Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града

kim.jpg

Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију.

„Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.

Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу.

Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.

„Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.

„Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.”

У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!”

Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.

Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.

http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka

Share this post


Link to post
Share on other sites

Надежда Исаиловић, једна од "бака из Ђаковице" упокојила се у Господу - Опело у храму Пресв. Богородице служио Еп. Теодосије

Baka-Nada-iz-%C4%90akovice-Tviter-naog-milo%C5%A1-Peri%C4%87.jpg

Надежда Исаиловић, једна од „бака из Ђаковице мирно се прекјуче (28. децембра) у косовско-митровичкој болници упокојила у Господу. Бака Нада како су је сви знали рођена је далеке 1929. године у Ђаковици где је одрасла у породици са још три сестре и два брата. Радила је својевремено као пословођа у ђаковичкој фабрици „Напредак“, а често су је могли видети како посећује цркву Успења Пресвете Богородице и моли се Богу. Након упокојења свог супруга, живела је код свог брата у суседној кући редовно долазећи на црквена богослужења.
 
Управо у овој цркви, сада већ манастиру Успења Пресвете Богородице и метоху дечанске лавре, провела је последње године свога живота делећи судбину преосталих старица које су након егзодуса Срба након у лето 1999. године остале уз своју светињу заједно са сестром Полексијом (Пољком) Кастратовић, сада монахињом и игуманијом манастира, мати Теоктистом. Баке Драгица и Белка су се упокојиле претходних година и од првобитне групе старица остале су још само мати Теоктиста и сестра Василија, а од пре пар година придружила им се још једна старица, монахиња Јоаникија. Захваљујући труду ових старица кандило вере остаје упаљено у Ђаковици као подсетник и охрабрење за многе да наша Црква и њен верни народ остају чврсто везани за Косово и Метохију.
IMG_8828.JPG
 
Бака Нада је непосредно након рата 1999. године редовно посећивала своју кућу и кућу свога брата које су се налазиле у српској улици у Ђаковици, где је и парохијска Црква Успења Пресвете Богородице. Будући да није имала деце Нада је у потпуности остала упућена на цркву и на Владику Теодосија и дечанске монахе који се већ годинама брину о овим старицама. До погрома 2004. године редовно су је могли видети како уз пратњу италијанских војника сваког дана иде да обиђе свој дом. Италијански је кажу добро научила и војници су волели да разговарају са овом старицом изузетно бритког ума, доброг срца али и велике храбрости. У погрому 2004. године и поред настојања италијанских војника да сачувају цркву и малу кућу у којој су старице живеле, албански екстремисти све су уништили и старице су примљене у манастир Високи Дечани где су до 2010. године боравиле док се није завршила обнова храма, куће и малог парохијског дома. У погрому су страдале и преостале српске куће у Ђаковици, међу њима бака Надине.  Дечански монаси су је посебно упамтили по њеној љубави према цвећу, а у Ђаковици је трудом својих рука редовно бринула о лејама цвећа које су украсиле порту обновљеног манастира. 
 
IMG_8842.JPG
 
Многи посетиоци цркве у Ђаковици, посебно избегли Ђаковчани, волели су бака Наду која се као и остале старице увек радовала гостима и са њима разговарала. Храбрила је људе на повратак и будила наду. Пре четири године Надино здравље се нагло погоршало можданим ударом који је онеспособио за говор иако је до последњих тренутака сачувала пуну свест и разумевање и могућност ходања. Уследили су и други здравствени проблеми. Више није могла да говори али је својим детињим очима увек сијала љубављу и радошћу, посебно када је прилазила светом причешћу. Последње дане провела је у митровичкој болници где су се лекари и медицинско особље посебно бринули да јој помогну. Полако се гасила као свећа и тихо уснула у Господу око 7 сати увече, јуче 28. новембра. Захваљујући труду протојереја Милије Арсовића и верника из Митровице ковчег са телом бака Наде пренесен је у митровачку саборну цркву Св. Димитрија, где је јутрос отслужена заупокојена Литургија, да би данас у јутарњим сатима ковчег пренесен у Ђаковицу и положен у Богородичиној цркви.
 
Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је уз саслужење свештенства и монаштва наше Епархије у ђаковичкој цркви манастира Успења Пресвете Богородице служио Св. Литургију, а потом и опело за упокојену баку Наду. Бака нада је уз молитву и певање Васкршњег тропара сахрањена уз храм Успења Пресвете Богородице, којој се тако усрдно молила, проводећи своје последње године овоземаљског живота, верно служећи Господу. 
 
Вечнаја помјат блаженопочившој сестри Надежди!
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Српска православна црква последњих дана оптужена је за ратове, страдања, патњу, да је међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. Са наводом о звецкању оружјем почео је шеф дипломатије Ивица Дачић, а реторику су додатно заоштрили председници политичких партија ЛДП и СПО Чедомир Јовановић и Вук Драшковић.
      Оптужбе које су упућене на адресу СПЦ односе се на период када је у трону Српске цркве био патријарх Павле. Распад државе, брутално крвави ратови, страдање, избеглице… да су са благословом Цркве почињени злочини на Kосову и Метохији. Све то и “опредељење за смрт” приписано Цркви. Окидач је био став Сабора СПЦ – ни независност ни подела Kосова и Метохије.
      Међу првима, у таласу који је потом узео маха, огласио се Ивица Дачић. Дан после објављивања става Цркве, испрва, гостујући на телевизији, он је указао на опасност од напада на север Kосова и упитао: “Да ли смо сви ми спремни да реагујемо и учествујемо”. Потом је током дана, на питање “Блица”: Kо хоће да нападне север Kосова или како је то закључио из Саборског става Цркве, ублажио свој став.
      – Нисам мислио заиста на напад, као ни да ће до њега доћи. Нисам ја то говорио о Цркви. Ја се залажем да се не призна Kосово чак и по цену да то закочи наше европске интеграције, али да ли су сви спремни на то – рекао је Дачић за “Блиц”.
      Он, ипак додаје “лако је доносити резолуције и апеле, али шта урадити”. Истиче “велики би успех био ако би дошли до компромиса”. На питања, шта је то остварив компромис, мисли ли на поделу KиМ и ко нам то као решење нуди, Дачић одговара:
      – То што ја причам разграничење, они (западне државе) мисле да сам луд – каже Дачић.
      До сада ипак најгласнији у осуди Цркве су Чедомир Јовановић (ЛДП) и Вук Драшковић (СПО). Јовановић је између осталог рекао, да су са благословом Цркве почињени злочини широм Kосова. Драшковић који је био склон запаљивим изјавама деведесетих је нагласио: Век иза нас опомиње нас да је СПЦ међу кривцима за највеће трагедије”… Иако је и сам једно време био сарадник режима Милошевића, Драшковић је осудио: “Црква рачун за губитак Kосова није ни покушала да испостави Слободану Милошевићу“, “као и да владике не занима хоће ли, ако се послуша глас ‘мајке Цркве’, бити иједног Србина”.
      Мора се признати да, када је реч о БиХ и Хрватској било је потеза за осуду а највише у сећању остаје један, сада већ смењени владика Филарет, који се и сликао са мртвачким главама. Међутим, шта се одиграло са Црквом на Kосову и Метохији односно, како се пре, током и после рата, понашало и шта је радило свештенство Епархије рашко-призренске. Једноставно, шта се догађало са Црквом у време и на простору о коме данас причају политичари:
      1. Црква је једина српска институција која 1999. године после повлачења војске и полиције, остала на Kосову и Метохији. Овај простор није напустила, ни пре ни после.
      2. 25. фебруара 1999. године СПЦ је издала Декларацију о миру и толеранцији на Kосову и Метохији осуђујући сваку врсту насиља.
      3. СПЦ на Kосову и Метохији, континуирано је позивала на дијалог и мир. Била један од нагласнијих противника рата и режима Слободана Милошевића и свих оних који су учествовали у његовој власти. Иако су били проглашавани издајницима, из СПЦ са Kосова је непрестано упозоравано на погибељну националистичку политику која води ка рату и конфликту. Поједини угледни монаси обраћали су се јавности и давали изјаве. Једну од њих пред само бомбардовање Србије је тешко заборавити: Милошевићев режим и УЧK имају исте финансијере.
      4. Може се слободно тврдити, да су у једном периоду потпуне изолације Србије и оцене Срба као злочиначког народа, једини који су позивани и имали комуникацију са странцима били, представници Цркве. Још од 1997. године представници Епархије Рашко-призренске су позивани од стране Стејт Департмента, Америчког Kонгреса, влада европских земаља. Ти сусрети били су прилика да се негде чује о прогону Срба, а остваривани контакти помогли су, показаће се касније, тамошњем свештенству да издејствују помоћ за преостали народ.
      5. На хеарингу у Kонгресу 1998. године у САД представници СПЦ и канцеларија СПЦ коју је водио садашњи Епископ Источно-амерички Иринеј (Добријевић) најоштрије су осудили претерану употребу силе приликом обрачуна полиције са екстремистицком групом Адема Јасхарија где је страдао и један број цивила. Страдање цивила, био је један од усуда и за централну Србију. Црква је на истом скупу гласно и јасно говорила и о албанској оружаној побуни која за циљ има управо изазивање нових инцидената и проширење оружаног конфликта рачунајући да ће Милосевићев резим упасти у замку, што се и догодило.
      6. Представници СПЦ и представници Српског националног већа са KиМ срели су се чак и са државном секретарком Медлин Олбрајт непосредно пре бомбардовања Србије у зиму 1999. године умољавајући је и указујући на погибељне последице тада још неизвесне али могуће интервенције.
      7. Манастир Високи Дечани је још 1998. године осудио употребу насиља са било које стране и позвао на мирно решавање проблема у циљу мирног заједничког зивота.
      8. Црква на Kосову и Метохији није заслужна само за останак народа већ и његов опстанак. Али Епархију не карактерише само то. За време рата манастир Високи Дечани збринуо је и заштитио 200 албанских муслимана. То је приликом посете Дечанима 2010. године посебно нагласио Џо Бајден, тадашњи амерички потпредседник.
      9. Одмах по заврсетку бомбардовања монаштво са Kосова је поручило да су косовски Срби таоци режима у Београду.
      10. 16. јуна 1999. Српска православна црква захтева од председника СР Југославије Слободана Милошевица да хитно поднесе оставку.
      11. СПЦ је ушла у косовске институције када је било каква помисао на то у Београду била јерес. Kасније ће се испоставити да је то био једини начин ако Срби желе да опстану и издејствује било шта од воде, преко струје…
      12. 2005. године Патријарх Павле је са тадасњим косовским министром културе потписао споразум о обнови српских светиња под патронатом Савета Европе и поред тога што Београд није учествовао у никаквом дијалогу са Албанцима.
      13. На Kосову и Метохији 1999. године убијени су монаси Харитон (Лукић) и Стефан (Пурић). Срушено је и уништено преко 150 манастира и цркава од којих је до данас део обновљен.
      14. Припадници УЧK упадали су у манастире. Пример: Монахиње манастира Девич код Србице од сигурне смрти после вишедневног малтретирања у последњем тренутку спасила је игуманија Соколице Макарија. Она је у манастир довела војнике Kфор (француски контигент са севера). И данас је у манастиру Девич живо. На Литургије долазе Срби са KиМ и централне Србије.
      15. Током рата на Kосову и Метохији осим тада надлежног епископа, боравило је још неколико владика. Један од њих је владика Атанасије (Јефтић) који је обилазио села, хранио и сахрањивао. Српски епископи помагали су и Албанце који су били жртве њихових вођа, а један од примера који осликава ратне године је – када би наишли на тело читали би молитве не знајући које је вере убијени или да ли је крштен. Срби са KиМ данас кажу: “Испратили би душу, а не знајући о коме је реч они би у молитви уместо “раб Божји” (за кршетног и православног) изговарали “створење Божје”, што смо сви ми људи, заправо”.
      16. Стављање СПЦ и Епархије рашко-призренске на стуб срама уз навод да је подржавала злочине на KИМ у време рата, је до сада по први пут изговорена оптужба. До сада је није поменуо нити изговорио нико од међународних представника, склоних осуди Срба.
      Сада већ давно, поглавар СПЦ у време ратова, Павле, који ће остати упамћен и по поруци “Будимо људи”, рекао је:
      Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Kада би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди.
      Жељка Јевтић, Блиц, ВИДОВДАН.орг
    • Од Поуке.орг инфо,
      Богдан Илић, на Ју Тјубу познат као Бака Прасе је један од најпопуларнијих јутјубера у Србији, омиљен је код млађе публике и има преко 360,000 пратилаца. Објављује садржаје занимљиве млађој публици и сваким даном добије нових 2000-3000 пратилаца (некад и више). Свакако, реч је о веома интелигентом младом човеку. 
      Скоро је на једном видеу објавио ко му је прабака (отац) и прадека (мајка)...
      Погледајте и сами о коме се ради
      Иначе, све похвале за Богдана, ништа мање нисам очекивао
       
       
       
       
    • Од Снежана,
      Бака (92) побегла са дечком (87) из старачког дома!
               Радници старачког дома „Вилберг“ у Ејсволду у Норвешкој препали су се када су на паркингу те установе пронашли ходалицу своје штићенице (92)
      Одмах су позвали полицију и подигли узбуну, пошто је установљено да старице нема у дому.
      Прва помисао је била да се баки нешто догодило, али убрзо се испоставило да је прича кудикамо романтичнија.
      Наиме, открили су да је бака отишла у Стокхолм са својим дечком (87), на романтичан одмор.
      Управница старачког дома Јанка Холстад изјавила је да је у питању дирљива љубавна прича.
      – Замислите да не можете на романтични одмор само због тога што сте старији од 90 година. Госпођа није урадила ништа незаконито, али нас је уплашила јер није најавила да ће отпутовати – рекла је управница дома.
      Времешни заљубљени пар тренутно ужива у кући бакиног дечка у близини Стокхолма. Kако су најавили, вратиће се у старачки дом за викенд.
       
      Aло
    • Guest
      Од Guest,
      Трагична судбина једне праве Косовке-Девојке наших дана
      Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице.
      Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.
      Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.
      И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо.

      Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).
      Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. 
      Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).
      И тада је упитах за име. 
      И она рече: 
      ”ДАНИЦА... 
      ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..."
      Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти...
      ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије...
      Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).
      И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.
      Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)...
      Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку...
      Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. 
      И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.
      Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.
      Али, време чини своје. 
      ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).
      Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.
      Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. 
      Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.
      Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. 
      Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. 
       А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.
      То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић.
      Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.
      Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.
      Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?
      P. S. 
      Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. 
      А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)...
      Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.
      Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?
       
       
       

      View full Странице
    • Guest
      Од Guest,
      Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.
      Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.
      И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој - а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу - и почесмо, по први пут да причамо.

      Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).
      Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему. 
      Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).
      И тада је упитах за име. 
      И она рече: 
      ”ДАНИЦА... 
      ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ..."
      Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти...
      ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка Девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије...
      Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).
      И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више - у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.
      Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)...
      Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана - као, у том тренутку, последња Српкиња - из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку...
      Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи. 
      И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.
      Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје - већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.
      Али, време чини своје. 
      ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).
      Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.
      Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници. 
      Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.
      Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. 
      Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји. 
       А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих - управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.
      То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом - по несрећи чувена Даница Милинчић.
      Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.
      Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.
      Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?
      P. S. 
      Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може - и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином. 
      А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)...
      Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.
      Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?
       
       
       
×
×
  • Create New...