz-%C4%90akovice-Tviter-naog-milo%C5%A1-Peri%C4%87.jpg

Надежда Исаиловић, једна од „бака из Ђаковице мирно се прекјуче (28. децембра) у косовско-митровичкој болници упокојила у Господу. Бака Нада како су је сви знали рођена је далеке 1929. године у Ђаковици где је одрасла у породици са још три сестре и два брата. Радила је својевремено као пословођа у ђаковичкој фабрици „Напредак“, а често су је могли видети како посећује цркву Успења Пресвете Богородице и моли се Богу. Након упокојења свог супруга, живела је код свог брата у суседној кући редовно долазећи на црквена богослужења.
 
Управо у овој цркви, сада већ манастиру Успења Пресвете Богородице и метоху дечанске лавре, провела је последње године свога живота делећи судбину преосталих старица које су након егзодуса Срба након у лето 1999. године остале уз своју светињу заједно са сестром Полексијом (Пољком) Кастратовић, сада монахињом и игуманијом манастира, мати Теоктистом. Баке Драгица и Белка су се упокојиле претходних година и од првобитне групе старица остале су још само мати Теоктиста и сестра Василија, а од пре пар година придружила им се још једна старица, монахиња Јоаникија. Захваљујући труду ових старица кандило вере остаје упаљено у Ђаковици као подсетник и охрабрење за многе да наша Црква и њен верни народ остају чврсто везани за Косово и Метохију.
IMG_8828.JPG
 
Бака Нада је непосредно након рата 1999. године редовно посећивала своју кућу и кућу свога брата које су се налазиле у српској улици у Ђаковици, где је и парохијска Црква Успења Пресвете Богородице. Будући да није имала деце Нада је у потпуности остала упућена на цркву и на Владику Теодосија и дечанске монахе који се већ годинама брину о овим старицама. До погрома 2004. године редовно су је могли видети како уз пратњу италијанских војника сваког дана иде да обиђе свој дом. Италијански је кажу добро научила и војници су волели да разговарају са овом старицом изузетно бритког ума, доброг срца али и велике храбрости. У погрому 2004. године и поред настојања италијанских војника да сачувају цркву и малу кућу у којој су старице живеле, албански екстремисти све су уништили и старице су примљене у манастир Високи Дечани где су до 2010. године боравиле док се није завршила обнова храма, куће и малог парохијског дома. У погрому су страдале и преостале српске куће у Ђаковици, међу њима бака Надине.  Дечански монаси су је посебно упамтили по њеној љубави према цвећу, а у Ђаковици је трудом својих рука редовно бринула о лејама цвећа које су украсиле порту обновљеног манастира. 
 
IMG_8842.JPG
 
Многи посетиоци цркве у Ђаковици, посебно избегли Ђаковчани, волели су бака Наду која се као и остале старице увек радовала гостима и са њима разговарала. Храбрила је људе на повратак и будила наду. Пре четири године Надино здравље се нагло погоршало можданим ударом који је онеспособио за говор иако је до последњих тренутака сачувала пуну свест и разумевање и могућност ходања. Уследили су и други здравствени проблеми. Више није могла да говори али је својим детињим очима увек сијала љубављу и радошћу, посебно када је прилазила светом причешћу. Последње дане провела је у митровичкој болници где су се лекари и медицинско особље посебно бринули да јој помогну. Полако се гасила као свећа и тихо уснула у Господу око 7 сати увече, јуче 28. новембра. Захваљујући труду протојереја Милије Арсовића и верника из Митровице ковчег са телом бака Наде пренесен је у митровачку саборну цркву Св. Димитрија, где је јутрос отслужена заупокојена Литургија, да би данас у јутарњим сатима ковчег пренесен у Ђаковицу и положен у Богородичиној цркви.
 
Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је уз саслужење свештенства и монаштва наше Епархије у ђаковичкој цркви манастира Успења Пресвете Богородице служио Св. Литургију, а потом и опело за упокојену баку Наду. Бака нада је уз молитву и певање Васкршњег тропара сахрањена уз храм Успења Пресвете Богородице, којој се тако усрдно молила, проводећи своје последње године овоземаљског живота, верно служећи Господу. 
 
Вечнаја помјат блаженопочившој сестри Надежди!
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године:

       
      Свети Владика Николај који је одржао чувени говор на Ловћену приликом преноса моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, послије рушења од стране аустроугарских окупотора 1916. године Цркве Светога Петра, рекао је, између осталога, да се Бог стара и брине о дјеци и болесницима, а цетињском митрополиту је подарио крст да носи. И заиста цетињски митрополит се труди да носи и свој крст и крст Митрополије црногорско-приморске – Митрополије Црне Горе, учествујући и овом болешћу у патњама и страдањима милиона људи широм свијета па све до предсједника Америке Доналда Трампа.
      Учествујући у ношењу тога крста свеукупнога свијета и Митрополит се ево данас, хвала Богу, причестио Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа на празник Светог Јована Богослова, апостола љубави, од кога смо и научили Христове ријечи да су двије главне заповијести: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Љубав као начело људског живота. И управо, рекао бих, да је Бог је послао патњу човјечанству да би га исцијелио од мржње, од самоуображености, од егоизма, од саможивости, да би човјечанство схватило да смо ипак ми људи слабашни и немоћни на земљи, и да је једини Бог који даје истински живот, не само овај пролазни живот од данас до сјутра. Оваква страдања и подсјећају на достојанство људско, вјечно и непролазно достојанство, јер човјек је биће створено за вјечност, а не за пролазност и ништавило. Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него само припрема за оно што је вјечно и непролазно – за вјечно Царство Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога. У то име ја поздрављам и благосиљам свима онима који се брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у болници у Црној Гори него широм свијета.
      Свељудска је патња која је данас завладала и молим се Господу да Бог опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једни другима и вјечним вриједностима, тајни вјечнога живота, да умањи патње, јер није лако носити свијету ову патњу и ово што се данас догађа. Нека би благослов Господњи био на свима, нарочито на онима који се сјећају и мене, јер видим да је много људи са разних страна који се сјећају и моле за мене, и хвала на њиховим молитвама. Надамо се у Господа да ћемо наставити наше дјело и да је ово припрема за наставак дјела, ако Бог да.
      Поменусмо цркву на Ловћену, у последње вријеме запањујуће је говорено у Црној Гори никада више 1918. година, што значи никада више ослобођење, намјесто да се каже никада више окупација 1916. година и капитулација Црне Горе. Први пут у њеној историји – капитулација 1916. године. И велики краљ Никола се очевидно поколебао у једном тренутку и повјеровао да ће Аустроугарска, Њемачка, да побиједи, па се повукао. Капитулирала је његова војска, он је напустио Црну Гору и хиљаде људи су отишли у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, који је држан цијело вријеме рата у затвореништву. И онда се није чудити што 1918. године народ, кога је краљ Никола оставио, више није хтио да га гласа, односно његовог сина наследника, него је за наследника гласао његовог унука. А и он је сам био за стварање Краљевине Југославије, само што ето, по људској слабости, властољубље и самољубље, основни гријех људски, и њега, великога краља, под старе дане је савладало. Али не умањује то његов значај , а у исто вријеме не умањује значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925, и ако буде Господ дао обновиће се она поново.
      Нико неће да дира овај маузолеј који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа, кога су припремали да подигну 1916. године, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Био је припремљен споменик Фрање Јосифа, а овај маузолеј је по духу наставак тога споменика Фрање Јосифа. И он је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће морати  да се скине проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио.
      Послије учешћа у овој патњи свеопштој Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске да би се зацарио онај Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења:
      „О преблаги, тихи учитељу,
      слатка ли је света бистра вода
      с источника твога бесмртнога!
      Од твога су св’јетлога погледа
      уплашене мраке ишчезнуле,
      од твога су хода свештенога
      богохулни срушени олтари;
      воскресењем смрт си поразио,
      небо твојом хвалом одјекује,
      земља слави свога спаситеља!“
      (Луча микрокозма  Светог Петра II Ловћенског Тајновидца).
      То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену, прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће.
       
      У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета! 
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу.
      Бака је такође мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради.
      Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу.
      Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комшији на сусједном балкону.
      Када су дошли на бабине бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одијелце, донијела је и „Радосницу“ то је тада био прави тренд.
      Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чено бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца.
      Исплела ти је чарапе и половер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе)
      И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије.
      Баба носи мараму.
      Бака носи фризуру.
      Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар куће, штале, дворишта.
      Код баке мораш да поштујеш кућни ред .
      Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати,јер ћеш истањити кожу.
      Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.
    • Од Вилер Текс,
      На разне теме Коља говори у овом интервију. Ја бих издвојио причу онама, Јасеновцу и Хрватима.( 1:00:45 )
      И јако ми је драго да сам то што је рекао чуо баш данас, када прослављамо Јасеновачке Новомученике.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног архијереја Епархије ваљевске, из архиве доносимо последњу беседу коју је владика Милутин изговорио у другу недељу Великог поста, 15. Марта 2020. Лета Господњег у великом ваљевском храму Васкрсења Господњег.       Владика Милутин упутио је пастирске поуке о томе како да разумемо ову савремену пошаст и како да се молитвено и достојанствено држимо за време њеног трајања. Данашњи свет се одрекао Бога, људи су заборавили молитву и кандила која ће сагорети вирус у кући, ако веру имамо. Људи крше законе Божје, заборавља се светиња поста и богојављенске водице којом се кућа кропи да се од болести штити. Онај ко се моли и верује, не боји се ничега, истакао је ваљевски архијереј.   Потрчали смо много напред, браћо и сестре! Бога не призивамо као Оца, Творца и Сведржитеља. Али, ево, у свој овој невољи Румунска Црква и њен Патријарх Данијел саставили су молитву коју свештеници треба да умноже и поделе народу. Да се молимо, јер ако вере имамо, не бојимо се… Причешће је животворна сила. Када се сви причестите, најмлађи свештеник попије преостало из путира. И нико се никада ничим није заразио! Као млад јеромонах сам то чинио у време када је народ био у страху од Вариоле вере. Научени смо од Светих отаца да се човек не може разболети, ако има вере да тело и крв Христова могу победити сваку болест. Причешће нас и данас може штитити и спасавати – рекао је Епископ Милутин.   Велики Ава Јустин Поповић громогласно је говорио да узимањем Светог причешћа нико не може да се зарази, одбацујући идеје о причешћивању сваког верника посебном кашичицом. Наравно, указао је Владика Милутин, дужни смо да поштујемо мере предострожности које држава прописује о хигијени и чистоћи. То нам треба да сачувамо здравље свог тела, али нипошто се не смемо плашити да приступимо Светој чаши.   Будите храбри! Не треба паничити, већ мало више упражњавати хигијену и Богу се молити. Ово је велико искушење за нашу веру. Господ је сила и моћ, Њиме побеђујемо! Вера мора да буде јака. Умивајте се ујутру богојављенском водицом и попијте мало, молећи се Богу кад то чините! То је лек. Томе нас учи Црква, а обавезно поштујте и оно што лекари, наука и држава препоручују – посаветовао је Епископ Милутин.     О снази вере говори нам и данашње Свето јеванђеље (Мк 2, 1- 12) о исцељењу узетога у Капернауму, које Господ Христос чини видевши велику веру четворице његових пријатеља. Тај пример треба да послужи и данас нама. Да верујемо и да се радујемо онако како то чине деца. Појачајмо молитве, волимо једни друге и молимо се Господу и тако ћемо победити вирус, кога се данас свет плаши, закључио је Владика Милутин, похваливши мноштво верника у саборном храму, који су дошли да се заједнички помоле за сву браћу и сестре на земљи.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Иван Ц.,
      Драги пријатељи,
      Позивамо вас да у складу са вашим могућностима узмете учешћа у хуманитарној акцији за нашу сестру Раду Симић из Шапца. Рада је једна јако храбра жена, која је нажалост много пропатила. Против ње су се удружиле болест, немаштина и самоћа. Наиме, Рада живи сама са пензијом од 15.000 динара. Преживела је рак, након кога живи са уростомом. Након смрти оца, нема више никог од фамилије. Да ствари буду горе, прошле године, Рада је сломила ногу и била везана за кревет пола године. Од тада, с обзиром да пати и од дискус херније, остеопорозе и почетног окоштавања кука, има јаке болове и тешко се креће. Тешко је и замислити како је издржала цело лето, непокретна, без игде иког.
      Сада, лекари јој препоручују боравак у бањи, што кошта 60.000 (тако су њој рекли у Бањи Ковиљачи). С тим у вези, како бисмо јој барем мало олакшали живот, а у духу Часног и Великог поста који је пред нама, и који од нас не тражи само уздржавање, већ још и више саосећање и давање ближњима у невољи, позивамо вас да узмете учешћа у хуманитарној акцији, према следећим детаљима:
      - потребно нам је макар 15 добровољаца који су у прилици да у овом и следећем месецу издвоје по 2.000 динара за Раду (дакле, укупно, 4.000);

      - на тај начин, скупили бисмо 60.000 потребних за лечење у Бањи;
      - већ имамо 2 особе које су се јавиле, тако да нам је потребно барем још 13 добровољаца;
      - наравно, уколико се јави више од 15 људи, који желе да помогну на било који начин, било једнократно, било вишекратно, у било којим износима, сваки динар ће Ради бити више него добродошао, јер са свега 15.000 динара редовних прихода просто не може да састави крај са крајем, и да једе, и да се лечи, и да узме нешто од крема и лекова који се нажалост не издају на рецепт.
      Новински чланак о Ради можете прочитати на линку: https://www.telegraf.rs/vesti/humano-vesti/2900732-rada-iz-sapca-je-najtuznija-penzionerka-u-zemlji-napali-su-je-bolest-nemastina-i-dug
      Радин број телефона је 064 2686135. На тај број можете писати уколико желите да погледате извештаје лекара са последњих контрола, добијете контакт њеног парохијског свештеника, или су вам потребне било какве додатне информације.

      Молимо да се сви који могу и желе да узму учешћа у акцији јаве у наредних седам дана, до понедељка 9. марта, како бисмо могли да знамо са којим средствима можемо да рачунамо и да ли ће акција успети.

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...