Jump to content
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "U SLUČAJU DODATNE DESNIČARSKE RADIKALIZACIJE ČITAVOG KONTINENTA, A ONDA I SRBIJE GDE ĆE SE VUČIĆ SVAKAKO TRUDITI DA NE IZOSTANE, SASVIM JE MOGUĆE DA ĆE ŠEŠELJ SA SVOJOM STRANKOM DOBITI ULOGU EGZEKUTORA NE SAMO POLITIČKOG, NEGO I FIZIČKOG; TO JE, UOSTALOM, I BIO DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG STOLEĆA", KAŽE ZA "VREME" SOCIOLOG JOVO BAKIĆ. "MOŽEMO SE SAMO NADATI I BORITI DA DO TOGA NE DOĐE"
      "Ovo je srpski džuboks: ubaci se malo para i svi su u vlasti, a i neki u opoziciji pevaju kako im se kaže o svemu – unutrašnjem dijalogu, Kosovu, poštenju, skraćenju... Među tim pevačima imate samo jednoga koji kad ubacite žeton u džuboks – ućuti", rekao je advokat Božo Prelević u intervjuu za "Vreme" krajem novembra 2017. "To je Vojislav Šešelj. On kao bivši šef Vučiću zna toliko da mu se mora platiti da ćuti."
      Zaista, autor trilogije Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić (2009), Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić (2009) i Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić(2010) od povratka iz pritvorske jedinice Haškog tribunala izražava se o aktualnom predsedniku Srbije isključivo probranim rečima, a važi i obrnuto. Vokabular posvećen ostalim akterima političkog života, međutim, sasvim je drugačiji.
      "Šešelj igra svoju ulogu u okviru režima Aleksandra Vučića na sličan način kao i u režimu Slobodana Miloševića", kaže za "Vreme" sociolog Jovo Bakić. "Reč je o ulozi omiljenog opozicionara. Zadatak mu je da, prvenstveno, napada sve u opoziciji što on i čini."
      Aleksandra Jerkov, narodna poslanica Demokratske stranke, ukazuje na još jednu dimenziju Šešeljevog političkog delovanja:
      "Mislim da Šešelj za Vučića obezbeđuje sliku opozicije koja je uvek gora od vlasti. Međutim, mnogo veći problem je što sistematski maltretira građane u Hrtkovcima, što mesecima zastrašuje građane hrvatske nacionalnosti jer oni nemaju tu vrstu zaštite koju imamo ja i moje kolege u Skupštini. On je osuđeni ratni zločinac koji kaže da jedva čeka da ih ponovi."
      Ali Šešeljeve mete nisu samo ljudi iz opozicije i nacionalne manjine...
      "Vučić u svojoj vrlo raznorodnoj koaliciji ima i Vuku Draškovića koji je za ulazak u NATO i Nenada Popovića koji je za evroazijske integracije", objašnjava Bakić. "On ih čak sam s vremena na vreme pujda jedne protiv drugih jačajući na taj način svoju poziciju neprikosnovenog arbitra, a Šešelj tu služi za udaranje po onima koji su na bilo kakav način prozapadno usmereni."
      Najsvežiji primer za navedeno jeste Šešeljev atak na Rasima Ljajića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, te jednog od retkih predstavnika građanske opcije u vladajućoj koaliciji.
      SPECIJALAC NA ZADATKU: Šešelj se u tom kontekstu poslednji put "detonirao" 30. oktobra, taman zgodno pred izbore za nacionalne savete širom Srbije, optuživši Ljajića da je "glavni vođa jednog od najjačih narko-kartela na području Srbije" i da "policija ima sva operativna saznanja, sve ima dokumentovano i niko ništa ne preduzima zato što je potpredsednik Vlade", a "usput" je izjavio i da Ljajić ima falsifikovanu diplomu medicinskog fakulteta.
      Predsednica Skupštine Maja Gojković mirno je pustila bivšeg šefa da kaže šta je naumio, zamolila poslanike Ljajićeve Socijaldemokratske partije Srbije koji su protestovali "da omoguće rad", a nakon pauze od pet minuta poručila im da se u Skupštini "svašta čuje za vreme postavljanja pitanja":
      "Niko još nije reagovao kao vi. Niko još nije reagovao. Svašta se dešava. Svašta se govori i postavljaju pitanja o Aleksandru Vučiću. Niko ovako nije reagovao. Ako možete da saslušate – možete, ako ne možete – ne možete. Ali molim obe poslaničke grupe samo da ne komunicirate međusobno, da se dogovorimo tako, a pravo je da se postavlja pitanje, a da li je istina, nije istina, videćemo, polako."
      Poslanici SDPS-a su napustili zasedanje, a Ljajić je kasnije izjavio da to što je Šešelj rekao mora da dobije epilog: "Do sada nisam uopšte reagovao na optužbe koje su dolazile od strane Zukorlića jer sam ih smatrao besmislenim, a pošto se sad na to nadovezao i njegov partner Šešelj, i to u parlamentu, moj opstanak u vladi gubi svaki smisao ukoliko se ne dokaže ko je lažov – Šešelj i Zukorlić ili ja", rekao je Ljajić.
      Kasnije će Ljajić reći da je – iz nekog razloga – dva puta razgovarao sa Vučićem o Šešeljevim optužbama, još kasnije će se poslanici SDPS-a vratiti u Skupštinu (jer je "ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović odagnao sve sumnje u vezi sa optužbama koje je lider radikala uputio na račun Rasima Ljajića"), a u međuvremenu Vučić je presudio: "Rasim Ljajić nije narko-diler, i biće u Vladi i nastaviće da radi, a ja sam tu da zaštitim sve i da se borim za sve koji rade dobro i marljivo."
      Na izborima za nacionalne savete, najviše glasova Bošnjaka za Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) osvojio je Sulejman Ugljanin (ukupno 16 mesta u BNV), Vučićev favorit Zukorlić osvojio je 14, dok je lista koju je podržavao Ljajić dobila šest mesta.
      Ko spolja posmatra ovaj niz događaja, bio bi unekoliko zbunjen – zašto baš Šešelj napada Ljajića? Zašto je Maja Gojković blagonaklona prema šefu radikala? I zašto Ljajić ide da o tome razgovara sa Vučićem – dvaput – uz pretnju da će dati ostavku na sve funkcije ako se pokaže "da je jabuku ukrao"? Svakako, logičan zaključak bio bi da je Šešelj od Vučića dobio odobrenje/naređenje da na sebi svojstven – odvratan – način proba da "spusti" Ljajića pred izbore za BNV, a da je Maja Gojković imala da Šešelju omogući da jasno i neometano sprovede Vučićevu zamisao.
      "Otkako se vratio iz Haga, očigledno je da je sve što Šešelj radi u dogovoru sa Vučićem, a ja bih rekla i po njegovom nalogu. Ovo tvrdim zbog toga što mu ni dlaka sa glave nije falila zbog svega što je činio i govorio", konstatuje Aleksandra Jerkov.
      DURDUBAK ZA MASNE SOMOVE: Vratimo se u ne tako daleku prošlost i na povratak Vojislava Šešelja iz haškog zatvora. U zatvor je dobrovoljno otišao u februaru 2003, a prvi nagoveštaji da bi mogao da se vrati stigli su u junu 2014, kada je Pretresno veće Haškog tribunala saopštilo da je stranama na suđenju Šešelju uputilo nalog da se izjasne o mogućnosti da optuženi bude privremeno pušten na slobodu. Od početka 2014. domaća štampa je pisala o dramatičnom zdravstvenom stanju Vojislava Šešelja, da je lider SRS-a teško bolestan, da prima hemoterapiju. Na najavu da bi Šešelj mogao da se vrati, počela su i tumačenja te odluke – na koji način je to zapravo napad na (tada) premijera Vučića i njegovu vladu: ako Vlada dâ garancije, biće kriva što Šešelj ne poštuje pravila pod kojima je pušten na privremenu slobodu; ako ih ne da – biće kriva ukoliko Šešelj umre u Hagu, a i biće proglašena kukavičkom jer se, eto, boji Šešelja.
      Šešelj nije još ni bio pušten, a nastavio je sa starom – evergrin, pokazalo se – retorikom: "Recite Vučiću i Nikoliću da ću se, čim se vratim u Srbiju, osvetiti i njima i njihovim pokolenjima", prenele su "Novosti", pozivajući se na "visoko pozicionirani izvor iz Ministarstva spoljnih poslova". U septembru 2014, još uvek u Hagu, objavio je još jednu svoju knjigu, u kojoj ubistvo Zorana Đinđića – koje je zajedno sa Tomislavom Nikolićem najavio u februaru 2003, pa potom pobegao u Hag – veliča i predstavlja herojskim činom, a osuđene atentatore Milorada Ulemeka i Zvezdana Jovanovića poredi sa Gavrilom Principom i Milošem Obilićem.
      U oktobru iz SRS-a saopštavaju da su Šešelju nađene metastaze na jetri i da Haški tribunal "ubija Vojislava Šešelja jer nema dokaza da ga osudi". Tabloidi prenose da je Šešelju "ostalo šest meseci života", Milovan Bojić – nekadašnji JUL-ov ministar zdravlja, sada u svojstvu Šešeljevog lekara – izjavljuje da je Šešeljevo stanje "ozbiljno, sa elementima životne ugroženosti", te da lider radikala mora hitno u Srbiju, da se leči. Šešelj, sa svoje strane, poručuje da u Srbiju ne dolazi da se leči, već da se sveti.
      Napokon, u novembru, Haški sud odlučuje da pusti Šešelja na privremenu slobodu. "Puštanje lidera radikala na slobodu pokušaj je destabilizacije Vlade Srbije i zastrašivanja njenog predsednika Aleksandra Vučića", odmah je ocenio ministar Aleksandar Vulin. Samo mesec dana kasnije, kada Tužilaštvo Haškog suda bude zatražilo da se Šešelj vrati u Hag, ministar Vulin će biti spreman: "Zahtev Tužilaštva Haškog tribunala da se lider SRS-a Vojislav Šešelj hitno vrati u Srbiju dokaz je da neko moćan zaista želi da izazove haos u Srbiji." Sa svoje strane, tabloidi ukazuju da je reč o zaveri pokvarenog i licemernog Zapada, jer Šešelj evidentno umire, a "Amerikanci i Evropljani namerno bacaju ovu razornu bombu na Vučićev režim, jer im nikako nije u interesu da Srbija postane normalna zemlja". Javljaju se poznate sintagme – "pakleni plan", "ruše Vučića", "izazivaju haos", "operacija svođenja Vučića na pravu meru", "SAD ruše Vučića preko Šešelja"... Reagovale su i Hrvatska i BiH – negodovanjem, što Šešelj nije osuđen, što je ovo "stavljanje soli žrtvama na žive rane".
      A Šešelj, kako je stigao, pokazao je u kom pravcu će ići njegovo delovanje: "Toma je već morao da podnese ostavku. Pa on je falsifikatima došao do diplome. Nijedan ispit nije položio. Kako on uopšte može da bude predsednik! Vučić ima diplomu i bio je odličan student, ima znanje, ali Toma nema", rekao je Šešelj u jednom intervjuu.
      "Tomislav Nikolić je tu bio u funkciji maskiranja očiju manje inteligentnih radikala i rasta Vučića u neprikosnovenog lidera Srbije", kaže Bakić. "Vrlo verovatno je tu išla neka nagodba između kumova. Obojica su krajnje pragmatični političari i odmah su prepoznali zajednički interes. A Nikolić kao čovek koji je u psihičkom smislu sasvim normalan, nikad do kraja nije mogao da razume tu igru dvojice kumova. On je na kraju nasankan u političkom smislu, iako se enormno obogatio u tom periodu."
      U kontekstu ovog "maskiranja očiju", Šešelj je nastavo da tvrdi kako je Srebrenica "velika podvala", da ne odustaje od granice Karlovac–Karlobag–Ogulin–Virovitica, a na prvoj konferenciji za štampu po dolasku izjavio da je "ponosan na radost koju je osetio zbog atentata na Đinđića". Ujedno, u Titelu SRS pomaže da se prekomponuje opštinska vlast, te umesto vlasti na čelu sa DS-om pravi se koalicija SNS–SPS–SRS.
      Stvari brzo eskaliraju. Svega nekoliko dana po Šešeljevom dolasku, tadašnji predsednik Hrvatske Ivo Josipović piše Tribunalu u Hagu da "moguće jačanje političkih aktivnosti Vojislava Šešelja i opasnost da njegov govor mržnje ponovo dobije pobornike, mogu teško narušiti mir i stabilnost u Jugoistočnoj Evropi", a Šešelj u saopštenju "srpskim četnicima" čestita "pad Vukovara". Kao reakciju na to, Evropski parlament, na predlog potpredsednika Odbora za spoljne poslove Andreja Plenkovića i svih hrvatskih poslanika, donosi rezoluciju kojom se osuđuje ratnohuškačka retorika Vojislava Šešelja, a hrvatski Sabor osuđuje i ćutanje zvanične Srbije na Šešeljeve izjave.
      "Hrvati su se zaleteli kao som na durdubak. To je vrsta crva koji živi u zemlji i na njega se najefikasnije love somovi. Ja sam bacio durdubak, somovi su se upecali, i šta sad", rekao je Šešelj.
      I – scena je bila postavljena: upecanih je bilo na sve strane. "Srbija više nije vreća za udaranje i to moraju da znaju evropski parlamentarci, svi u svetu i svi u regionu. Rezolucija koja je usvojena u Strazburu za našu državu je uvredljiva, razočaravajuća i uznemirujuća", poručio je Vučić, dok je Ivica Dačić izjavio da Hrvatska ne treba Srbiji da deli lekcije o lideru radikala Vojislavu Šešelju...
      Hrvatskim političarima to je bio dobar povod za dobijanje političkih poena pred predsedničke izbore krajem 2014, dok je ovdašnjim političarima (odnosno, ovdašnjem političaru koji vuče konce) Šešelj poslužio kao i Miloševiću nekada: u odnosu na njega, Vučić je simbol uravnotežene i stabilne politike, a razni vulini, dačići i stefanovići se u tren oka preobražavaju u uloge "ministara za Hrvatsku" i ulaze u kafanske rasprave koje počinju sa "kome ti majku", a ne završavaju ih nikad, već se spiralom spuštaju na sve niži i niži nivo.
      Izlišno je i govoriti koliko je lako zapaliti vatru – a od Šešelja i njegovih iz SRS-a, SPS-a i JUL-a nema boljih piromana – a koliko je teško ponovo se vratiti u normalu; to je praktično nemoguće uzimajući u obzir da je ovaj "kome ti majku" princip obilato, sa obe strane, korišćen kad god su na vidiku bili neki izbori – a u Srbiji od 2012. praktično ne prestaje izborna kampanja. Usput, Šešelj dobro dođe i da se aktuelni državni vrh još malo opere od sopstvene prošlosti: "Ne postoji nijedan čovek na kugli zemaljskoj koji bi rukovodstvo Srbije mogao da poveže sa gospodinom Šešeljom", uspeo je da kaže Vučić prilikom ovih preganjanja sa Hrvatskom i rezolucijom Evropskog parlamenta. Zaista?
      MOZAK U PLAMENU: U ovom tonu se i nastavilo Šešeljevo bivstvovanje na političkoj sceni Srbije, i traje do danas: svima na vlasti na korist, a na štetu građana Srbije. Tako, kad je u martu 2015. Haški sud naložio Šešelju da se vrati u pritvor, Vučić je imao da kaže sledeće: "Nisam u situaciji da sakrijem ljutnju na vest zbog nemoralne odluke koju su doneli. Ne mislim da je Šešelj tema. (...) Očigledno je da moj govor povodom obeležavanja godišnjice bombardovanja 24. marta, ispred zgrade Generalštaba, nije naišao na opšte simpatije u svetu." Vulin je opet izjavio da je zahtev Haga "pokušaj destabilizacije Srbije i rušenje premijera Vučića", a Dačić da se "perfidnom i skandaloznom" odlukom Haškog tribunala "ugrožava stabilnost države i čitavog regiona".
      Kada je iz Haga saopšteno da Šešelj mora da se vrati do marta 2016, to je u ovdašnjoj javnosti protumačeno kako drugačije nego kao – napad na Vučića i stabilnost Srbije, s obzirom da se zemlja nalazi u izbornoj kampanji (vanredni parlamentarni izbori iz aprila 2016). "Ne možete srušiti preko noći politiku stabilnosti, a Srbija ima znanja, snage i hrabrosti da se suoči sa svim izazovima", umovao je tadašnji premijer i dodao "da je veći problem od zahteva za izručenje Vojislava Šešelja to što je mnogo Srba stradalo u Hagu".
      UVREDA ELEMENTARNE PRAVDE: Šešeljeva kuća u Hrtkovcima Naravno, Šešelj je sa svoje strane činio šta ume – palio hrvatsku zastavu u više navrata (poslednji put je sam – iako ga niko nije video – prijavio da je gazio i cepao hrvatsku zastavu prilikom posete delegacije Hrvatske Skupštini Srbije) i ceo ciklus "kome ti majku" se u više navrata ponavljao. Vređa "Žene u crnom", slavi rehabilitaciju Draže Mihailovića, "umire" kad treba da se vrati u Hag, prima orden od mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija... Nakon što je SRS izborio i parlamentarno delovanje na izborima 2016, radikali ne dozvoljavaju šefu delegacije EU Majklu Devenportu da predstavi izveštaj o napretku EU u parlamentu Srbije. U međuvremenu, Šešelj koristi skupštinske sednice da – poput mnogih naprednjaka – napada ministarku Zoranu Mihajlović (koja će u oktobru 2017. reći da "pojedine stranačke kolege ne mogu u sebi da obuzdaju svog prvog šefa, Vojislava Šešelja"), nakon debakla na predsedničkim izborima 2017. napada studentske proteste ("Mi smo za smenu Vučića, ali ne na ulici, već na izborima ili u Narodnoj skupštini, ako je moguće. Šta znači zahtev protestanata za smenu elite sa njim na čelu? Nisu valjda elita Vulin i Zorana"), traži slobodu za Zvezdana Jovanovića, ulazi u "Zadrugu" i "Parove" a usput, nakon što je u aprilu 2018. pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja i počinjenja progona Hrvata u selu Hrtkovci u Vojvodini iz 1992. godine, najpre organizuje miting u Hrtkovcima, a potom i kupuje kuću na kojoj neonskim slovima ispisuje "Kuća Vojislava Šešelja".
      Pre toga, kada je 1. aprila 2016. Haški sud – bez Šešeljevog prisustva – prvostepenom presudom oslobodio lidera SRS-a svih optužbi, Šešelj je primao čestitke: "Čestitam pobedu mom drugu! Ali, ko će mu nadoknaditi zdravlje narušeno zatvorom i javnim maltretiranjem?", napisao je tada na društvenim mrežama potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin. Čestitkama su se pridružili i Mirjana Marković, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, kao i general Leonid Ivašov.
      Na predstavljanju predsedničkih kandidata na RTS-u, Šešelj 2017. kaže da "nema ništa zajedničko sa drugim opozicionim strankama i da sa njima ne bi mogao nikako da sarađuje", kao i da mu je Aleksandar Vučić, za kojeg je rekao da i njega i vladu koju vodi žestoko kritikuje, "bliži nego bulumenta, odnosno Janković, Jeremić, ludi Radule, Čanak, Obradović, Preletačević...", a besmislenost šarenog "kosovskog voza" Aleksandra Vučića i Marka Đurića Šešelj prebacuje na Tomislava Nikolića:
      "Nikolić je bio spreman da izazove krvoproliće, poslavši sračunato išaran voz na Kosmet i očekujući da će ga šiptarska oružana banda napasti. Mislio je: uzvratiće naša vojska i probudiće se patriotizam, pa će svi u njemu videti vođu i spasioca. Eto kakve probleme može da izazove predsednik države kad je svestan da neće biti kandidat svoje partije", kaže Šešelj u januaru 2017, da bi u aprilu Šešelj i radikali ometali govor šefice evropske diplomatije Federike Mogerini: sve vreme su skandirali "Srbija, Rusija, ne treba nam Unija".
      Moglo bi se još dugo ovako nabrajati, a opet se ne bi iscrplo sve štetno delovanje Vojislava Šešelja, niti bi se moglo dokučiti gde su mu granice u političkom i društvenom delanju: nema ih. To izvrsno koriste nekadašnji saborci da podruku sa Šešeljom, pokazuju sa čime sve moraju da se suočavaju, a ujedno drugom rukom stežu i guše ostatak nepodjarmljenih/nekupljenih/nepreobraćenih delova društva. Dobro njima, dobro njemu – napravili su nove devedesete i prilagodili ih drugoj deceniji 21. veka, nebo je granica.
      "Predstavnici SNS-a ne samo da ne ćute na Šešeljeve ispade u parlamentu, oni vrlo aktivno podržavaju Šešelja", kaže Aleksandra Jerkov. "Oni koji vode Skupštinu podržavali su ga i devedesetih godina, kada je počinio svoje ratne zločine. Nema razloga da ga ne podržavaju i sada. Mislim na Maju Gojković i Aleksandra Martinovića u čijoj je nadležnosti oduzimanje mandata Šešelju."
      A kada je reč o Šešelju, možda je najbolji opis njegovog delovanja još 2011. dao nekadašnji narodni poslanik Neven Cvetićanin: "On će da deluje kao bomba bačena na septičku jamu."
      Uz to, sada ima i majstora pirotehnike, koji zna kada treba da ga aktivira.
      "U slučaju dodatne desničarske radikalizacije čitavog kontinenta, a onda i Srbije, gde će se Vučić svakako truditi da ne izostane, sasvim je moguće da će Šešelj sa svojom strankom dobiti ulogu egzekutora ne samo političkog nego i fizičkog; to je, uostalom, i bio devedesetih godina prošlog stoleća", zaključuje Jovo Bakić. "Možemo se samo nadati i boriti da do toga ne dođe."
      Radmilo Marković, Filip Švarm
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1639287
      Jovo Bakić
      Korisni idiot na krajnjoj desnici

      "Srpska radikalna stranka je grupa besprizornih ljudi, a Vojislav Šešelj specifičnom mešavinom krajnjeg primitivizma i natprosečne inteligencije uspeva da tu stranku popne iznad cenzusa. Još devedesetih godina prošlog veka, Šešelj je uspostavio veze sa nekolicinom vođa krajnje desnice u Evropi. Na prvom mestu, sa Žan-Marijem le Penom – dok je Vučić bio upravnih hale ‘Pinki’, on je tu gostovao na nekom radikalskom mitingu. Zatim sa Vladimirom Žirinovskim, šefom Liberalno-demokratske partije Rusije, pa s Miroslavom Sladakom iz danas faktički nepostojeće Republikanske stranke iz Češke... Tokom dvehiljaditih, kada je Hajnc Kristijan Štafe zamenio Jerga Hajdera, a Šešelj otišao u Hag, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspostavili su jako dobre veze između austrijskih slobodara i srpskih radikala na temeljima zajedničke islamofobije. Te odnose nisu prekinuli ni kada su postali Srpska napredna stranka. Međutim, ovde postoji razlika – dok Vučić sedi na dve stolice održavajući odnose i sa austrijskom Narodnom partijom, za Šešelja ima mesta samo na krajnjoj desnici."
      Da li Šešelj može steći neku značajniju ulogu na sceni evropske krajnje desnice?
      "Ne – on je isključivo ograničen na Srbiju jer mu Vučić to nikada ne bi dozvolio. I ovo osnivanje Nacionalne avangarde jeste signal koji je Vučić poslao svim zainteresovanim stranama da će se, ako krajnja desnica u Evropi zauzme vodeću poziciju, on vratiti svojim korenima. Šešelj je tu samo u funkciji korisnog idiota."
      Koliko se danas razlikuju naprednjaci od radikala iz kojih su potekli?
      "Ako čovek pogleda program SNS-a, vidi da je užareni radikalski nacionalizam u naprednjačkoj verziji banalizovan. On više ne ide u širinu poput one čuvene granice Virovitica–Karlovac–Karlobag, već u visinu – imaćemo ne znam koliko visok jarbol, najvišu kulu na Balkanu itd. Ide se, dakle, na simboliku. Ta promena nije beznačajna jer se slično desilo sa gotovo svim evropskim konzervativcima. Vučić je, naravno, shvatio da posle pada Berlinskog zida mora da prati spoljnopolitička zbivanja, samo sa dvadeset godina zakašnjenja."
      Aleksandra Jerkov
      Šešelju nije mesto na slobodi

      "Mene Šešelj nije nazvao samo kurvom što jeste primitivizam i prostakluk; on je meni rekao da sam ‘kurva ustaška’ što predstavlja govor mržnje koji se u našoj zemlji goni po službenoj dužnosti. On nije mene samo uvredio – on mi je pretio po nacionalnoj osnovi. Zato mi na pamet ne pada niti nameravam da ga privatno tužim jer mi Šešelj ništa privatno nije rekao – on je meni javno pretio na nacionalnoj osnovi i tu Tužilaštvo mora da reaguje.
      Da li će se to ikad dogoditi?
      "Šešelj je spreman da obavlja razne vrste prljavih poslova i on nema nikakav problem da uradi sve što se od njega očekuje, a kao što vidimo, ni Vučić da od njega to traži. Svaki dan koji Šešelj provede u skupštinskoj klupi, a ne u zatvoru, jeste dan u kome vidimo da ga Vučić podržava. Onog momenta kada je rekao da jedva čeka da ponovi svoje ratne zločine, tom čoveku nije bilo mesto na slobodi, a kamoli u skupštinskoj klupi."
    • Од JESSY,
      Odvojku smo zavoleli zbog pristojnih, šarmantnih, zgodnih, neugodnih odbojkaša i odbojkašica. Pravih boraca.
      Autor: Ivan Minić
       
      Imao sam 10ak godina kada sam shvatio da neizlečivo volim odbojku. Baš kao prava iskrena klinačka ljubav i ova se rodila brzo i do koske. U to vreme RTS je, posle sankcija, imao običaj da prenosi sve mečeve svih reprezentacija, a odbojkaši su tada počeli da beleže dobre rezultate pa je povoda bilo i više. Istovremeno, odbojkaško odeljenje novosadske Vojvodine predstavljalo je reprezentaciju u malom, a rezultati nisu izostajali, pa smo tih godina mogli da vidimo i kako neprikosnoveni Italijani iz prepunog Spensa, a kasnije i Pionira, izlaze pognute glave. Sve te veličanstvene borbe komentarisao je, na vrlo specifičan način, Miodrag Jergić.
      U to neko vreme matorci su imali običaj da se skupe u hodnicima ispod zgrade, a mi klinci u školskom dvorištu koje je bilo odmah pored, i jedina stvar koja je bila zajednička za te razgovore je bio sport. U to vreme, čini mi se da su te sportske teme bile jedine pozitivne. Kada su matorci počeli da jedni druge uče pravila i ispravljaju, a mi klinci da pokušavamo da skinemo po neki potez prebacujući loptu preko konopca koji smo razapeli između dva stuba, znao sam da se dešava nešto magično.
      Sve počinje evropskom bronzom u Pireju ’95 godine. Po prvi put pored neprikosnovenih Italijana i mladih ali prejakih Holanđana, pojavljuju se neki novi, uglavnom klinci. Tek poneko od njih bio je poznat javnosti, ali igrali su neverovatno. Nije to, inače, bila prva medalja za odbojku – bronze su osvojene i ’75 i ’79 godine.
      Bronza se ponovila na Olimpijskim igrama u Atini ’96, i tada su već svi znali da nabroje makar prvu šestorku na terenu. Te godine Holandija je uzela prvo zlato, a naredne je bila domaćin evropskog prvenstva. Odjednom su svi znali ko je tehničar, ko bloker, ko korektor, a ko primač servisa. Kako se izvodi upijač, šta je prvi a šta drugi tempo, šta taktički a šta smeč servis, i da se ne igra na parketu nego tarafleksu.
      U leto ’97 godine, marketing Crvene Zvezde, osmislio je i realizovao možda i najlepšu navijačku pesmu na ovim prostorima – “Odbojka sad”, poznatija kao “Čuvaj se svete, plave čete”. Himna koju izvode Nele Karajlić, Voodoo Popeye, Monteniggers, Lee Man, Gru, Viktorija, Zana, Ksenija Pajčin, Modelsice i naravno Kiki Lesendrić, i danas je nezaobilazna na svim proslavama odbojkaša i odbojkašica, a ovih dvadesetak godina ih je bilo mnogo.
    • Од Милан Ракић,
      Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“
      Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti.
      Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu.
      Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići.
      Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje.
      Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio.
      Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora?
      Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema.
      Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo?
      Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model.
      Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti?
      Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke.
      Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom.
      Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića.
      Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama?
      Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega.
      Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija.
      To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde.
      Peščanik.net, 27.09.2018.
    • Од Милан Ракић,
      Za Net.hr piše povjesničar Goran Miljan, autor nedavno izdane knjige Croatia and the Rise of Fascism – the Youth Movement and the Ustasha During the WWII.
      Prva je to knjiga koja obrađuje pitanje fašizma i ustaškog pokreta s naglaskom na ideju, praksu i simboliku ustaške mladeži kao glavnog segmenta nove hrvatske nacije
      Pitanje odnosa i uloge mladeži u fašističkim pokretima i režimima već neko vrijeme zauzima značajan prostor u suvremenim historiografskim istraživanjima fašizma. To je posebice došlo do izražaja posljednjih godina kada se studije o fašizmu (fascist studies) počinju usmjeravati na istraživanje pitanja usporedbe i transnacionalnih aspekata fašizma.
      Donedavno je većina istraživanja vezana kako uz fašizam tako i uz ulogu mladeži bila fokusirana na centralne aktere poput nacističke Njemačke i fašističke Italije, dok su tzv. ‘periferni’ slučajevi ostali donekle zanemareni i neistraženi. Knjiga Croatia and the Rise of Fascism – the Youth Movement and the Ustasha During the WWII prva je koja obrađuje pitanje fašizma i ustaškog pokreta/režima s naglaskom na ideju, praksu, simboliku i ustašku viziju mladeži kao ključnog segmenta ‘nove’, ‘preporođene’ hrvatske nacije unutar šireg okvira komparativnih studija fašizma.
      Knjiga je objavljena u svibnju 2018. godine kod britanskog izdavača I.B. Tauris i rezultat je višegodišnjeg istraživanja arhivske, novinske i memoarske građe te mnoštva inozemne literature koja se bavi sličnom tematikom u okviru studija fašizma. Vrijednost knjige proizlazi i iz pozitivnih međunarodnih recenzija od kojih se ona Roryja Yeomansa sa Sveučilišta u Princetonu može pročitati na koricama knjige.

      Polazeći od radikalnog nacionalizma, ili onoga što se naziva ultranacionalizam, pristaše okupljene oko Ante Pavelića i njegove ideje državne samostalnosti kao jedinog načina “spasenja” hrvatske nacije, formirali su tridesetih godina dvadesetoga stoljeća UHRO – Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija (kasnije poznata kao Ustaški pokret). Osnovne karakteristika UHRO-a bile su stroga organizacijska hijerarhija u kojoj je poglavnik kao karizmatski vođa postao utjelovljenje ideje i jedini vođa; snažno naglašena militarizacija; antikomunizam i antiparlamentarizam; antisemitizam; te nasilje i terorizam kao opravdana sredstva za postizanje cilja.
      Upravo u tridesetim godinama dvadesetoga stoljeća organizacija prolazi kroz svoju transformativnu fazu u kojoj ideja fašizma, tada dominantne političke ideologije i prakse u većini europskih zemalja snažno utječe na ideološki razvoj poglavnika i oko njega okupljene karizmatske aristokracije, tj. sljedbenika koji neupitno vjeruju u njega, njegove ideje i ciljeve kao unaprijed određene i neupitne. Upravo u razdoblju nakon atentata na kralja Aleksandra, u listopadu 1934. godine, uočava se snažniji utjecaj ideje fašizma kod poglavnika i njegovih sljedbenika. Naime, slično kao i Hitler, tijekom svoje internacije u Italiji Pavelić piše nekoliko knjiga te u jednoj od njih, Strahote zabluda, ne ostavlja ni trunku sumnje koju političku ideologiju i praksu vidi kao jedinu opciju sposobnu ‘spasiti’ europske nacije od kapitalizma, nesposobne demokracije i parlamentarizma, te nadirućeg, kako su već tada elaborirali judeo-boljševizma. Bio je to fašizam.

      U tom razdoblju pa sve do 1941. godine njegovi sljedbenici, kako oni u inozemstvu tako i oni u Kraljevini, sve više naglašavaju važnost i ulogu fašizma kao ideološkog i političkog sistema. Razdoblje je to u kojemu studenti na Sveučilištu u Zagrebu, s ispruženim desnim rukama u zrak, pjevaju hrvatsku himnu i viču da je Ante Pavelić njihov vođa. Vrijeme je to u kojemu Mile Budak piše članke posvećene Hitleru i Fašističkoj Italiji te upozorava sve ‘Jude’ na skori dolazak ‘spasitelja’, tj. poglavnika. I doista, nije trebalo dugo čekati da se pravo ideološko naličje poglavnika, ustaškoga pokreta i njihovih sljedbenika i podupiratelja pokaže u svoj svojoj destruktivnoj i radikalnoj praksi.
      Revolucija krvi i revolucija duha
      Odmah po uspostavi NDH proglašeni su rasni zakoni, započeli su progoni i ubojstva, osnovani su koncentracijski logori te se započelo s onime što se naziva “revolucija krvi”, tj. čišćenje i odstranjivanje svih onih koji su smatrani neprijateljima, tj. osobama nedostojnima da se smatraju pripadnicima “nove”, “pročišćene” hrvatske nacije. I dok su jedni bili aktivni sudionici tih brutalnih i anticivilizacijskih događaja, druge bismo lako mogli svrstati u tihe podupiratelje i profitere ustaške prakse, dok je nažalost veoma maleni udio onih koji su se otvoreno usprotivili takvome djelovanju.
      Kao drugi važan aspekt fašističke ideje nužne potrebe preporoda, tj. onoga što Aristotle A. Kallis naziva regenerativnom utopijom fašizma, javlja se potreba organizacije i odgoja mladeži na novim principima. I dok škola i obitelj ostaju važan čimbenik u tom procesu, država se nameće kao treći i najvažniji. U NDH ta ideja i praksa počinje samo tri mjeseca nakon uspostave režima što označava početak onoga što se naziva “revolucijom duha”. Mogli bismo reći da ove dvije “revolucije”, kako ih se često naziva u literaturi, zapravo čine dva sastavna djela jedne revolucije – revolucije koja treba sprovesti regenerativnu utopiju tako što će odstraniti i ukloniti sve “strane elemente”, a na njihovo mjesto postaviti “nove” Hrvate – Ustaše.
      Ustaška uzdanica, junak, Starčevićeva i Sveučilišna mladež
      Iako se ideja organizacije državne mladeži javlja već 23. lipnja 1941. godine kada je izdana Odredba o sastavu Ustaškog pokreta, tek 12. srpnja 1941. godine nailazimo na dokument objavljen u listu Ustaša koji definira strukturu i zadaće novo organizirane Ustaške mladeži. Tim su dokumentom ukinute sve do tada postojeće organizacije mladeži te se sva mladež od navršene 7 do 18 godine sada svrstava u organizaciju Ustaške mladeži. Sama organizacija se dijeli na Ustašku uzdanicu (7-11), Ustaški junak (11-14), Ustaška Starčevićeva mladež (14-18) i Sveučilišna mladež. Vodstvo organizacije sastojalo se od Upravnog zapovjedništva na čelu s Upravnim zapovjednikom Ivanom Oršanićem koji je imao dva zamjenika, jednog za mušku, a drugog za žensku lozu Ustaške madeži.

      U studenome 1941. godine novim dekretom Sveučilišna mladež je izuzeta iz organizacije, a dob pripadnika Starčevićeve madeži je pomaknuta na 21. godinu starosti. Tijekom trajanja režima učinjeno je još nekoliko manjih preinaka, poput organiziranja Ustaških jurišnika i Ustaških djevojaka, te je došlo do promjene u vodstvu kada je Felix Niedzielski zamijenio Ivana Oršanića na mjestu Upravnog zapovjednika Ustaške mladeži. Još jedna značajna karakteristika organizacije bila je njena stroga rodna podjela uloga, tj. muška i ženska grana mladeži. Ta podjela bazirala se na strogom patrijarhalno-konzervativnom svjetonazoru unutar kojega je, pojednostavljenim rječnikom, muškarac bio ratnik, a žena je bila majka te se stoga i odgoj mladeži bazirao na takvim ideološkim, pedagoškim i svjetonazorskim premisama.
      U praksi su pripadnici Ustaške mladeži trebali predstavljati onaj segment društva koji je sposoban shvatiti, braniti i nastaviti ono što su “izvorne” ustaše započele pod poglavnikom. Dakle, ideja je bila da se stvori jedna nova generacija, generacija odanih “novih” Hrvata – ustaša koja će nastaviti borbu i vjeru u ono što je poglavnik započeo. Kao što je dr Ivo Korski rekao u svome članku Ustaška mladež u novoj hrvatskoj državi, objavljenom 1942. godine u Ustaškom godišnjaku:
      "Samo mladež može postati ustaška i zato je Poglavnik i osnovao stašku mladež kao obvezatnu organizaciju za sve hrvatske dječake i djevojke, kako bi duše mladih Hrvata izbrusio i iz njih stvorio ustaše, koji će popuniti redove njegovih vjernih ustaša i njih nadomjestiti kad ovi padnu, na polju rada ili polju časti."
      Nova uloga mladeži
      Ovakva uloga bila je dana mladeži jer je ustaški ideološki okvir naglašavao ideju da su prethodne generacije bile zatrovane liberalizmom, komunizmom, kao i nasilnim praksama zatiranja onoga što su ustaše smatrale da predstavlja “esenciju” hrvatskoga duha i kulture. Upravo je ovo naglasio Rudolf Pavlek u svojoj knjizi Izgradnja hrvatske mladeži, objavljenoj 1941. godine kada je rekao da se mladež mora pripremiti za novu ulogu u novoj Europi, ali da je prije toga treba “oteti nedavnoj prošlosti, koja je sva u znaku trule demokracije i žido-marksizma”.
      Kao što je vidljivo, mladeži je dana uloga novoga elementa koji će NDH svrstati uz bok njenih saveznika u “novoj” fašističkoj Europi. Stoga ne čudi značajna aktivnost organizacije na međunarodnome polju. Ta aktivnost prostirala se od kontakata dužnosnika, koji su započeli već u ljeto 1941. godine, do potpisivanja službenih ugovora o suradnji s organizacijom talijanske fašističke mladeži Gioventù Italiana del Littorio u rujnu 1942. godine, putovanja mladeži u Rim, Firenzu, Weimar, Berlin ili Bratislavu pa sve do sudjelovanja na kongresu mladeži koji je održan u Beču u rujnu 1942. godine. Sve te aktivnosti trebale su pokazati da Ustaška mladež, a preko nje ustaše i NDH, imaju svoje mjesto i svoju budućnost u “novoj”‘ Europi.

      Da bi se sve ostvarilo, mladež se trebala odgajati na novim principima i novim idejama. Mladež je trebala naučiti vrijednost manualnog rada, kako teorijski tako i praktično. Stoga su organizirane radne akcije poput čišćenja gradskih parkova, čišćenje korita rijeka, pomaganja u poljoprivredi preko ljetnih praznika, izgradnje mostova, i dr. Još jedan važan aspekt obrazovanja mladeži bili su militarizam i kampiranje. Predvojnička naobrazba je u početku bila rezervirana samo za mušku mladež, ali je s pogoršanjem sigurnosne situacije i jačanja Titova partizanskog pokreta postala također naglašena i kod ženskoga dijela mladeži, što je činilo značajan odmak od prvotne uloge djevojaka kao budućih majki.
      Zdravi, čvrsti i tjelesno sposobni ‘novi Hrvati’ – ustaše
      Kao treći važan segment naglašavan je sport i njegova uloga i važnost u razvoju zdravih, čvrstih i tjelesno sposobnih “novih” Hrvata – ustaša. Kao i u ostalim segmentima i ovdje je vidljiva podjela na muške i ženske sportove. S jedne strane, sport je trebao učvrstiti fizionomiju, karakter i izdržljivost mladića, dok je s druge strane kod djevojaka trebao biti takve namjene i karaktera da one postanu snažne, zdrave majke. Još jedna ideja koja se propagirala, a koja je bila prisutna kod svih fašističkih organizacija mladeži, bila je da “mladež vodi mladež”. Stoga su i ustaše organizirali specijalne dužnosničke škole, poput one koja je osnovana u prostorijama tvornice Bata u Borovu u listopadu 1941. godine. Te škole bile su zamišljene kao škole u kojima se održavaju tečajevi za buduće službenike Ustaške mladeži, ali su također služile i za održavanje međunarodnih zajedničkih tečajeva, poput primjerice dvomjesečnog tečaja za pripadnike Ustaške i Hlinkine mladeži.

      Ono što je važno spomenuti jest i nejednako sudjelovanje mladeži u organizaciji, ovisno o području i trenutnoj sigurnosnoj situaciji, nezadovoljstvu roditelja lokalnim dužnosnicima, oklijevanju roditelja da svoju djecu upišu u organizaciju zbog nesigurnog ishoda trenutnih sukoba, do toga da mladež nije svesrdno prihvatila ovakvo nametanje discipline i autoriteta. I dok je država pokušavala ovakve stvari zataškati i vršiti prisilu da sva djeca upisana u prvi razred osnovne škole moraju također biti i članovi Ustaške mladeži, uspješnost je u mnogo slučajeva ovisila o sigurnosnoj situaciji na terenu, koja je nakon zime 1942./43. postajala sve nepovoljnija.
      Posljednjih godina radikalno-konzervativni pokreti vraćaju poražene ideje
      Dakle, osnovna ideja bila je svrstati mladež u jedinu dopuštenu organizaciju Ustaške mladeži. Kroz tu organizaciju trebalo je stvoriti “nove” Hrvate – ustaše, koji će biti odani svome poglavniku i svojoj naciji i koji će svoje zahtjeve i potrebe zajednice staviti ispred svojih individualnih potreba. Trebala je to biti generacija koja će prihvatiti autoritet kao jedini ispravni način kolektivnog djelovanja. Generacija koja prihvaća nasilje i kojoj nasilje neće biti zadnja, već prva instanca ako dođe do ugroze novouspostavljenog poretka. Generacija koja je spremna žrtvovati svoje živote ako poglavnik i ustaše to zatraže od nje. Generacija koja će prihvatiti “novi” europski poredak fašizma te koja će ga znati očuvati nakon što zamijeni “izvorne” ustaše. Trebala je to biti generacija koja će, prema riječima Antuna Bonifačića:
      "Uklopiti sebe sama u narodnu cjelinu, razviti u sebi sve mogućnosti do kraja i biti spremna na najveću žrtvu, postaje najviši zakon zdravoga pojedinca. Svatko, tko se ne može uklopiti, mora nestati kao i svaki nametnik iz zdravoga organizma."
      Kao zaključak, ova knjiga važna je jer obrađuje ključan, do sada potpuno zanemaren segment ustaške ideologije i prakse te njihova odnosa prema mladeži i društvu općenito. Pored toga, knjiga pridonosi širem razumijevanju fašizma na “periferiji”, kao i brojnim društvenim aspektima vezanima uz mladež kao budućih predstavnike nove, radikalne vizije fašističkoga društva. Strogo definirane rodne uloge, važnost patrijarhalne obitelji, pitanje demografije, pitanje kapitalizma i komunizma kao sustava koji uništavaju mladež, uloga nasilja, te ideja nužne potreba regeneracije i očuvanja “esencije” nacionalnoga bića samo su neki od aspekata koje ova knjiga obrađuje, a koji posljednjih godina ponovno dolaze do izražaja u radikalno-konzervativnim pokretima i idejama na jugoistoku/istoku Europe.

      Goran Miljan stekao je doktorat iz komparativne povijesti 2016. godine na Srednjouropskom sveučilištu u Budimpešti gdje je pod mentorstvom profesora Constantina Iordachija uspješno obranio (summa cum laude) disertaciju na temu fašizma i Ustaške mladeži. Autor je nekoliko znanstvenih radova objavljenih u međunarodnim znanstvenim časopisima i knjigama. Također objavljuje znanstvene radove i rasprave u hrvatskom tisku i znanstvenim časopisima. Dobitnik je nekoliko međunarodnih stipendija poput DAAD stipendije i stipendije Kraljevske akademije književnosti, povijesti i starina u Stockholmu. Trenutačno je zaposlen na Hugo Valentin centru, Sveučilište Uppsala gdje radi na projektu koji se bavi ulogom pripadnika Ustaške mladeži u Holokaustu, 1941.-1945.

    • Од Broken,
      Achtung ! Achtung !
      Ova tema je zamišljena da bude svojevrsna apologija koja bi svojom mirisnom aurom zaštitila sve nas koji volimo parfeme...a muškog smo pola i sebe smatramo hrišćanima.
      Da li hrišćanin može da bude konzument mirisnih supstanci ?
      Da li je time manje hrišćanin ili ( još gore ) manje muškarac, gay ili metrosexualac ?
      Otvorićemo svete spise i pogledati šta o mirisima kaže Stari Zavet, šta piše Novi Savet a šta kaže crkveno predanje i savremeni teolozi.
      Ostanite sa nama.
      Ima i anketa.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...