Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

74 године од формирања ваздухопловних пукова и дивизија НОВЈ - ПАРТИЗАНСКА ВАЗДУШНА АРМИЈА

Оцени ову тему

Recommended Posts

Јесен 1944. године обележиле су велике победе Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), која је у садејству са Црвеном Армијом ослободила Србију и Војводину, велике градове Ниш, Београд, Нови Сад и друге. НОВЈ бројчано нараста и постаје Југословенска армија (ЈА), а уз помоћ од СССР у опреми и наоружању и војна сила. У том процесу бриљантно место има ваздухопловна компонента – на име помоћи од две ваздухопловне довизије са шест пукова и ваздухопловне базе са  батаљонима позаднских служби ЈА добија праву ваздушну армију.

35.jpg

У току 1944. године НОВЈ је нарасла у снажну оружану силу, са свим видовским обележјима, укључујући и ваздухопловство. Формиране су Прва ескадрила НОВЈ (Nо. 352 /Yugoslav/ Squadron) и Друга ескадрила НОВЈ (Nо. 351 /Yugoslav/ Squadron) које су дале велики допринос нарастању Народноослободилачке борбе (НОБ) и нове народне војске. То је још више учврстило потребу за стварањем снажне ваздухопловне компоненте  НОВЈ.

Пошто је већ било формирано Ваздухопловно одељење при Врховном штабу, Прва ваздухопловна база и две ескадриле, организована широка акција на прикупљању и школовању неколико хиљада ваздухопловаца, 29. октобра 1944. године формиран је Штаб ваздухопловства ЈА у Земуну. Створене су организационе и кадровске претпоставке за формирање оперативних ваздухопловних састава.

У међувремену, на основу споразума између југословенске и совјетске владе из септембра 1944. године, НОВЈ је од Црвене Армије добила помоћ у комплетном наоружању за 12 пешадијских и две ваздухопловне дивизије. 

1.jpgТито и Толбухин

Одлучено је да се из 17. совјетске ваздушне армије, Трећег украјинског фронта, који је у садејству са НОВЈ ослобађао североисточне делове Југославије, издвоје две ваздухопловне дивизије, једна јуришна и једна ловачка са одговарајућим позадинским јединицама. Споразум су потписали маршал Тито и маршал Толбухин. За команданта наведне групације постављен је генерал Витрук, са задатком да се југословенски кадар оспособи за употребу ваздухопловне технике и јединице оспособе за самостална борбена дејства.

12.jpg

Витрук и Лазаревић

То је била респективна оружана формација од око 7000 људи и 250 авиона типа "Ил-2" и "ЈАК". Ова групација имала је циљ да подржи снаге југословенске Прве, Друге и Треће армије у операцијама за коначно ослобођење, и да оспособи југословенски ваздухопловни кадар за овладавања ваздухопловном борбеном техником, по принципу "дублирања" и оперативно задејствује група ваздухопловних дивизија.

13.jpgИл-2 у лету

После формирања Штаба ваздухопловства ЈА почеле су припреме за прикупљање људства, њихову обуку и формирање јединица. Врло брзо је у сабирним центрима у Панчеву и Земуну, прикупљено неколико хиљада ваздухопловаца, који су прошли стручну и здравствену селекцију. Затим су упућивани у Нови Сад, где је 11. новембра 1944. године, формирана пријемна комисија за попуну команди, штабова и јединица Групе ваздухопловних дивизија (ГВД). Након пријема кандидата извршена је селекција и класификација кадра, тако да је већ 28. новембра 1944. године, почела преобука по специјалностима ваздухопловно-техничке службе.

14.jpg

Изучавање ваздухопловног наоружања

Обука пилота почела је 10. децембра 1944. године. Преобука пилота ловаца на авионима "ЈАК" била је на аеродрому Рума, а пилота јуришника на аеродрому Земун. Прва група је завршила преобуку и укључила се у борбене јединице 18. јануара 1945. године.

15.jpg

Обука пилота ловаца

Обука и оспособљавање летачког и ваздухопловно-техничког састава, вршена је по принципу "дублирања". У свакој совјетској јединици паралелно је био распоређен и југословенски састав, тако да је оспособљавање ишло веома брзо и ефикасно. Сличан  метод је био примењен у оспособљавању српског ваздухопловног кадра у француско-српским ескадрилама на Солунском фронту 1917/18. године. Такав принцип оспособљавања дао је одличне резултате и југословенски састав је врло брзо био оспособљен за летачке задатке и борбена дејства.

На основу усвојене и одобрене организације и формације Групе ваздухопловних дивизија (Схема број 1), јединице су формиране следећим редом:

- 4. децембра 1944. године формиран је 422. јуришни авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Командант пука био је капетан Крсто Лакићевић.

16.jpg

Састав 422. јуришног пука

- 9 децембра 1944. године, формиран је 423. јуришни авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је мајор Милан Малнарић.

17.jpgСастав 423. јуришног пука

- 15. децембра 1944. године формиран је 112. ловачки авијацијски пук на аеродрому Велики Радинци. Командант пука био је капетан Саво Пољанац.

18.jpgСастав 112. ловачког пука

- 15. децембра 1944. године формиран је 113. ловачки авијацијски пук на аеродрому Нови Сад. Команднат пука био капетан Миљенко Липовшћак.

- 20. децембра 1944. године, формиран је 421. јуришни авијацијски пук на аеродрому Лаћарак. Командант пука био је мајор Душан Божовић.

19.jpgСастав 421. јуришног пука

20.jpg

Авиони Ил-2 на стајанци

- 25. децембра 1944. године формиран је 111. ловачки авијацијски пук на аеродрому Рума. Командант пука био је капетан Љубомир Попадић.

21.jpg

Авиони ЈаК-3 на стајанци

Штабови 42. јуришне ваздухопловне дивизије и 11. ловачке ваздухопловне дивизије формирани су 29. децембра 1944. године.

22.jpg

Схема број 1.

Команда и штаб 42. јуришне ваздухопловне дивизије почели су са активностима 5. јануара 1945. године у Новом Саду. Командант ове дивизије био је пуковник пилот Божо Лазаревић, а после његовог постављења за командната Оперативног штаба Групе ваздухопловних дивизија, пуковник Јеврем Бјелица. Дивизији су непосредно били потчињени 421, 422 и 423. јуришни авијацијски пукови и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Имала је 1100 људи, од тога 253 летача, (113 пилота  и 140 стрелаца), а у наоружању 125 авиона "Ил-2", популарних "Штурмовика", најбољих јуришника Другог светског рата (Табела број 1).

23.jpg

Табела број 1.

24.jpg

Божо Лазаревић

Команда и штаб 11. ловачке ваздухопловне дивизије почели су са активностима 7. јануара 1945. године у Руми. Први командант дивизије био је мајор пилот ловац Арсеније Бољевић. Једанаестој ловачкој ваздухопловној дивизији били су непосредно потчињени 111, 112 и 113. ловачки авијацијски пук и пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Дивизија је имала око 1000 људи, од тога 136 пилота, а у наоружању 115 авиона типа "ЈАК" (Табела број 2).

25.jpg

Табела број 2.

26.jpg

Арсеније Бољевић

Штаб Девете обласне ваздухопловне базе почео је са радом 5. јануара 1945. у Новом Саду. Командант је био пуковник Тодор Узелац. Штабу су биле непосредно потчињене: команде шест батаљона аеродромске службе и остале пратеће ваздухопловнотехничке јединице. Девета обласна база, као позадинска јединица Групе ваздухопловних дивизија била је попуњена преко формације и имала је 4500 људи.

Група ваздухопловних дивизија са 9. обласном вадухопловном базом била је респективна ваздухопловна војна групација од око 7000 људи и 250 авиона.  То је било југословенско ваздухопловство у малом, основа и темељ изградње нашег ратног ваздухопловства у послератном периоду.

27.jpg

Посада Ил-2 пред борбени лет

Ради обједињавања командовања и ефикаснијег рада, команде 11. ловачке ваздухопловне дивизије и 9. обласне ваздухопловне базе, потчињене су у оперативном погледу команданту 42. јуришне ваздухопловне дивизије, до 17. марта 1945. године када је формиран Оперативни штаб Групе ваздухопловних дивизија и за команданта постављен пуковник Божо Лазаревић. Штаб је почео је одмах да функционише, на командном месту Пригревица код Сомбора, одакле је командовао 42. јуришном и 11. ловачком дивизијом у задацима на подршци јединица наше Прве, Друге и Треће армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије.

28.jpg

Спомен плоча у Пригревици

Група ваздухопловних дивизија почела је борбена дејства 17. јануара 1945. године, на задацима посредне и непосредне подршке. Борбена дејства трајала су до 25. маја 1945. године, десет дана дуже од рата у Југославији, а 16 дана после капитулације Немачке.

29.jpg

Ловци „Јак“ у лету

Јединице Групе ваздухопловних дивизија оствариле су значајне борбене и велике моралне ефекте. Пукови ових дивизија извршили су самостално 1445 борбених летова,а са совјетским посадама 4568 летова. Уништили су преко 200 противавионских топова митрељеза, 32 локомотиве, 312 вагона, 43 тенка, 1335 камиона, 51 пловни објекат, два моста, 19 магацина, 1121 кола, 25 путничких аутомобила и избачено из строја око 7500 непријатељских војника.

30.jpg

Снимак за успомену на крају рата

Формирање Групе ваздухопловних дивизија представљало је најкрупнији догађај у стварању и изградњи ратног ваздухопловства у току НОР-а. То је била прва ваздухопловна формација оперативног ранга и значаја, окосница даљег развоја овог вида.

Дан почетка борбених дејстава Групе ваздухопловних дивизија, 17. јануар 1945. године, поклапа се са значајним догађајима из историје ваздухопловства и има вишеструку симболику и значај у нашој ваздухопловној традицији. Наиме, 17. јануара 1918. године формирана је на Солунском фронту Прва српска ескадрила, тада уз помоћ Француза, и то на сличан начин.

Мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово сведочи само о снази и виталности нашег Српског народа.Док је 1941.године на целој територији поробљене Југославије свако могао да убије сваког Србина некажњено,наш народ је за четири године од ловачких пушака и разних алатки изградио праву Армију и сврстао се као и у Првом тако и у Другом светском рату у ред победника са великим силама СССРом и осталима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Извор: https://bit.ly/2HDcNpx
       


      Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13).

      С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће:

      Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету.

      Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“.

      Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним.

      Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. 

      Епископ Западноамерички Максим

      View full Странице
    • Од александар живаљев,

      Током прве недеље Пасхалног поста, док се спремамо да са свима православним хришћанима на видљив начин, у богослужењу, прославимо Недељу Православља - тријумф Цркве због васпостављања икона (843. године), Епархија Западноамеричка обавештава све своје свештенство и вернике да се постојано држе досадашње праксе при заједничком богослужењу или саслуживању са свима Православним Епископима, свештенством и верницима свих православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама. Другим речима: ми не прекидамо заједничарење са онима са којима смо до сада, више од једног столећа у Америци, заједнички прослављали не само Недељу Православља него и друге црквене празнике током године. Само кроз литургијско учешће народа Божијег чува се заједништво Духа Светога (уп. 2Кор. 13,13).

      С обзиром да су до неких мање упућених верника доспеле нетачне информације по којима Српска Црква тобоже не општи са неким Православним Патријаршијама или пак Аутокефалним Црквама у свету, износимо следеће:

      Поручујемо свим православним верницима поверене нам Епархије да не подлежу било каквим дезинформацијама о наводном неучествовању наше Цркве у свеправославним богослужењима. Постоји чудновати ставови који долазе са разних страна чији портпароли негде тврде а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу. С тим у вези саопштавамо да је неприхватљиво скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско-јерархијском јединству са осталим Православним Црквама у Дијаспори и целом свету.

      Подсећамо све на мудре и црквене речи уваженог Архиепископа Албаније Анастасија (Јанулатоса) као и Митрополита Диоклијског Калиста (Вера) да Света Литургија (богослужбено општење) никада не може нити сме да се користи као оруђе у борби против неистомишљеника. Митрополит Калистос, који ће иначе бити главни говорник на Црквеном Сабору Српске Цркве у Америци јула месеца у Чикагу 2019. године, изразивши забринутост што је једна Црква одлучила да прекине заједницу (општење) са другом Црквом, поручио је изричито да „сва питања треба решити у духу братске љубави, без прекидања евхаристијске заједнице“.

      Стога смо желели да охрабримо наше свештенство, монаштво и вернике да наставе са усрдним молитвама и молитвено-евхаристијским заједничарењем са свима Православнима у Америци, а конкретније, са представницима свих канонских јурисдикција: Васељенске патријаршије (и свих њених јерараха и подручних јој епархија у Америци), Антиохијске патријаршије, Московске Патријаршије (са аутономном Руском Заграничном Црквом), Српске Патријаршије, Румунске Патријаршије, Бугарске, Патријаршије, Грузијске Патријаршије и Америчке Православне Цркве (OCA). Срби у Америци овим црквоградитељским јединством и љубављу, чином и делом пуног заједништва у Христу, благодаћу Духа Светога и на славу Бога Оца, дају пример и осталим православним.

      Да закључимо: у години када наша Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, позвани смо сви ми да поступамо онако како такав јубилеј налаже: прослављајући јединство на укупном плану и сведочећи дух заједнице како у нашем народу тако и у односу са другим Православним Црквама. 

      Епископ Западноамерички Максим
    • Од Милан Ракић,
      Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70.   Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете…   Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет…   Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована…   Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега!   Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“.   Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира…   Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“...
      "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону…   Драја ми опет, не знам зашто пред очима…   Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија…   Прочиташе имена…   После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су:   Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...  
    • Од Милан Ракић,
      У току Првог балканско рата (8. октобар 1912 - 30. мај 1913) српска влада је крајем јануара 1913. године на молбу краља Црне Горе, одлучила да војно помогне ослобођењу Скадра. Формиран је у том циљу комбиновани корпус српске војске, назван “Прuморскu кор”,  под командом генерала Петра Бојовића, који је преко Солуна бродовима превежен до луке Сан Ђовани ди Медово (Свети Јован – Медовски) на албанској обали код Љеша и даље копном према Скадру.  

      Слика 1: Штаб Приморског кора на броду
      Ради ваздухопловне подршке борбених дејстава Приморског кора, формирана је и српска ваздухопловна, односно авијацијска борбена јединица – Аероплански приморски одред. То је било је остварење сна српских ваздухопловаца да учествују у борбеним дејствима. У то време Ваздухопловна команда Српске војске је била у Нишу, где је организавана летачка обука ради тренаже и усавршавању пилота. Услед снежних падавина и недовољно искуства догодила су се два удеса у којима су повређивања двојице пилота. Присутни су били одређени проблеми и тешкоће, али је расположење људства било одлично.
      У то време помоћник Начелника Штаба Врховне команде, генерал Жuвојuн Мuшuћ послао је шифровану депешу 19. фебруара 1913. године, која гласи:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВНОГ ПАРКА НИШ
      Известите ме шифрованом депешом колико се могу употребити наших аероплана и са каквом сигуроношћу за евентуалне операције које би могле наступити. У потпису:
      По заповести начелника Штаба (војвода Путник) помоћник ђенерал Мишић.

      Слика 2: Војвода Радомри Путник и генерал Живојин Мишић
      Истога дана, такође шифровано, Ваздухопловна команда, односно командант мајор Коста Милетић, шаље одговор Врховној команди, који гласи:
      ВРХОВНОЈ КОМАНДИ,
      За евентуалне операције које би могле наступити ова Команда располаже са седам добрих аероплана и то: 3 Блериа, 2 Депердисена – моноплана, 2 Фармана – биплана.
      За операције у Србији, на Једрену и око Скадра могу се свих седам употребити под условом да се за Скадар пренесу аероплани морем преко Солуна и искрцају у Санђовани ди Медуа где би био аеродром. За операције даље од Једрена због тешкоће транспортовања могли би се употребити само три моноплана Блерио. Пилота сигурних за летење има три официра, 1 наредник и 1 пилот Француз. Механичара добрих има четири. Овај број пилота и механичара довољан је за ових седам аероплана. У потпису:
      командир мајор Милетић.

      Слика 3: Мајор Коста Милетић
      Добивши повољан извештај, Врховна команда је 20. фебруара 1913. године наредила да се образује одељење „од два до три авиона“ за употребу око Скадра, а истовремено је издала налог да се авиони и људство припреме за транспорт. Сутрадан, Штаб Врховне команде  шаље депешу:
      КОМАНДАНТУ ВАЗДУХОПЛОВВНЕ КОМАНДЕ
      мајору Милетићу
      Образујте једно одељење од 2-3 аероплана за употребу код Скадра. Припремите што је потребно за транспротовање до приморја – очекујте наређење за утоваривање а одмах пошаљите бројно стање људства, аероплана и осталог материјала који уз то иде. У потпису:
      Ђенерал Мишић.
      Мајор Коста Милетић је одмах приступио изршењу добијеног наређења од Врховне комаде, известивши да је његова јединица спремна за борбена дејства. Још истог дана је приступио формирању “Аеропланског прuморског  одреда”, који је био прва борбена јединица српског војног ваздухопловства.
      У саставу Аеропланског приморског (према операцијском дневнику) одреда били су:  један виши официр - мајор Коста Милетић - командант одреда; три нижа официра пилота: поручници Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић и два подофицира пилота: наредници Михаило Петровић и Миодраг Томић; један пилот странац, Француз Луј Годефроа: четири авио-механичара - два српска и два странца; један чиновник инжињер (обвезник); један комесар чиновник (благајник); два каплара и 16 редова, свега 31 човек.
      Аеропланском одреду придодат је ради појачања техничког састава један инжењер обвезник (Радован Мојисиловић - који је већ из Солуна враћен у Србију због болести), негде се може наћи податак два инжењера, а од Команде Моравске дивизије додељена су два каплара и 16 војника, јер Ваздухопловна команда није у свом саставу имала војника редова. За наоружање одреда, одређена су четири авиона: „Блерuо XI“ једносед, „Блерuo XI“ двосед, један „Депердuсен“, и један „Фарман“. Тако је прва српска борбена једница била комплетирана и спремна за ратни задатак.
      Одмах су почеле припреме за полазак на борбени задатак, те је у Операцијском дневнику за 21. фебруар 1913. године, записано:
      „Наређено је да сви авио-механичари са пилотима иду на аеродром код станице Топоница и да припреме са војницима аероплане за транспортовање, и да се сви мотори прегледају. Да се понесе 2000 кг бензина и 500 кг рицинусовог уља. За аероплане да се припреме и 4 пољска хангара – преносна од платна“.
      Припреме Приморског аеропланског одреда за одлазак на ратиште код Скадра биле завршене су за два дана. Ваздухопловна техника и људство било је спремно, сви су били расположени и нестрпљиво су очекивали наређење за покрет.
      Покрет је наређен за 4. март 1913. године у 7,00 часова од Топонице до Ниша, а даље војним возом бр. 276 за Скопље. У Скопље су стигли 5 марта у 4,00 часа, где је формирана нова композиција и у 6,00 часова кренула даље за Солун.
      Командант одреда, мајор Коста Милетић, по доласку у Солун у 8.30 часова 5. марта 1913. године, известио је пуковника Милоша Васића, начелника Штаба Приморског кора и тражио да се одреди време за укрцавање на лађу. Аероплански материјал из воза пренет је у Солунску луку, где је почело укрцавање на брод „Марика“.  Утовар је завршен до 12,00 часова 6. марта 1913. године, а у 2 часа по подне истакнуте су српске заставе на лађама, и уз пуцњаву из топова са солунске  тврђаве, конвој од шест бродова кренуо је за Скадар.
      Путовање морем, од Солуна, кроз Коринтски канал, поред Крфа, до пред луку Сан Ђовани трајало је пет дана, до 11. марта 1913. године.
      Крај путовања могао је бити кобан за српску авијацију, због напада турске крстарице „Хамидија“ на усидрене грчке бродове пред луком, на којима су се налазили српски војници и ратна техника, укључујући и упаковане аероплане, 12. марта 1913. године. У тренутку када је са неких бродова већ почело искрцавање српских трупа, изненада се појавила турска крстарица и почела да бомбардује незаштићене бродове, наневши знатне губитке у људству и материјалу. Срећом, напад није дуго трајао, па брод на којем су били авиони није био оштећен, а људство је, касније пребачено на обалу.
      Искрцавање са бродова обављено је 13. марта 1913. године. Аероплански одред је кренуо из Санђованске луке у седам часова изјутра, сухо-путно. Велик одмор и ручак  био је у Љешу. Превоз аероплана је био врло тежак нарочито од Љеша до села Барбалуш) кроз теснац, јер је пут иако добар, био врло узак.
      Гумени точкови на колима за превоз ваздухоплов и опреме јако су оштећени, пут је био ширине два метра, те су аероплани на појединим местима ношени (рукама војника) па ипак су неоштећени допремљени на одредиште.
      У Барбалушу, где је капетан Милош Илић извршио рекогнисцирање претходног дана и одабрао место за аеродром, одред је стигао у шест часова увече. Летелиште је била мања зараван, дужине око 700 и ширине 600 метара, код села Барбалуш, између друма Љеш – Скадар, реке Дрим и села, од предњих положаја српских јединица била удаљена око шест километара ваздушне линије. Подигнута су четири хангара за аероплане, истоварени аероплани и почело је њихово монтирање.

      Слика 4: Мајор Коста Милетић и капетан Милош Илић на аеродрому Барбалуш
      Уређење аеродрома ишло је врло споро јер је терен који је изабран за аеродром био избраздан, испресецан каналима за наводњавање и улегао, па су предузете мере да се нивелише и изравна. Ангажоване су две чете инжињеријског полубатаљона и један батаљон 17. пешадијског пука. Заједничким радом летилиште је уређено и прирпемљено за летење.
      Српски ваздухопловци су одмах по доласку у Барбалуш склопили платнене хангаре и почели да монтирају авионе.  Монтирање три аероплана завршено је 17. марта, па су на њима у пет часова извршени први пробни летови. Константовани су неки недостаци на моторима и одмах су предузете мере да се они отклоне. Приступило се прегледима и поправкама и већ након два дана сви каварови су успешно отклоњени, а  авиони били спремни за летење.

      Слика 5: Монтажни хангари на аеродрому Барбалуш
      Командант одреда мајор Коста Милетић, имао је доста проблема да обезбеди услове за рад на припреми аеродрома, ваздухоплова и опреме, као и око смештаја и исхране људства. У току припрема за борбене задатке, на ратном аеродрому посебно су праћени и метеоролошки услови, који су се знатно разликовали од оних у Француској и у Нишу, где су српски пилоти до тада летели. Процењујући метеоролошку ситуацију и укупну припремљеност за летачке задатке, командант Приморског аропланског одреда, мајор Коста Милетић, је издао наређење да се изврше пробни летови 20. марта 1913. године, јер су по његовој оцени временски услови тога дана били повољни.
      Прво је „Фарманом“ полетео поручник Југовиh и после 12 минута лета успешно је слетео. Затим је поручник Станковиh без потешкоћа летео „Блериом“ 25 минута. После Југовића на у „Фарману“ је летео наредник Петровић, он је полетео у 9.25 часова. Пењући се до висине од 1.500 метара, Петровић се упутио право ка линији фронта коју је надлетао код села Меглуши, а затим је наставио лет над српским положајима све до села Бушати. Потом се упутио на слетање.

      Слика 6: Михаило Петропвић испред авиона Фарман
      Над летелиштем је био у 9.45 часова и са висине од око 1.000 метара, са угашеним мотором, пошао у уобичајену понирућу спиралу. У једном од заокрета Михаилов авион „Фарман“ је улетео у снажну термичку струју, пропео се, затим нагло потонуо, услед чега је попустио ремен којим је пилот био везан за седиште.
      Изненађени Петровић испао је из авиона, без могућности да се спасе падобраном, који се у то пионирско доба авијације још није употребљавао. Петровићево тело другови су нашли у близини летелишта, код села Бабе, а недалеко од њега пао је и авион.
      О том трагичном догађају најверодостојнији опис, иако врло кратак и штур, дат је у Операцијском дневнику за 20. март 1913. године:
      „Данас извршена проба мотора. На Фарману летео поручник Југовић 12 минута, био у ваздуху, атерирао добро. На Блерио летео поручник Станковић 25 минута био у ваздуху, атерирао добро. На Фарману летео наредник Михајло Петровић од 9.25 минута над положајем наших трупа на Маглуши и Бушати на висини 1.500 м у 9.45 над аеродромом отпочео спуштање са угашеним мотором, упао у рему, апарат се преврнуо и са висини између 900 и 1000 м испао из апарата и погинуо. Апарат је јако оштећен.
      Поподне сахрана наредника Петровића, здравље код војника одлично, но морал код пилота и војника јако пао услед погибије наредника Петровића.“ 
      Слика 7: Схема лета наредника Михаила Петропвића код Скадра
      Овај трагичан удес оставио је дубок утисак на очевице и трупе Приморског кора, не само због своје трагичности, већ и због тога што је смрћу Петровића српско ваздухопловство изгубило, по општем мишљењу, до тада најбољег пилота. Михаило Петровић био је прва жртва српског војног ваздухопловства и други пилот на свету који је погинуо на борбеном задатку.
      Командант Приморског аеропланског одреда мајор Коста Милетић предузео је мере на повећању предострожности и наредио строго поштовање прописаних норми за услове летења. У Операцијском дневнику за 22 и 23. март 1913. године, записано је:
      „Услед пада наредника Петровића наређено је пилотима већа предострожност, с тим да постепено на разним висинама испитују атмосферу, јер је примећено да се и кад је најбоље време, често појављује реме на разним висинама, што долази до неједнаког загревања површине, близине мора и Скадарског језера и високих планина на којима је снега, поред кланца долином Дрима до Љеша. Летео је поручник Станковић на висини од 150 м. Примећено је да је најповољније време за летење од 6 – 8 ујутру и од 5 до 7 часова увече, тј. докле сунце не грије, иначе чим почне загревање појављује се рему. Поручник Станковић летео је са наредником Томићем на Блериу апарату на висини од 1.300 м и бавио се у ваздуху 2 пута по 20  минута, атерирао са угашеним мотором и спиралом.“
      Кобни лет и смрт Михаила Петровића оставила су добок и трајан печат на српско ваздухопловство, али храбре српске пилоте и њиховог команданта нису обесхрабриле у даљим напорима да употребе авионе за узвишени циљ због којег су дошли под Скадар, у помоћ братској црногорској војсци.
      Припреме за летове ка Скадру настављене су 22. марта.

      Слика 8: Авион Фарман са посадом на аеродрому Барбалуш
      Наредних дана због јаког ветра и кише није било летења. Први успели борбени лет српског ваздухопловства извршен је коначно 29. марта. Тога дана, у операцијском дневнику је записано:
      “Поново наређено летење над Скадром... Извештен и командант Приморских трупа. Летео поручник Станковић са наредником Томићем над Скадром и бавио се 45 минута, највећа висина лета 2.200 метара, правац летења: Барбалуши аеродром - Меглуши - Ашта - Дрим - Скадар - део језера Скадарског - Врака - Црногорски логор са северне стране Скадра, повратак, део језера поред Тарабоша над Брдицом, преко Бушати, спретно се спустио на аеродром. Са свију телефонских станица добијен извештај да су Турци са свију својих позиција отварали јаку пушчану паљбу а аероплан исти се вратио неоштећен. Пилотu потпуно мирни, нису ни чули паљбу”.
      Овим летом је постигнут велики морални ефекат. У Скадру појава авиона изазвала је пометеност и панику нарочито код “простог света”, како је изјавио један заробљени турски наредник. И сам командант одбране Скадра, Есад Пашa, причао је почетком 1916. године Миодрагу Томићу, да је лет српског авиона био огромно изненађење за његове трупе и становнишгво, које је веровало да је то нешто натприродно и да ће из авиона сипати врелу воду и бацати усијано камење. Док је код Турака утисак био поражавајући, дотле су опсадне трупе виделе у лету Живојина Станковића и Миодрага Томића једну од својих победа, што је повољно утицало на њихов морал.
      После првог успелог борбеног лета који је извео 29. марта 1913. године, поручник пилот Живојин Станковић, полетео је поново према Скадру и 1. априла. Са једним пешадијским капетаном из Скадарског одреда који је пошао као извиђач  Станковић је на 800 метара висине кружио над Меглушима, док је капетан осматрао турске положаје. Какви су били резултати извиђања не може се, на жалост, утврдити пошто нису били забележени у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда.

      Слика 9: Аеродром Барбалуши, позиција и правци дејства
      Последњи летови Аеропланске ескадре у опсади Скадра извршени су трећег априла пред начелником штаба Приморског кора, пуковником Живком Павловићем и војним изасланицима Француске, Сједињених Америчких Држава, Енглеске и Шпаније. Летели су поручник Станковић авионом „Блерио ХI“ двосед, а Годефроа „Депердисеном“, али није записано ко су били извиђачи. Станковић се осмелио да надлети турске положаје на само 600 метара висине, што је омогућавало да се виде сви детаљи непријатељевог распореда, док је Годефроа опет кружио над српским положајима избегавајући ризик. У Операцијском дневнику пише:
      III/3.IV 1913. - Данас је извршено летење пред начелником штаба приморског кора пуковником г. Живком Павловићем и страним изасланицима: Француз мајором Фурније, шпанским мајор Еспениром и американским и енглеским. Летео је поручник Станковић и пилот Годефроа на висини до 600 м. Рус Кирштајн данас изјављује да на Дуску не може, а на другим апаратима немсе да лети. Војни изасланици показали су велико интересовање за примену авиона у рату, јер у то време њихова ваздухопловства још нису имала прилику да стекну сопствена борбена искуства. Даље летове над Скадром омело је лоше време, од 4. до 15. априла 1913. године.  Поред тога, било је отежано снабдевање храном. Услед сталних пролећних киша разлила се река Дрим и поплавила летелиште, тако да је људство једне ноћи морало да спашава хангаре и авионе како их бујица не би однела.
      Расквашени путеви отежавали су везу са Љешом где се налазио центар за снабдевање Српске војске. Шеснаестог априла, када се време већ побољшало и почеле припреме за нову серију летова према турским положајима, стигло је наређење команде Приморског кора којим се преноси наредба српске Врховне команде о забрани даљег учествовања српских трупа у акцији против Скадра. “Летење се не сме више вршити” записано је у операцијском дневнику Приморског аеропланског одреда:
      IV/19. IV 1913. - Наређењем О бр 201 Команде приморског кора саопштава наређење Врховне команде из Скопља, да наше трупе апсолутно не смеју учестовати у акцији противу Скадра. Летење се не сме више вршити (здравље се поправља). Ово наређење Врховне команде било је резултат снажног притиска великих европских сила, које нису хтеле никако да дозволе улазак српских и црногорских трупа у Скадар. Неке од њих, као Италија и Француска, послале су и своју флоту у Медуански залив, а Аустроугарска је претила ратом ако Србија не повуче своје јединице од Скадра.  Зато је већ 17. априла 1913. године, наређено Аеропланском одреду да са осталим трупама крене натраг у Србију.
      Одред је  24. априла 1913. године у 5 часова по подне испловио за Солун. Пловидба је трајала пет дана, до 30. априла. након пет дана кренуло је за Скопље. Након три дана путовања возом одред је 10. маја стигао у Ниш, где је на станици истоварен  ваздухопловни материјал.
      Приморски аероплански одред је расформиран у Нишу 12. маја 1913. године у атмосфери затегнутих односа са Бугарском, па је зато сво људство и даље задржано на окупу. Механичари и војници наставили су рад на дотеривању и упознавању ваздухопловног материјала, а пилоти су повремено вршили тренажне летове.
      У операцијском дневнику командант одреда мајор Коста Милетић је на крају написао закључак:
      Бројно стање одреда пред одлазак из Ниша било је: командир један (1), пилоти официри три (3), пилоти подофицири два (2), пилоти странци два (2) /Француз Луј Годефроа за моноплан Депердисен и Рус Јован Кирштајн за биплан Дукс – руски – оба са платом 3000 динара месечно/; Механичара пет (5) – странци 3 обвезници 2 /Француз Сорније, Американац Пијерс и Пољак Вежисински, обвезници Тодор Зелић и Милоје Милекић/; Машински инжињер један (1) Радован Моисиловић свршени инжињер; Каплар благајник један (1) Симеон Ђорђевић;  Каплара два (2); редова 16.  Свега: 33
      По доласку са Скадра 27. IV/ 10. маја 1913. године у одреду је било пет људи мање, свега 28: (1) Инжењер Моисиловић враћен из Солуна као болестан; (2) Механичар Пијера утекао лађом Аустријског лојда из Санђованија пошто је претходно покушао да оштети моноплан Блерио са кога је однео неке шрафове;  (3) Михаило Петровић погинуо; (4) Кирштајн и Вишенски отпуштени као непотребни;  (5) Пилот Луј Годефроа отпуштен пошто му је рок истекао.
      Бројно стање аероплана  по повратку, у односу на стање при поласку из Ниш: 1 Биплан Фарман 80 ХП поломљен; 1 Биплан Дукс 70 HP – руски тип формално неупотребљив; 1 Моноплан Блерио 70 HP – одличан тип на њему су поручник Станковић и наредник Томић прелетели у Скадар;  Моноплан Депердисен 80 HP  одличан апарат но није ваљао пилот и није смео да лети над Скадром, а то је Француз Годефроа.
      Утрошено 1050 кг бензина, 350 кг рицинуса.
      Одред је био привремено формиран није имао своје коморе те је био завистан, а при одступању од Скадра дошао је у положај да га Арнаути нападну, јер је био слаб.
      Официри пилоти и подофицири пилоти нису довршили школовање у Француској, те се нису могли добро употребити, јер у школи нису добили тренажу, па су је морали на бојишту добијати и постепено се тренирати. Одличан је био поручник Станковић и покојни наредник Михаило Петровић.
      Страни пилоти су скупо плаћени, а нису се могли натерати да лете. Њихов избор вршен је у Паризу - Српско посланство и Министарство иностраних дела. То исто важи и за механичаре. Механичари обвезници били су врло добри и за време рата оспособили се за механичаре авијатике иако пре овога нису никада те псолове радили. Војници градске артиљерије – обвезници били су врло добри и орни за сваки на посао. 
      Слика 10: Српски ваздухопловци у Нишу, лето 1913. године
      Пошто су односи са Бугарском претили да се претворе у рат са Србијом око поделе тек ослобођене територије јужних крајeва, почеле су војне припреме. У тој ситуацији Штаб Врховне команде послао је шифровану депешу Команди ваздухопловног парка Ниш, која гласи:
      „Јавите одмах у каквом су стању употребљивости налази ваздухопловни парк. Колико способних аероплана има за употребу.“  У потпису:
      помоћник начелника штаба ђенерал Мишић.
      Тиме су фактички почеле припрема за ангажовање спрског ваздухопловства у Другом балканском рату.  
      Искуства у вези са промоцијом ваздухопловтва у Првом балканском рату могу се, у најкраћем сажети на следеће: спорост и отпори у увођењу балона и авиона у оперативну употребу, услед традииционализма и конзерватизма, уз оправдање да “нема новца” (али се ипак под утицајем увођења тих нових средстава код суседних држава новац нашао, али по обичају касно); превише се очекивало од ваздухоплова, а посебно авијације, као и од сваког новог и недовољно усавршеног и недовољно испитаног борбеног средства, а посебно од пилота и ваздухопловнотехничког састава, који није имао искуства у летењу и одржавању (авион је промовисан непунх десет година пре тога, а у Србији тек пре који месец); и поред свих недостатака  остварени су велики, а у неким случајевима и веома велики морални ефекти, позитвни по српску војску, а негативни за противничку; ратна вештина, како из објективних, тако и из субјективних разлога није у довољној мери антиципирала утицај ваздухоплова као борбеног средства на квалитативне и квантитативне промене у факторима оружане борбе, и у самој оружаној борби као diferentii specifici рата.
                 мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

    • Од o. Miroljub,
      Пре 141 годину, на дан Светог Атанасија Великог, мој родни град, Врање, је под командом генерала Јована Белимарковића ослобођен од Турака. Војвода Степа Степановић је тада имао чин потпоручника. Неколико мојих предака учествовало је у тим борбама и коначночној победи. Сабља мог чукундеде и још пар породичних експоната и фотографија изложени су у Војном музеју града Врања.
       
      Слава им и хвала! Нека Господ помене у Царству Своме наше претке који су жртвовали све за чистоту вере и част и образ наше Отаџбине! Вјечнаја памјат!
       

       
       

       

       

       

       
      https://sr.wikipedia.org/wiki/Ослобођење_Врања_1878._године
       
       
×
×
  • Create New...