Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Izvor: Gazeta Express (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, osim naslova koji je adaptiran)
      Kosovski predsednik Hašim Tači po prvi put je priznao da se sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem sastao nekoliko puta, bez prisustva kamera.
      „Sreli smo se bez prisustva kamera u Briselu, u Vatikanu na raznim ceremonijama, takođe u Parizu, Beču i Njujorku. Otvoreno smo razgovarali o dešavanjima na Zapadnom Balkanu, o nečemu što nisam naglašavao pred kamerama. Poslednja faza dijaloga ima smisla za Kosovo samo ako Kosovo dobije priznanje i članstvo u UN-u,“ rekao je Tači.
      Tači je izjavio u intervjuu za Radio televiziju Albanije da je postizanje sporazuma sa Srbijom plemenito kao i što su pobeda i nezavisnost Kosova bile veličanstvene. Kako kaže, Kosovo bez članstva u velikim međunarodnim organizacijama ostaje izolovano.
      „Ne možemo da postanemo Palestina Zapadnog Balkana. Neću dopustiti ni pod kojim okolnostima, ni po koju cenu, sporazum koji ne garantuje obostrano priznanje i članstvo u UN-u. Neću dopustiti Zajednicu sa izvršnim ovlašćenjima koja stvara „Republiku Srpsku“ i disfunkcionalizuje državu Kosovo. Neću im dozvoliti ni da se diskutuje,“ dodao je.
      link
    • Од Ana B.,
      https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja.
       
      - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan.
      Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi.
      Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao.
      - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević.
      Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka.
      - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini.
      - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao.
      Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod.
      - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević.
      link
    • Од Изида,
      Rodjena sam i porasla u komunistickoj i tradicionalno-pravoslavnoj porodici. U vreme mog rodjenja otac je bio sekretar partije i rezervni oficir, koji je to postao ukazom druga Tita. Moji slave Bozic, Vaskrs i krsnu slavu. Poste Badnji dan, Veliki petak, dva Krstovdana i Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Elem, kasno sam se krstila, u desetoj godini na Svetog Vasilija Velikog, na svoj zahtev. Onda su me pokojni baka i deka odveli na prvo pricesce u Nedelju cistoga pravoslavlja. Bila je guzva i nisam bila koncentrisana. Tada nisam znala koliko je vazno uzimati Gospoda u sebe. Znala sam samo da sam ucinila nesto veliko i znacajno. Onda nas je deda odveo u restoran na pastrmku i casu crnog vina. Prerano sam usla u pubertet i pocela intenzivno da trazim sebe. Kao i svako normalno ljudsko bice po prirodi sam postala Bogotrazitelj. Pocela sam traziti Boga. Ali, nazalost na pogresnim mestima. Pocela sam piti kafu i prevrtati solju, citati horoskop, sanovnik, knjige o reinkarnaciji i parapsihologiji, cak i onaj sektaski casopis “Trece oko”. Odusevljavali su me filmovi sa motivima katolicke veroispovesti. Roditelji su se brinuli da sam zastranila u onostrano i okultno. A onda, slava Gospodu, sam cula u sebi glas Hrista. U trinaestoj godini sam 26.januara uvece rekla porodici da bih volela da sutradan idem u Crkvu Svetog Djordja. Rekli su da je to sasvim u redu. Verovatno su se plasili da cu u pubertetu postati lak plen nekoj verskoj sekti, ciji je Djavolski rad u to vreme eskalirao u Srbiji. A i smatrali su da me svestenici nece na zlo navratiti, da necu posegnuti za lepkom i marihuanom kao dobar deo mojih vrsnjaka. Baka je rekla da je to divno da cu videti kako deca deklamuju. Ujutru me je mama probudila. Iako mi niko nije rekao ja sam obukla dugu, zimsku suknju. Baka se time odusevila. Stigla sam pre Liturgije. Nisam cak ni znala da treba da celivam ikonu Svetog Djordja. Taman posla da sam znala da treba pred njom da metanisem. A onda je pocela Liturgija. Sluzili su svi uzicki svestenici, a tad ih je bilo jedanaest i djakon. Svi su bili u istim svecanim odezdama. Hor je predivno pojao. Iako tada nisam znala znacenje pojedinih delova ja sam osetila nesto divno i velicanstveno . Shvatila sam da je glas najlepsi muzicki instrument. Neuporedivo lepsi od orgulja iz katolickih filmova. Ne postoji rec ni u Vujakliji, ni u Vukovom Srpskom rijecniku, kojom bih opisala svoju egzaltaciju. A onda su deca recitovala i pevala pesme o Svetom Savi. Mene je to odusevilo. Zelela sam da se i meni ukaze ta cast. Kada sam izasla iz crkve na vratima sam videla oglas da se nedeljom organizuje nastava veronauke. Srce mi je poskocilo. Otisla sam do majke na posao da je pitam da li je nas paroh jos uvek prota Blagoje da bih znala kome da se obratim. Vratila sam se u crkvu i u njoj zatekla samo crkvenjaka, koji mi je dao parce kolaca i zito. Pitala sam ga gde su casni oci. Rekao mi je da su u svojoj kancelariji u parohijskom domu i objasnio mi gde je to. Bilo je blizu. Otrcala sam. Kad sam dosla, pokucala i usla oni su doruckovali. Bilo mi je neprijatno. Izvinila sam se i hrabro prisla gornjem kraju. Rekla sam im da sam videla oglas. S leve strane je sedeo otac Milan Filipovic. Rekao mi je da to on drzi u toj prostoriji nedeljom nakon Liturgije i da dodjem. Jedva sam cekala prvu nedelju. Ustala sam rano i otisla na sluzbu. Nakon iste sam prisla ocu Milanu. On me je upoznao sa kcerkom, kojoj je nadenuo ime One, koja je rodila Boga. Rekao joj da me odvede. Srce mi je ubrzano radilo od srece. Nije bilo klasicnih skamija, vec veliki sto za kome smo bili svi jednaki. Bilo je dece raznih generacija. Kad je otac dosao nazvao nam je Boga. Onda je procitana Molitva pre ucenja. Predavanje je bilo divno. Podelio nam je knjizice Veronauke protodjakona Ljubomira Rankovica. Onda je procitana Molitva posle ucenja. S radoscu se secam svojih casova veronauke. Stigavsi kuci sam knjigu procitala u jednom dahu. Bila je jednostavna, divna i nadasve poucna. Onda je stigao Vaskrsnji post, prvi koga sam celog postila. Radovala sam se tom Vaskrsu, jer sam tada znala da je to nas najveci praznik i koliki je njegov znacaj za nas. Nakon pedeset dana su dosle Trojice, slava moga grada. Nakon Liturgije smo isli u litiju kroz grad. Bila je to prva litija u kojoj sam ucestvovala. Svo vreme smo  pevali duhovne pesme. Ubrzo je poceo letnji raspust. Jedva sam cekala septembar da ponovo krenem na veronauku. Otac Milan je drzao veronauku godinu dana. Onda je poceo drzati nas tadasnji djakon Vladan Milosavljevic. On nas je ucio da pevamo odgovaranja na Liturgiji i srpske duhovne pesme. Za vece praznike je nas deciji hor pevao na Liturgiji. Djakon je zeleo da devojcica cita Apostol i izabrao je mene. To mi je puno znacilo. Inace, u to vreme je na nasem radiju isla emisija “Pravoslavlje vera roda moga”. Vodio ju je djakon i par puta pozivao mene i drugarice da budemo gosti. Na kraju skolske godine, kada sam napunila petnaest godina organizovan je ispit. Polozila sam ga. Za Trojice su nam dodeljene diplome i knjige u kojima je pisalo da su one za odslusanu nastavu i polozen ispit iz pravoslavnog katehizisa. Tako sam pronasla mog najboljeg prijatelja Boga. Kada mi Crkva nije bila Majka ni Bog nije mogao da mi bude Otac. Tokom proteklih godina sam u Crkvi upoznala mnogo divnih ljudi. Neki su mi postali prijatelji. Tako sam shvatila zasto Crkvu nazivamo Majka. Zato sto nam je ona darovala pravu bracu i sestre. Jer nam je to Hristos ostavio u amanet rekavsi da su nam prvo braca oni, koji su Njega prihvatili. I zato sto oni sa mnom dele radost.  Crkvu ne cine mermerne konstrukcije i, Boze oprosti, slike na zidu. Crkva smo, bratijo, vi i ja kad zajedno svedocimo Hrista i kad se zajedno radujemo Njegovom Vaskrsenju.  
×