Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Vlog Altruista: ZAŠTO SAM NAPUSTIO POSAO IMAMA, HODŽE, EFENDIJE?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
пре 8 часа, Поуке.орг инфо рече

Пратим овог момка на YouTube, има занимљивих клипова, био је имам, сад је решио да се повуче. Погледајте који су разлози за то

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak.
      Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde.
      Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice.
      Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
                                                          
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Jedna diplomatkinja mi je ovih dana rekla da joj prilaze neki ljudi, često su to umjetnici, koji joj se povjere i kažu joj ispod glasa: ”Znate, ja sam Srbin/Srpkinja”. Diplomatkinja mi je zatim kazala da tim ljudima odgovara: ”I kakve to ima veze?” Zapravo, razgovarali smo o tome da se mnogi Srbi, premda su umjetnici ili neke druge javne osobe, ponašaju neprikladno srameći se priznati etničko porijeklo.

      Ja taj problem nemam: mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Grozim se onih koji sebi uzimaju pravo diktirati drugima što imaju biti i kako se moraju izjašnjavati. Pa ću onda kazati da smatram groznim oblikom šovinizma i rasizma izjavu predsjednika HSS-a Kreše Beljaka koji Zlatka Hasanbegovića smatra izdajicom bošnjaštva, jer se rečeni desni (pa makar nekima bio i ekstremno desni) političar, koliko mi je poznato, smatra Hrvatom koji je i musliman. A onda ću dodati i da se šovinizam i slični oblici netolerancije šire u našim medijima, pa čitam kolumnu neke gospođe koja si daje pravo vrednovati tko je izvorniji Zagrepčanec: Bandić ili Hasanbegović?
      Mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Sve je to užasno, neprihvatljivo i gadljivo.
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Koji se vama vrag događa? Ja želim biti Srbin i pravoslavac i baš mi paše kada mi stižu poruke u inbox ili kad mi se u komentarima ispod članaka (u kojima se inače o meni govori) poručuje da sam ”čedo”, ”Jovan” ili da se pokupim u tri p…e materine, što će reći u Srbiju.
      Ono što mene i dalje ohrabruje je stav kojim je vladika Porfirije Perić započeo i nastavlja svoju službu: ”Naglašavam, ne postoji alternativa – moramo učiniti sve da prihvatimo jedni druge onakvima kakvi jesmo”. Pozdravljajući ”sve građane Hrvatske i Slovenije – pravoslavne, katolike i svih drugih vjeroispovijesti, ali i agnostike ili ateiste”, mitropolit Porfirije je naglasio: ”Dolazim otvorena srca nastojeći primijeniti tri načela – dijalog, praštanje i pomirenje, uz poruke da moramo prihvatiti jedni druge onakvima kakvi jesmo.”

      Onaj glumac ili ona glumica, da spomenemo samo neke, koji se srame svog srpstva, možda i pravoslavnog krštenja, meni su poziv da budem Srbinom i pravoslavcem. Ali, zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima.
      Sada kad imam novu knjigu u knjižarama i izlozima (”Povratak Adolfa Pilsela”, VBZ) i kada mi mnogi prilaze da mi čestitaju zbog ispravnog načina tumačenja hrvatstva, zbog toga što sam opet, možda i najjasnije do sada, opisao nužnost distanciranja od nacizma i ustaštva, ja im se zahvaljujem s nelagodom jer kako da im pojasnim da sam ipak Srbin i pravoslavac?
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema gospođi koja kasni jedno tri desetljeća (da, baš tako znaju biti neinformirani ti duhom osiromašeni Hrvati) u saznanju da sam ja odavno, bit će eto i više od trideset godina, napustio hrvatstvo kao profesiju da bih obgrlio kršćanstvo kao formu mentis.
      I baš to kršćanstvo me otjeralo u stanove Srba koje je Gojko Šušak bacao van na ulice ne bih li letio s njihovim namještajem kroz prozor. Upravo me to kršćanstvo dovelo do mnogih zapaljenih sela, pa tako i do sela Komić kod Udbine da sahranimo ostatke najstarije žrtve postolujnih strahota u režiji Franje Tuđmana i tog istog Šuška. 93-godišnju Savu Lavrnjić smo pronašli tek u veljači 1996. zavezanu žicom za sina i bačenu ispred njene kuće.
      Ne mogu ja drugačije. I znam da me to košta. Pretpostavljam da mnogi ne znaju što učiniti sa Srbinom i pravoslavcem koji je oženio (podunavsku) Njemicu, k tome i protestankinju koja dolazi iz filipinske prašume. Ja njih razumijem. Kažu da je teško biti Srbin i pravoslavac.
      Premda to uopće ne bi nikome trebalo biti breme. Dapače. Veli sveti apostol Pavao (Gal 3, 28) da smo svi jednaki, da su naše razlike ništavne ako smo jedno u Bogu. Pa i ovo: “Uistinu, mi smo svi – bilo Židovi bilo Grci, bilo robovi bilo slobodnjaci – kršteni jednim Duhom u jedno tijelo. I svi smo napojeni jednim Duhom” (1 Kor 12, 13).
      Smeta li te brutalnost hrvatske policije prema migrantima i izbjeglicama na granici s BiH? Budi Srbin iz kolone kod Bosanskog Petrovca koju zrakoplovi HRZ tuku mitraljezima.
      Boli te srce kad gledaš djecu migranata i izbjeglica pod snijegom na otvorenom? Otiđi u Jasenovac ili u ustaški logor u Sisku i stani među kozaračku djecu, onu istu kojoj se kao hijene smiješe Velimir Bujanec, Vlado Košić, Roman Leljak, Jakov Sedlar, Igor Vukić…
      Zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima
      Pozvao bi sirijsku obitelj na božićni ručak? Svakako, i ne zaboravi pozvati zabačene bake Jovanke po Lici, Baniji i Kordunu.
      Pamtim da se na početku ratnih sukoba devedesetih često spominjao slučaj vukovarskog novinara Stjepana Penića, mučki ubijenog i izmasakriranog u Dalju kod Osijeka. Pokojni franjevac Ljudevit Maračić podsjetio me da je Penićeva supruga u razgovoru za Veritas, mjesečnik franjevaca konventualaca, u svoje i u ime svojih triju kćeri dotadašnjim susjedima i ubojicama svoga muža poručila: ”Mi vas ne mrzimo i sve vam opraštamo!”
      Poruka gospođe Penić, nekima možda daleka ili paradoksalna, pravi je kršćanski odgovor i dokaz da u ratu nisu srozane sve vrijednosti. Fra Ljudevit je s pravom naglasio da je odupiranje mržnji pravi herojski čin koji zahtijeva veliku samozatajnost. Kad ne bismo bili toliko na udaru političkog primitivizma i onih koji svoju moralnu prazninu i duhovni nemir pretvaraju u osvetničku hajku na ”krivce”, shvatili bismo da mnogo takvih heroja živi oko nas.
      Ali meni nije dovoljno to što ljudi znaju i žele praštati ili trpjeti uvrede i prozivanja. Meni je od životne važnosti što mogu biti Srbin i pravoslavac.
      I kad bolje razmislim, vidim da nisam napustio ovu duhovno opustošenu i ekonomski razvaljenu zemlju jer pronalazim neku čaroliju i atrakciju u tome da budem Srbin i pravoslavac.
      Naše područje je negativan primjer koji smo ovdje stvorili svi mi zajedno. Mislim, zajedno s ocem Danilom Ljubotinom, da se svi mi koji pružamo ruku jedni drugima u svakodnevnom životu želimo izdignuti iz naših ograničenja, ali je potrebno iscijeliti duhovne rane na nekom drugom planu koje su nanijele jedna Crkva drugoj, jedan narod drugomu u vjekovima i vremenima kada su bile/i u sukobu.
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema toj gospođi
      Apetiti prema moćima ovoga svijeta naglo su narasli, gramzljivost nas ždere, razara iznutra, čini nas svadljivima, razjaruje naš ego koji poprima nekontrolirane oblike. Ljudi nisu svjesni koliko su smiješni i ružni kad njima vlada egoizam.
      Mržnja se prodaje naveliko, na mržnji se grade politike, izborne kampanje, odnosi u društvu…
      Tražio sam neki dan tople papuče s anatomskim uloškom da poklonim supruzi. Dogodilo se to u nekoj apoteci. Bilo je više ljudi. Apotekarka mi pruža jednu papuču. Pipam, ”zgodno”, velim, a onda neoprezno, ali normalnim glasom kažem ”Made in Serbia”. Istog časa se društvo okrenulo prema meni, a apotekarka se krenula ispričavati. Pomislio sam joj reći: ”Ne brinite, ja sam Srbin i pravoslavac”. Zaključio sam da ću je još više zbuniti, pa sam zašutio.
      Pogriješio sam. Jer ne vidim drugi izlaz nego da Hrvati budu Srbi i da Srbi budu Hrvati.

    • Од Bernard,
      1 Korinčanom 3
      10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj.
      https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
    • Од Danijela,
      Ovu rečenicu kao iz topa, ali iz duše rekli su samohrani roditelji u Srbiji sa kojima smo razgovarali.
      Tačan podatak o broju samohranih roditelja u Srbiji ne postoji, ali se zna da ih ima više od 100.000. Oni su svakodnevno sami suočeni sa brojnim poteškoćama, od finansijskih do organizacionih, ali i sa strahovima među kojima preovladava "da će njima nešto da se desi i da će dete ostati prepušteno samo sebi".
      Samohrani otac Aduš Avdo iz Subotice ima problem više jer njegova ćerka ima Daunov sindrom.
      - Od tuđe nege i pomoći plaćam njene troškove, a od socijalne pomoći račune. Iz devojčice prerasta u devojku, što meni kao muškarcu donosi nove poteškoće i velike izazove. Svaka čast svim samohranim roditeljima, ali verujte da je muškarcima teže. Mojoj ćerki je zbog bolesti teško objasniti šta je dobro, a šta loše, zbog čega dajem sve od sebe da je izvedem na pravi put. Mene u svemu tome nema nigde. Pratim je u školu i do kuće, idemo na kontrole u bolnice. Moj život je podređen njenom - iskren je Aduš Avdo.
      Foto: Biljana Vučković / RAS Srbija Adus Avdo sa ćerkom Dobio je pomoć u vidu građevinskog materijala i sam popravlja kuću, ali zbog obaveza prema ćerki mora da uloži dodatne napore da sve završi na vreme.
      - Od trenutka kada sam saznao njenu dijagnozu, mislim o tome šta će biti sa njom kada mene više ne bude. Sve me to plaši. Bojim se da će neko da je iskoristi. Ne volim da se žalim, ali teško je - priča nam Avdo.
      Josip P. ostao je udovac kada je mlađe dete imalo samo godinu dana. Ponosan je na svoju decu i na to što su se osamostalili, ali put do toga bio je trnovit.
      - Odgovornost da ih treba izvesti na pravi put, a da nemaš sa kim da podeliš odluku je najteža. Sve moraš sam i često se preispituješ. Održavao sam stalno kontakt sa nastavnicima da bismo pratili njihovo ponašanje pošto mi je to bilo veliko opterećenje - ističe ovaj Subotičanin.
      Da je bilo neophodno, kaže, zasukao bi rukave i radio još više, ali nikada ne bi tražio pomoć države.
      - Od najmlađeg uzrasta sam razvijao sa njima odnos poverenja. Voleo sam da upoznam njihovo društvo da bih znao sa kime su. Možda je prepotentno što ću reći, ali uspeo sam. Sada kada se osvrnem, izgleda sve prirodno, a bilo je jako teško - priznaje Josip P.
      Tajana H. je pre četiri godine ostala udovica. Veliku ljubav prekinula je tragedija, a činjenica da je ostala sama sa malim detetom suočila ju je s brojnim strahovima.
      - Kao da nema ni mene više. Mnogo snage mi treba da potisnem tugu i budem pred sinom raspoložena, ali mi istovremeno on daje volju da idem napred. Obaveza je mnogo. Najveći problem su moji strahovi da će se i meni nešto desiti i da će mi dete ostati samo. Tu je rodbina, ali oni koji sami podižu decu znaju na šta mislim - kaže samohrana majka.
      Najviše brine to što sin, osim dede, nema pored sebe odraslog muškarca.
        - Hteo je da se šminka. A kada sam ga pitala zašto, rekao je da svako jutro vidi kako to radim i da je mislio da i on treba isto. Tada sam shvatila koliko je bitno da deca imaju oba roditelja i da dečaci ujutru gledaju očeve navike, kako se briju... - poručuje ona.
      U situacijama kada su roditelji razvedeni ili nisu ni bili u braku, ali su prisutni u životu dece najveći teret pada na onoga ko ima starateljstvo.
      - Otac moje ćerke i ja smo prekinuli vezu kada sam ostala u drugom stanju. Viđa je, ali retko. Stručnjaci su mi rekli da treba što češće da bude u kontaktu sa njom da bi ona znala da ima oca. To će za nju biti vrlo važno kada krene u školu pošto vršnjaci mogu biti surovi. U današnje vreme je problem ako vam dete nema "najki" patike, a kamoli oca da nema. Ne znam da li uopšte postoje pogodnosti za samohrane roditelje. Lično nisam osetila nijednu. Naprotiv, primorana sam da vodim dete, recimo, u poštu jer nemam kome da je ostavim. Niko neće zbog toga reći „pustite majku sa detetom“, već će vam odbrusiti da ste poveli dete da biste došli prvi na red - priča samohrana majka M. S.
      Plata odlazi na račune i troškove za dete, a najveću odgovornost samohrana majka nosi zbog odluka o budućnosti deteta.
      - Sve sam radiš i nosiš odgovornost odluka o vaspitanju. Stalno se preispituješ. Parovi dele troškove i obaveze. Ako ne platim vrtić, niko neće reći sama je i ima dete. To nikoga ne interesuje. Jako sam umorna. Mnogo toga sam potisnula i posvetila se detetu, ali to nije rešenje. Problemi su i dalje tu, a obaveza sve više - zaključuje ova samohrana majka.
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-srbiji-zivi-vise-od-100000-samohranih-roditelja-a-svi-oni-dele-jedan-najveci-strah/f84g2vj
×