Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Родољуб Кубат: Проблеми савременог богословског образовања

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Ми морамо да се дружимо са песницима, списатељима,
беседницима и свим људима који нам могу рећи
нешто корисно за нашу бригу о души.“
Св. Василије Велики, Беседа младима о користи од јелинских списа

Свима је добро познато да образовање, тј. ученост и знање играју веома важну улогу у свакоj друштвеној заједници. Успех неког друштва непосредно је зависан од квалитета образовања. Све велике културе своју су моћ заснивале на образовању. Неки народи чак и када су војно и економски били слабији од противника, побеђивали су на културно-интелектуалном плану као нпр. стари Јелини Римљане. Иако су Римљани војно поразили Јелине, ови су их надвладали на пољу духа – културно су их окупирали. Кроз историју се вишеструко показало да је ученост кључ успеха како у смислу креативног изналажења идеја, тако и њиховог даљег преношења. Добар пример тога су већ помињани Јелини, утемељивачи велике културе која се раширила над највећим делом античког света, а своје изданке пустила све до данас. Западни свет је такође доживео свој интелектуални, економски и политички процват управо захваљујући универзитетима и знању које је на њима стицано. Важност образовања као духовне моћи, којом се човек као појединац и друштво у целини уздижу изнад примитивизма и заосталости, неспоран је и универзалан феномен.

Респект према знању и учености био је присутан већ код раних хришћана. Додуше, на почетку је Еванђеље проповедано нижим слојевима друштва. Међутим, како се временом долазило у све јачи додир са јелинским културом, показала се потреба да се хришћанске истине вере проповедају у једној вишој форми, а не само „језиком рибара“. Добар пример је и Апостол Павле, који је био образованији од осталих апостола. Стога и не чуди његов мисионарски успех. Значај образовања за хришћане види се у томе што је већ у 2. веку настала хришћанска богословска школа у Александрији, чувени Дидаскалион. У њему су временом предавали Св. Пантен, Ориген, Климент, Дионисије Александријски и Дидим Слепи. Поред изучавања Светог Писма, студенти су добијали и знања из других тада важних области, као што су реторика, класична литература и философија. Евсевије Кесаријски извештава да је Ориген даровите ученике „уводио у философске дисциплине, предавао им аритметику, геометрију и друге предмете, а такође их је упознавао и са философским теоријама“ (ЦИ, 6, 18, 3–4). Убрзо су настале и друге хришћанске школе, чији је циљ био образовање младих хришћанских проповедника, управо стога да би могли да се сучељавају са тадашњим интелектуалним изазовима, какви су били неоплатонизам и стоицизам. Занимљиво је и то да су хришћани своје школе саображавали јелинским. Тако је поменути Дидаскалион био уређен према класичном јелинском моделу, што је већ урадио Св. Пантен – оснивач школе.

Поред тога што су оснивали сопствене школе, још је упадљивије да су се истакнути хришћански теолози и проповедници образовали у јелинским училиштима. Тако је Св. Василије Велики студирао у Кесарији, док је у Константинопољу био ученик чувеног професора реторике Ливанија. Потом је и на Атинском универзитету студирао књижевност, реторику и философију код професорâ Проересија и Имерија. Сличне путеве образовања пролазили су и други велики теолози древне Цркве. Григорије Богослов је студирао у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и Атини – у оно доба најзначајнијим центрима класичног образовања. Јован Златоусти је у Антиохији код Андрагатија изучавао философију, а код Ливанија реторику. У антиохијском Аскетириону учио је егзегезу код Диодора. Занимљиво је да је Св. Василије своје ученике исто слао код ретора Ливанија да би их овај, с једне стране, подучавао беседништву, а с друге, ништа мање важне, да би им пружао отпор у њиховим хришћанским уверењима. Такође су многи хришћански егзегети учили у јелинским школама, где су тумачени Хомерови епови. Разлог је био да се обуче како би сличне методе могли употребљавати приликом тумачења Светог Писма. Црквени каноничари су студирали права у незнабожачким школама, управо зато што се у њима изучавао правни оквир у којем је живео тадашњи свет. Мисионарски успех античког хришћанства незамислив је без учености и знања. Иако је значај и духовни ауторитет многих светаца који нису били посебно образовани (као нпр. Св. Никола) огроман, ипак су путеве црквеног живота и догматске формулације вере одредили образовани и учени оци, као што су нпр. Св. Иринеј Лионски, Св. Атанасије Велики, Кападокијци, Св. Јован Златоуст, Св. Кирил Александријски, Св. Максим Исповедник и други. Та историјска чињеница се не сме изгубити из вида.

Истовремено са значајем образовања и учености за Цркву и улоге образовања у богословски формативном раздобљу живота Цркве, важно је обратити пажњу на још један феномен, а он се тиче актуелности и садржаја знања. Наиме, хришћански богослови су изучавали тада владајуће теорије, које су се тицале философије, астрономије, медицине, географије и осталих наука. Наглашавамо да су проучавали уверења и теорије које су тада важили. Управо у интеракцији са њима настајали су хришћански теолошки искази. То се нарочито добро види у тумачењу Шестоднева Св. Василија. Он стварање света тумачи у оквирима тадашњих сазнања, тако да су његова физика, ботаника, географија и др. плод античке учености и виртуозног богословског промишљања. На Василијевом примеру се види колико су садржај знања и начини његовог стицања били у непосредој вези са тадашњим јелинским светом. Такође је занимљиво упоредити језик јелинских философа тога доба са језиком хришћанских богослова. Сличности у многим формулација су више него очигледне. Стога су хришћански теолози и били кадри да се ухвате у коштац са моћном јелинском културом и да је временом „наткриле свештеним сводовима Цркве“. Наравно, садржај вере је био другачији, што хришћанство и чини посебним у односу на остатак света.

Ако ствари погледамо из савремене перспективе, добићемо једну у много чему супротну слику у односу на поменути период. Довољан је само летимичан поглед на концепт савеременог богословског образовања да се увиде базични проблеми у којима се оно налази. Основни проблем је у томе што се теологија мање-више третира као самодовољна наука. То је својеврсни „lartpourlart“. Наиме, систем данашњег богословског образовања је затворен систем који нема никакву озбиљнију интеракцију са светом у којем живимо. Тако се нпр. у богословијама и на факултетима изучава Канонско право, где се студенти упознавају са многим канонима и уредбама, што само по себи није бесмислено. Али, проблем је у томе што млади теолози немају могућност да се упознају са савременим концептом права. Теме као што су Декларација о људским правима и уопште правно устројство земље остају непознате. Ми немамо дидактичког простора у којем би млади теолози научили нешто више о томе шта је нпр. парламентарна демократија или либерални капитализам,а управо то је друштвени оквир у којем живимо. Слично се дешава и у другим областима. Тако нпр. савремени трендови у уметности или информатичкој технологији представљају теме којих се ми у оквиру школског курикулума не дотичемо. Примера ради, ако бисмо извршили анкету међу нашим младим богословима са питањем шта је то постмодерна, резултат би био поражавајући у смислу њихове необавештености (што могу као професор лично да посведочим). То се нарочито односи на студенте који су завршили средњу богословску школу. У поређењу са ранијим оцима, то би изгледало као да нпр. Кападокијци нису знали шта је неоплатонизам. С друге стране, читав образовни систем је оптерећен многим помоћним дисциплинама које га чине прегломазним, тако да све то студентима непотребно црпе велику енергију, а при томе се премало дотиче света у којем живе.

Ништа мањи проблем је и то што се теологија готово искључиво бавити сопственом прошлошћу. Као да смо прикљештени стегама прошлости. Наравно да изучавање сопственог предања и те како има смисла. Међутим, то бављење прошлошћу како се оно спроводи у нашим богословским школама више је прикупљање информација него херменеутички профилисано сагледавање важних богословских питања и покушај да се у духу предања данас промишља теологија. Преокупираност искључиво собом и сопственом прошлошћу у овом контексту представља непотребан баласт. Овим треба да се баве стручњаци за одређене области. Уместо да се усмеримо на свет у којем живимо и уђемо у креативну интеракцију са владајућим уверењима и трендовима, и из те перспективе осмишљавамо теологију и живот Цркве, ми остајемо заробљени у далекој прошлости коју углавном некритички идеализујемо. Макако звучало, ми у основи не гајимо светоотачки и предањски дух, него неке новије концепције присутне на Западу у последњих неколико векова, нарочито код римокатолика. Поступајући овако ми смо се затворили и постали свет за себе: имамо хришћанску етику, хришћанску антропологију, хришћанску социологију, хришћанску комуникологију итд. Наравно да су поменуте дисциплине важне и заслужују да буду изучаване, али овде је симптоматичан придев хришћански јер указује на паралелну стварност у којој се налазимо. То је довело до тога да се богослови баве собом и обраћају само једни другима, док је теолошки језик постао својеврстан стручни социолект. Теолошки језик има врло слабу конекцију са другим наукама и сферама људског духа. Стога и не чуди што богословске дискусије углавном и остају унутар кругова стручно иницираних теолога. Заборављена је мисао Ап. Павла, који јасно каже: „И бeздушнe ствaри кoje дajу глaс, билo свирaлa или гуслe, aкo нe дajу рaзгoвeтнe глaсoвe, кaкo ћe сe рaзумeти штa сe свирa или гуди? Jeр, aкo трубa дâ нejaсaн глaс, кo ћe сe припрeмити зa бoj? Taкo и ви, aкo рeчeтe jeзикoм нeрaзумљиву риjeч, кaкo ћe сe знaти штa гoвoритe? Jeр ћeтe гoвoрити у вeтaр“ (1Кор 14, 7–9).

Наравно да овакво стање ствари није производ немарности или недостатка способности просветних радника. Да јесте, такав проблем би се релативно лако превазишао. Међутим, црквено школство није издвојено из нашег општег миљеа. Црквени образовни систем пројављује дубоке структуре тренутног унутарцрквеног живота и наше колективне свести. У сопственој самодовољности ми у Цркви се дистанцирамо од света, али не у оном библијско-светоотачком смислу – „у свету, али не од света“, него у смислу нашег одсуства из света као проповедника Еванђеља. Да бисмо свету проповедали и сведочили Христа, морамо као и свети оци, познавати овај свет. Ухватити се у коштац са њим. То значи кретати се у свету савремених идеја да бисмо их могли добро сагледати и покушали им дати хришћанску димензију. Морамо схватити изазове савремене демократије, либералног капитализма, информационих технологија, савеременог маркетинга и уопште постојећих трендова од уметности до пословне етике. То је могуће само ако почнемо озбиљније да изучавамо савремене друштвене феномене, као што су то и оци радили у своје доба. Чувена крилатица Георгија Флоровског „напред к оцима“, у овом контексту значи повратак отачком образовном моделу, а не добу у којем су живели. С друге стране, такав приступ претпоставља да говоримо језиком који свако разуме. Наравно, питање језика је комплексно и захтева посебну елаборацију. Разумљив језик значи темељније преосмишљавање теологије, а не тек спољашњу декорацију. Данас је готово незамисливо да се у неком популарном часопису (нпр. Нин, Време) појави текст са теолошком темом и да изазове озбиљније и шире интересовање, што је врло индикативно јер показује колико је савремена теологија далеко од реалног света. А то није само језик. Проблеми су знатно дубљи…

Наше средње богословске школе и факултети, чак и као део универзитета, још увек делују као специфична и издвојена образовна средина. Такав приступ нормалан је за струковне школе и факултете, који се заснивају на уско стручном образовању. Међутим, теологија не може бити еснафска ствар (што тренутно јесте), него наука која повезује широку лепезу људског духа и даје одговоре или бар одговорна промишљања на питања из различитих области: економских, политичких, социолошких, космолошких, философских итд. Ми смо у том смислу специфични у односу на већину других школа. Зато, да бисмо могли да се темељније упознамо са важним питањима данашњице, нужно је да у наш образовни систем уведемо дисциплине које се баве таквим питањима. Што се тиче средњег богословског образовања, то би се могло реализовати преко хришћанских гиманазија, које би могле бити различито профилисане. На факултетима је то могуће прављењем студијских програма који би омогућили такву врсту образовања и развијања критичке свести. Такође, то је оствариво појачавањем сарадње са другим факултетима у смислу отварања могућности да одређене дисциплине студенти теологије изучавају на тим матичним факултетима, што је и најприродније. Свакако, постоји још начина да се дође до квалитетног богословског образовања. Међутим, у овом тренутку је најважније да сагледамао проблеме и што пре кренемо да их решавамо, јер постојећи систем није добар нити обећавајући. Напротив.

910054842_BanerTeologijaNet.png.a981540d69b7fa41e5b73ff27e4dc63f.png


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду одржаној 24. фебруара 2020. године исказано је апсолутно поверење члановима Савета Факултета.     Од тридесет и пет (35) присутних чланова Већа, убедљива већина од тридесет и два (32) члана указала је поверење и дала пуну подршку свим члановима Савета. Само три (3) гласа су била уздржана, а нико није био против. Исход овог гласања недвосмислено је показао да не постоји никаква подела у Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду.   Наставници Православног богословског факултета сигурни су да ће се овим ставити тачка на неосноване и злонамерне оптужбе на легитимитет Савета и омогућити несметани рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду.   Декан Православног богословског факултета  Универзитета у Београду Презвитер др Зоран Ранковић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      32. tribina u ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 20.2.2020. pod naslovom „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Govore vladika Grigorije, Rodoljub Kubat i Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, moderator Danijel Sinani.
      https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws 
       
       

    • Од ГрешниСлуга,
      Поштовани суграђани,  браћо и сестре,
      Нова година се приближава. Прославе сваке врсте организоване су широм наше земље, па тако и у главном граду Београду, док наш народ у Црној Гори страда са Црквом својом. Осећајући обавезу у љубави према својој браћи и сестрама, позивамо вас да 31.12.2019. године у 18.30 часова у капели Православног Богословског Факултета одржимо заједнички молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржимо народ Црне Горе и Цркву своју. Пре самог молебана биће служена вечерња служба са почетком у 18 часова.
      Време након молебана провели бисмо у конструктивним разговорима о актуелној теми у просторијама нашег факултета, где бисмо имали и мало послужење. Позвани су не само студенти, већ сви људи добре воље.
      Напомена:
      Молимо вас да не доносите алкохол, већ само безалкохолна пићa која бисте конзумирали 31.12.
      P.s.
      Док се широм Србије буде одбројавало 10,9,8,7... знајте да се у истом ритму пендрецима броје ребра Срба Црне Горе.

      Са сваком добром надом,
      Студентски парламент
      Православног богословскoг Факултета
      Универзитета у Београду
      Извор: 
      Студенти београдског Богословског факултета организују молебан у знак подршке вјернима у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
      MITROPOLIJA.COM Студентски парламент Православно богословског факултета Универзитета у Београду организоваће сјутра увече молебан молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржати народ и Цркву у Црној Г…  
    • Од Логос,
      Избор новог декана Православног богословског факултета окончан је крајем прошле недеље па је тако ђакон проф. др Зоран Ранковић, професор црквенословенског језика, одлуком савета ове високошколске установе преузео обавезе које му именовање доноси.      Подсећања ради, професор Ранковић је изабран са 22 гласа од 29 присутних чланова пошто је претходни декан владика браничевски Игнатије поднео оставку на ту функцију јер му је Свети архијерејски синод ускратио благослов за обављање те дужности, наводно због тога није спровео раније одлуке овог црквеног тела.   Зато новог декана питамо да ли ће спровести одлуку Светог архијерејског синода, који је повукао благослов епископу западноамеричком Максиму и доценту Марку Вилотићу. Процедура спровођења те одлуке започета је онда када је упућена претходном декану, а одлуке Синода су обавезујуће, не само за унраву факултета, него за све клирике, а самим тим и за лица на која се односе. Исти принцип се, примера ради, примењује и на одредбе статута нашег факултета, Закона о високом образовању или Статута Универзитета у Београду.   -Какав је ваш став о мишљењу Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду од 8. новембра 2019. „да је утицај Светог архијерејског Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на Православном богословском факултету у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета”?   Статутом Православног богословског факултета је прописано да је факултет под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве, те да је врховни покровитељ овог факултета, екс официо, патријарх српски. Статутом је прописано да се ради о научној и највишој образовној установи у области православног богословља на Београдском универзитету и у Српској православној цркви, која своје учење заснива на Светом писму и Светом предању православне цркве. Такође, прописана је и конкретна надлежност Синода СПЦ при избору наставника, а то је да даје или не даје, односно ускраћује одговарајуће одобрење за службу учења. По овим статутарним принципима, прихваћеним од стране универзитета, факултет ради од 2004. године, када је одлуком владе др Зорана 'ђинђића враћен у састав универзитета. Од тада до данас је по овом статутарном принципу прошао низ процеса акредитација. На основу оваквог решења које је у складу с европском праксом и стандардима, на идентичан или веома сличан начин у оквирима многих европских и светских универзитета функционишу богословски факултети оних цркава и верских заједница који на њима постоје.   -Да ли је угрожена аутономија Православног богословског факултета, било од стране оних који се критички односе према одлукама Синода, било од стране црквених органа како то види део академске јавности, али и запослених на факултету?   Уверен сам да претежни део академске јавности, укључујући и запослене на овом факултету, који на аутономију Православног богословског факултета гледају кроз призму онога што је прописано статутом овог факултета, као и другим прописима, не доживљава улогу Синода СПЦ као „удар” на аутономију овог факултета. Од академске јавности се очекује да своје ставове увек преиспитују чињеницама и потребом да се поштују прописи. У том смислу, Свети архијерејски Синод СПЦ својим одлукама никако не утрожава аутономију Православног богословског факултета. Када се питање аутономије факултета посматра таквом визуром, проблем лежи, сложићете се, на другој страни.   -Део професора ваш избор сматра нелегитимним јер је изборе за новог декана спровео Савет факултета чији чланови, како наводе, нису изабрани на легитиман начин, односно апсолутном већином гласова. О овоме је дописе факултету упутила и ректорка Универзитета у Београду, проф. др Иванка Поповић. Како гледате на ове наводе?   Надлежности Ректора БУ су изричито прописане законом и одредбама Статута БУ. У тим општим акгима нигде није прописана надлежност ректора БУ да оспорава одлуке надлежних органа Православног богословског факултета о избору органа тог факултета. По другој страни, ректор БУ нема положај надзорног органа, нити положај другостепеног органа у поступку избора органа Православног богословског факултета. Одредбама Закона о високом образовању изричито је прописано да рекгор универзитета упозорава декана и савет факултета само на оне одлуке које су супротне том закону или статуту универзите- та. У конкретном случају, избор органа Православног богословског факултета, рачунајући и савет овог факултета, искључиво је прописан одредбама статута овог факултета, а не одредбама Закона о високом образовању и Стагута БУ. Уколико Ректор БУ полази од онога што је прописано по том питању, не би требало да постоји простор за оптужбе на рачун овог факултета од стране тог органа БУ. Међутим, ректорка БУ је изнела оптужбе, да Савет Православног богословског факултета наводно није изабран у складу с прописима и да због тога не може да остварује своје надлежности. Када се узме у обзир оно пгго је прописано, постаје јасно да се намеће сумња, да је рекгорка БУ прекорачила своја овлашћења када је такву критику изнела. Посебно је неприхватљиво да се оптужбе такве садржине износе без претходног утврђивања чињеница из одговарајућих доказа, те да се рекгорка БУ обраћа само писмима, у већини случајева, упућених само тадашњем в. д. декана, а не и савету овог факултета. Аутономија Православног богословског факултета очито је угрожена противправним поступањем које сам описао, при чему се јавност непотребно узнемирава и пажња преусмерава на иначе легитимно поступање Светог архијерејског Синода СПЦ. Јавност ће, уверен сам, правилно разумети да је у питању нелегални посег у сферу одлучивања о саставу органа Православног богословског факултета, да би се створио простор да ти органи не буду састављени по избору органа овог факултета, како је то прописано одредбама статута ове високошколске установе.    -Који су први задаци који вас чекају као декана, односно шта ћете ви поставити као своје приоритете?   Потребно је да све започете послове и пројекте завршимо и ову календарску, а потом и академску годину успешно приведемо крају. Упоредо с тим трудом правимо планове за прославу стогодишњице рада Православног богословског факултета, једног од утемељивача Београдског универзитета, припремамо се за нови циклус акредитације, планирамо разговоре о сарадњи с другим научним и образовним институцијама. И, наравно, у духу обележавања осмовековног јубилеја аутокефалије, с радошћу ишчекујемо и припремамо литургијску и академску прославу спомена највећег српског просветитеља Светога Саве - патрона нашег факултета. Али, пре тога, да сви наши студенти, садашњи и свршени, са својим наставницима садашњим, бившим и умировљеним с радошћу дочекамо и прославимо предстојећи празник рођења Исуса Христа.     Разговарала: Јелена Чалија "Политика"
    • Од Логос,
      С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима.     Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије.   Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте.   Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета.   У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...